Natrag
Propadanje
Tajne zamke privatizacije - ekonomski i socijalni šok (1)
Privatizacija, rasprodaja i uništavanje bogatstva
Društvena preduzeća u Srbiiji su u 2002. godini, kada je počeo ovaj privatizacioni sunovrat, imala 680.000 zaposlenih, a sada u njima radi svega 286.000 zaposlenih. U investicije iz privatizacije trebalo je uložiti 1,1 milijardu evra, ali je uložen simboličan iznos. U poslednje četiri godine nije uloženo ništa. U socijalni program zadnjih dvanaest godina nije uložen ni dinar. Nova ekonomija zasnovana na iluziji vlasništva i privatizacije je velika nacionalna finansijska prevara, konstatuje u svom autorskom tekstu za Magazin Tabloid, poznati ekonomista profesor dr Slobodan Komazec
Prof. dr Slobodan Komazec
Neoliberalni koncept, bezrezervno i nekritički prihvaćen od Vlade Srbije, učinio je svoje. Privatizacija, deregulacija tržišta i oštro rezanje potrošnje (posebno socijalnih rashoda) su, poznato je, osnovni stubovi neoliberalizma.
Neoliberalizam i tržišni fundamentalizam kao ideologija i ekonomska politika zapljusnuli su najveći deo zemalja u svetu. Mnoge od njih su (poput Srbije), na žalost, nekritički prihvatile osnovne stavove ove neoliberalne dogme kao operativne aparature globalizacije. Brza i sveobuhvatna privatizacija sastavni deo ili jedan od četiri stuba neoliberalnog modela razvoja.
Privatizacija je postala glavni hit i ,,poluga reformi". Ona se uzima kao čudotvorni lek koji će dovesti sve ,,privrede u tranziciji" u moderno, razvijeno društvo. To je postala ,,spasonosna formula" restrukturisanja i ,,tranzicije" privrede. Samo privatni kapital i vlasništvo, po njihovom mišlejnju, mogu biti efikasni i profitabilni. Nastao je svojevrsni privatno - svojinski fundamentalizam. Da je privatizacija tako spasonosno sredstvo sve afričke i južnoameričke zemlje bile bi vrlo razvijene. Tu je privatno vlasništvo dominantno, a one su ostale vrlo nerazvijene sa svim karakteristikama zaostalosti.
Ko je dao pravo strankama koje privremeno obavljaju javne funkcije da kolektivno vlasništvo proglase za društveno, koje to svakako nije i da ga prodaje pretvarajući ga u privatno. Prva kritika privatizacije dao sam u studiji ,,Neoliberalizam, privatizacija i finansijski kapital" (2004) nazvavši je pljačkaškom. Kasnije je to postao opšte prihvaćen termin i nažalost stvarnost.
Neoliberalna diktatura spekulativnog kapitala
„Diktatura privatne svojine razorila je društvo" (Alen Badju)
Dosadašnji neoliberalni model razvoja zasnovan na pogubnoj koncepciji rasprodaj - pozajmi - potroši (opljačkaj), a pre svega rasprodaj (kroz privatizaciju) sve vredno u privredi, doveo je do ekonomsko - finansijskog sunovrata u krizu i socijalni slom društva s ogromnom nezaposlenošću pod „dirigentskom palicom konzervativnih vlada razvijenih zapadnih država Fridmanovski monetarizam čikaške škole, (Reganomika, Tačerizam) proizvod je interesa krupnog finansijskog kapitala i razvijenih zemalja i njihovih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka, STO).
MMF se usmerio na stabilizaciju i privatizaciju, a ostavio je po strani pitanje siromaštva, nejednakosti i socijalnog kapitala ( nezaposlenosti. Ekonomski rast zahteva više nego samo stabilizaciju, privatizaciju i liberalizaciju.
Novi kolonijalizam se ostvaruje preko prodora finansijskog kapitala i kupovine vitalnih delova drugih privreda i njihovih bankarskih sistema, ali i kupovinom ili ucenom vlada i stranaka na vlasti. Stvaranje ,,perifernih" i zavisnih privreda je otvoren proces, koji se često manifestuje kao obično proširenje tržišta za plasman proizvoda i kapitala iz razvijenih, uz gašenje domaće proizvodnje. Radnici postaju običan,,dodatak" i trošak kapitalu, bez vlasničkih prava, a time potpuno bez socijalne i sindikalne zaštite.
