Natrag

Postdemokratija

Čuvajmo se martovskih ida

Istorija Srbije je isprepletana mitovima toliko da je teško razabrati šta je bilo stvarno, a šta je mitska konstrukcija u želji da se nešto ulepša i uveliča. U novije vreme, mart mesec je zbog događaja iz nedavne prošlosti, Vukovog protesta 9.marta, smrti Miloševića 11-tog i ubistva Đinđića 12-tog, postao mesec srpske mitomanije. To neodoljivo podseća na Martovske ide u starom Rimu, svetkovine u čast boga Marsa, boga proleća, koja je posle ubistva Julija Cezara na taj dan, dobila sasvim drugačiju dimenziju i neka nova značenja. Čak je i sam bog, po kome je mesec mart dobio ime, nadgradnjom mita dobio nova svojstva i postao otac Romula, pa tako i praotac svih Rimljana. Tako su u srpskoj verziji martovskih svetkovina, mitovi Miloševića i Đinđića sve veći, dok Vukov nestaje zato što je preživeo, tvrdi Miodrag Mile Isakov, kolumnista Magazina Tabloid, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Da vas poštedim pretrage po Wikipediji, evo osnovnih informacija o Martovskim idama koje su slavljene u Rimskoj republici koja je, zaslugom i Julija Cezara, napustila demokratsko uređenje i postala Rimsko carstvo. Bila je to svetkovina u čast boga Marsa, izvorno povezanog sa prolećem i vegetacijom. Po njemu je mart dobio ime, kao mesec u kojem stiže proleće. Ali, pošto je za vreme Martovskih ida, 15. marta 44-te godine pre nove ere, ubijen Julije Cezar, vojskovođa i političar, ta se svetkovina pamti i po upozorenju proroka Cezaru „Čuvaj se Martovskih ida". Posebno je zanimljivo kako je vremenom evoluirala ta mitologija. U službenoj rimskoj religiji bog Mars je bio bog proleća i bog ratara, ali je poistovećivanjem sa grčkim bogom Aresom, postao i bog rata. Izvorno Mars je bio sin Jupitera i Junone, ali je nadgradnjom mita postao i otac Romula, jednog od osnivača Rima, pa je tako postao najznačajniji bog posle Jupitera, kao praotac svih Rimljana.

Za ovu priču zanimljiva je i politička karijera samog Cezara. Bio je advokat poznat kao beskompromisni borac protiv korupcije, da bi kao apsolutni vladar postao besprimerno bogat. U politiku je ušao kao član prvog Trijumvirata, koji je preuzeo vlast u Rmskoj republici iz ruku Senata. U Trijumviratu su bili još general Pompej i najbogatiji rimljanin Kros. Posle pogibije Krosa, Pompej i Cezar su ušli u sukob i proizveli građanski rat. Cezar je taj koji je sa svojom Legijom prešao Rubikon i osvojio apsolutnu vlast. Asocijacije na trijumvirat naše opozicije devedesetih, Vuk-Vesna-Đinđić, na ulogu vojnih i policijskih generala i tajkuna, pa i Legije, u rušenju Miloševićevog režima i formiranju demokratske vlasti, sama se nameću. Različita su samo tumačenja ko je prešao rubikon.

Mitomani Đinđićeve škole mišljenja tvrde da je to bio Vuk Drašković, kada je zajedno sa SPS-om, smenio Zorana Đinđića sa mesta gradonačelnika Beograda. Sa druge strane, Vuk, koji je u to vreme zaista imao mitski oreol i moć da pokrene mase, upravo suprotno je dokazivao da su Đinđić i Vesna Pešić prekršili dogovor, kada nisu podržali njegovu kandidaturu za predsednika države. Koalicija "Zajedno", koja je, ruku na srce, najviše zahvaljujući Vuku, nekoliko meseci organizovala masovne ulične demonstracije koje su zadivile svet, izbacila je Đinđića na mesto gradonačelnika. Ta koalicija je zaista imala sporazum da po osvajanju vlasti u Srbiji Vuk Drašković bude predsednik, Vesna Pešić predsednica Skupštine, a Zoran Đinđić premijer. Sticajem okolnosti, predsednički izbori su došli na red pre parlamentarnih, a Đinđić i Pešićeva su odbili da kandiduju Vuka. To, naravno, ne može biti opravdanje za miniranje Đinđića na mestu gradonačelnika, ali tako je bilo.

