Rasulo

Socijalni slom društva, nezaposlenost i duhovna degradacija stanovništva (1)

Beda rađa revolucije

Srbiji nema spasa bez izgradnje novih društvenih mehanizama. To je moguće samo uz skidanje sa "trona" parazitskog sloja partijskih nesposobnih političara Na sceni je turbokapitalizam u Srbiji, kao teror antiekonomije, uz poništavanje radničkih prava i obaranje potrošnje, duboke krize i visoke nezaposlenosti. O uzorcima i posledicama sloma srpske ekonomije, i rasula u društvu za Magazin Tabloid piše naš poznati ekonomista prof. dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

„Stabilno tržište je fraza koja lepo zvuči u novinskim člancima i na odsecima za ekonomiju. To je doktrina koju niko u američkoj vladi i poslovnom svetu ne uzima ozbiljno". (Noam Čomski: Šta to u stvari hoće Amerika?). Koje je to i kakvo tržište? Upravo je tržišni fundamentalizam osnova neoliberalne dogme i automatizma tržišta.

Zbog čitalaca navodim oblike tržišta danas: tržište roba, tržište usluga, tržište novca, tržište kapitala, devizno tržište, informaciono tržište, međunarodno tržište, domaće, tržište radne snage. Svako tržište se sastoji od većeg broja užih (specifičnih) tržišta. Tako npr. na tržištu roba imamo: tržište robe široke potrošnje, investicionih dobara, uvozne robe, izvozne robe, tržište kontrolisanih cena, tržište slobodnih cena. Na sličan način se moraju dekomponovati i ostala tržišta. Sva su ova tržišta u disfunkciji, međusobnog uglavnom nepredviđenog delovanja, nepotpunih ili čak propagandnih informacija (koje nemaju nikakve veze sa stvarnim odnosima), tako da govoriti o automatizmu tržišta znači zagovarati spontani i nekontrolisani razvoj i odnose stalne neravnoteže i nepotpune zaposlenosti.

Pod dominantnim uticajem ideologije neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma pojava krize i recesije je neminovna. To je ideologija krupnog kapitala i interesa grupe najrazvijenijih zemalja na zapadu, a ne nedovoljno razvijenih zemalja. Nije čudo da se zagovara kapitalizam kao sistem i svet finansijskog kapitala.

Naši fundamentalisti su u funkciji krupnog kapitala i privatizacije po svaku cenu, potpuno isključili socijalnu politiku, odnosno „socijalnu pravdu". Nije socijalna pravda samo davanje iz budžeta za socijalne i druge transfere, to je još manje dobijanje sredstava iz „predpristupnih fondova" EU - kako to ističu naše demokrate. Ogromna preraspodela bogatstva preko privatizacije dovela je do neviđenog do sada socijalnog raslojavanja društva. Masovna privatizacija dovela je do ogromne nezaposlenosti. To je direktna posledica pogrešnog modela privatizacije i pretvaranje zaposlenih u „vlasnički" višak, a ne tehnički ili ekonomski višak.

Zagovarati masovnu i brzu privatizaciju po svaku cenu, odbacivati socijalno-razvojnu intervencionističku ulogu države kao „korektora" privatno-kapitalističkog sistema i tržišno-profitnog motiva u funkciji finansijskog kapitala - velika je prevara socijalno ugroženog i obespravljenog naroda i masa na ivicu egzistencije. Jasna je sugestija "Ako želite da očuvate državu, onda je rasprodajte".

Privatizacija školstva, zdravstva, preduzeća, a valjda će doći i do privatizacije sudstva, armije, policije i drugih temelja političke i socijalne funkcije države, jasno pokazuje izabrani put i strategiju razvoja takve države i privrede.

Nema i ne može biti socijalne pravde i „socijalne ravnoteže" u društvu s dominantno privatnim vlasništvom i motivom profita, uz ogromnu preraspodelu dohotka u ruke nosilaca kapitala, gde su zaposleni postali goli privezak kapitala, "dodatak" kapitalu i gotovo nepotreban trošak. Njega treba maksimalno racionalizovati i smanjivati u ceni koštanja.