Istorijski sukob interesa rada i kapitala oko raspodele i ciljeva poslovanja odvija se na štetu radničke klase - sa padom učešća najamnina i plata od 10 - 15% u bruto domaćem proizvodu u poslednjih deset godina. MMF se usmerio na stabilizaciju i privatizaciju, a ostavio je po strani pitanje siromaštva, nejednakosti i socijalnog kapitala, nezaposlenosti. Ekonomski rast zahteva više nego samo stabilizaciju, privatizaciju i liberalizaciju.
Sukob rada i kapitala - dominacija finansijskog spekulativnog kapitala
Na svetskoj sceni je istorijski sukob interesa rada i kapitala. Kapital je zadominirao, uz istovremenu dominaciju finansijskog kapitala koji odlazi u spekulativne transakcije umesto realne investicije. Spekulacije i spekulativna ekonomija, profil na spekulacijama, berzanske spekulacije zadomonirali su svetskom scenom. Virtuelni kapital (finansijski bankarski derivati ) određuje ukupna kretanja u privredama. Niko za sada ne postavlja pitanja berzi kao dominantno spekulativnih institucija kapitalizma.
Da bi se ublažili sukobi u kapitalizmu i zainteresovali radnici za korporaciju u kojima rade bio je uveden u veliki broj slučajeva sistem da se one daju radnicima na upravljanje (ESOP), ili se radnici uključuju u vlasničke odnose i upravljanje. Eksperiment je bio uspešan, ali nastankom liberalne koncepcije, nažalost , postao prošlost.
Izgleda da je prihvaćena teza neoliberala pod geslom ,,privatizujte, privatizujte što pre, nije bitno kako to radite, bitno je da to učinite odmah i to radikalno. Džefri Saks se kasnije odrekao svog stava o privatizaciji i ,,posuo se pepelom" tvrdeći da nije trebalo tako provoditi privatizaciju, da je pre trebalo izgraditi sve institucije sistema. Isto tako, Milton Fridman korifej i najuticajniji ideolog neoliberalizma, monetarizma i konzervatizma koji je zapljusnuo svet, a tako nekritički prihvaćen i kod nas, odrekao se svojih osnovnih stavova nakon što je izazvao teške posledice u privredama u kojima se primenjivao model globalizacije i tržišnog fundamentalizma i liberalnog tržišta - doživeo je ,,otrežnjenje i osvešćenje". Da li će i nosioci svetskog finansijskog kapitala to učiniti? Teško je i to gotovo iluzorno očekivati. Privatizacija je već nekoliko godina kao proces krenula uz žalopojke nekih naših ekonomista ,,reformatora" da ide dosta sporo i da je gotovo zastala. Ovde treba posebno naglasiti da se radi o velikoj, istorijskoj prevari I pljački radničke klase - stvarnog vlasnika (i stvaraoca )kapitala , kojeg druga do sada , a I dalje rasprodaju. Nametnuta iluzija privatnog vlasništva kroz privatizaciju kolektivnog vodila je u socijalnu dramu i tektonsko raslojavanje stanovništva. Stoga i sve veći zahtevi za revizijom privatizacije, ne samo spekulativnog i tajkunskog karaktera.
Privatni kapital, profit i socijalna država
Država sa svojom socijalnom funkcijom, koja je strana i ,,neinteresantna" privatnom kapitalu (preduzetniku), treba da štiti interese svih zaposlenih, dok je istovremeno odgovorna za ekonomski razvoj, dužna je da preduzetnicima (nosiocima kapitala) osigura povoljne uslove preko makroekonomske razvojne politike, sigurnosti i stabilnosti poslovanja. To su vrlo složene, odgovorne, a često i kontradiktorne funkcije države (javnog sektora).
U ekonomskoj istoriji nikada privatni kapital nije vodio socijalnu funkciju i brinuo o pravima radnika. On im je profitno - interesno suprotstavljen, a osnova mu je egoizam, individualizam...
