Natrag
Ekonomija
Transformacija "države blagostanja" u "zaštitnika" koruptivno-spekulativnog finansijskog kapitala (2)
Put u stalnu krizu
Novi kolonijalizam se ostvaruje preko prodora finansijskog kapitala u svetsku ekonomiju i kupovine vitalnih delova drugih privreda i njihovih bankarskih sistema, ali i kupovinom ili ucenom vlada i stranaka ma vlasti. Treba posebno naglasiti da se kod nas radi o velikoj, istorijskoj prevari i pljački radničke klase - stvarnog vlasnika (i stvaraoca) kapitala, kojeg drugi sada rasprodaju. Nametnuta iluzija privatnog vlasništva, kroz privatizaciju kolektivnog, vodila je u socijalnu dramu i tektonsko pomeranje odnosa rada (zaposlenih) i kapitala, zaključuje prof. Dr Slobodan Komazec, naš ugledni ekonomista, u svom osvrtu na državu, rad i kapital u okolnostima nove krize
prof. dr Slobodan Komazec
U ovoj fazi radi se o krizi neoliberalnog koncepta (ničim ograničenog, dakle deregulisanog) kapitalizma. Euforične apologete liberalnog kapitalizma su sada zaćutale i ne govore više o njegovom krajnjem trijumfu. Duže vreme su se gomilali faktori krize. Virtuelni kapital, koji je sam sebe reprodukovao i umnožavao nezavisno od realne ekonomije, doveo je do „prskanja balona" i pojave finajsijske krize. Strah od gubitka radnog mesta dovodi do smanjivanja rashoda stanovništva, ali i klasične štednje. Zaduživanje kod banaka postaje sve rizičnije. Banke postaju opreznije u kreditiranju. Krediti opadaju. Rizični plasmani se gomilaju, a rezervacije banaka povećavaju uz visok neplasirani kapital.
Preduzeća sve manje investiraju i manje se zadužuju. Važno je „održati se na površini" i ne potonuti u talasima krize. „Nemojte verovati da moderne vlade imaju situaciju pod kontrolom".
Samo u 2008. godini porastao je broj nezaposlenih za 20 miliona. U SAD do sada je nezaposlenost povećana na preko 10 miliona(10%), uz tendenciju da se pretvori u još veću milionsku bujicu. Trenutna je stopa nezaposlenosti pala na oko 6%. U te kao i druge podatke o javnom dugu, budžetskom deficitu, misija novca i dr. teško je poverovati.
Zbog posledica ekonomske krize samo u toku 2009. godine bez posla je u svetu ostalo 40-50 miliona tada zaposlenih. U toku 2008. godine između 130 i 150 miliona ljudi došlo je ispod granice siromaštva (IN), a u toku 2009. još 53 miliona. Time će se povećati broj neuhranjene dece za 44 miliona . Prema jednom istraživanju neizvesnost u pogledu zadržavanja radnog mesta kreće se od 15-18% u razvijenim državama, a kod privreda u tranziciji između 20 i 25%, kod nerazvijenih i do 40%.
Istovremeno, male i nedovoljno razvijene zemlje u EU, u krizi, nekonkurentne, postaju „potrošačka pustinja", izvoziće (ako im se dozvoli) armiju jevtine radne snage da bi platile potreban uvoz, sve vreme živeći u dužničkom ropstvu (uz odliv kapitala po obavezama stranim bankama).
Razvijene zapadne države „uspevaju da održavaju inflaciju" na niskom nivou, ali je stopa nezaposlenosti izuzetno visoka i kreće se preko 10% (u nekim državama EU ova stopa se kreće i 18-27%).
Inflacija i nezaposlenost u EU u novijem periodu razvoja najbolje ilustruju takve tendencije, njihovo često istosmerno kretanje, a u poslednjim godinama snižavanje inflacije i veliki porast nezaposlenosti.
Države iz budžeta su primorane da sve više izdvajaju za socijalne potrebe (nezaposlenost, zdravstveno, socijalno staranje, penzije) kao vrlo neelastične rashode. Otpor privatnog krupnog kapitala, širenju javnih rashoda, posebno socijalnog karaktera, je sve veći u razvijenim privredama. Neosporno je da je slomljena socijalna poluga koja je donekle održavala socijalnu ravnotežu u kapitalizmu. Sada su se razvile dve teorije „teorija dokoličarske klase"(za krupne kapitaliste) i „teorija socijalnog parazitizma"( za sve izdržavane delove stanovništva-penzije, socijalna pomoć, za nezaposlene i dr.).