Povratak u surovi eksploatatorski kapitalizam

Pričati sada o socijalnoj pravdi kao glavnom retoričkom pitanju i paroli stranaka na vlasti - koje su sve učinile da se zapali „fitilj socijalne bombe", potcenjivanje je zdrave pameti naroda. To je u funkciji gole borbe za održavanje na vlasti. Kakvu socijalnu pravdu traže naše „demokrate" - oruđe krupnog kapitala i stranih i sopstvenih interesa (opet krupnog svetskog kapitala) kada su sve prodali (banke, preduzeća, zemljište) stranom kapitalu i domaćim tajkunima?

Zaposlene su pretvorili u goli privezak kapitalu. Postali su i kao trošak i teret privatizovanom kapitalu koga treba stalno smanjivati, bez bilo kakve socijalne zaštite. Sada je to obična politička vulgarizacija ideje „socijalne države". Gde je to privatni kapital u istoriji vodio socijalnu politiku? Nikada i nigde! Ideja socijalista koji traže neke garancije za socijalnu pravdu, svodeći je na obično davanje iz budžeta za povećanje penzija, je druga vulgarizacija naših „socijalista".

Srpsko društvo ima milion i osam stotina hiljada penzionera, 840.000 nezaposlenih i nekoliko stotina hiljada ljudi u inostranstvu, desetine hiljada diplomiranih svake godine, ali bez izgleda da se zaposle itd. U čijim rukama je finansijski i realni kapital nakon ovako provedene nekontrolisane i pljačkaške privatizacije? Radnici su obespravljeni, ostali bez svojih preduzeća i posla, a time postali socijalni slučajevi i životno ugroženi ogroman deo populacije.

Prihvatanje ideja i koncepta neoliberalizma (privatizacija, deregulacija, liberalizacija, defiskalizacija, decentralizacija i sl.) nosioci vlasti su se jasno negativno odredili prema socijalnoj pravdi i takvoj funkciji države. Uz to je i država privatizovana od stranke koja je na vlasti - što je najgori vid grupno-svojinskih odnosa, ali i baza ne samo socijalnog nego i političkog raslojavanja društva.

Strančarenje vodi međusobnoj borbi oko podele privilegija, moći preko vlasti, jer je osvajanje vlasti postalo samo sebi cilj, a ne sredstvo za ostvarenje određene koncepcije razvoja i otklanjanja slabosti i deformacija u društvu. U takvim odnosima i političkom ambijentu nema mnogo šanse i sreće za razvoj privrede i društva. Interesantno je ovde navesti dobru misao jednog autora: „...Milioni, avioni, kamioni, trgovina foteljama, direktorska mesta, javna preduzeća, politički imunitet, neodoljiva žeđ za vlašću. Kao da im je pomutila pamet" (Z. Živić u Glasu javnosti).

Logično je da tajkuni i otuđeni dobitnički sloj u destruktivnoj "tranziciji" podržavaju „proevropsku vladu" i takve „socijaliste", jer im na toj koncepciji štite i šire interese. Koncentrisani kapital (i interesi) sada traže upravljanje državom (vladom) u cilju očuvanja stečenih pozicija i kapitala. Dakle, zvaničnu zaštitu države. Učvršćuje se sprega i moć interesa uzurpiranih institucija države i novokomponovane otuđene "elite".

Ekstremna koncentracija finansijske moći, deregulisana tržišta i apsolutna vladavina novca" jeste to što odlikuje ovaj ultraliberalizam. Cena toga je da mali broj privilegovanih ima sve, a mnogi neće imati skoro ništa. Takvo socijalno raslojavanje i stanje postaje neodrživo. Da bi nekolicini bili otvoreni svi horizonti, ogromnoj većini će perspektive biti očaj i strepnja. Ne treba biti veliki stručnjak da bi se zaključilo da je i ta politika neodrživa. Ona je pogubna pre svega za nezaposlene i bedne (opljačkane i otuđene, napuštene, okrenute samo sebi i svojim problemima), ali i za trenutno zaposlene, koji su pod sve većim pritiskom - sve siromašniji i sve zaduženiji, ali na dugi rok i za finansijske moćnike koji maksimalnom eksploatacijom radne snage guše sopstveno tržište. U toj perverznoj konfiguraciji - novac je taj faktor koji kroji prava i dostojanstvo čoveka.

