Feljton

EKSKLUZIVNO: "Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (6)

Monarhista iz nacionalnih razloga

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

„Godina 1875. je ono doba kada se teoriziranje kosmopolitske omladine nalazilo a svome vrhuncu", zapisao je kasnije Dragutin Ilić u članku o Stevanu Sremcu, s kojim je kao student drugovao. (Preporučio bih vam da pročitate roman Janka Veselinovića „Junak naših dana", čiji su junaci implicite Svetozar Marković kao nosilac novih ideja i Vladan Đorđević, kao nosilac reakcionarnih ideja. Janko je bio pristalica Svetozara Markovića.)

Činjenica je da Stevan Sremac nije prihvatio ideje te evropeizirane omladine, on koji je u Srbiju došao iz Evrope! (O ovome je pisao u više dela, ali o tome ćemo kasnije.) Mile Pavlović svedoči: „...Borbu i prepirke Svetozara Markovića sa Vladimirom Jovanovićem, Vladanom Đorđevićem i ostalima, kao i članke i rasprave po mnogim listovima onoga vremena (Pančevac, Rad, Zastava, Radnik, Oslobođenje, Mlada Srbija) Sremac je s pažnjom pratio, ali je ostajao po strani. U njemu to nije probudilo ni najmanje simpatije; štaviše on je ceo pokret smatrao kao posve tuđu biljku presađenu na naše zemljište..."

Ta nova struja na Velikoj školi naročito se širila kroz obnovljeno udruženje Pobratimstvo. Komunci su u njemu vodili glavnu reč, sprovodili su propagandu socijalističkih ideja. Stevan Sremac te ideje nije prihvatio, a o Svetozaru Markoviću govorio je posprdno, u nekim pripovetkama ga ismevao (naravno, znatno kasnije). Zašto?

Stevan je, odrastajući u detinjstvu u tuđoj državi, gde je nacionalnost bila iznad socijalnosti, u sredini duboko patrijarhalnoj i nacionalnoj, u kojoj su se njegov deda Filip i ujak Jovan borili za očuvanje Srpstava, još od rane mladosti je bio nacionalist (Čist nacionalist! - kaže Mile Pavlović) i u internacionalnom pokretu Svetozara Markovića video je opasnost za srpsku nacionalnu ideju. „...Nasleđena iluzija i koncepcija o narodu, njegovim patnjama i robovanju, poezija i mit, sve je on to shvatao kao dostojno blago svakog dobrog, rasnog Srbina i on ga je čuvao kao sveti amanet." Osim toga, srpski nacionalist je bio i njegov ujak, koji se u srpskom Vojvodstvu borio kao sekretar Svetozara Miletića i urednik Mlade Srbije za srpsku nacionalnu stvar i ujedinjeno Srpstvo radom iz matice Srbije.

Stoga je Stevan video opasnost od belosvetskih đaka koji svojim radom ugrožavaju srpsku, još uvek međunarodno nepriznatu, državu. Ako je bio monarhist, Stevan Sremac je to bio iz nacionalnih razloga. (Većinska Evropa je tada bila monarhistička!) Prvo moramo da stvorimo državu, pa tek onda da uređujemo socijalno stanje u njoj. Samo u okviru ove ideje mogu da razumem Stevana, i kao studenta, i kao gimnazijskog profesora, što nije hteo da vidi krupne događaje koji su razjedali njegovu novu državu, kakvi su bili ubistvo Svetozara Markovića od strane Namesništva, ubistvo Jevrema Markovića od strane kneza Milana, pogrom nad učesnicima Crvenog barjaka u Kragujevcu, vešala na Kraljevici kod Zaječara za učesnike Timočke bune.

Šta je mladi Sremac video

Bio je na završnoj godini studija kad je izbio Srpsko-turski rat. Godine 1876. Srbija je posle dosta odlaganja, još od knjaza Mihaila, odlučila da uđe u oslobodilački rat. Kad je izbio rat, na jednom zboru studenata Velike škole pojavio se profesor Milan Kujundžić Aberdar (po knjizi pesama Aber i Dar) da vrbuje studente da kao dobrovoljci uđu u rat.