U odnosima rada i kapitalajavljaju se i pokušaji i predlozi za temeljne društvene promene ovog otuđenog i eksploatatorsog odnosa. Tako je u Grčkoj slomljenu dužničkom i socijalnom krizom nastao koncept zajedničkog dobra. To nije ni privatno ni državno vlasništvo već tip zajedničkog upravljanja resursima u procesu društvene reprodukcije i profitnih efekata. To nije ni samoupravljanje, ali ni državno vlasništvo, jer je država izgubila legitimitet kada je odustala od svoje važne socijalne funkcije. Primer koji se navodi pokazuje da je ostalo veliko lutanje u traženju novih odnosa u mobilizaciji masa, nasuprot njihovom otuđenju o odvojenosti od kapitala (sredstava) i profita, dakle ukupnih rezultata reprodukcije. Dobar je primer drugih rešenja kod fabrike „Viome" koju su nakon proglašenja stečaja zauzeli radnici, nastavili proizvodnju , izmenili asortiman i pretvorili preduzeće u specifičan društveni centar s nizom „dopunskih delatnosti". To je potvrda, kao i kod nekoliko sličnih naših preduzeća, da je koncept koji duže zagovaram za spajanje rada i kapitala u preduzeću upravo taj nužni istorijski iskorak iz ovog pljačkaškog kapitalizma i otuđenja.
To je solidarna i odgovorna ekonomija, uz povratak funkcija države blagostanja.
Spekulativni kapital u recesiji i efekti na rast i zaposlenost
Dezinvesticije u realnu ekonomiju se poput zaraze šire prprivredama u svetu. Ekonomija i finansije su u velikoj turbulenciji. Da li je moguće kontrolom i ograničenjem agregatne tražnje obuzdavanje inflacije i spekilativnih plasmana ? Do čega dovodi „politika stabilizacije" i štednje uz i monetarnu „stegu"m a do čega politika „monetarne poplave" i jevtinog novca u novoj finansijskoj krizi?
Teorija kriza i ciklusa redovno je stajala na apriorističkom stavu da rastuću inflaciju prati i ostvarivanje gotovo pune zaposlenosti, dok fazu recesije i krize prati pad cena i rastuća nezaposlenost. Savremene privrede danas karakterišu stalna inflacija i stalno velika nezaposlenost. Dakle, javlja se produžena faza recesije (krize) i inflacija s nezaposlenošću. Nastaje i novi pojam u ekonomiji - incesija (inflacija i recesija).
Inflacija i nezaposlenost su dakle stalno prisutni problemi, bez obzira u kojoj se fazi ciklusa nalazi privreda. To je posledica dominantno monopolskog formiranja cena u kapitalizmu o korišćenja inflacije za preraspodelu bogatstva.
Razvijeni državni intervencionizam doveo je do značajne izmene raspodele nacionalnog dohotka, uz sve veće učešće javnih prihoda i rashoda u bruto domaćem proizvodu, a time i strukture ukupnih društvenih izdataka i „troškova razvoja". Struktura cena se menja uz sve veće učešće neelastičnih rashoda (energija, sirovine, državni socijalni izdaci), što u traženju izlaza iz kriznog stanja i teškoća u proizvodnji vodi u rast cena, monopolizaciji proizvodnje, operisanju zalihama i proizvodnjom, dakle oligopolskom ponašanju i strukturi privrede. To, pak , dovodi do inflacionističke recesije. Inflacionistička recesija dovodi do specifičnog reagovanja finansijskih tržišta u krizi. Finansijska tržišta u krizi reaguju na taj način što zbog nemogućnosti profitabilnog realnog ulaganja novčanog kapitala i pada profitne stope , kapitali se usmeravaju na spekulativne transakcije. Finansijske bankarsko-barzanske transakcije oživljavaju, na račun ulaganja u realne investicije. Menja se i struktura investicija. Raste učešće finansijskih inversticija, a pada učešće realnih investicija. Pad realnih invvesticija dovodi do obaranja stope privrednog rasta, zaposlenosti i pojave negativnog multiplikatora i akceleratora investicija i potrošnje.
