(P)likovi

Podivljali Vučić predaje sve što od njega traže komesari i Bela kuća

Do poslednje kapi naše krvi

„Ne menja se samo magarac", pametno kaže Aleksandar Vučić. U pravu je, on se nije promenio. Odrekao se radikalskog velikosrpskog nacionalizma i prihvatio evroatlantski antisrpski fanatizam, okružio se mračnim tipovima koje je doskora optuživao za pljačke, ubistva i ostali najteži kriminal, našao je novu ženu, postao je najbogatiji diktator u Evropi, ali suština mu je ostala ista, i dalje je mali, iskompleksirani i pohlepni nesrećnik s metastaziranim mentalnim poremećajima. Svaki detalj njegove „nove" politike potiče iz radikalske matrice u kojoj je oblikovan. To se najjasnije vidi na temama na kojima on parazitira već četvrt veka, naročito u odnosu prema Kosovu i Metohiji, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev prijatelj i saradnik

Predrag Popović

- Spreman sam da preuzmem odgovornost za Kosovo, hoću da nađemo rešenje i okončamo ovaj zamrznuti konflikt! - kaže danas Vučić.

Isto je govorio i pre 20 godina, kad je junački obećavao da će oružjem odbraniti svetu srpsku zemlju. Kao div-junak, isprsio se pored svojih tadašnjih partijskih vođa Šešelja i Nikolića, i pretio da će s dve četničke divizije preko Prokletija proterati sve Albance s Kosova. Nije se plašio ni NATO-nacista, kako je nazivao svoje današnje sponzore, verovao je da će kompjuteri u američkim bombarderima prestati da rade kad nadlete mileševskog Belog anđela, a tvrdio je da jedva čeka da Nemci pošalju svoje avione, oboriće makar jednog, onda može mirno da umre.

U istom stilu zastrašivao je i domaće izdajnike i dezertere. Sad kuka što mu neko proklinje porodicu, uveren da su svi zaboravili da rodonačelnik tog patološkog diskursa nije Vjerica Radeta nego upravo on. Još dok je Radeta bila u Socijalističkoj partiji Srbije, Vučić je citirao Lazarevu kletvu: „...Ko je Srbin i srpskog roda, a ne došao na boj na Kosovo ne imao od srca poroda, ni muškoga ni devojačkoga, od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bela, rđom kapo dok mu je kolena". Da pojača kletve, političke i medijske protivnike progonio je zloupotrebom policije, pravosuđa i paravojnih odreda.

Sad je, kaže, spreman da preuzme odgovornost. Dirljiv je taj osećaj požrtvovanja, ali u normalnoj državi trebalo bi da odgovara i za svu nesreću koju je do sada izazvao svojim morbidnim političkim avanturama. Primitivnim nacionalističkim parolama huškao je u rat za Kosovo. Cenu je platilo nekoliko ubijenih hiljada vojnika i civila, više od 200.000 proteranih i opljačkanih Srba, kao i oni mučenici koji su se odrekli normalnog života da bi ostali na Kosmetu, u najvećem koncentracionom logoru u savremenoj Evropi.

Vučić nije snosio nikakvu političku, a kamoli krivičnu odgovornost. Naprotiv, u svom politikantstvu nastavio je da zloupotrebljava sve simbole nepotrebnih i uzaludnih tragedija, od heroja s Košara, preko male Milice Rakić do Slavka Ćuruvije. Bez imalo savesti, sad nariče nad njihovim ugašenim životima, koje je on skupo naplatio.

Iste iluzionističke trikove, komplementarne s njegovom ličnom šizofrenijom, Vučić primenjuje i danas.

- Dobro je što imamo mitove, lepe su priče o nebeskoj Srbiji, ali moramo da gradimo budućnost - tvrdi Vučić.

Dok je on, gorljivo i agresivno, veličao mitove i zaklinjao se u nebesku Srbiju, nesposoban da shvati te teme, stvarana je mračna sadašnjost u kojoj je država rastočena, narod porobljen i ojađen, a profitirao je on i njema sličan ološ.Istu prevaru sada ponavlja, samo izvrnutu kao rukav. Sad optužuje svoje žrtve da ga, zadojeni mitologijom, sprečavaju da povede Srbiju u svetlu evro-atlantsku budućnost.

