Feljton

Ekskluzivno: Džon Perkins, "Nove ispovesti ekonomskog ubice" (6)

Sa ekonomije smrti, na ekonomiju života

Prikriveni ekonomski ubica, Džon Perkins, godinama je za račun svoje vlade igrao ulogu jednog od "vodećih svetskih ekonomista", koji je na kreiranju globalne imperije radio direktno sa čelnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim finansijskim institucijama. Ubeđivao je šefove država i vlada zemalja trećeg sveta, da uđu u dužničko ropstvo, posle čega bi se korumpirana elita u toj državi do neslućenih razmera obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD. Ipak, pod pritiskom savesti i zla koje je počinio, Džon Perkins je napisao knjigu o svojim iskustvima pod naslovom „Ispovesti ekonomskog ubice" („Confessions of an Economic Hit Men", 2004). Prošle, 2016. godine u Americi je štampana njegova knjiga pod nazivom "Nove ispovesti ekonomskog ubice" (John Perkins, The New Confessions of an Economic Hitman, 2016). Za Magazin Tabloid, ovo značajno svedočanstvo koje u nastavcima objavljujemo, preveo je Pajo Ilić.

Džon Perkins

Pročitavši ove članke, setio sam se obećanja koje sam sebi dao posle sastanka sa Hauardom Zinom. Obećao sam da ću biti pažljiviji, da ću pratiti šta se dešava u mom gradu, u mojoj zemlji i svetu. I primetio sam promene u društvu: 11 septembar 2001. godine je užasnuo svu zemlju i pred strahom od smrti prinudio ljude da žrtvuju svoju slobodu, međutim česta saopštenja i mučenjima u vojnim bazama i tajnim bazama CIA-e, o napadima na zviždače, o surovosti policije i prisluškivanju telefonskih razgovora - sve to je uticalo na javno mnenje. Sve češće mediji i blogovi primećuju da slične akcije nisu u skladu sa zakonima donetim radi zaštite našeg privatnog života. Prema podacima Fonda elektronskih granica, „...U decembru 2005. godine mediji su saopštili da je Agencija za nacionalnu bezbednost (ANB) presreće telefonske razgovore i onlajn komunikacije Amerikanaca. Ti podaci zajedno sa člankom USA Today, objavljenom u maju 2006. godine, i izjave nekoliko članova Kongresa pokazuju, da ANB takođe dobija ogroman broj kopija telefonskih razgovora i drugih komunikacija Amerikanaca. Svo to praćenje krši garancije o čuvanju tajni privatnog života, koje je utvrdio Kongres i Ustav SAD".

Drakonske metode, opisane na stotinama stranica, koje su objavili WikiLeaks i Edvard Snouden, svedoče o šokantnim mučnim činjenicama. Mnogi Amerikanci su shvatili da je demokratija koju mora da brani njihov vlada, izdana od te vlade, da su sami osnovi „vladavine naroda, upravljanog narodom i za narod" Abrahama Linkolna nestali u pepelu Ground Zero.

Razljutio sam se što je Agencija za nacionalnu bezbednost prati otprilike 200 miliona saopštenja dnevno i tajno je instalirala špijunske programe na stotine hiljada kompjutera, dobivši pristup njihovim informacijama. Možda uzalud brinem, ali bih voleo znati da li je i moj kompjuter jedan od njih…

Bez obzira na svu moju ogorčenost amoralnim i kriminalnim (čak i kada su tehnički zakoniti) postupcima naših šakala, razbesnela me je činjenica što organizacija koja me je zavrbovala, - Agencija za nacionalnu bezbednost - prisluškuje telefonske razgovore 35 svetskih lidera, uključujući i poverljive razgovore na najvišem vladinom nivou u Argentini, Brazilu, Francuskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji, kao i u mnogim drugim zemljama - naših saveznika. Guardian piše: „ANB poziva visoke zvaničnike svojih 'klijenata', takvih kao Bela kuća, državne strukture država i Pentagon, da pruže pristup svom spisku kontakata da bi Agencija mogla dodati telefonske brojeve vodećih stranih političara u svoj sistem praćenja".

To nije samo neprihvatljivo, nego i neverovatno glupo. Navedimo samo neke reakcije: kancelar Nemačke Angela Merkel odlučno je ustala protiv takve politike, a brazilski predsednik Dilma Rusef je otkazala putovanje u Vašington.

