Povodom

Ko će sprečiti mafijašku otimačinu dece iz Srbije u kojoj učestvuju i državni organi

Belo roblje na crnom tržištu

Sve je više jasnih dokaza da je prodaja maloletne dece iz Srbije bogatim strancima jedan od najunosnijih izvoznih poslova ove unesrećene države. Još 2014. su članovi za borbu protiv trgovine ljudima specijalizovane švedske vladine agencije posetili Srbiju i prikupljali podatke o delovanju jedne privatne švedske organizacije na ovim područjima koju naši zvaničnici lažno predstavljaju kao državnu agenciju. U međuvremenu su i naši saradnici iz skandinavskih zemalja uspeli da uđu u elektronsku arhivu norveškog državnog sistema „Barnevernet" i otkriju veliki broj ovdašnjih službenika koji protivzakonito odaju strogo poverljive podatke o maloletnim licima koja bi mogla da budu interesantna za usvajanje u nekoj od skandinavskih zemalja. Uz sve to, Narodna banka Srbije toleriše novčane uplate na račune nepostojećih, odnosno neregistrovanih privatnih organizacija koja prodaju decu iz Srbije.

Milan Malenović

Početkom februara ove godine Gradski centar za socijalni rad u Beogradu - Odeljenje Palilula posetila je jedna švedska delegacija. Sudeći po zvaničnim izveštajima koje su objavili zvaničnici samog Centra, mogao se steći utisak da se radi o delegaciji neke zvanične državne ustanove, posebno jer se na nekoliko mesta navodi: švedska agencija za međunarodna usvojenja "Adoptionscentrum".

Na zvaničnom sajtu „Adoptionscentrum"-a vidi se da je u pitanju, međutim, privatna organizacija koja postoji od 1969. i bavi se posredovanjem u usvajanju strane dece koja se, zatim, prebacuju u Švedsku gde žive sa novim roditeljima. Kako sami navode, do sada su na ovaj način doveli preko 25.000 dece u ovu skandinavsku zemlju i to iz više od 50 zemalja u svetu. Stalno sarađuju sa 20 zemalja, među kojima je i Srbija koja, navodno, u centrali pomenutog udruženja ima svog posebnog koordinatora koji je takođe početkom februara bio u poseti Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu.

Sve su ovo, blago rečeno, poluistine smišljeno plasirane kako bi se javnost navela na pogrešan zaključak.

Jelena Jovanović Hansen, koja se u materijalima Gradskog centra navodi kao koordinator za Srbiju, na zvaničnom sajtu organizacije nosi titulu „Senior Program Officer" i to za Aziju?!? Postoji još nekoliko osoba sa sličnim nazivom delatnosti i ni jedna od njih nije zadužena samo za Srbiju. Za Evropu, kojoj bi, valjda, trebalo da pripada i naša zemlja, zadužen je izvesni gospodin Nils Karlstrem koji se u delegaciji nije nalazio.

Kao predstavnik i zastupnik organizacije (nikakve agencije) „Adoptionscentrum" u Srbiji predstavljena je Jelena Jovičić. Na zvaničnoj internet prezentaciji Univerziteta u Stokholmu gospođa Jovičić je predstavljena kao doktorant, a njena adresa je Universitetsvägen 10 B, plan 9, Room B 942. Kako ona može da živi u Stokholmu, a da vodi predstavništvo u Beogradu? I koje to predstavništvo ona vodi?

Po podacima Agencije za privredne registre u Beogradu u Republici Srbiji u trenutku kada je pomenuta delegacija obilazila Gradski centar, a ni kasnije nije registrovano nikakvo zvanično zastupništvo švedskog udruženja „Adoptionscentrum". Ako neko vodi nekakvo njihovo predstavništvo čini to na nezakonit način ili se lažno predstavlja. Sve je to veoma čudno za jednu organizaciju koja se hvali poluvekovnom tradicijom poslovanja.

Iako nema zvanično zastupništvo u Srbiji, „Adoptionscentrum" održava veoma živ platni promet sa našom zemljom.

Po zvaničnom i javnom izveštaju Narodne banke Srbije „Adoptionscentrum" iz Švedske je samo 2015. izvršio najmanje dve uplate na račun izvesne organizacije „Foster Care and Adoption" u Nišu, od kojih je jedna bila vredna 7.500 evra.