Magnetizam novca (finansijskog kapitala) postala je najveća privlačna snaga u savremenim društvima. Svojom snagom on čini osnovu brojnih interesa i stvaranja društvenih grupa koje mogu razorno (destimulativno) delovati na ekonomiju i razvoj, uz kriminalizaciju i neproizvodnu upotrebu novca i kapitala, ali može, nasuprot tome, svesnom državnom intervencijom i ekonomskom politikom da postane motorna snaga dinamičnog ekonomskog rasta i porasta zaposlenosti. Na svakom društvu, privredi i rukovodećim strukturama je da izaberu - destrukcija privrede i društva ili suprotno tome razvoj, blagostanje i veća socijalna ravnoteža.

Kontaminacija i dekontaminacija privrednog prostora i poslovnog ambijenta je najveći izazov savremenih vlada (uz kriminalizaciju društva, pranje novca, zloupotreba kredita i međunarodnih dugova, privatizacija, odliva kapitala u inostranstvo i dr).

Nova alternativna strategija stabilizacije i razvoja normalno je, traži prethodno dobijanje objektivne i jasne slike o položaju, karakteru i mogućnostima privrede, posebno privrednog sektora, ali i opšteg biološkog i mentalno-operativnog stanja u društvu. Pri tome ne treba izgubiti iz vida da je sada diktatura diktatura kapitala je zamenila diktaturu proletarijata i da su žrtve opet iste - ogromna većina obespravljenih i osiromašenih ljudi.

Novi gospodari sveta se, naravno, plaše ljudskih prava, jer je očigledno da bi ekonomska i socijalna politika koja ih dosledno poštuje ozbiljno ugrozila dominantni ultraliberalni poredak. Takva politika bi kroz pravedniju raspodelu bogatstva, obezbeđujući više posla, bolje zarade i šire socijalno pokriće, zadovoljila vitalne potrebe svih društvenih slojeva. Ta raspodela je naravno, u potpunoj suprotnosti sa liberalnom strategijom maksimalne „koncentracije profita". (A. Radović: Sumrak liberalizma i kako izaći iz recesije, NIN, 8. avgust 2008, str. 27).

Da li vas čudi da se na istoj platformi i u beskrajnim igrama i kombinacijama oko podele vlasti nalaze nosioci interesa zapadnog kapitala (demokrate) i zagovornici socijalne funkcije države (nazovi levičari - socijalisti). Jasno je da je to obična borba za vlast, podela resora i privilegija koje idu s tim, a ne neka nova strategija i koncepcija razvoja. Nema u tome vizije razvoja, novih odnosa u društvu, pri tome se uopšte ne ulazi u strukturu društva i odnose, odnosno "zdravstveno stanje" nacije...Šta se to može ograničiti i smanjiti u opštoj strategiji ograničavanja? Ne vidi se nikakav novi koncept vođenja ekonomije i društva, nema strategije razvoja, vodi se uglavnom kratkoročna ekonomska politika i politika stalnog „prilagođavanja" zahtevima EU i korekcija. U tome su rezultati i posledice često neočekivani i slabi.

„Povratak" u surovi i eksploatatorski kapitalizam, kojim se političke strukture hvale, je u osnovi društvo kapitala i duboko socijalno nepravedno društvo.

Bolja budućnost i vera u nju je osnovno ljudsko pravo. Privatizujući sve resurse, raslojavajući društveno tkivo i brišući sve nade u pravedniji život, ultraliberalizam direktno i trajno ugrožava ljudska prava" i društvo u celini i njegovu budućnost.

Jednakost se ne ograničava na teoretska prava građana pred zakonom: ako demokratija zaista želi zaštititi ljudska prava i obezbediti građanima osnovnu ekonomsku slobodu, solidarnost se nameće kao jedino rešenje. Upravo neoliberalizam poništava solidarnost i zajedništvo, a individualizam i profit stavlja na pijedestal uspešnosti. Kapitalizam, da bi opstao, mora podrediti brutalne zakone konkurencije superiornim zakonima života i omogućiti svakome "dostupnost sredstava da efektivno upravlja svojom sudbinom". Evropska unija, kojoj nekritički težite, je neoliberalni kapitalizam, sistem eksploatacije, otuđene birokratije,sve češćih masovnih pobuna radnika i sve većeg broja nezaposlenih. Ovo se posebno odnosi na nametanje novog Zakona o radu u tim zemljama i gubitka radničkih prava. Porast cena energenata i hrane i dr. zaoštriće pobune obespravljenih i nezaposlenih do krajnjih granica. Obrnuta socijalna piramida tih društava je vrlo nestabilna, sklona rušenju (padu) uz velike socijalno-političke potrese.