Ekspanzija zaduženosti i kreditne - finansijski vrtlog
Ekspanzivni rast zaduženosti i spekulativni kreditno-finansijski vrtlog, koji se sve više ubrzava, delujući kao „uraganska pijavica", vodili su naglom smanjenju prosečne i marginalne „sklonosti štednji". U takvim uslovima, uz politiku niske kamatne stope, ne isplati se štedeti. Ovo posebno iz razloga što je pre krize vladao potpuni potrošački mentalitet i osećaj da će prosperitet trajati dugo. Optimističko raspoloženje i težnja za profitom i visokim standardom preko kreditne potrošnje sada, a vraćanja kredita u u perspektivi, obezvređivali su štednju u bankama. Štedna stopa drastično opada iz godine u godinu, dok se finansijski višak (ostvaren kreditima) usmerava u kupovinu hartija od vrednosti na finansijskom tržištu. Postalo je stvar prestiža da se kupi sopstvena kuća ili stan, luksuzni automobil, savremena tehnologija.
Štednja nije više vrlina i osiguranje za budućnost, odnosno kumulisanje sredstava za neku planiranu veću kupovinu (a time i izvor stabilnosti bankarskog sistema).
Štednja kod banaka u SAD samo za godinu dana (2008) pala je za dva biliona dolara (gubitak štednje kod banaka kao klasičan izvor kreditiranja i stabilan izvor sredstava banaka). Time je likvidnost banaka dodatno smanjena i ugrožena, kao i njihova kreditna politika (plasmani). Stopa štednje (iz dohodaka) pala je sa gotovo 5% iz 1990. godine na svega 0,4% u 2009. godini (SAD).
Sada se razvija novi znatno prošireni niz, umesto poznatog uskog klasičnog odnosa štednje i investicija (S = I).
„Mehur finansijskih derivata", kredita i depozita banaka i kupovina nejretnina, mogao je da se ubrzano naduvava i stvara preduslove za finansijsku krizu.
„Sklonost štednji" se stalno snižava, uz rast sklonosti potrošnji. Privatna štednja dominira, dok je javni sektor deficitaran. Podsetimo se našeg nedavnog dialoga o štednji i međusektorskog formiranja štednje. Čak i države glavni izvoznici kapitala (Japan, Nemačka, imaju značajan pad stope štednje). Ove dve zemlje prestaju da se javljaju kao neto izvoznici kapitala.
Videli smo da stopa štednje (iz raspoloživog dohotka) opada u SAD sa 8% iz 1970. godine na svega 0,4% u 2010. godini. U uslovima liberalne kreditne politike i povoljnih kredita banaka, ne isplati se štedeti. Sve je vezano za liberalnu monetarnu i kreditnu politiku, niske kamatne stope kojim se želi stimulisanje privredne aktivnosti i investicija. Ali kapital „skreće" u kupovinu hartija od vrednosti javnog sektora zbog više kamate i sigurnosti ulaganja. Finansijske investicije rastu, realne opadaju, dok štednja iz dohodaka naglo opada (višak odlazi na spekulativne transakcije). Razvija se i potpuno dominira spekulativna finansijska ekonomija. Razvija se novi poznati oblik „kazino ekonomije" i finansijskih hazardnih igara . Ekonomija i finansije ulaze u sferu rizičnih poslova i velike neizvesnosti. U tom bankizmu finansijske spekulacije se podstiču vladama i bankama, dok programi štednje i socijalna nejednakost uništavaju finansijsku stabilnost stanovništva.
„Moramo da radimo, ne na uništenju kapitalizma, jer bi to bila katastrofa, već na njegovoj moralizaciji". Traži se ekonomski sistem koji se „zasniva na vrednosti rada", a ane na „finansijama". Čisti „finansijski kapitalizam je izvitoperio logiku kapitalizma". Jer, „finansijski kapitalizam je sistem neodgovornosti i stoga nemoralan. To je sistem u kome tržišna logika predstavlja izgovor za sve". Traži se suštinska reforma kapitalističkog sistema. Ne može da postoji samo jedan model - onaj američki. (Nikola Sarkozi na konferenciji „Novi svet - novi kapitalizam, u 2009.godini).
Problem kamata na javne dugove postao je ogroman teret za sledećih 15-20 godina, zbog kumulativnog delovanja kamata i stalnog rasta javnih dugova. Oštrina savremene krize najviše se ispoljava kroz budžetske deficite, javne dugove, zaduženost država i stanovništva i sve veću nezaposlenost.