Preusmeravanje ekonomije na dominatni privatni kapital i njegov profit ne znači da u spekulativnom sistemu i slobodi kretanja (odliva) kapitala rast privatnog kapitala ne znači I rast društvenog blagostanja. Društveno bogatstvo nije zbir pojedinačnih privatnih bogatstava i kapitala i njihovog potpuno slobodnog raspolaganja. Društveni ciljevi ne moraju (i najčešće nisu) u savremenim državama identični privatnim. Privatnom je cilj isključivo profit i zgrtanje bogatstva, čak i na štetu države (neplaćanje poreza i doprinosa, (izvlačenje olakšica), ali i zaposlenje. Na žalost, slabo ili nikakvo plaćanje rada. Savremene države sa otuđenom političkom oligarhijom okrenule su se interesima vlasnika kapitala, a na štetu radnika i zaposlenih...
Političke strukture na vlasti interesno se povezuju sa vlasnicima privatnog kapitala. Privatizacija omogućava mehanizam uzurpacije i proste otimačine društvenog i kolektivnog kapitala i bogatstva, a zatim se otvaraju široki prostori za razmah ,,privatnog preduzetništva" i spekulativnog kapitala. Sistem je ,,zarotirao" od društvenih i opštih ciljeva i programa ka privatnom, individualnom, egoističkom i otuđenom sistemu, ogromnih socijalnih razlika.
Poznata je izjava Džefri Saksa: "...Vlada mora da ima strategiju razvoja , a to Srbiji nedostaje. Mnogi sektori se ne mogu razvijati samo na privatnim osnovama. Većinu sektora su za razvoj potrebne državne investicije, infrastrukture, obučeni radnici, izvorna tržišta. To ne može da bude prepuštena tržištu, već traži ozbiljnu državnu strategiju...".
I predstavnici stranog kapitala ( investitori ) traže da se usvoji novi Zakon o radu i ukinu brojne poreske olakšice za zaposlene. Verovatno im treba ne samo jeftina, već po mogućnosti besplatna radna snaga, da bi bili profitabilni i zainteresovani za ulaganja. To je i jedan od uslova stranih kreditora Srbiji. Kao u Dinkićevim investicijama do sada. Normalno je da su radnici protiv Zakona o radu, štrajku i stečaju, minulom radu koji gube, uz to opravdano traže da budu uključeni u proces oporavka svojih preduzeća. Sindikati s pravom ističu da je vlast ,,izigrala radnike" i već dogovorene principe, uz to obmanjuje javnost da je usaglašeno 90 odsto teksta, što nije tačno.
Efekti i posledice privatizacije - gigantska vampirska hobotnica
Nekritičnim prihvatanjem neoliberalne dogme proveden je radikalni i bolni program privatizacije. Porazni su rezultati neoliberalnog kapitalizma, posebno kroz proces privatizacije. Prema najnovijim podacima u dosadašnjem procesu privatizacije prodato je dakle 2.408 preduzeća i najveći deo (26 od ukupno 29) banaka. Država (nosioci vlasti u sprezi sa tajkunima) prodaje tuđu imovinu (radnika, zaposlenih) puni budžet i podržava javnu potrošnju. Prodaja ili gotovo poklanjanje privrednih resursa inostranim prijateljima ili domaćim tajkunima uz provizije je razvijen proces. Dokle se tako može ići?
Dok se ne rasproda ostatak preduzeća! Izvršena je nekontrolisana i pogrešna privatizacija. To je bio talas privatnog, neobuzdanog kapitalizma.
Porazni su rezultati tako prihvaćenog neoliberalnog kapitalizma, posebno kroz proces privatizacije. Realni kapital preduzeća se stavlja u ruke finansijske oligarhije , a stanovništvo privremeno preko budžeta ,,smiruje". Nema tu socijalne ravnoteže, dok se društvo razbija interesno, čime izostaju bilo kakvi zajednički ciljevi socijalnog i razvojnog karaktera.