Uz sve navedeno, savremena društva doživljavaju velike transformacije. Istina je da je danas rad (radna snaga) u najvećoj krizi od nastanka kapitalizma. "Krivci" za to su i sledeće velike promene: globalizacija (seljenje kapitala iz države u državu i bekstvo kapitala), što stvara dugoročnu nesigurnost i slabu "vezanost" kapitala za nacionalnu ekonomiju. Internacionalizacija kapitala stvara veliku neizvesnost nacionalnim državama, automatizacija (i "istiskivanje" masovnog rada), digitalizacija, robotizacija procesa rada u novoj tehnološkoj revoluciji, internet, besomučna jurnjava za profitom i proces finansijalizacije, opšta kriminalizacija i spekulativna ekonomija (bekstvo od realne ekonomije i proizvodnje).

Na udaru novih tehnologija našao se klasičan rad (i radnik). Kapitalizam je otkrio novi tehnološki uzlet i ogromnu preraspodelu između rada i kapitala, između profita i nadnica, a u okviru ostvarenog profita njegovo ulaganje u finansijske operacije i spekulativnu (a ne realnu) ekonomiju. Unutar "sveta rada" narastao je životni sukob između klasičnog masovnog fizičkog rada (industrijski radnik) i zaposlenih u novim sferama (usluge, informatika, komunikacije, propaganda, trgovina finansijskim proizvodima i sl). Unutar "sveta rada" jačaju suprotnosti na sledećim reacijama: zaposleni-nezaposleni, zaposleni u javnom - zaposleni u privatnom sektoru, domaća radna snaga-uvezeni radnici, obaranje plata i najamnina preko uvezene jeftine radne snage, suprotstavljanje unutar same strukture zaposlenih u jednom otuđenom, individualiziranom i "vučenjem" sistemu očuvanja radnog mesta i zaposlenosti i dr.

Nametanje primitivnog i surovog kapitalizma eksploatacije i otuđenja

Nosioci makroekonomske politike uvode nam kapitalizam primitivnog oblika, gotovo prvobitne akumulacije kapitala. Otvoreno se hvale „povratkom u kapitalizam". Uveden je neoliberalni oligarhijski sistem. Radnici koji još rade u privatnom sektoru su bez bilo kakvih prava, bez sindikalnog organizovanja, nesigurni, eksploatisani do krajnjih granica, bez radnog vremena, pretvoreni u ćutljivu i trpljivu masu. Sve više dominira rad na određeno vreme, po ugovoru, za određene poslove, (posebno preko Agencije za posredovanje) na probu, volonterski rad, neplaćeni rad i sl.

Većina građana pretvorena je u moderne robove. Alternativa tome je, ako se pobune i traže svoja prava, članstvo u armiji nezaposlenih. Sretni su zaposleni da imaju bilo kakav posao, makar i slabo ili nikako plaćen. Pri tome, vlada i osećanje nesigurnosti i straha. Svi oni koji se još drže na kakvom-takvom poslu strahuju da lako ostanu bez posla. Jednom kada se ostane bez posla drugi se teško nalazi. Velika je istorijska prevara kada su im njihova preduzeća oteta i prodata tajkunima čije poreklo kapitala nije ni traženo. Sada se otkriva da je to najvećim delom kapital iz kriminogene zone. Poništeno je oko 36% privatizacija, ali su preduzeća u međuvremenu uništena ili opljačkana.

Kroz proces pljačkaške privatizacije preduzeća su najpre oduzeta od zaposlenih (preko proglašavanja njihovih preduzeća kao društveno i ničije vlasništvo), a zatim kao državna obezvređena, prodata ili gotovo poklonjena, uz provizije stranom kapitalu ili domaćim nosiocima zgrnutog (najčešće kroz kriminalne radnje) kapitala. „Finansijske pirane" su pokupovale pozajmljenim ili opljačkanim novcem državno-radničko vlasništvo i navukle divovski spoljni dug i dugove kod banaka - koje ne vraćaju. Sada nastaje faza kada se realni i privatizovani kapital prenose u ruke stranog kapitala.