I tu spletku sprovodi perfektno. U januaru 2015. lično je Vučić otkrio spomenik kralju Milutinu u Gračanici. Na prošli Vidovdan, pod parolom „Povratak cara Lazara na Kosovo", u centru Kosovske Mitrovice podignut je spomenik Lazaru, ali umesto njega svečanost je uveličao kukavni Marko Đurić. U januaru ove godine vlast je na Kosovo pokušala da pošalje „crkveni voz", čija unutrašnjost je oslikana ikonama, a spolja porukama da je „Kosovo srce Srbije".

Prostački nacionalizam Vučić je iskoristio, kao i ranije, za prikupljanje jeftinih političkih poena. U organizaciji kriminogenih vođa njegovog naprednjačkog kartela, na Kosovu je dočekan kao jedini zaštitnik vaskolikog srpstva. Ulice su okićene njegovim posterima, a gladni, zastrašeni i ucenjeni Srbi mahali su zastavicama i skandirali njegovo ime. Šareni voz mu je poslužio kao krunski dokaz patriotizma. Iako nije postojao nijedan logičan razlog za tu egzibiciju, pošto godinama bez problema saobraća redovna vozna linija Kraljevo - Kosovska Mitrovica, Vučić je to iskoristio da se predstavi kao beskompromisni borac i spasilac ugroženih Srba. Predstava za režimske medije počela je na beogradskoj Glavnoj železničkoj stanici, glavni glumac Marko Đurić se vozio pet kilometara, do stanice na Topčideru, da bi kompozicija bila zaustavljena u Raškoj zbog pretnji albanske policije. Rezultat je poznat: Hašim Tači je dokazao da ima moć da oružanim snagama uđe u Kosovsku Mitrovicu i spreči srpsku provokaciju, dok se Aleksandar Vučić promovisao u mirotvorca, koji je, eto, svima u svetu prezentovao spremnost da učini sve što može kako bi se izbegli sukobi koje on izaziva.

Iako sam maksimalno eksploatiše nacionalnu mitologiju, Vučić kao kočničare obećane budućnosti proziva srpsku sirotinju koja pokušava da preživi na Kosmetu. Njima su potrebni hrana, lekovi i posao koji može da im obezbedi egzistenciju. U očajanju, Srbi prodaju Albancima hektar šume za hiljadu evra. Vlast u Srbiji i ne pokušava da im pomogne, umesto da subvencioniše njihovu proizvodnju novac iz budžeta se deli tzv. stranim investitorima. Nijedan Srbin nije od Srbije dobio kredit da, na primer, napravi pilanu i pravi drvenu građu, ali zato su svi dobili priliku da vide spomenike bivšim kraljevima i postere s likom aktuelnog cara. Za Srbe nema para, ali Vučićev režim bez problema finansira Albance iz Preševske doline koji studiraju u Prištini.

U Kliničko-bolničkom centru u Gračanici nema lekova. U skladu s kosovskim propisima, koji su definisani Briselskim sporazumom, zabranjen je uvoz lekova i medicinske opreme iz Srbije, pa Srbi u albanskim apotekama kupuju neophodne lekove. Dok leže u bolničkim krevetima, sigurno ne razmišljaju o caru Lazaru, nego kukaju zbog sudbine koja ih je zadesila.

Nebeska Srbija ne zanima mnogo ni nesrećnike kojima albanske komšije kradu traktore, stoku i letinu, spaljuju kuće, seno i sve što stignu. Ostavljeni na milost i nemilost dušmanima, bez ikakve pravne zaštite, oni pokušavaju samo da prežive još jedan dan, sve s nadom da će sutra naći način da pobegnu što dalje iz kolevke srpstva.

Vlast Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i pratećih satelita uspela je da Srbe koji su ostali na Kosmetu podeli u tri kaste. U prvoj, najmoćnijoj nalaze se naprednjački politikanti i njihovi kriminogeni partneri, koji bespogovorno izvršavaju Vučićeva naređenja i nanose nesagledivu štetu srpskoj zajednici na Kosovu i Metohiji. Oni dobijaju legalne poslove, nelegalni im se opraštaju, busaju se u grudi srpske, junačke, dok uspešno sarađuju sa sebi sličnim Albancima. Pod njihovom kontrolom nalazi se naprednjačko politikantsko udruženje „Srpska lista", preko koje Vučić pomaže učvršćivanje državnosti albanske Republike Kosovo.