Po Agenciji za privredne registre „Foster Care" ne postoji u Srbiji?!? Po jednom dokumentu koji je izdalo „Udruženje stručnjaka za podršku deci i porodici FICE Serbia" (registrovano kod APR-a sa matičnim brojem 17516035, sadašnja predsednica Željka Burgund) „Foster Care" je član ove organizacije, a u Nišu se tada zvao „Centar za porodični smeštaj i usvojenje" i bio je na adresi Gutenbergova 4A. Ni pomenuti „Centar" se ne nalazi u Agenciji za privredne registre kao posebno udruženje ili drugo pravno lice, tako da nije ni mogao da ima sopstveni račun u banci.

Ostaje, tako, pitanje kako je Narodna banka mogla da dozvoli najmanje dve uplate u korist privrednog subjekta koji ne postoji?

Kao svrha pomenutih uplata bila je navedena „donacija", međutim, kako se radi o fantomskim udruženjima bliže je istini da je novac u stvari provizija za neko usvojenje deteta iz Srbije.

I sam Gradski centar za socijalni rad u Beogradu priznao je u februaru ove godine kako sa švedskom privatnom organizacijom „Adoptionscentrum" sarađuje već punih 15 godina. Švedske vlasti su još 17. septembra 2014. posetile Srbiju kako bi kontrolisale delovanje pomenutog privatnog udruženja. Kontrolu je obavilo posebno telo švedske vlade MIA koje se, između ostalog, angažuje i u borbi protiv trgovine ljudima. Sa kim su švedski zvaničnici razgovarali u Srbiji i koji su bili njihovi zaključci, nije navedeno. Zanimljivo je da ni ovdašnje vlasti, koje na sva zvona objavljuju dolazak svake strane delegacije, uopšte nisu izvestile javnost o poseti istražitelja iz Švedske.

Sve ovo navodi na zaključak kako se kod usvajanja dece iz Srbije i njihovog prebacivanja u inostranstvo ne radi na zakonom propisan način, već da je to daleko manje „usvajanje", a daleko više trgovina belim robljem. Inače ne bi bilo potrebe da se u ceo slučaj uključuje švedska vladina agencija koja se bavi upravo borbom protiv trafikinga i da se poseta njihovih stručnjaka ovde taji.

Da je Srbija postala svojevrsni Eldorado za oduzimanje dece i njihovo nezakonito „usvajanje" od strane bogatih stranaca potvrđuju i dokumenti o delovanju agenata (tačniji izraz bi bio „tajnih agenata") norveškog zloglasnog vladinog sistema za navodnu zaštitu dece „Barnevernet" o kome je Magazin Tabloid već pisao.

Slobodni novinar istraživač Dušan Velkovski sa međunarodnom ispravom u kojoj je navedeno da je „investigative journalist IFJ, EFJ" došao je u posed više stotina elektronskih dokumenata iz baze podataka "Barneverneta" koje je predao redakciji Magazina Tabloid.

Iz ovih dokumenata, koji se mogu uporediti sa američkim diplomatskim depešama koje je svojevremeno objavljivao sajt „Wikileaks", vidi se da je veliki broj državnih službenika Republike Srbije, na prvom mestu osoba koje rade u različitiim Centrima za socijalni rad, Norvežanima za novac protivno zakonima ove zemlje prodavao informacije o „adoptivno interesantnoj deci", odnosno o maloletnim osobama koje su ili već slobodna ili još uvek nisu slobodna za usvajanje, ali to mogu ubrzo da postanu (razume se, uz dodatnu novčanu naknadu).

Norvežani zainteresovani da dobiju neko od ove dece trebalo je samo da se jave „Barnevernetu" i navedu identifikacioni broj deteta koje žele i ono bi momentalno u montiranom postupku bilo oduzeto biološkim roditeljima u Srbiji i predato na usvajanje.

U pomenutim dokumentima vidi se ne samo ko je pošiljalac izveštaja, već i kojoj lokalnoj organizaciji u Norveškoj su oni prosleđeni. S obzirom da su izveštaji ciljano slati, jasno je da su i nastali na osnovu prvobitnog upita neke od podružnice „Barneverneta" u kome su navedene želje za usvajanje spremnih roditelja (na primer, koliko treba da bude staro dete, kog pola, kave boje kože, kose, očiju...).

Kao jedan od doušnika „Barneverneta" navodi se i Smilja Igić, inače zaposlena u Centru za socijalni rad Zvezdara. Kako se vidi iz propratne kartice ona je psiholog - pedagog koji se u norveškom sistemu za oduzimanje dece vodi kao spoljni saradnik pod brojem 3202936539.

Gospođa Igić je 12. oktobra 2016. „Barnevernetu" dostavila i svoj izveštaj od 16. septembra 2016. koji je označen ograničeno dostupnim javnosti na osnovu člana 25, ali se ne navodi kog zakona ili drugog pravnog akta.