Beograd je tad bio pun dobrovoljaca iz Rusije, koji su pohrlili u Srbiju da pomognu oslobođenju svoje „napaćene braće". (O ovome sam govorio u prolegomeni za ovaj rad, „Oslobođenje Južne Srbije", pa ne bih da ovde ponavljam. Vaši profesori su obećali da će Fakultet da štampa ova moja predavanja.) Kujundžić je pozvao studente da se upišu u „đačku dobrovoljačku bateriju", koju je on osnovao i čiji je komandant, i da krenu sa njim na front. Studenti su se upisivali, a među prvima upisanim bio je Stevan Sremac, koji je to učinio ne konsultujući se sa ujakom.

Kad je to čuo, Jovan Đorđević se oštro usprotivio ovom Stevinom činu. Mile Pavlović kaže da ujak nije bio toliko protiv nećakovog odlaska dobrovoljno u rat, koliko što će ići s Aberdarom. Đorđević i Kujundžić bili su politički protivnici još iz vremena Mlade Srbije i u mnogim pitanjima se nisu slagali.

Kujundžić je bio rodom Beograđanin i ponašao se nadmeno prema prekorečkim Srbima. S druge strane, Đorđević je Aberdara smatrao neozbiljnim čovekom i avanturistom, koji rat koristi da za sebe stekne korist.

„...Obrazovanje dobrovoljačke đačke baterije izgledalo je Jovanu kao neka romantična avantura, pre bi se reklo pustolovina, u kojoj se vođi te avanture ne može ništa dogoditi, nego će mu se pružiti prilika i dati materijal za samohvalisanje, tečenje slave i karijere, ali po one koji su oduševljeno krenuli u borbu protivu vekovnog neprijatelja može imati teške i fatalne posledice", piše Mile Pavlović.

Ujak je sestriću napisao pismo: „...Da si ti temeljitije konstitucije i vojnički spreman za borbu, ko bi bio tako glup da te zadrži. Pa i bez toga ne branim ja tebe da se boriš za ideale Srpstva, za koje bih i sam dušu svoju dao. Ali ti ideš tamo gde ćeš gladovati i cvokotati od zime; gde ćeš da pomogneš Kujundžiću steći kolajnu a sebi jektiku ili sigurnu smrt."

Đorđević dalje dokazuje svom sestriću da „...đačku dobrovoljačku bateriju ne neki dobar vojnik i ratnik, poznavalac ratne nauke i veštine, nego jedan slab i rđav, gotovo očajno ništavan lirski pesnik, čovek kome oskudevaju elementi ratnih veština". Ne ide Kujundžić na granicu da ratuje i da gine, nego da stiče sebi slavu. Omladinu vodi kao dekorum u pozorištu, što je pogodno za scenu ali ne za ratne okršaje. Ali Stevan, po prvi put u životu, nije poslušao ujaka. Iz njegovog odgovora možemo da sagledamo njegov politički stav. „...Za mene bi bila najveća sramota ne uzeti učešća u borbi za oslobođenje, ma ko me vodio. Svi ste nas tome učili, a Vi ponajviše: da živimo i ginemo za Srpstvo! Učili ste nas punih dvadeset godina...Svi kličete godinama kroz svoje pesme: 'Dole ropski lanci! U sveti rat' - a sad, kad je rat na pragu - 'Nemoj u rat'.

U pismu Sremac dalje kaže da on ne može mirno da gleda i obija beogradske kafanske pragove dok njegovi drugovi ginu za srpske vekovne svetinje. „Ne pripadam ja samo sebi i porodici, nego i naciji. Tako ste me sami učili!"

Ovo se odnosilo na drugi rat, u zimu 1877/78. godine. Vlada je sprečila Kujundžića da se u prvom ratu pomeša sa ruskim dobrovoljcima, ali ga je u drugi rat pustila. (U prvom ratu je učestvovao Pera Todorović kao dobrovoljac, da ne bi otišao u zatvor po pitanju štampe u vezi sa Crvenim barjačetom, o čemu je napisao odličnu literaturu, „Dnevnik jednog dobrovoljca". Vidi moja predavanja u prolegomeni za ovaj ciklus.)

Jovan Đorđević ne samo da nije uspeo da spreči sestrića Stevana da ode u ratnu avanturu, nego to nije mogao ni drugog sestrića Jovana, koji je napustio posao limarskog kalfe i otišao u dobrovoljce. Ujak je morao da se pomiri sa samovoljom sestrića, ali je u svom Dnevniku Stevana nazvao „nevaljalcem s kojim me je Bog kaznio", a na drugom mestu „Neće da sluša ludi Steva".