Od prodaje svih 2.408 preduzeća do sada je ostvareno 2.675 miliona evra, što je manje od doznaka naših iz inostranstva u toku samo jedne godine, od čega je u investicije trebalo usmeriti 1.103 miliona. Međutim, investicije u fiksne fondove iznad amortizacije iznose svega oko 2,2% do 4,1% bruto domaćeg proizvoda. Gde su strane direktne investicije koje u ovom period (2001 - 2016) iznose 19,7 milijardi evra? U isto vreme doznaka naših iz inostranstva iznose oko 40 milijardi evra.Te strane ,,direktne investicije" su završile preko prodaje preduzeća i banaka u budžetu, a ne u rekonstrukciji i modernizaciji preduzeća i stvarno novih (grinfild) investicia. Kakvi su stvarni efekti privatizacije do sada?
Društvena preduzeća su u 2002. godini kada je počeo ovaj privatizacioni sunovrat, imala 680.000 zaposlenih, a sada u njima radi svega 286.000 zaposlenih. U investicije iz privatizacije trebalo je uložiti 1,1 milijardu, ali je uložen simboličan iznos. U poslednje četiri godine nije uloženo ništa.
Investicije do sada nisu oživele, dok domaća proizvodnja zbog ogromnog uvoza (izazvana liberalizacijom uvoza svega i svačega precenjenim kursom dinara ) slabo podržana sve više malaksava. U privatizovanim preduzećima bilo je zaposleno preko 346 hiljada. Koliko je ostalo da radi u sada tuđim privatnim ili stranim preduzećima, bez bilo kakvih prava, ucenjeni i ,,zanemeli" (od straha za posao i neizvesnosti ). Privatizacija je direktan uzrok visoke nezaposlenosti. Ovo nije samo put u ,,turbo kapitalizam", već u najgoru pljačku naroda. Otvoren je proces legalizacije pljačke društvenog kapitala, uz stalni rast nezaposlenosti , siromaštva i bede. Mnogi su svoj capital stekli krađom, korupcijom i političkim vezama s liderima na vlasti.
,,...U poslednjoj deceniji Srbiju je zadesio najgori oblik kapitalizma. Tajkuni oblikuju Srbiju prema meri vlastitog interesa. Obespravljeni poniženi radnik izložen je svakojakim hirovima i samovolji novokomponovanih gazda. U tajkunskom srpskom kapitalizmu nema mesta sa sindikalno organizovanje, jer, izgleda da bi zaposleni trebalo da budu srećni što uopšte imaju posao..." (Dr Ljubodrag Savić: Đavo je došao po svoje, Pravda, Beograd, 2012 ).
Otpisati državna preduzeća kao zastarela i neefikasna je velika greška. Nije im ni data šansa za razvoj.
Dakle, investicije nisu oživele, proizvodnja nije oživela, nezaposlenost se naglo povećava (400 hiljada), socijalni slom društva je na vidiku, dok restrukturisanje proizvodnje i izvoza izostaje. Izvoz je visoko precenjenim kursom dinara destimulisan, dok je uvoz prosto eksplodirao, uz uništeni proizvodni sektor. To se posebno ispoljava u 2012., 2013. i 2014. godini kada izvoz naglo pada, dok se uvoz povećava, tako da se proširuje spoljnotrgovinski deficit (4,4 milijarde evra svake godine).
Država ne sme dozvoliti da se strateški proizvodi, energenti, sirovine i nacionalna bogatstva privatizuju ili rasprodaju, a informacioni sistemi ( TV, štampa ) prodaju stranom kapitalu. Tada se širi informaciona propaganda u alfa ,,promene svesti" i ispiranja mozgova. Slamanje otpora i neutralisanje kritičke misli je u funkciji stvaranja ,,zombi nacije", a poslušnjačke upravljačke strukture. To je granica ispod koje se ne sme ići da se ne ugrozi nacionalni suverenitet i budućnost nacije i zemlje.
Tako je i za MMF, kao instrument svetskog finansijskog kapitala, važno samo da se očuvaju ,,monetarni okviri" ili stabilnost, smanji budžetski deficit i održi tempo privatizacije, sve ostalo je nebitno.
Bez referendum je radnicima vlasništvo proglašeno društvenim i prodato (predato) strancima i tajkunima čije poreklo kapitala nije istraživano. Zaposleni su time postali najamni radnici (bez bilo kakvih prava ili se priključiti armiji nezaposleni).