Gospođa Igić je samo jedan od plaćenika koji norveškim, a moguće i drugim stranim službama koje se bave oduzimanjem dece od bioloških roditelja u Srbiji, prodaje informacije o „adoptivno interesantnim licima". U do sada pregledanim dokumentima pominju se još sledeća imena: Mileva Novković, Blagica Stanoevska, Sanja Krvavac, Goran Jakšić (nije "Barnevernetov" stalni pedagog/saradnik, ali se njegovo ime nalazi na spisku u vezi dokumenta broj 42422/2016 sastavljenog 7. oktobra 2016.), Slaviša Josifović, Biljana Šuković, Vladimir Trajković, Jasmin Fajić...

S obzirom da se radi o stotinama, moguće i hiljadama dokumenata, koja još nisu mogla sva da budu pregledana i procenjena, verovatno će se u toku daljeg rada pojaviti još neka imena osoba koja primaju paralelno platu iz srpskog budžeta, ali i od za usvajanje zainteresovanih stranih organizacija.

Kolega Velkovski se obratio Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu, kao i drugim nadležnima sa pitanjima da li je odavanje podataka o maloletnim licima koja još uvek nisu proglašena spremnim za usvajanje stranim agencijama u skladu sa ovdašnjim zakonima, ali mu niko do sada nije odgovorio. U međuvremenu, saradnici Magazina Tabloid u skandinavskim zemljama su došli i do finansijskih izveštaja koji pokazuju koliko se para uložilo u ovu modernu trgovinu belim robljem iz Srbije, a koji će biti objavljeni u jednom od narednih brojeva, čim budu prevedeni sa norveškog.

A 1. Pismo iz Ćićevca: kako službenice Centra za hraniteljstvo i usvajanje u Kragujevcu otimaju decu

Borila sam se sama, sa mašinerijom, i naravno izgubila. Nisam pravila snimke, videa, jer zaista vremena nisam imala, od moljakanja raznoraznih institucija, predsednika, premijera, zaštitnika građana, i ništa. Gledaću da vam ukratko objasnim moj slučaj, koliko to može u ovom kratkom pismu.

Zovem se Vesna Miljković, iz Ćićevca sam, udata i imam jedno dete. Moj suprug i ja smo odlučili da postanemo hranitelji, naša ćerka je već velika, zašto da ne, mislili smo da usrećimo jos neko dete, što smo i uradili. Usrećila je i ona nas i mi nju. Prošli smo edukaciju uspešno, tako su nam rekli. Ponudili su nam devojčicu koja se nalazila u porodilištu i imala je samo 24 dana. Prihvatili smo. Uzeli smo je iz porodilišta i tog dana smo mislili da veći i srećniji trenutak ne postoji. Kući smo sredili sobu, krevetac, sto za presvlačenje itd. Mi nismo dobili bebu, mi smo dobili anđela. Vrlo brzo smo se privikli na na nju i nije se znalo ko će prvi da je uzme kada se probudi, da je presvuče, da je nahrani...

U međuvremenu smo dobili još jednu devojčicu iz Zvečanske, dete koje je umereno ometeno u razvoju. Posto je verovatno promena za nju bila velika dolaskom u nasu kuću, pošto je tada imala 9 godina, morali smo da je vodimo kod dečjeg psihijatra da je pregleda i da se konsultujemo u vezi daljeg rada sa devojčicom. Sve u svemu, više puta vodili smo sa nama kod doktoreke vodili ovog malog anđela. Doktorka u ćuprijskoj bolnici, Snežana Stanojević (mislim da je prezime ispravno a možda i grešim), rekla je da će ona imati problem u razvoju, ali neće biti toliki kao ove druge devojčice iz Zvečanske. Bili smo zapanjeni, mada genetski ima velike predispozicije za tako nešto. Zatim su iz naše ambulante dečjeg lekara počeli da nas šalju na preglede, upravo zbog tih predispozicija koje su na žalost i bile tu. Posle svega toga, ona je imala kašnjenje u psihomotornom razvoju, kasnila je za svojom generacijom.

Nismo pali duhom, počela sam po Internetu da tražim literaturu vezanu za umereno ometenu decu i za decu koja imaju kašnjenje u psihomotornom razvoju. Zatim smo morali u vrtić po naređenju "gospođa". Krenula je u vrtić gde se vrlo teško privikla, ali za dobrobit deteta, zadžali smo je. Rekli smo im da želimo da je usvojimo još kad je imala osam meseci, naravno malo su bili začuđeni, jer imamo biološko dete, koje je kasnije, zamislite, bilo i jedan razlog zašto nismo podobni da je usvojimo?!