Ipak, između ujaka i sestrića nije prekinuta veza, Stevan je Jovana redovno obaveštavao o svom kretanju kroz ratom zahvaćeno područje. (Mile Pavlović kaže da je bilo ukupno 37 pisama. On ih je čuvao u svojoj fijoci, ali ih je zaplenila Austro-mađarska vojska kad je u Velikom ratu ušla u Beograd, dok je Pavlović sa vojskom odstupa ka Grčkoj. Okupator je pretresao Miletovu kuću kao istaknutog nacionalnog radnika, prvi put je to učinio general Mrazek, a drugi put je iz Beča poslat poručnik Preminger, koji je uhapsio Miletovu suprugu i stražarno je sproveo u vojni zatvor u Beču. Tom prilikom je zaplenjeno nekoliko sanduka Pavlovićeve arhive, do koje on više nije došao).

Na osnovu ove prepiske možemo da rekonstruišemo kretanje đačke baterije...

Spašavanje smrznutog dobrovoljca

Kako su u Beogradu dobili odeću i oružje, ovi paravojnici, bez ikakve pripreme i obuke, krenuli su peške na jug, 8. januara 1878. godine. „Nevaljali sestrić" je o tome obavestio ujaka. U Aleksinac su stigli 14. januara, što znači da su pešačili šest dana. Aleksinac je i pre ratova bio srpski grad, Turci nisu uspeli da ga otmu u prvom ratu. Tu su se zadržali do 28. januara, da se sakupe, odmore i okrepe. (Sremac ujaku: „Pošli smo iz Aleksinca odmah sutra dan po Sv. Savi").

Primiren Stevinim pismima, Jovan Đorđević je zaključio da se „komandant Kujundžić" sa svojim „osvetnicima Kosova" nalazi negde u zavetrini, daleko od fronta. U stvari, odred ovih mladih dobrovoljaca nije ni ušao u sastav vojske, nego je bio ostavljen samome sebi, što je potvrdilo Đorđevićevu sumnju u regularnost Kujundžićeve vojne. Iz Stevinih pisama video je da su ih na celom putu pratili susnežica i sneg. „...Prilično se mučimo sa hranom i stanovanjem na ovom ružnom vremenu, ali se odmiče napred. Srbija mora pobediti, jer se borimo za pravednu stvar - za slobodu naše braće."

Đačka baterija je stigla najpre u Niš, oslobođeni grad, i to je, svakako , bio prvi susret Sremca sa gradom čiji će kasnije postati simbol. Iz Niša se odred povukao u Vlasotince, a zatim je preko Grdeličkih planina krenuo za Vranje. Na tom putu Stevan umalo nije stradao, o čemu svedoči njegov drug sa Velike škole, Mihailo Cerović. (To je onaj Crnogorac koga je Sremac na jednoj sedeljci karikaturisao kao ogromnu pečurku. Cerović je bio suv i koščat i nosio je šešir sa ogromnim obodom, pa ga je karikaturist video kao pečurku. „Njemu ne treba kišobran" - kaže on "svojim šeširom može zakloniti od kiše i sebe i nas")

Iz Vlasotinca dobrovoljci su u manjim grupama krenuli preko visova ka Vladičinom Hanu, praćeni jakim nevremenom. Gotovo su se pogubili po planinama i gudurama. Cerović, snažan i koščat, uvijen svojim šinjelom, išao je kroz mećavu zanesen svojim mislima. Odjednom je ugledao u jarku, u snegu, nekakvu ljudsku priliku, gotovo zaleđenu. Kad je razgrnuo sneg, bio je gotovo preneražen kad je u palom vojniku prepoznao svog druga Stevana Sremca. Stevan je bio potpuno iznuren, onemoćao, ležao je u snegu gotovo bez svesti. Uzalud se Cerović trudio da ga podigne da bi zajedno nastavili put, Stevan nije imao snage ni da se pokrene, nekmoli da nastavi put. Na sreću, iz Vlasotninca su drumom naišla dvoja poštanska kola sa činovnikom koji je poštu sprovodio. Cerović je izleteo pred prvu kočiju, uhvatio konje za dizgine i zaustavio kola. Zahtevao je od činovnika da se pomogne jednom drugu, velikoškolcu, dobrovoljcu, koji je pao od umora i ne može dalje. Ali kočijaš se uskopistio, nema vremena da se zadržava, na vojnom je zadatku, kočija je prepuna robe. Na to je Cerović potegao revolver i naterao činovnika i kočijaša da mu pomognu da Stevana izvuku iz snega i smeste ga u kočiju. Našlo se mesta, pod pretnjom oružjem! Poštari su Sremca odvezli u Vladičin Han i smestili ga u vojnu bolnicu, gde se on brzo oporavio.