Još jedno oruđe savremenih šakala je kleveta i podrivanje reputacije. Svaki predsednik, svaki političar i državni činovnik shvata da skandal može staviti tačku na njegovu karijeru. Predsednik Klinton je poslužio kao upozorenje svim liderima - sadašnjim i budućim. Da li je Linda Trip bila angažovana da zameni Moniku Levinski - kao što mnogi sumnjaju - ili ne, Klintonu su objavili impičment (što je ravno političkom ubistvu) zbog seksualnog skandala. U moje vreme je svako znao da predsednik Kenadi ima mnogo romansi, ali su svi smatrali da se to nikoga ne tiče; njega su jednostavno streljali. Danas ljudi koji imaju vlast, odlično shvataju, da tehnologije prisluškivanja mogu koristiti za njihovo uništavanje - ili fabrikovanje inkriminišućih dokaza.

U mnogim zemljama sveta savremeni šakali koriste podršku cele kohorte plaćenika, koji se ne potčinjavaju vojsci. Do 2012. godine samo u jednom Avganistanu je bilo više od 110 hiljada plaćenika i 68 hiljada američkih vojnika. Za poređenje: u Vijetnamu je bilo 70 hiljada plaćenika i 359 hiljada vojnika.

Iako ne raspolažemo informacijama o broju plaćenika u svetu, koje plaćaju američki poreski obveznici, znamo da se radi o milionima. U istraživanjima 2014. godine njihov broj je obuhvatao 30 uticajnih privatnih bezbednosnih agencija, prvo mesto je zauzimala G4S - firma, u kojoj je radilo više od 620 hiljada ljudi, njen prihod 2012. godine je iznosio više od 12 milijardi dolara. Pored davanja vojnika-plaćenika, G4S državama i korporacijama prodaje najsavremeniju opremu za praćenje i monitoring. Interesantno je istaći da Blackwater (bivša Academi) - privatna bezbednosna kompanija, najpoznatija širokoj javnosti kao navodni učesnik ubistva mirnih građana Iraka, zauzima 30-o mesto.

Plaćenici dopuštaju Vašingtonu da izjavi da vojnici obustave svoju delatnost, da se broj žrtava među Amerikancima smanjuje, da vlada ne snosi odgovornost za mučenja i druge ratne zločine plaćenika. Plaćenici su pošteđeni toliko nepopularne vojne dužnosti, koja je za vreme Vijetnamskog rata, na primer, iznedrila antiratni pokret. Oni podržavaju protivzakonite akcije šakala, koje ne polažu račune Pentagonu, predsedniku ili Kongresu. Oni ne polažu račune ni pred kim.

Korporatokratija može praktično nesmetano špijunirati svaki naš korak i dejstvovati (na primer, zatvarati bez suđenja i istrage ili ubijati), treba samo da učinimo nešto što ugrožava njihovu pohlepnu vlast. Kao što znate, to nema nikakve veze sa demokratijom. Lobisti korporatokratije manipulišu našim izabranim predstavnicima. Tim za specijalne namene vrši protivzakonita ubistva.

Niskoleteći špijunski avioni i robotizovani šakali prisluškuju naše telefonske razgovore i onlajn-komunikacije. To svedoči da korporatokratija čini sve što je potrebno radi očuvanja vlasti i kontrole.

Ipak, odnedavno je korporatokratiju uhvatila panika. Uglavnom zbog straha pred novom supersilom - Kinom.

Visokopozicionirani ekvadorski činovnik mi je, 2015. godine rekao:

- Mi radije uzimamo kredit od Pekinga, nego od Vašingtona. Kina nikada nije svrgla i nije ubijala naše lidere - za razliku od Država. Kada sam primetio, da Kina nijednom nije napadala na Aziju, on odgovori:

- Da. Oni su smatrali našu zemlju delom svog drevnog carstva. Ali oni nisu napadali na Latinsku Ameriku, Afriku, ili Srednju Aziju. A SAD su napadale.