Uglavnom, po njihovim pričama, mi smo još malo pa među najboljim hraniteljima, oduševljeni su kako deca napreduju. Za skoro šest godina koliko je naš anđeo bila kod nas, a takođe i starija devojčica od pet i po godina, dolazak nadležnh službi mogao je da se izbroji na prstima jedne ruke, a i kad bi došlo, rekli bi "vi to radite besprekorno".

No, desile su se promene, Centar za socijalni rad u Ćićevcu, potpao je pod Centar za hraniteljstvo i usvajanje u Kragujevcu, gde smo mi dobili "osobu za praćenje", ne znam kako da je nazovem, ali ime joj je Ivana Rakić.

Gospođa nas je takođe posetila za dve i po godine oko dva puta. Da ne zaboravim, tim za usvajanje CZS iz Ćićevca je sačinjavao psihologa, Milenu Vilemonović, pa zatim tu je bila izvesna Dobrila (ne znam prezime, pedagog ujedno i staratelj), Suzana Gajić pedagog (neću da pišem kako koju krase i koji "maniri" ih krase, a, naravno, nisu pozitivni) i Nikola Jeftić advokat. Kasnije je je u svu tu priču ušla i žena, mislim da se zove Mila, socijalni radnik, nisam sigurna, a na čelu parade direktor. Znam ga kao Miško. Od 17 maja 2015. godine, zenturaca Ivana Rakić sa Suzanom Gajić dolazi u našu kuću u posetu i saopštavaju nam da mi ne možemo da usvojimo devojčicu. navele su i razloge, da je moj muž stariji mesec i sedamnaest dana od dozvoljenih 45 godina razlike, finansijska situacija (koja nije bila loša) te da već imamo biološko dete!

Šok! Ne možemo da progovorimo. Tada je Ivana Rakić videvši mog muža vidno uznemirenog, počela da provocira na jedan odvratan način, svojstven samo osobi sa niskim moralnim, psihičkim i svakojakim pobudama. Moj suprug je rekao da njena viku i histeričan smeh ne može da sluša i izašao je napolje. Bilo je tu svakojakih napadanja od strane gospođa iz Centra za porodični smeštaj i usvajanje Kragujevac, počev od Ivane Rakić, pa mislim da se osoba koja se ne bi mogla nazvati gospođom jer ono njeno prezrivo gledanje, vređanje "na fin način", ne krasi jednu gospođu nego je nalik uličarki najgoreg reda.

Doživeli smo neviđenu psihičku torturu. Dete su par puta vodili u centar odakle se ona vraćala skroz smušena, neraspoložena, gurala bi mi se u krilo i samo ćutala. Kada je pitamo šta se dešava, tužno nam je odgovarala da je to tajna! Pomutili su joj razum skroz. Strašno, ne mogu više da proživljavam ovo iznova i iznova...Jednostavno, ne može sve da stane ovde.

Dana 27.07.206 u misli da je dva sata popodne, zove Suzana Gajić i pita supruga da li smo kući. Ja sam radila, rekao im je da sam na poslu i da dolazim oko pola tri. Došla sam, deca spavaju, vani vrućina, a njh dve gospođe sa jednim gospodinom ulaze u našu kuću. Počinje Suzana Gajić priču kako su oni "kao tim" odlučili da više nije u interesu da naš andjelčić ostane kod nas!!!

Čekajte, kažem ja, jeste li svesni šta radite detetu? Nisam napomenula jer ne znam šta ću pre, da je to dete bilo veoma vezano za nas, za mog supruga, za njenu sobu, njen krevet, njeno dvorište, njen vrtić i vaspitačice Dudu i Dušicu. Takođe, napominjem da je su i zaposlemni u dečjem vrtiću dečji dobili pretnju od osobe za koju ja odlično znam ko je i kako koristi frazu: "...nemojte sa mnom da sšalite". Dakle i vrtić je dobio telefonsku pretnju da se ne mešaju u ovu stvar! To su bile reči Ivane Rakić iz Kragujevca.

Molila sam, nemojte ljudi, poremetićemo sve što smo postigli, unazadićete dete...Ništa nije vredelo, doslovno su izvukli dete iz kreveta. Ona izlazi, a osmeh joj zaleđen, oči ogromne, strah...Kako je njoj bilo ne znam, a i ne smem da se pitam jer znam koliko nas je volela. Molila sam Boga samo da ne pati mnogo da joj da snage da prebrodi to što joj se desilo i pitam se, zar je moralo to da joj se desi!? Ne samo što je ostavljena od bioloških roditelja, nego su još došli da je otmu od nas koji smo je voleli i koji će je uvek voleti, koji smo ginuli da je naučimo nečemu i podignemo je kako treba.