Posle nekoliko dana putovanja po nevremenu ceo dobrovoljački đački odred stigao je na bivakovanje u Vranju. Stevan se u bolnici oporavio i vratio u bateriju. Iz Vranja je napisao ujaku: „...Smestili smo se, upravo zbili u jednu sobu, snisku i vlažnu, ležimo kao prasci jedan uz drugoga. A što se tiče hrane, tu tek ličimo na prave prasce. Dosad smo se na putu hranili živim, a sada kuvanim kukuruzom. Dobro je samo kad ga ima i kad idemo napred!"

Ali nisu išli napred, glavnina Belimarkovićeve vojske već je bila kod Gnjilana, a komanda je donela odluku da se đačka baterija vrati u Beograd. Nije učestvovala u boju, jer „nije bilo prilike".

Za učešće u oslobodilačkom ratu Milan Kujundžić Aberdar je dobio čin majora (kasnije potpukovnika), a Stevan Sremac kaplara. Kao što je Jovan Đorđević predviđao, Aberdar je debelo naplatio svoje dobrovoljstvo, postao je knežev (kraljev) miljenik. Kao takav, višestruko je odlikovan, bio je predsednik Skupštine, ministar u Vladi, poslanik u Rimu. Kad je formirano Srpsko učeno društvo (akademija), kralj Milan ga je imenovao akademikom, jednim od šesnaest. Kao političar, bio je među osnivačima Napredne stranke. Iako ga Jovan Đorđević proglašava kukavnim pesnikom, ne može se reći da nije dao doprinos srpskoj kulturi, ako ništa drugo, napisao je knjigu „Filozofija u Srba".

Čim se ovo smirilo, Stevan Sremac se vratio školi i ujaku. Odmah je pregao da na vreme završi fakultet, kako bi stupio u samostalan život. Diplomirao je na Velikoj školi u junu 1878. godine.

(Nastaviće se)

A 1. "...Uzalud su Sremca nagovarali da se ženi"

Poznato je da je Stevan Sremac, kao i ujak mu Jovan Đorđević, bio neženja. Neki njegovi biografi smatraju da se Stevan nije oženio jer se u svemu ugledao na ujaka: Jovan je bio istoričar, Stevan isto; Jovan je bio liberal, Stevan takođe; Jovan se nije oženio, Stevan isto. Mile Pavlović se iščuđava kako je upravnik pozorišta mogao da odoli tolikim glumicama, od kojih je bar pola želelo da budu upravnikovice?

Kosta Dimitrijević je pronašao da se Stevan još na studijama zaljubljivao. Čak je hteo da se oženi, ali mu je ujak savetovao da to ne čini dok ne završi fakultet. A i devojka je bila siromašnog porekla. Ja ovo ne mogu da potvrdim, nigde nisam našao.

Najbolji poznavalac Stevana Sremca i njegov intimni prijatelj Milorad Pavlović Krpa kaže da proslavljeni pisac nije bio ženomrzac. I ne samo to, nego je u mlađim godinama bilo ženskih osoba "kojima je poklanjao naročitu pažnju, prema kojima je gajio veliku simpatiju, za kojima se po svoj prilici i zanosio".

Jedan takav njegov ljubavni zanos bio je u Pirotu. Dragoljub Vlatković se ne slaže sa tvrđenjem Boška Novakovića da je "dvogodišnji boravak Stevana Sremca u Pirotu najprazniji deo njegove biografije". Naprotiv, bio je to najsadržajniji, najbogatiji, najsudbonosniji, prekretnički period njegovog života. Jedino što se može reći to je da taj boravak nije dovoljno poznat a i ono što znamo ne možemo danas sa potpunom sigurnošću potvrditi na osnovu pisanih dokumenata i arhivskih materijala. Čak i Sremčev najpouzdaniji biograf Pavle Popović ovo bavljenje budućeg pisca u gradu na Nišavi pominje samo kao podatak. „Potpunosti radi", kaže „dodajem da je bio jedno vreme u Pirotu, kao predavač, od 1. avgusta 1881. do 29. avgusta 1883 (zašto je bio premešten u Pirot nije mi poznato)."