Prevladava grabež i za vlašću i materijalnim dobrima. Predajući preduzeća stranom kapitalu ili domaćim tajkunima - domaći vlastodršci dali su im i političku moć i monopol nad svim segementima javnog života u državi.
Strane korporacije i banke kupuju naša preduzeća jeftino (obezvređena), a time istovremeno i tržište za plasman svojih proizvoda. "...Za razvoj su potrebne domaće banke, uključujući i razvojne banke, potrebno je stimulisanje domaće štednje i investicije - nisu potrebni keš krediti i stimulisanje privatne potrošnje uvozne robe. Sa bankarskim sistemom u stranim rukama, sa enormnim kamatama, sa monetranim sistemom koji više vodi računa o interesima bankarskog sektora nego o interesima razvoja zemlje, ekonomija će u najboljem slučaju tavoriti.
Konačno i možda najvažnije, Srbija mora pronaći način da bar ekonomsku sferu profesionalizuje i depolitizuje. Bez toga, nikakvog ozbiljnog ekonomskog pomaka ne može biti" (Nebojša Katić, Beograd, 27.02.2010 ).
Nacija i država su stavljeni u potčinjen položaj stranim i domaćim centrima moći, pljačkaškom kapitalu, nepravdi i siromaštvu.
Porazni su efekti neoliberalnog kapitalizma, posebno kroz process prodaje preduzeća. On je i danas u Srbiji vladajuća ideologija i politička osnova modela razvoja. "...Mi bez privatizacije ne možemo dalje" (Vučić ). Umesto etike proizvodnje, novi privatni vlasnici su gasili preduzeća, otpuštali radnike, menjali namenu proizvodnje preduzeća i spekulisali zemljištem.Radnicima su najpre za vlasnike novca oduzeli fabrike. Zatim su ih isterali na ulice, a umesto fabrika izgradili velelepne šoping molove, Banke, ekskluzivne stanove i vile, bestidno uživajući u svim blagodetima neobuzdanog liberalnog kapitalizma. "Uspostavljen je sistem u kome se moć, samovolja i bogatstvo najbogatijih meri količinom bede najsiromašnijih " ( Dr Lj.Savić, isto, str.9 )
Koncept privatizacije - rasprodaja bez oživljavanja privrede, investicije i restrukturisanja
Ideologija brze, radikalne I nekontrolisane privatizacije je stvarni društveni prevrat.
Koncept privatizacije ne samo da je pogrešan s potpuno pogrešnom upotrebom privatizovanih prihoda ( budžet, javna tekuća potrošnja ), već se radi o otimanju i prodaji imovine (kapitala) kolektiva koji je stvarao taj kapital pod vidom ,,društvenog vlasništva ". Dodao bih da je to najveća prevara I pljačka radničke klase do sada (zaposlenih). Privatizacija je pretvorena u običnu pljačku I masovne stečajeve preduzeća, čiji su vlasnici do sada bili zaposleni.
Do sada je prodato 2.408 preduzeća u kojima je bilo zaposleno 340 hiljada. Ostvareni prihodi od privatizacije , videli smo, iznose ukupno 2,6 milijardi evra, od čega je trebalo investirati 1,4 milijarde, a u socijalni program 272 miliona evra. Investicije nisu oživele i kreću se po stopi od oko 14% bruto domaćeg proizvoda, što iznosi svega 3 - 4 % iznad amortizacije. Istina je u svemu tome da je uništena do sada izuzetno dobra statistika investicija pa se I podaci o investicijama samo indirektno izračunavaju ( preko odobrenih investicionih kredita , što nije isto ).
Privatizacija je jedan od stubova neoliberalizma ( koji je doživeo potpuni krah kao koncept ) i u kapitalizmu, ali i kod nas. I pored toga neki naši ekonomisti tvrde da je ,,privatizacija bez zamene " i da je ,,ulazak države u preduzeća istorijski poražen koncept ". Pošto je privatizacija ,,dosta ogađena ", posebno kada je krenula kriza, treba ,,ponovo odbraniti ideju privatizacije, jer kapitalizam nema alternativu " Možete samo zamisliti ovakve teorijske I operativne preporuke!