Ovde treba posebno istaknuti sledeću tendenciju: stanovništvo stari, radni vek se produžava, socijalni rashodi (penzije, za nezaposlenost, socijalna davanja i sl.) se povećavaju, nasuprot sve većoj potrebi ulaganja u fiksni kapital (nova tehnologija, obnova fiksnog kapitala) koji sve brže zastarevaju i odbacuju sve manju realnu profitnu stopu. Kapital seli iz reakne sfere investicija u finansijske oblike (derivate, finansijske investicije, kreditiranje) uz višu kamatnu stopu. Sfera preraspodele se napreže u odnosima plata ( (radnici), poreza (država) i kamata (finansijski , bankarski kapital). Funkcionalno i vremenski oplodnja realnog kapitala zaostaje za ličnim i javnim rashodima - sistem se okreće dopunskim izvorima (dugovima i kreditima). Dugovi se kumuliraju (narastaju) kao i kamatne obaveze. Rashodi na kamate i finansiranje postaju dominantni. Kapital ulazi u spekulativni oblik bržeg obrta i oplodnje i visoke cene. Preraspodela nacionalnog dohotka postaje otvoreni sukob interesa osnovnih subjekata u društvu (radnik, država, vlasnik kapitala). Dopunsko finansiranje oslonjeno i na centralnu banku ili finansijska tržišta , dovodi do eksplozivnog rasta dugova emisije bez pokrića i njeno usmeravanje u finansiranje budžetskih deficita i „sanaciju bankarskog sektora". Banke ponovo ulaze u spekulativne transakcije, a ne realnu ekonomiju - stvara se poseban proces autonomne monetizacije dugova, a preko toga i utonoman proces „stvaranja" kamata (van realne oplodnje kapitala i privrede).
Efektivni kapital pokriva dospele obaveze i kamate - sistem je u stalnoj krizi
Fiktivni kapital (dug) sada pokriva dospele obaveze i kamate, dok nova dodatna likvidnost odlazi na finansijske plasmane (hartije od vrednosti). Nelikvidnost banaka postaje stalni problem, a dospele obaveze iz kredita iscrpljuju realni sektor privrede. Sistem bez dodatnog ubrizgavanja nove sve veće mase svežeg novca ne može funkcionisati. On je izložen permanentnim finansijskim krizama.
Pojavom krize dolazi do naglog pada emisije svih oblika vrednosnih papira, kako onih s dividendom (varijabilnim prihodom) tako i onih s čvrstom kamatom. Kursevi akcija i obligacija u krizi padaju, dok pad profitne stope i rast kamatne stope potenciraju pad cene vrednosnih papira. Vrednost čvrsto ukamaćenih vrednosnih papira opada zbog rasta kamate. Tek postepenim izlaskom iz krize i oživljavanjem privrede , kamata opada, vrednost akcija se povećava. Interes obilnog spekulativnog zajmovnog kapitala za te vrednosne papire raste uz istovremeni rast profitne stope (neto rentabilnosti kapitala). Akcije se sve više traže umesto vrednosnih papira s čvrstom kamatom, kursevi akcija naglo rastu. Dolazi do ulaganja neuposlenih kapitala, realne investicije rastu, prosperitet se ubrzava (dok ponovni nastanak krize ne preokrene ove tokove).
Spekulativno ulaganje kapitala u inflacionističkoj recesiji se stalno povećava. Često i sama država pristupa kupovini ovih akcija iz čiste emisije novca, što stvara dodatni novčani „kapital" na tržištu, uz očekivano olakšanje izlaska iz krize. Samo, kako preokrenuti negativne tokove u krizi?
Evropska centralna banka , videli smo, prišla je dodatnoj emisiji evra od 2,2 biliona u mesečnoj dinamici od 60 miliona (a u jednom periodu i 80 miliona evra) i to bankama da bi pomogle privredu u krizi, odnosi se na kupovinu dugoročnih hartija od vrednosti, čime se emisija novca „transformiše" u novčani kapital na raspolaganju.
To dovodi do ubrzanog procesa centralizacije kapitala. Sredstva se palsiraju u konglomerate koji su u stanju da osiguraju dovoljne stope rentabilnosti kapitala, dok se manje otporna preduzeća u kriznoj situaciji pretvaraju u akcionarska društva ili ih država podržava dodatnim direktnim injekcijama novca i kredita.