Od svega drugog što Popović navodi, jedino još saznajemo da je Sremac bio i knjižničar u Gimnaziji. I još - da je „u Pirotu samo čitao preko celog dana i uveče". Ali Sremac nije samo čitao nego je i pisao, i provodio se. Isto tako počeo je i aktivno politički delati. No, iznad svega - kaže Vlatković - Sremčev život bio je tada ispunjen ljubavnim maštanjima i mučenjima.

U pirotskoj Gimnaziji Sremac je predavao srpski jezik, srpsku istoriju i geografiju. Po tvrđenju Svetislava S. Petrovića, stanovao je u kući Petra Dujče, blizu Kalea (Momčilovog grada). Verovatno da se sa meštanima nije mnogo družio, ali je bio čest gost u kući Ranđela Stanojevića, koji je živeo u bivšem konaku Mustafa-age i ubrzo posle Sremčevog odlaska umro (1886).

U ovoj tada veoma golemoj i raskošnoj kući Sremac je viđao i svog profesora sa Velike škole, poznatog istoričara Pantu Srećkovića, koji je bio prvi okružni načel-nik u Pirotu. Tu se upoznao i sa Aleksom Jovanovićem (pop Džangom), rodom iz sela Slavinja, pa i sa sveštenikom Pantelijom Pančićem i njegovom kćerkom Jelenom (bila je drugarica Ranđelove kćeri Evgenije). „Tu je, dakle, otpočeo Sremčev ljubavni roman, tu vođena ženidbena prošenija, tu se odigrala njegova životna tragedija."

Slučaj je hteo da se Sremac zaljubi u lepu kćer pop-Pantelije Pančića, Jelenu, koja je tada imala šesnaest godina. Nju je jednovremeno tražio od oca i njen docniji muž, Josif Kostić, koji je bio ekonom bolnice i privrženik Naprednjačke stranke. Otac se dugo dvoumio kome da je da. I jedan anonimni politički članak Sremčev, objavljen u Srpskoj zastavi (verovatno u kom drugom libelarskom listu jer je Srpska zastava počela da izlazi tek desetak godina kasnije - primećuje D. V.), u kome je Sremac, kritikujući rad upravnih mesnih vlasti, naročito naglasio: da u Pirotu žare i pale tri Pante, među kojima se jedan u svemu razlikuje samo po tome, što se zvanično potpisuje Pantelija, najviše je doprineo da stvar bude rešena u korist drugog prosioca.

Kako je bilo Sremcu posle ovoga, to se ne zna. Ali se zna da je uskoro potom premešten u Niš, i da je njegova nesuđenica bila vrlo nesrećna u braku. Dok joj je otac bio živ, ona je s mužem živela i kojekako. Ali kad joj je otac umro, za nju su nastali teški dani. Muž joj se propio, izgubio službu i straćio svu imovinu. A ona je sada morala da radi i da i njega izdržava. Za to vreme mučenja i zlopaćenja pomreše joj i deca. I ko zna šta bi i s njom bilo da joj se u poslednjem času ne nađe u nevolji nekadašnji očev politički i lični prijatelj, Panta Srećković. Zauzimanjem ovoga, ona, kao opštinska pitomica, bude primljena u prvi kurs Babičke škole u Beogradu i, po svršetku toga kursa, u kome je bilo svega šest učenica, postavljena je za opštinsku babicu u Pirotu. Tu je ona živela i radila sve do svoje smrti 12. novembra 1937. godine.

Dragoljub Vlatković navodi jedno Sremčevo pismo u kojem on kaže da je u jednom trenutku rastrojenosti zbog neispunjene ljubavi pokušao da se utopi u Nišavi. Valjda je zbog toga odbacio pomisao da se oženi.

Živan Živanović je zapisao da je Sremac i u Nišu imao pokušaj da se oženi, ali se dobrovoljno povukao u korist jednog svog prijatelja, koji se zagledao u istu devojku. Sremčev biograf iz naših dana Kosta Dimitrijević pita se zašto se Sremac uvek u odlučnom trenutku povlačio. Da li je imao kao uzor ujaka neženju, ili je „imao kompleks sina jednog propalog zanatlije, pijanca i kockara"?

Uzalud su kasnije prijatelji saletali i nagovarali Sremca da se ženi, Stevan je, poput svog ujaka, odabrao da ostane neženja. Čak su mu nalazili devojke „dobre partije, iz vrlo dobrih i uglednih kuća sa mirazom", a neki su mu „obećavali i poslanički mandat", Stevan je sve to odbijao. Čak je zamrzao neke provodadžije i kvario odnose sa njima.

Nastaviće se ...