Predstavnici „Srpske liste" učestvuju u organima vlasti, zahvaljujući njima Hašim Tači je izabran za predsednika i usvojeni su mnogi zakoni i propisi koji nanose trajnu štetu Srbima. „Srpska lista" je, između ostalog, podržala osnivanje tzv. Agencije za verifikaciju imovine. Proklamovani ciljevi, zbog kojih je navodno formirano takvo telo, predstavljaju samo pokriće za pljačku srpske imovine. U praksi, Albanac koji je uzurpirao neku srpsku kuću ili zemljište može da ode u Agenciju i podnese prijavu u kojoj sebe označava kao vlasnika. Njegova prijava će biti istaknuta na oglasnoj tabli u nadležnom sudu, recimo u Peći, Đakovici, Prištini ili gde god. Posle 15 dana, ako ne bude osporena, prijava se smatra validnom i kao takva unosi u katastar. Naravno, malo koji Srbin, posebno ako je proteran u Niš ili Novi Sad, ima mogućnost da posećuje sud i proverava da li se neko proglasio vlasnikom njegove imovine. Ako i sazna za to, mora u sudskom postupku da dokazuje svoje pravo vlasništva.

„Srpska lista" je prošle godine pokušala da ukine srpske fakultete koji su opstali na Kosovu. Po nalogu Marka Đurića, šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju, trebalo je da se formira univerzitet u okviru „zajednice srpskih opština", koja ne postoji. Iako je i Slavko Simić, lider „Srpske liste" pokušao da to sprovede u delo, pod pritiskom lokalnih Srba privremeno je obustavljena realizacija tog plana, uz tragikomično Đurićevo opravdanje da „nije ni znao šta potpisuje". Da je znao i da će na tome nastaviti da radi pokazuje i zahtev da se srpsko školstvo uskladi sa kosovskim sistemom. Hteli to ili ne, Srbi će morati da obavljaju nastavu po albanskom programu ili im neće biti priznate diplome.

Kad je Vučić došao na vlast, Srbi su imali kakvu-takvu kontrolu na severu Kosmeta, gde su se održale osnovne institucije - policija, sudstvo, sistem civilne zaštite, platni promet, školstvo i zdravstvo. Potpisivanjem Briselskog sporazuma i oko 70 pratećih dokumenata, Srbija se odrekla svega toga. Vučić dedovinu u bugojanskom zaseoku Čipuljići ne da nikom, ali lako i brzo je albanskim vlastima prepustio kompletan energetski sistem, imovinu i infrastrukturu Elektro-privrede Srbije, termoelektrane i rudnike.

Telekomunikacijski sistem „Telekoma" prepustio je Albancima, zajedno s međunarodnim pozivnim brojem. Prevaru je „pokrio" praznom pričom o tome kako ustupak nije učinjen prema Republici Kosovo, nego „geografskoj oblasti", što god to značilo. S uverenjem da će trik lakše proći, u prištinskoj Agenciji za privredne registre prijavio je novo preduzeće MTS doo, koje ne posluje po srpskim, nego kosovskim zakonima, pri tom oročeno na dve godine, posle čega će morati da na tenderu pokuša da dobije licencu. Početkom ovog meseca Srbi su dobili prve račune tog MTS-a, i to ne u dinarima, nego u evrima, što potvrđuje da je u praksi ukinut srpski platni promet.

U opštinama sa srpskom većinom nisu organizovani lokalni izbori u okviru Srbije, već se nezakonito održavaju „privremeni organi vlasti". Istovremeno, voljom vlasti iz Beograda, Srbi su prinuđeni da učestvuju na kosovskim izborima. I ne samo što učestvuju, nego „Srpska lista" proglašava uverljivu pobedu, do koje je došla na isti način kao i Vučić na predsedničkim izborima - nasiljem, pretnjama i podmićivanjem. Iako je u beogradskim režimskim medijima vođena kampanja protiv Ramuša Haradinaja niko neće biti iznenađen kad upravo predstavnici „Srpske liste" uđu u koaliciju s njegovom Alijansom za budućnost Kosova. Ako se to i ne desi, „Srpska lista" je već učinila više štete Srbima nego sve albanske partije zajedno.