Mi smo svestrano razmotrili komisiju za kredite koja je proveravala legitimnost zajmove koje su uzeli diktatori Ekvadora - štićenici CIA-e dok sam bio ekonomski ubica. Ove komisije su ubedile predsednika Rafaela Koreu da odbije da otplaćuje kredite u iznosu većem od 3 milijarde dolara. Kao odgovor na odbijanje predsednika da plati 30,6 miliona dolara na račun otplate obveznica na 519 miliona dolara 2012. godine rejting služba Standard and Poor's je sa rejting agencijom Fitch Ratings naglo snizila rejting kreditne sposobnosti Ekvadora.

Korea se obratio Pekingu. Kina je Ekvadoru ponudila kredit u iznosu od milijardu dolara, koji je uskoro porastao do dve milijarde. Dok je vlada otplaćivala taj kredit, Korea je obnavljao kreditnu sposobnost Ekvadora, ali istovremeno je poverio zemlju u ruke Kine i njenih ekonomskih ubica. Do aprila 2015. godine dug Ekvadora prema Kini je porastao na 5,4 milijarde dolara - što je iznosio 28 procenata spoljnog duga.

Leta 2015. godine sam se vratio iz Ekvadora. Fundacion Pachamama je zvanično bila raspuštena, ipak niko nije pravio prepreke radu Saveza Pačamama, koji je imao bazu u SAD. Pridružio sam se Bilu i Lin Tvist i Danijelu Kupermanu, koji se uputio na godišnje putovanje sa grupom darodavaca na teritoriju Ačuara.

Prošavši začuđujuće lepim putem iz Kita do Šela, gde su nas čekali avioni, da bi se odvezli u Džunglu, ponovo sam video džinovski betonski zid agojanske hidroelektrane - simbol mojih legalnih zločina i podsećanje na ubistvo Haime Roldosa i nedavni pokušaj svrgavanja Korea.

Mislio sam kako su zloupotrebe Svetske banke, MMF-a, Vol Strita, kreditno-rejtinških agencija i američkog/evropskog bankarskog sistema prinudile Ekvador sa njegovim naftnim resursima da se prepusti Kini. Kada sam prolazio pored brane 2003. godine, smatrao sam da praktično sva nafta zemlje ide u Države.

Do 2015. godine sve se promenilo; Kina je kupila 55 procenata ekvadorske nafte. U međuvremenu izvoz u Države se smanjio sa 75 procenata na nulu. Shvatio sam da uloga Kine ne samo u Ekvadoru, nego i u celom svetu određuje budućnost.

Ekspanzija Kine, kao i Sjedinjenih Država i drugih imperija u istoriji čovečanstva, oslanja se na davanje kredite zemljama, pljački njihovih resursa i zastrašivanju njihovih lidera. Kina igra na strahu takvih ljudi kao što je Korea, i građana takvih zemalja, kao što su Ekvador i Honduras, - i praktično svake zemlje.

Dok nas u Državama uče da se plašimo Kine, Rusije i terorista, ogroman deo sveta se plaši nas.

Ljudi se plaše Pentagona i vojnog prisustva Vašingtona u više od sto zemalja. Oni se plaše CIA-e, ANB (Agencija za nacionalnu bezbednost) i drugih špijunskih agencija Amerike. Oni se plaše bespilotnih letelica, raketa i bombi. Oni se plaše našeg dolarizovanog, dužničkog monetarnog sistema.

Osim očiglednog fizičkog straha, postoje još i suptilnije forme. Zemlje u razvoju se plaše se svoje nezaštićenosti pred globalnim korporacijama. Zbog trgovinskih sporazuma i uslova za dobijanje kredita nametnutih kreditnim ugovorima, ekonomija njihove zemlje dospeva u zavisnost od takvih korporacija. Oni se plaše da ne mogu opstati bez koporacija. Oni se plaše da će korporacije izabrati druga mesta za premeštanje svoje proizvodnje, ali oni se pri tom plaše, da će korporacije, premestivši svoju proizvodnju na njihovu teritoriju zakopati zemlju slojem smeća i svakog otrova i naterati ljude da rade za budzašto. Oni se plaše da će ih na kraju korporacije napustiti, davši prednost drugim zemljama, gde važe mekše ekološke i socijalne norme, osuđujući na siromaštvo i glad ljude koji su napustili svoje gazdinstvo zbog rada u njihovim fabrikama.

Sistem, zasnovan na strahu i kreditima, izgleda je efikasniji; ipak, istorija pokazuje da imperije nisu večne. Tragedija uspona i pada Amerike u savremenom svetu demonstrira kolosalni krah korporativnih i državnih lidera.