Makroekonomska politika u tako izmenjenim uslovima i odnosima, uglavnom neokejnzijanskog tipa, sada se pokazala potpuno neefikasnom u regulisanju konjunkture. Promene u proizvodnji pojedinih grana, uz brz tehnološki razvoj, praćen neiskorišćenim kapacitetima, ne reaguju na takve impulse, što znači da regulisanje agregatne tražnje u kapitalističkoj privredi nije efikasan mehanizam za izlazak iz krize i pokretanje realnih investicija. S druge strane, javne investicije (državnog kapitala) najvećim delom su zasnovane na deficitarnom finansiranju i rastu javnog duga, što obara ukupnu efikasnost investicija.
Veliki deo akumulacije države odlazi na plaćanje kamata. Time i emisija novca nije u funkciji razvoja, već se koristi za pokriće državnih izdataka, što samo zaoštrava monetarnu nestabilnost i pojačava inflaciju. Savremena kriza time dobija karakter monetarne (finansijske ) krize, mada je to samo spoljna manifestacija duboke strukturne krize. Naglo širenej emisije novca i kreditnog volumena ne samo da je jedan od bitnih faktora inflacije, već i faktora koji pooštravaju krizu, upravo tako što je privremeno odlaže.
U borbi protiv inflacije ekonomska teorija danas preporučuje visoku kamatnu stopu, što dovodi do daljnjeg obaranja profitne stope. Danas se ekonomska kriza nastoji ublažiti ili odgoditi monetarnom ekspanzijom i obaranjem kamata. Time je u monetarni sistem ugrađena suprotnost ciljeva i efekata ovih mera. Inflacione tendencije su inherentne savremenom visoko koncentrisanom kapitalizmu, koje svojim delovanjem na preraspodelu dohotka dovode do relativnog obaranja najamnina u dohotku (Videti:: E.Alvater:Svetski mnetarni sistem i inflacija, Marksizam u svetu, br.5-6, 1984., str. 148).
To je ono što kapital dugo nije uspevao da učini pritiskom na radničke sindikate.To je poznati pritisak poslodavaca za snižavanje cene rada i najamnina. Time se stvara dodatni prostor za akumulaciju kapitala i rast profitne mase. Savremena inflacija u kapitalizmu je time često svesno izazvana upravo u funkciji preraspodele. To je proizvedena inflacija od države i krupnog kapitala oko preraspodele bruto domaćeg proizvoda. To je posledica stava ekonomske teorije da dozirana (kontrolisana) inflacija nije štetna, već korisna za podržavanje konjunkture i akspanzije, a s druge strane, za „stvaranje" kapitala za razvoj. Nastaje potrošačka inflacija kao faktor unutrašnjeg razaranja proizvodnog sistema.
Država u kapitalizmu danas ne želi da ispusti iz ruku kredit i novac, upravlja njima kao snažnom polugom u razvoju, ali i iz razloga da se spreči ponavljanje velikih lomova u kreditnom sistemu, bankrota banaka, berzanske lomove i rastrojstva finansijskog sistema u celini u deflaciji i finansijskoj krizi (poučeni iskustvom iz velike ekonomske krize iz tridesetih godina i velike finansijske krize i deflacije 1982. godine kao i nove svetske ekonomske krize).
Kontrolori novca ne žele nove lomove i obezvređenje kapitala u krizi. Sada čine sve da se ne ponove krize, čak i enormnom emisijom novca da se spreči deflacija, pad cena i potrošnje. Banke širom sveta ubacuju ogromni jevtin novac u propale ekonomije. Ogromna (str.21a) je izvršena (dolara, funti, evra, jena) da se spasu krupne korporacije, osiguravajuća društva, banke i vojno-industrijski kompleksi. Tako je u periodu ove krize emitovano 24 biliona dolara i 2,4 biliona evra, slično je i kod funti. Stvoreno je brdo spekulativnog novca ili bankarskih proizvoda (derivata) od gotovo 670 biliona dolara, nasuprot oko 64 biliona dolara (str21a) bruto proizvoda. Svet novca i spekulativnog kapitala se odvojio od realne ekonomije i ima sopstvenu moć, (str.21a) i „oplodnju" (profit). Ovaj finansijski svet autonomno „proizvodi „ i samu kamatu-koja se odvaja od profita i realne ekonomije-koja joj čini stvarnu osnovu i izvor.