U Gračanici, gde je „Srpska lista" na vlasti Srbi su izgubili većinu, a taj trend više ne može da se zaustavi.Uostalom, jedina mera uspeha politike koju vode vlast u Beogradu i njena kosovska filijala jeste broj povratnika. Dakle, nula. Više Srba je ubijeno prošle godine, nego što se vratilo od 1999. To pokazuje i besmisao parola o potrebi da se ne rešavaju statusna već životna pitanja. Prioritetna tema je zaista rešena, života nema, bar ne u civilizivanim uslovima.

Drugu kastu čine Srbi koji su shvatili da od Srbije ne mogu da očekuju nikakvu ozbiljnu podršku, pa su, pomireni sa sudbinom, pristali da se asimiluju u kosovsko društvu i državu. Tu opciju biraju uglavnom mlađi ljudi, koji ne žele da budu moneta za političko potkusurivanje vlasti u Beogradu i Prištini. Rasterećeni nacionalnog patosa, bez obzira na etničku i versku pripadnost, spremni su da budu prva generacija „Kosovara", državljana nezavisne Republike Kosovo.

Transformaciju, podržanu od strane međunarodnih institucija, politički ambiciozniji i aktivniji pojedinci počeli su kroz razne nevladine organizacije. Umesto rešavanjem problema naroda kome pripadaju, oni se bave zaštitom ljudskih prava, promovišu multi-kulti društvo, LGBT populaciju i slično. Njihove aktivnosti doprinose promociji albanske Republike kao slobodne, demokratske države u kojoj manjine nisu ugrožene. Taj primer slede i mnogi drugi Srbi, koji teška srca, sa još svežim uspomenama na pogrome iz 1999. i 2004, uzimaju kosovska dokumenta. Kao „Kosovari" mogu da računaju na pravnu zaštitu, mogu da rade, putuju i da se leče. Takvi Srbi ulaze u institucije kosovskog državnog sistema, pa čak i u tzv. Bezbednosne snage, kako se eufemistički naziva vojska Kosova. Početkom jula diplomirala je nova klasa u kojoj je bilo 57 Srba i trojica Crnogoraca, koji su položili zakletvu Kosovu.

- U skladu sa preporukama bezbednosnog sektora i u saradnji sa relevantnim institucijama radi se na transformaciji Bezbednosnih snaga u Oružane snage. Niko na Kosovu, u regionu, a ni šire, ne treba da se brine u vezi ovog prirodnog i neophodnog procesa. Siguran sam da ćete nakon transformacije, vi, pripadnici svih zajednica, nastaviti da dostojanstveno služite u interesu zaštite suverenosti Kosova, zaštite imovine i vašeg nasleđa. Vi i danas doprinosite u izgradnji i u očuvanju regionalne i globalne stabilnosti - pohvalio je podobne srpske vojnike u vojsci Kosova njihov vrhovni komandant, predsednik Republike Hašim Tači.

Svaki od tih Srba - vojnika koji će oružjem braniti suverenitet nezavisnog albanskog Kosova - sigurno je tokom sukoba izgubio nekog člana porodice, ali to ga ne sprečava da svoju budućnost gradi u saradnji sa ubicma iz UČK. Neko će njihov izbor shvatiti kao izdaju, a neko kao logičan odgovor „majci Srbiji", koja se prva odrekla njih, pa su joj odgovorili istom merom.

Vučićeva vlast u tom smeru, kosovarskom, gura i pripadnike treće kaste, koju sačinjava sirotinja rasuta po selima. Iako ugroženi po svim nivoima - ekonomski, politički i bezbednosno - rasuti po planinama opstaju Srbi koje češće posećuju razbojničke bande nego humanitarci. Većina ostaje na svojim imanjima jer ne zna kako i gde da pobegne, a ima i onih koje održava inat, naprosto neće da odu sa zemlje svojih predaka, da napuste groblja u kojima i njih čeka zatravljeno mesto.

Vremenom, takvi Srbi će nestati. Za starije će se pobrinuti biologija, a mlađi neće imati izbora, moraće da prihvate kosovsko državljanstvo i da nacionalnu pripadnost neguju u svoja četiri zida.