Debakl ekonomije i društva i narastanje novog ekonomsko-finansijskog kolonijalizma je na sceni. Istovremeno je to i koncept socijalnog polarizovanja i velike diferencijacije u pristupu novcu i kapitalu, a to je upravo nova strategija finansijskog kapitala. Na sceni je regresivni kapitalizam koji vodi u haos i sunovrat privrede i društva. Istovremeno se razvija i duhovno zagađenje društva.

Finansijski kapital i novac su zadominirali politikom i ekonomskom scenom, ali u funkciji destrukcije, a ne razvoja. Kriminal je eksplodirao. Korupcija je postala sastavni deo svih operacija kapitalom.

Nastalo je vrzino kolo štrajkova, socijalnih potresa, teško ruinirana privreda, nemoćna država i gotovo panika i nemoć vlasti koja ne vidi izlaz. Nema ni vizije, ni strategije dugoročnog društvenog, nacionalnog i ekonomskog razvoja.

Socijalni pesimizam i nezadovoljstvo masa

Nije ništa neobično da socijalni pesimizam stalno raste i da je nezadovoljstvo uslovima života masovno. Varljivi i površinski socijalni mir povremeno narušavan pojedinačnim (a ne masovnim i sinhronizovanim) štrajkovima, nepovezanim demonstracijama socijalno ugroženog ogromnog dela populacije - za sada ne ugrožava instalirane političke strukture i stranačke pozicije.

Masovno je nezadovoljstvo i gnev, osećaj poniženosti i besperspektivnosti dopunjeni su osećajem masovne manipulacije, propagande i medijskog spinovanja javnosti. Stoga raste nepoverenje u stranke, javne institucije i sredstva informacija.

U potpuno alternativnoj politici razvoja više solidarnoj i kolektivnoj (ne individualističko-neoliberalnoj) ekonomiji, koja vodi brzom ekonomskom rastu i ravnomernoj raspodeli nacionalnog dohotka i bogatstva, mogući su potpuno drugi instrumenti razvoja. Nasuprot tome, kod nas se vodi i dalje liberalna ekonomija otuđenja i masovne eksploatacije.

Najavljene ekonomske mere Vlade predstavljene su kao rešenje za duboku privrednu i socijalnu krizu, dok najveći njihov deo vodi većoj eksploataciji rada i legalizuje nehuman odnos prema radnicima. U merama Vlade je više elemenata liberalizma u odnosu na prethodne. To se posebno odnosi na fleksibilizaciju tržišta rada i dalju privatizaciju javnih preduzeća. Fleksibilizacija rada i plata neće povećati zaposlenost, ali će dovesti do porasta nezaposlenosti i nesigurnosti, pa i socijalne neizvesnosti, sve do uslova gotovo robovskog rada.

Neoliberalizam je izgubio do sada najveći deo svog političkog legitimiteta i privlačnost širokim slojevima stanovništva. Na sceni je apologija privatizacije, fiskalne konsolidacije, visokih kamata, liberalizacije tržišta rada i svih finansijskih tokova, uz razbijanje snage sindikata - jasna je strategija zavisnog razvoja.

Demaskiranje regresivne prirode neoliberalnog projekta, korupcijski skandali, uska izvorna povezanost neoliberalizma s rekonstrukcijom američkog imperijalizma, drugim državama mora biti jasna poruka. Dosadašnji razvoj Srbije proizvod je apologeta nesputanog (slobodnog) kapitalizma. Razaranje privrede, društva i investicija njihov je proizvod.

Privatizacioni talasi proizvodne državne imovine (kapitala) izgleda da se i dalje nastavljaju. Reintegracijom radničke klase u svet kapitala preko visoke nezaposlenosti s malom tolerancijom na delovanje sindikata, a zatim koncentracija bogatstva u uskom krugu birokratije i političke oligarhije, ogromno socijalno raslojavanje, uz demontažu države blagostanja - stvoreno je pravo okruženje za potrebne stvarne dubinske ekonomske reforme.

I dalje apologete neoliberalizma i stranog kapitala smatraju da država samo marginalno i indirektno može intervenisati u privredi uglavnom u redistribuciju dohodaka.