Posle rušenja Sovjetskog Saveza novi korporativni rukovodioci su smatrali da su u pravu da čine sve što im padne na pamet, samo da bi postigli svoj cilj - maksimalan profit, ne ustručavajući se da potkupljuju političare i manipulišu pravnim sistemom. Takve organizacije koje „pružaju pomoć", kao što su Svetska banka, povećavale su kreditne kamate, postavljali političke zahteve i nametali uslove kreditiranja zemljama, koji utiču na njihovu politiku, na njihove odnose sa Državama i korporacijama.

Te zemlje su brzo shvatile da ih eksploatišu. Ipak su se negde morali okrenuti, nije bilo nikakve protivteže. Sovjetski Savez se raspao. Zemlje u razvoju nisu imale izbora - samo se predati i mrzeti.

I odjednom, potpuno neočekivano, pojavila se nova svetska država - Kina. Njen strmoglav uspon kao ekonomskog giganta i velikog igrača u međunarodnoj proizvodnji i trgovini pretvorio je Kinu u protivtežu na svetskoj areni.

Kina je mnogo naučila na greškama Država, njihovih saveznika i korporatokratije. Kineski krediti obično nisu praćeni drakonskim zahtevima - za razliku od Svetske banke i MMF-a - takvim kao što je zahtev da glasaju za konkretne programe OUN, da trguju samo u dolarima ili dozvole stacioniranje stranih vojnih baza. Kina obećava, da će fabrike koje ona gradi, dugo vremena raditi.

Treba li još da proverimo, hoće li održati svoja obećanja, ipak SAD promovišu sporazum o „slobodnoj trgovini", koji deluje upravo suprotno. Bez obzira na to što se Kina ponaša daleko bolje nego Države i njihovi saveznici, činjenica ostaje činjenica: Kina koristi kredite - mnogobrojne zajmove - za promovisanje svog sistema ekonomskih ubica, kontrolisanja zemalja i njihovih resursa.

Iako je složeno proceniti ukupan iznos kredita koje daje Kina, po nekim proračunima radi se o 100 milijardi dolara, odobrenih Ekvadoru i njegovim latinoameričkim susedima od 2005-e do 2013. godine.

Danas su te cifre, verovatno, dvostruko porasle i, naravno premašuju kredite Svetske banke, Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID), Međuameričke banke za razvoj i Uvozno-izvozne banke SAD uzetih zajedno. Kina je vodeći katalizator nove banke BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) i Azijske banke i svih njenih finansijskih institucija. Za manje od 10 godina Kina je zauzela poziciju Glavnog svetskog kreditora.

U članku New York Times, koji sam pročitao u Ekvadoru, opisuju se događaji, koji podsećaju na delovanje američkih ekonomskih ubica iz mojih dana - sa izuzetkom toga što Kinezi vode velike projekte i troše više novce nego mi.

Tamo gde andski planinski ogranci ulaze u dubinu amazonskih džungli, skoro hiljadu inženjera i radnika grade betonsku branu i 15-miljski podzemni tunel. Projekat vrednosti 2,2 milijarde dolara usmerava vodu u osam džinovskih kineskih vodenih turbina, koje daju toliko električne energije, što je dovoljno za osvetljenje skoro polovine Ekvadora.

Nedaleko od luke Manta u Tihom okeanu kineske banke vode pregovore o kreditu u iznosu od 7 milijardi dolara za izgradnju rafinerije nafte, koja bi Ekvador mogla pretvoriti u igrača svetskog nivoa na tržištu benzina, dizela i drugih naftnih derivata.

U selima i gradovima zemlje kineskim novcem se grade putevi, trase, mostovi, bolnice, čak se instaliraju i kamere za videonadzor do samih Galapagoskih ostrva. Državne kineske banke su već uložile skoro 11 milijardi dolara u zemlju, i ekvadorska vlada traži da povećaju kredite. Ekvador sa njegovim 16-milionskim stanovništvom praktično ne igra nikakvu ulogu na svetskoj sceni. Ali prisustvo Kine koje ubrzano širi govori o tome da se svet menja - Peking juri napred, a Vašington postepeno gubi pozicije.