I dalje se tvrdi, gotovo dogmatski, da je ,,privatizacija srž ekonomskih reformi ". To što nemamo prave države, što je to postala država stranaka na vlasti, interesno privatizovane javne funkcije bez koncepta razvoja I bilo kakve strategije razvoja - to se ne postavlja kao pitanje.
Realni kapital preduzeća ( stvarno vlasništvo zaposlenih koji su ga stvarali i uvećavali decenijama ) stavlja se u ruke finansijske oligarhije, dok potcenjeni prihodi odlaze u budžet. Preko budžeta se ,, smiruje " stanovništvo i gasi ( odlaže ) socijalna kriza. Međutim, nema socijalne ravnoteže, društvo je interesno razbijeno, individualizovano. Time nestaju i zajednički ciljevi socijalnog i razvojnog karaktera. Društvo I privreda ,, plivaju " od krize do krize, od jednog do drugog oblika parcijalne ravnoteže, ali u stalno prisutnoj krizi iz koje oni koji vode privredu I društvo ne vide izlaz.
Pljačkaška privatizacija ,,reformatora " i slom kičme ekonomije
Nova religija svemoćnog neoliberalizma i globalizacije - polazi od stave da će ,,novi" kapitalizam doneti bogatstvo svima. Ortodoksni neoliberalizam je direktni produkt krajnje ideološke pristrasnosti razvijenih kapitalističkih država i njihovih interesa. ,,Reganomika" i ,,tačerizam" to najbolje pokazuju. Koncepcija privatizacije nije otimanje i rasprodaja imovine kolektiva koji je stvarao taj kapital, pod vidom društvenog vlasništva. Zar se privatizacija nije mogla vršiti preko radničkog akcionarstva uz pomoć kredita naših banaka. To je, uostalom omogućeno kriminalnom sloju, kojem i nije cilj razvoj firme.
Ovde bih samo dodao da je to najveća prevara i pljačka zaposlenih koji su i stvarali ta preduzeća. Uzmimo samo primer ,,Sartida " prodatog sa svim delovima za 23 miliona dolara, a tada se samo njegov stadion nude na tržištu za dvostruko višu cenu. Ogroman je broj takvih slučajeva (šećerane, duvanska industrija, tekstilna industrija, prehrambena industrija, cementare, Vršački vinogradi,poljoprivredno zemljište, kombinati i dr.).
Treba izvršiti kompletnu reviziju privatizacije, što je nesporno, ali to će biti moguće samo u slučaju da druge, stvarno patriotske stranke, dođu na vlast. Omogućeno je sumnjivom kapitalu, često iz kriminogene zone (čije se poreklo nije ni ispitivalo) da pokupuju obezvređena domaća preduzeća.
Čak su i krediti banaka (pozajmljenim novcem ) kupovali preduzeća, a kao garanciju vraćanja (hipoteku ) uključili imovinu koju su kupili, (koju su visoko procenili u davanju hipoteka ), a nisu otplatili. Najveći broj domaćih banaka je odveden u stečaj i likvidaciju, da bi došle strane banke i preuzele monetarno - finansijski sistem.
Dakle, ,,finansijske" ,,pirane" su pokupovale pozajmljenim ili opljačkanim novcem ,,društveno" (radničko) vlasništvo i navukli divovski dug. Tako nešto nije bilo dozvoljeno zaposlenim u preduzećima. Privatizacija bez potrebne jasne regulative dovodi do ogoljavanja privrede pre nego do stvaranja kapitala za razvoj. Ostvaren je program pljačke privrednih resursa. Nije važno ko kupuje, važno je da se proda, jer poreklo kapitala nije ni istraživano. To je korumpirani proces privatizacije i besramno lice preuzetog primitivnog kapitalizma katastrofe. Ovim putem se stvara ,,nadzirana ekonomija", posebno kroz otvaranje dužničke ekonomije i dominacije stranog spekulativnog kapitala.
Pošto je potrošnja u poslednjim godinama za 20 - 33% veća od bruto domaćeg proizvoda (veći uvoz roba od izvoza ), standard i potrošnja stanovništva (zasnovani na kreditima, budžetskim izdacima za lične i socijalne dohotke, doznakama iz inostranstva i sl.) ne mogu se dugoročno održati, čak i kreditima (zaduživanjem ) u inostranstvu, jer nisu zasnovani na zdravim osnovama.