Poznato je da se po kejnzijanskoj teoriji iz recesije može izaći i povećanjem zaposlenosti, smanjenjem poreza i povećanjem javnih izdvajanja, niskom kamatom. Raspodela dohotka i moći sada odlazi u korist kapitala, ali je to uglavnom spekulativni, često i fiktivni, a ne proizvodni kapital, pri čemu je kamata na finansijskim spekulacijama (i brzom obrtu kapitala) gotovo deset puta veća od profitne stope u proizvodnom sektoru.

Neoliberalizam predstavlja projekat rekompozicije hegemonije finansijskog spekulativnog kapitala. Preko Sporazuma socijalnih partnera, uz posredovanje "neutralne države", uglavnom je odraz potreba za socijalnim disciplinovanjem radničke klase i njenim totalnim pokoravanjem hirovima spekulativnog kapitala.

Osnovni cilj neoliberalne hegemonije nije podsticanje rasta i redukcija inflacije. Cilj je potčiniti radničku klasu (kao da su najamnine previsoke), prigrabiti domaću akumulaciju i kontrolisati međunarodno zaduživanje.

Imperativ je kontrola radnika (zaposlenih) u cilju osiguranja međunarodne konkurentnosti i urednog servisiranja spoljni dugova - da bi se ponovo ušlo u novi dug.

Prekarni radni odnosi su sve više na tržištu radne snage. Ovde posebno ističem izvrsni rad Nikole Vlahovića u prošlom broju Tabloida pod naslovom Narode radni, goli i gladni.

Koncentracija dohotka kroz raspodelu u malo ruku, uskom sloju bogatih spekulanata, vodi neproduktivnoj koncentraciji kapitala i moći i sve većem odvajanju rada od kapitala i njegov potpuno potčinjeni i nesigurni položaj.

Nesposobnost neoliberalnih reformi da osiguraju visok nivo investicija, stopu rasta i visoku zaposlenost postaje sve jasnija.

Cilj neoliberalnih reformi je, vidimo, podčiniti sindikate i radničku klasu, a domaća preduzeća, investicije i bankarski sektor međunarodnim imperativima.

Otvorena je opasna integracija tokova kapitala preko kontrolisanog finansijskog sektora (državne finansije, domaća štednja i spajanje domaćeg i dominantnog međunarodnog kapitala), što vodi u prezaduženost i poslovanje ukupne privrede samo za kamatu na inostrani kapital.

Država blagostanja (s razvijenom socijalnom funkcijom) pretvorila se u kriminalizovanu organizaciju s takvim institucijama, a u tesnoj sprezi sa finansijskim i bankarskim kapitalom. Država zastupa interese krupnog finansijskog kapitala (bankstera), i poslodavaca, a na štetu dela radničke klase, koja se razdvaja na nekoliko delova, međusobno suprotstavljenih: deo zaposlenih u javnom (državnom) sektoru koji koristi ovu novu partijsku transformaciju države, deo u privatnom sektoru, koji ima sve slabije sindikate i koji je gubitnik, nesiguran i bez stvarnih (radničkih) prava, deo nezaposlenih radno sposobnih delova stanovništva, van uticaja na društvene tokove ("zarobljeni u zoni sumraka"), penzioneri i socijalno izdržavano stanovništvo.

Državna administracija se pretvorila u partijsku mašineriju sa sopstvenim profitnim, finansijskim, informacionim interesima, usko povezana sa nosiocima finansijskog i bankarskog aparata. Smanjenje nejednakosti u raspodeli nacionalnog dohotka, bogatstva i moći je bitan faktor aktiviranja domaćih faktora razvoja i štednje, uz porast optimizma i sigurnosti u društvu. Stendbaj aranžman s MMF je u osnovi plan za omogućavanje otplate spoljnog duga prezaduženih država, što podrazumeva nova zaduživanja.

Represiju nad radničkim primanjima (zakidanja plata i penzija, da bi se stranim bankama otplatio dug) guši ekonomski rast i otežava otplatu javnog duga. Na sceni je provođenje politike pritiska na nadnice i uslove rada. Veliki deo stanovništva je predmet fleksibilne eksploatacije. Sigurna je samo jedna-velika nesigurnost i neizvesnost. Jasne bolesti neoliberalnog kapitalizma su nesigurnost i gubitak radnih mesta, dok je distribucija nacionalnog dohotka je sve neravnomernija.