U tom projektu značajnu ulogu ima Srpska pravoslavna crkva. Kao što je SPC kroz istoriju delila sudbinu svog naroda, tako i posle 1999. traje haos u koji su se, pod političkim pritiscima, utopile i mnoge vladike. Neposredno posle bombardovanja i proterivanja oko 200.000 Srba s Kosmeta, vladika raško-prizrenski Artemije prvi je pružio ruku Hašimu Tačiju. Tada ga je Vučić optuživao da je šiptarski sluga i izdajnik srpstva. Deset godina kasnije, kad je Artemije proteran s Kosova, Vučić ga je hvalio kao poslednjeg zaštitnika srpstva, a sad je na to zaboravio i pružio podršku tzv. episkopu Teodosiju.

Što su Vulin i Đurić sprovodili na političkom nivou, to je Teodosije radio na verskom. Ucenama i podmićivanjem obezbedio je podršku za svoje ekumenističke poteze, koji u potpunosti prate smernice iz Beograda. Vernici laici mogu samo da posmatraju raskol u Crkvi, dok sveštenici i monasi spas traže u bekstvu s Kosmeta. U mnogim manastirima, gde je doskora bilo po desetak monaha, ostao je po jedan ili dva, tek da se ne ugase kandila. Pred uskršnje praznike ove godine, Visoke Dečane su napustila trojica monaha, ali SPC se nije ni oglasila, a kamoli da je nešto preduzela kako bi sprečila put u propast. Vučićev režim podržava taj proces, stimulišući odvajanje Crkve od naroda. Za običan svet, koji balansira na ivici egzistencije, vlast nema para, ne može da mu pomogne hranom i lekovima, ali za Teodosijeve biznis-kombinacije uvek se nađe koliko je potrebno. Po modelu koji je zaživeo u ostalim srpskim eparhijama i na Kosmetu se crkve i manastiri pretvaraju u destilerije za proizvodnju alkoholnih pića.

Crkveno preduzeće „Patrijaršijska dobra" upravlja vinogradima u Sremskim Karlovcima i godišnje proizvede oko 25.000 litara vina koje se prodaje u flašama ukrašenim grbom SPC. Trgovački rafovi u lancu „Delez", kao i u regionu, puni su dunjevače iz manastira Kovilj, šljivovice iz Žiče, viljamovke iz Lelića, Bišnje i Sukova. Od 600 registrovanih vinskih brendova, sto potiče iz srpskih manastira. U Tvrdošu se proizvede oko 300.000 flaša vina „Vranac", „Šardone" i „Merlot".

U vinariji manastira u Visokim Dečanima godišnje se napravi oko 50.000 litara vina od grožđa iz Velike Hoče. U preduzetničkom duhu igumana-biznismena Save Janjića razvijena je i proizvodnja „manastirskog - hilandarskog" hleba. Iako je bratstvo Hilandara izdalo saopštenje u kome se ogradilo od prodaje takvog hleba, on se i dalje prodaje s blagoslovom episkopa Raško-prizrenskog.

Pre neki dan, pod parolom „obnove svetinje" u manastiru Banjska, kod Zvečana, obnovljena je pivara.

- Pozivam Srbe sve i svuda i sve građane Srbije da posete naše svetinje i narod na Kosovu i Metohiji da dođu i da probaju ovo fantastično banjsko pivo - rekao je Marko Đurić na otvaranju pivare.

- Kao što je nekada sveti kralj Milutin ustrojio ovu obitelj i dao sela potrebna za život ovog manastira, evo i mi u naše vreme potvrđujemo da isto delo činimo, da smo na istom putu i da ne odstupamo od zadužbinarstva naših vladara, arhiepiskopa i patrijarha koji su celu zemlju srpsku posejali svetinjama - dodao je vladika Teodosije, narugavši se i kralju Milutinu i okupljenim Srbima, koji bi se više obradovali otvaranju narodne kuhinje, nego manastirske pivare.

Tači, Haradinaj, Kurti i ostali albanski teroristi-političari ne bi uspeli tako efikasno da unište sve srpske vrednosti na Kosmetu kako je to uradio Vučić. Tokom pregovora pod patronatom Evropske unije, Albancima je dao sve što su tražili, a zauzvrat je dobio bajku o „zajednici srpskih opština" i zagrljaje Ketrin Ešton, Johanesa Hana i Sebastijana Kurca.