Naša grupa iz Saveza Pačamama se sakrila u hangaru Šela čekajući da se završi pljusak i da možemo odleteti Ačuarima, kada sam započeo razgovor o Kini, svi su se složili da je Kina napravila pravo čudo i da je se treba plašiti. Zemlja se podigla iz pepela kulturne revolucije Maoa 1972. godine, kada je predsednik Nikson prvi put posetio ovu zemlju, postigla je iznenađujuće - „fantastičan" - ekonomski rast, kao ni jedna druga zemlja u celoj istoriji čovečanstva. Ipak, to je nanelo ozbiljnu štetu ekologiji i socijalnim programima. Zemlja je jako zagađena, i milioni Kineza žive u nedopustivim socijalnim uslovima. Moji sagovornici se plaše da će Kina uskoro dostići svetsko liderstvo i kineski model povlači za sobom veoma ozbiljnije probleme nego američki.

Boravio sam u Kini nekoliko puta posle izdavanja „Ispovesti ekonomskog ubice". Tokom poslednje posete zemlji govorio sam na konferenciji MVA u Šangaju. Mnogi kineski MVA-studenti na konferenciji su bili članovi komunističke partije i smatrali su se budućim liderima zemlje. Oni su naglasili da ih veoma brinu ekološki i socijalni problemi i oni nastoje da poprave situaciju. Jedna studentkinja, Mendi Zang, je uvereno izjavila da ekonomski rast dokazuje da je Kina sposobna za ekonomsko čudo. „Sada, - rekla je ona, - moja generacija mora napraviti zeleno čudo". Jedan od članova naše grupe me pitao:

- Šta da radimo? Kako da zaustavimo Kinu?

Mi u Državama moramo priznati: stvar nije u tom da se Kina zaustavi, nego u tome da promene svoje sopstveno mišljenje. Jer lavovski deo zagađenja u Kini je na našoj savesti. Isto to se tiče socijalnih uslova. Mi kupujemo proizvode njihovih fabrika. Mi tražimo prodavnice sa najnižim cenama, ali veliki deo njihovih roba proizveden je u zagađivačkim kineskim fabrikama.

U svakom smislu ekonomsko čudo Kine postalo je moguće samo zahvaljujući Sjedinjenim Državama - i globalnim korporacijama. Najuticajniji ljudi Kine pridružili su se korporatokratiji. Kina je najveći svetski izvoznik industrijskih roba. U periodu od 2001. do 2010. godine izvoz u zemlju je rastao otprilike za 20 procenata godišnje. 2004. godine Kina je Državama prodala robe za 200 milijardi dolara; 2014. godine ta cifra je porasla više nego dvostruko i iznosila je 467 milijardi dolara.

Umesto da o Kini nagađamo, vreme je da se pokajemo i promenimo. Treba pažljivo da analiziramo, šta smo mi u Državama, i naše transnacionalne korporacije uradili. Kina se nadmeće sa sistemom koji se pokazao pogrešnim. Ako manje od 5 procenata svetskog stanovništva (koje živi u SAD) troši više od 25 procenata resursa, kako 19 procenata stanovništva (koje živi u Kini) nada da će prihvatiti naš način života? Da i ne govorimo o Indiji, Brazilu i ostalom svetu. Vreme se menja.

Nama u Državama i u celom svetu je vreme da „ih" prestanemo koristiti kao žrtvene jarce. Ne treba da „ih" se plašimo i ne treba da „ih" optužujemo ili čekamo da „oni" reše sve probleme - globalne problema pljačkaškog korporativnog kapitalizma, ekonomije smrti. Moramo shvatiti, da su „oni" mi. I mi - svaki od nas - moramo na sebe preuzeti odgovornost. Moramo stvoriti novi model - onaj koji mogu koristiti kineski, brazilski, indijski predsednici, korporacije, državni lideri i svi ostali.

Zadatak nije u tome da se promeni mehanizam ekonomije. Nije samo potrebno poštovati socijalne i ekološke norme, nego i obnoviti oblasti, uništene poljoprivredom, eksploatacijom nalazišta rudnih bogatstava i drugim razornim postupcima. Potrebna je revolucija. Prelaz sa ekonomije smrti na ekonomiju života gradi se na novom mišljenju - na preobražaju svesti.

(Kraj)

Glosa

Treba promeniti ideje, dogme na koje se ekonomija oslanjala tokom više vekova: krediti i strah, nezajažljiva potrošnja, princip „Zavadi pa vladaj"