Uz sve to ,,kroz orkestriranu medijsku kampanju to se prikazuje kao ,,rezultat uspešnih reformi koje se sprovodi u Srbiji". O drugom konceptu privatizacije naši ,,reformatori" nisu želeli ni razgovarati. Nisu im bili bliski argument svetskih ekonomista o pogubnosti prihvatanja takvog koncepta liberalizma u svim privredama u tranziciji. Takav koncept neoliberalizma kroz liberalizaciju, privatizaciju, deregulaciju i stabilizaciju, je program ekonomskog neokolonijalizma. Našim ,,reformistima", predstavnicima ,,proevropske" I ,,demokratske" Srbije takve spoznaje i stavovi svetskih autoriteta ne znače ništa. Mnogi od njih o Evropskoj uniji osim naziva I broja članica ne znaju gotovo ništa!
Ovakva situacija u privredi i društvu se ne može održati najviše godinu - dve kada se prodaju Telekom, EPS, NIS: JAT, Aerodrom, osiguranje, imovina Fonda PIO, imovina sindikata (hoteli, odmarališta) vojna imovina - tada nastaje period kada se neće imati šta prodati. Nastaće padanje ,,direktnih investicija", usporavanje privredne aktivnosti i porast nezaposlenosti. Zarade zaposlenih će stagnirati, a prostor za visoke zarade banaka će se suziti, čime će doći do odliva spekulativnog kapitala iz Srbije. Prezaduženi građani sa visokim kreditima i deviznom klauzulom imaće veliko povećanje dinarskih rata, uz stagnaciju zarada, što vodi krizi finansijskog tržišta i poslovnog bankarstva.
To može da vodi samo u produbljivanju krize kada već imamo nizak nivo privredne aktivnosti, milionsku nezaposlenost, gotovo milion penzionera, ogromnu spoljnu zaduženost i pritisak tereta spoljnih dugova, masovno osiromašeno stanovništvo i proletarizaciju srednje klase. To je normalna posledica lošeg koncepta razvoja i stabilizacije, dopunjena pogrešnom privatizacijom i liberalizacijom tržišta. Otpisati društvena javna preduzeća kao neefikasna i zastarela je velika greška.
Poseban model privatizacije i neefikasan model ,,tranzicije" ( prema čemu je to ,,tranzicija" ) neminovno je doveo do dugoročnog pada industrijske proizvodnje i velikog sloma sektora privrednih preduzeća. Proizvodnja je u 2015. Godini dostigla nivo od 40% iz perioda 1999. Godine. Dakle, promašena privatizacija, provedena na pogrešan način , nije vodila povećanju efikasnosti i rastu privrede i zaposlenosti, već razvlačenju imovine (kapitala) i opadanju proizvodnje i zaposlenosti.
Prekid procesa daljih privatizacija i revizija dosadašnjih
Dokidanje eksploatarske pljačkaške privatizacije bila je nužnost, kada se sa privatizacijom i dalje nastavlja ,,do okončanja".
Sa ovakvim ,,rezultatima" i pogrešnom razvojnom , monetarnom, fiskalnom, spoljnotrgovinskom politikom, raspodelom, investicijama, deviznom i kursnom politikom - jasno nam je kakav nas scenario čeka, ako ova ekipa i dalje bude vodila na ovakvoj strategiji I politici ovu privredu i društvo. Stvorena je, jasno je javnosti, sprega spekulativnih profita, razaranja bez obnove, uz masovno siromašenje. To je sponzorisano razaranje nacionalne ekonomije.
Tajkuni su se obogatili na toj neviđenoj pljački radničkog kapitala, čak i uzimajući kredite od banaka i na rate, uz zalaganje kupljenih (neotplaćenih ) preduzeća. Bez nužnog referenduma, radničko vlasništvo je proglašeno društvenim i prodano (predano) strancima ili poluobrazovaniim tajkunima. Time su zaposleni postali najamni radnici, sa neizvesnom budućnošću.
(Nastavak u sledećem broju)
Glosa
Radnici su izbačeni na ulicu, a za socijalni program poslednjih deset godina nije uložen ni jedan dinar. Obećane investicije od 1,1 milijardu evra nisu ostvarene...