Kamatni kapitalizam i spekulacije su zadomonirali u privredama. Razvija se prava imperija haosa. Stvoreno je „kraljevstvo haosa", rušenje instrukcija sistema, i međunarodnog prava. Narasta, po mnogim autorima finansijski fašizam u kojem multikorporacije preuzimaju suverenitet država.Multikorporacije su razvile i pojavu transnacionalne utaje poreza , čime smanjuju i finansiranje javnog sektora i institucija koje služe opštim i zajedničkim interesima domicilnim državama.
Podsetimo se samo izbora Makrona, Maria Dragija, Maria Montija, Regana, Tačerove, Klintona, Rahoja i dr. i uticaja krupnog kapitala u njihovom izboru. Pri tome multibanka Goldman Saks upravlja Evropskom centralnom bankom, a pet porodica u SAD drži američku centralnu banku (FED).
Magnetizam novca (finansijskog kapitala) postala je najveća privlačna snaga u savremenim društvima. Svojom snagom on čini osnovu brojnih interesa i stvaranja društvenih grupa koje mogu razorno (destimulativno) delovati na ekonomiju i razvoj, uz kriminalizaciju i neproizvodnu upotrebu novca i kapitala, ali može, nasuprot tome, svesnom državnom intervencijom i ekonomskom politikom da postane motorna snaga dinamičnog ekonomskog rasta i porasta zaposlenosti. Na svakom društvu, privredi i rukovodećim strukturama je da izaberu-destrukcija privrede i društva ili suprotno tome razvoj, blagostanje i veća socijalna ravnoteža.
Kontaminacija i dekontaminacija privrednog prostora i poslovnog ambijenta je najveći izazov savremenih vlada (uz kriminalizaciju društva, pranje novca, zloupotreba kredita i međunarodnih dugova, privatizacija, odliva kapitala u inostranstvo i dr.).
Kriza i zaoštravanje sukoba rada i krupnog spekulativnog finansijskog kapitala
Nova svetska finansijska (i realna) kriza dovela je do zaoštravanja sukoba interesa rada i krupnog finansijskog kapitala. Sukob je stalno prisutan, mada se u fazi razvoja „države blagostanja" i „ekonomije blagostanja" značajno ublažio delovanjem kompenzatorne (socijalne) politike države. Delujući na rešavanje problema nezaposlenosti , socijalnih problema, „korekcije" tržišnog mehanizma, regionalnog razvoja , javnih investicija i drugih ekonomsko-socijalnih funkcija države, nastao je dugi niz godina „bezkonfliktni" dinamičan razvoj kapitalizma. To je bio period socijalno-tržišnog kapitalizma u zapadnoj Evropi. Kapitalizam se predstavljao kao večit sistem, dosta uravnotežen i efikasan sistem.
Teorija kriza kapitalizma otišla je u zaborav i nesigurna je. Teorija ciklusa takođe. Propagirao se kapitalizam kao večiti sistem i "kraj istorije". Ali, u vezi s tim, o kraju civilizacije nema ni govora...
Nastankom i opštim nametanjem ideologije i tržišnog automatizma , privrede kapitalizma ulaze u duboku krizu. Procesom nagle i nekontrolisane privatizacije kao glavnog stuba liberalnog dogmatizma, veliki broj zaposlenih ostaje bez posla. Nezaposlenost naglo raste i postaje najveći problem savremenog sveta. Nasuprot tome krupni kapital se internacionalno povezuje , seli u druge države s jevtinim resursima i radnom snagom, smanjujući pri tome domaću proizvodnju, uz dodatni udar na zaposlenost. Pri tome, nekontrolisani bankarski kapital i virtuelni kapital (finansijski derivati i emisija novca bez pokrića) dovode do eksplozivnog širenja i isisavanja profita kroz finansijske spekulativne transakcije. Virtuelni finansijski kapital dovodi do daljeg razdvajanja rada i kapitala. Zaposlenost se dodatno smanjuje, a profit osigurava spekulacijama. Preraspodele se odvijaju na štetu najamnina i plata.