Poznato je da i Komisija EU zagovara povećanje fleksibilnosti tržišta rada uz zamrzavanje plata, smanjenje penzija uz povećanje starosne granice za penzionisanje. Uvodi se regulacija radi lakšeg otpuštanja, ograničavanje naknada, a to znači slabljenje socijalnog modela društva i socijalne države. Umesto evropskog socijalno-tržišnog sistema prihvaćen je američki tržišni fundamentalizam.

Velikom deindustrijalizacijiom nacionalne vlade su izgubile mogućnost vođenja nacionalne ekonomske politike i investicija, a time i sopstvenog koncepta ekonomskog rasta.

Srbiji nema spasa bez ozbiljnog rada i izgradnje novih društvenih mehanizama. To je moguće samo uz skidanje sa "trona" parazitskog sloja političkih partijskih (nesposobnih) o kome je bilo reči. Sveobuhvatne ekonomsko-socijalne reforme, ako se stvarno računa na njihov uspeh, treba početi od korenitih rezova u vezi sa njim. Dovoljno je uvesti jasna pravila igre i kontrolisati njihovo sprovođenje, na krajnje legalnim i legitimnim temeljima.

Ono što smatraju "reformama" jeste u stvari povlačenje socijalne države ili države blagostanja, posebno promenama Zakona o radu, uz prebacivanje najvećeg tereta na radničku klasu Srbije. Predatorski neoliberalni kapitalizam u Srbiji i dalje se razvija. Čovek je mnogo manje zaštićen nego do sada. Tu treba tražiti i odgovor na naš zahtev za spajanje rada i kapitala u preduzećima u opštoj razvojnoj funkciji.

Na sceni je turbokapitalizam u Srbiji, kao "teror antiekonomije, uz poništavanje radničkih prava", obaranje potrošnje, "stabilizacija" u dubokoj krizi i visokoj nezaposlenosti. To je potpuno antikejnzijanski model totalno slobodnog tržišta.

Klasno raslojavanje i suprotnosti - nestajanje srednje klase i propast politike

Srednja klasa kod nas je uništena, dok se u EU oseća totalno preplašeno i nesigurno, gotovo u panici i potpunoj neizvesnosti (uz sve veću nezaposlenost). Ona je izgubila stabilnu socijalnu državu („državu blagostanja"), stabilan radni odnos, radnička prava, slobodu govora, slobodu udruživanja i mogućnost zaštite svojih radnih i socijalnih prava preko oslabljenih sindikata. Krupni finansijski kapital je u ofanzivi i ruši sve barijere pred sobom. Narastaju svi elementi finansijskog imperijalizma. Stvarna levica nikada nije bila potrebnija, ali ne na starim idejama koje više ne funkcionišu u novim uslovima. Kakva je to levica sa neoliberalizmom u makroekonomiji? Internacionalizovani kapital ne bira sredstva u slamanju snage zaposlenih, dok nezaposleni i nemaju nikakva prava i moć.

Ne postoji neka vrsta pozitivne društvene energije koja bi pokrenula pasivizirane radnike, dok su sindikati potpuno izgubljeni ili rukovodstva kupljena od vlasti. Narod je „navikao" da ćuti i trpi zbog svega što je preživeo. To se odnosi kako na socijalnu nepravdu, tako i na korupciju i besperspektivnost.

Istanjila se industrijska radnička klasa, dok su se intelektualci uglavnom prodali kapitalu, ili aktuelnoj strukturi na vlasti. Na koga da računa i s kim da se organizuje nova levica nasuprot krupnom internacionalizovanom kapitalu? Šta to „nova levica" nudi da bi privukla mase, dobila vlast i izvršila suštinske i duboke reforme društva i privrede u korist privrede, zaposlenih i stanovništva? Da li je to uopšte levica koja svoj koncept razvoja bazira na neoliberalizmu i globalizaciji? To sa stvarnom levicom nema nikakve veze, osim proklamaciju o položaju radničke klase, socijalnim problemima i nezaposlenosti. Interesantno je pogledati dinamiku ekonomskog rasta i visinu stope nezaposlenosti u nizu država u poslednjim godinama.

(Nastavak u sledećem broju)