Kroz istoriju, Srbija je često gubila suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali prvi put je jedan srpski vladar dobrovoljno i presudno uticao na utvrđivanje tuđe državnosti na toj teritoriji. Izdvajanjem Kosova iz pravnog sistema Srbije definitivno je okončan proces stvaranja albanske države. Posle toga, od Srbije niko neće i ne treba da traži priznanje nezavisnog Kosova. Posao koji su u krvi započeli teroristi UČK završio je aktuelni predsednik Srbije, isti onaj koji je pozivao u novi boj na Kosovu. Sa istom strašću uskoro će početi da poziva na promenu Ustava, kako bi se iz Preambule izbacila obaveza odbrane Kosova i Metohije, odnosno državnog integriteta i suvereniteta Srbije.

Uporedo za zatiranjem srpstva na Kosmetu, Vučić se okružio opskurnim likovima iz tog kraja. U naprednjačkom kartelu značajnu ulogu imaju Jorgovanka Tabaković, Milosav Miličković, Zoran Milojević Zelja, Dejan Kostović, kao i Zvonko Veselinović. Pored njih, u Beogradu je stasala cela plejada biznismena, krupnih građevinara i trgovaca, koji preko SNS-a dolaze do unosnih poslova, a zavičaja se sete samo kad u kafanama pevaju „Ko da mi iz duše uzme Kosovo".

Ipak, Vučiću valja priznati da je prema Srbima s Kosmeta zadržao dosledan stav, kao i prema svim građanima Srbije. Ne pravi razliku, i njih uništava jednako žestoko kao i ostale. U vreme vladavine Slobodana Miloševića opozicionari su vrteli pogrešnu mantru - na Kosovu je došao na vlast, na Kosovu će je i izgubiti. Milošević je ratovao za Kosovo, izgubio ga je, ali s vlasti je pao u Beogradu. Tim putem ide i Vučić. Njegove prevare i izdaje izazvale su trajne posledice po Kosovo, ali to će biti samo deo računa koji će mu se ispostaviti u Beogradu. Kao što je i sam najavio, moraće da preuzme odgovornost. Dok se to ne desi, Srbima je svejedno gde žive, u Prizrenu, Paraćinu ili Opovu, za njih nema budućnosti dok se ne suoče s prošlošću čiji je najmračniji simbol Aleksandar Vučić.

NOVU KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 064/123-2702

A 1. Krv tate Fatmira, Seljima ili Fahrija

Politički analitičari, psiholozi i psihijatri, baš niko ne može da objasni patološku transformaciju Vučića radikala u Vučića naprednjaka. Iako, na prvi pogled, krajnje različitih stavova po pitanju Kosova i Metohije, oba Vučića stvarala su uslove za uništenje Srba na toj teritoriji. U nedostatku racionalnih objašnjenja, kad je i medicina postala nemoćna, pojavile su se medijske spekulacije o nacionalnom poreklu Aleksandra Vučića. Pošto zdrav razum ne može da protumači njegov albanski šovinizam, usmeren protiv Srba, uzroci se traže DNK analizom.

- Kako mi se zove otac? Neki Fatmir ili Seljim Seljimi? - zapitao se Vučić nedavno u jednom televizijskom intervjuu, tobož ne znajući ko je Fahri Musliu.

Prvenstveno zbog izrazite fizičke sličnosti, ali i zbog ostrašćenih antisrpskih stavova koje dele njih dvojica, poznavaoci odnosa među beogradskim novinarima starije generacije osumnjičili su Musliua da je biološki otac aktuelnog gospodara Srbije. Bez obzira na priče o bliskosti kraljice majke Angeline s tadašnjim kolegom sa RTV Beograd, ta teza deluje suviše nategnuto, pošto je Musliu pristojan čovek, gospodskih manira.

Međutim, jedan penzionisani službenik Državne bezbednosti tvrdi da je još pre dvadesetak godina, kad je Vučić privukao pažnju Službe, lično izvršio DNK analizu. Uz detaljne opise postupaka pomoću kojih je došao do Vučićevog i Musliuvog brisa, on tvrdi da su rezultati analize bili pozitivni.

Za građane Srbije i naročito Kosmeta nije ni bitno da li je to tačno. Nije bitno ni Vučiću, svejedno da li mu se otac zove Anđelko, Fatmir, Seljim ili Fahri, njegove politikantske avanture u crno su zavile milione Srba, Albanaca i drugih naroda u regionu.