Najamnine padaju u poslednjih 15-20 godina za oko 15% u raspodeli nacionalnog dohotka, dok se prihodi od kamata naglo povećavaju. Štednja (klasična) kod banaka i opšta „sklonost štednji" naglo opadaju. Realne investicije opadaju isto tako, dok finansijske investicije i plasmani naglo bujaju. U sprečavanju krize i finansijskog sloma države nastaje intervencijama iz budžeta da spasavaju banke , berze, finansijska tržišta, ali i čistom masovnom emisijom novca centralnih banaka. Budžeti ulaze u ogromne deficite i javne dugove za njihovo finansiranje. Sanacija i konsolidacija (uravnoteženje) javnog sektora politikom štednje i smanjenja javnih rashoda - dovode do nove nezaposlenosti i ograničavanja (čak i snižavanja) penzija i plata u javnom sektoru. Socijalna poluga koja je donekle održavala socijalnu ravnotežu je slomljena. Radnici (zaposleni, ali i nezaposleni) su izgubili stabilnu socijalnu državu (državu blagostanja), stabilan radni odnos, radnička prava, mogućnost efikasne zaštite svojih radnih i socijalnih prava preko oslabljenih sindikata. Nastaje sistematsko uništavanje tekovina socijalne države. Globalna tražnja i potrošnja naglo padaju, praćeni sve većom nezaposlenošću i gubitkom radnih mesta. Gubi se sigurnost radnog mesta, dok raste zaposlenost po ugovoru. To dovodi do otežanog vraćanja kredita (inače prezaduženog sektora stanovništva), masa nenaplativih kredita raste, nelikvidnost banaka se zaoštrava, produbljuje se kreditna kriza (suzdržavanje banaka od odobravanja novih kredita). Privreda usporava i ulazi u recesiju, uz dodatni porast nezaposlenosti.
Zaposleni kao trošak u „proizvodnji" profita i porasta kapitala
Krupni i koncentrovani kapital i nova brzo rastuća tehnologija zaposlene tretiraju ne kao faktor razvoja, već kao trošak i nalaze veliki broj načina da obore najamnine i plate i povećaju inače masovnu nezaposlenost (konkurencija nezaposlenih). Pritisak i ucene poslodavaca se naglo povećaju. Socijalna finkcija države je potisnuta od strane neoliberalne dogme slobodnog tržišta u korist kapitala i profita. Državna vođstva prelaze na zaštitu interesa krupnog finansijskog kapitala. Zbog nemogućnosti profitabilnog ulaganja novčanog kapitala (finansijska tržišta su u krizi) kapitali se sele u spekulativne transakcije. Finansijska spekulativna ulaganja i samooplodnja naglo rastu na račun realnih investicija. Istovremeno, stanovništvo stari, životni (sada i radni vek) se produžavaju, socijalni rashodi (penzije, za nezaposlenost, socijalna davanja i sl.) se nužno povećavaju, nasuprot sve većoj potrebi ulaganja u fiksni kapital (nova tehnologija, obnova fiksnog kapitala) koji sve brže zastareva i odbacuje sve manju profitnu stopu. Kapital seli iz realne sfere investiranja u finansijske oblike (derivati, finansijske investicije, krediti) uz višu kamatnu stopu od profitne. Sfera raspodele se napreže u odnosima plata (radnička klasa), poreza (država) i kamata (finansijski, bankarski kapital) i preduzetnički (neto) profit. Funkcionalno i vremenski oplodnja realnog kapitala zaostaje za ličnim i javnim rashodima - sistem se okreće dopunskim izvorima (dugovima i kreditima). Dugovi se kumuliraju, kao i kamatne obaveze.
Rashodi na kamate i finansiranje postaju dominantni. Kapital ulazi u spekulativne oblike brze oplodnje, obrta i visoke cene. Preraspodela dohotka postaje osnova za sukob interesa osnovnih subjekata u društvu (države, rada i kapitala).
Privremena neravnoteža iz ranijih perioda razvoja postaje stalna neravnoteža.
Potrebno je obraditi fenomen savremenog monetarnog neokolonijalizma i novu preraspodelu moći i bogatstva virtuelnim novcem i kapitalom. To je naslućena moć stavljena u ruke krupnom međunarodnom kapitalu i međunarodnim finansijskim institucijama kojima osnovu i novu moć čini provedena deregulacija finansijskih tržišta i potpuna sloboda kretanja kapitala.
Tektonski poremećaj odnosa rada i kapitala-pretvaranje periodične u stalnu krizu
Privreda i društvo u Srbiji ne mogu biti „zaštićena oaza" od delovanja svetskih tokova kapitala, internacionalizacije i globalizacije - koji su zapljusnuli svetsku ekonomiju i najveći deo država.
Nacionalna država i identitet nacije su ugroženi u duboko izmenjenim odnosima osnovnih nosilaca društvenih promena i razvoja - savremene države, internacionalizovanog kapitala i „domaće" radničke klase.
Na svetskoj sceni je otvoreni sukob interesa rada i finansijskog kapitala. Finansijski, fiktivni kapital je zadominirao u svetskim (i nacionalnim) odnosima. Finansijsko-bankarski kapital odlazi u spekulativne transakcije umesto u realne investicije i proizvodni sektor. Neoliberalni nametnuti (ili nekritički prihvaćeni) model kojem je osnovni stub privatizacija, doveo je do pravog tektonskog poremećaja odnosa rada i kapitala. Nametnuta iluzija dominacije privatnog vlasništva dovodi do odvajanja rada od kapitala. Rad se tretira uglavnom kao „privezak kapitalu", nužni trošak - koga treba stalno smanjivati u korist profita. Rad gubi karakter i značaj razvojne snage, a u socijalnom smislu gubi se etičnost.
Društvo se degeneriše u pravcu spekulativnog bogaćenja i nagomilavanja neproduktivnog kapitala. Država se stavlja u funkciju zaštite i promovisanja interesa domaćeg spekulativnog i stranog kapitala. Institucije pravne države se urušavaju, uz veliki prodor korupcije, pljačke i kriminala. Patogeni odnosi dominiraju u društvu. Kvalitet i vrednost su potisnuti. Nezaposlenost dobija razmere prave pandemije.
Apsolutizacija tržišnog automatizma i profita po svaku cenu podrazumeva totalnu privatizaciju, deregulaciju i apsolutnu slobodu kretanja kapitala, uz razaranje socijalne države ili „države blagostanja".
Radnicima (zaposlenim) se sve više uskraćuju elementarna radna i socijalna, gotovo istorijska, prava. Visoka nezaposlenost i pad potrošnje smanjuju javne prihode, što dovodi budžete i visoke deficite. Deficiti se „leče" i uravnotežavaju javne finansije uglavnom kroz smanjenje socijallnih rashoda (penzije i dr.) i ličnih dohodaka u javnom sektoru. Ekonomija i finansije ulaze u permanentnu krizu. Socijalna struktura se naglo pogoršava s velikim delom naglo osiromašenog stanovništva (i nestanka srednje klase), dok se velikim i nekontrolisanim preraspodelama dohotka društvo cepa na uski sloj sa ogromnim zgrnutim kapitalom, koji se kreće u zoni spekulacije ili „begstva" kapitala u „poreske rajeve". Jaz bogatih i siromašnih se širi kao i spirala otuđenosti i socijalnih potresa. Investicije i proizvodnja stagniraju, zaposlenost opada, uz marastanje velike nesigurnosti radnog mesta. Današnjim radnicima u postindustrijskom globalizovanom kapitalizmu nestaje koncept stalnog radnog mesta i zaposlenja. A upravo treba razviti sistem u kojem će se ostvariti funkcionalni spoj rada i kapitala, nasuprot sada razvijenim i prekarnim radnim odnosima.
Neoliberalizam je uništio socijalni sistem, industriju, sindikate, a proizveo je čistu „spekulativnu penu". Podsticao je potrošačku groznicu i masovno uzimanje kredita uz visoki rast zaduženosti. On nije našao rešenje za finansijsku krizu koja je dovela do razaranja realnog sektora privrede, osiromašenja mase radnika i uništavanja ili gotovo nestanak srednje klase. Srednja klasa na zapadu ubrzano potpuno nestaje.
Socijalno odgovorna država nije našla ništa novo kao alternativu uništavanja stubova socijalne države ili države blagostanja. Savremene države i njihov uglavnom izabrani establišment od strane nosilaca krupnog kapitala, zastupa interese kapitala, a zajedno s njim umesto da ostane i dalje država blagostanja (veće socijalne pravde i ravnoteže) zastupa tezu da je nastao globalni socijalni parazitizam. Socijalni i lični izdaci su „preferani", tako da se u politici fiskalne konsolidacije (sanacije državnih finansija) uglavnom oni smanjuju. Ovo iz razloga što su mnoge vlade gotovo bankrotirale ili su u raljama dužničkog ropstva zajedno sa građanima.
(Nastavak u sledećem broju)
Glosa
Multibanka Goldman Saks upravlja Evropskom centralnom bankom, a pet porodica u SAD drži američku centralnu banku (FED)
Glosa
Nastaje sistematsko uništavanje tekovina socijalne države. Globalna tražnja i potrošnja naglo padaju, praćeni sve većom nezaposlenošću i gubitkom radnih mesta