Vuk Drašković, kao ubedljivo najpopularniji i najuticajniji opozicionar, okupio je i organizovao DOS, na sastanku na kojem Đinđić nije ni prisustvovao. DOS je na kraju, bez Draškovića, osvojio vlast, a Đinđić je postao predsednik Vlade, pošto je Koštunica prethodno pobedio Miloševića. Dve godine kasnije, na Đinđića je izvršen atentat i od tada se svakog 12. marta, sa manje ili više pijeteta i kreativnosti, izgrađuje i neguje mit o njemu, sa teorijama o tome šta bi bilo sa Srbijom da on nije ubijen, šta je njegovo nasleđe i ko su naslednici.

To je otišlo toliko daleko da se čak i Vučić uključio, kandidujući se za titulu nastavljača Đinđićeve politike. Sa druge strane, Miloševićevi naslednici u SPS-u, koji su se najpre ogradili od Miloševića, u nedostatku sopstvene vizije i harizme, vremenom su sve više radili na njegovoj rehabilitaciji, kako bi i oni imali čime da se zakite. U poslednje vreme posezali su čak i za Titovim mitom, mada su i sami učestvovali u uklanjanju njegovog imena iz naziva svih bulevara i svih njegovih spomenika.

Ovoga marta stvar je eskalirala pričom o spomenicima koje bi trebalo podići Đinđiću, ali i Miloševiću. Naravno da to ne treba trpati u isti koš, ali ako se setimo istorijskog pomirenja Demokrata sa Socijalistima uz obrazloženje o "dva bola", onda to i nije tako skandalozno. Uostalom, u mitomaniji je sve moguće, pa čak i logično rezonovanje, da nije bilo jednog, ne bi bilo ni drugog. Ako je Đinđić toliko važan zato što je srušio Miloševića, onda je valjda važno prikazati i veličinu onoga što je rušio, u natprirodnoj veličini naravno, jer što je veća prepreka, veće je i dostignuće onog koji je savlada. Oni koji traže da se podigne spomenik i Miloševiću, zahtevaju od vlade, koja finansira Đinđićev, jednak tretman. Nije samo jasno šta tačno imaju na umu, kakav bi to spomenik trebalo da bude, kao pandam streli koja treba da simboliše Đinđićevo pregnuće. Možda neka plemenita životinja koja se kadgod lovila lukom i strelom, što bi dovelo u pitanje plemenitost lovca. Milošević se uglavnom ponašao kao slon u staklarskoj radnji, ali gde ćeš strelom na slona.

Šalu na stranu, ali njihova tragična sudbina nije dovoljan razlog za podizanje spomenika, pa ni to što su bili na čelu države i vlade u čupavim vremenima. Najvažnije je šta su u uradili za ovu zemlju, čime su nas to zadužili da bi trebalo da ih pamte pokolenja. Milošević, doduše, jeste nas zadužio toliko da se još dugo nećemo razdužiti, ni moralno, ni materijalno, tako da nije potreban spomenik da bismo ga se sećali. Pre će biti da spomenik zaslužuju oni koji su ga rušili i konačno srušili, posle deset godina neravnopravne borbe u kojoj su bile ugrožene njihove egzistencije, pa i životi. A to nije ni jedan pojedinac, pa ni Đinđić. To su pre svega građani, stotine hiljada njih koji su mesecima svakodnevno izlazili na ulice Beograda i drugih gradova po Srbiji, da bi izrazili protest i zahtev za smenu režima koji nas je uvukao u sukob sa svim komšijama i celim svetom, doveo do prosjačkog štapa i pritom još vređao našu inteligenciju, pokušavajući da nas, krađom naših glasova, ubedi kako ga u stvari obožavamo. To bi mogao biti spomenik neznanom demonstrantu, kao onaj neznanom junaku, a simbol bi mogla biti ona devojka koja sa uzdignuta tri prsta uspravno trpi rafal vodenih topova. Možda bi mogao biti postavljen na Slaviji, pa da je poliva Vučićeva muzička fontana u raznim bojama.

Od istaknutih opozicionara, ako bi nekom uopšte trebalo dići spomenik, to bi jedino mogao biti Vuk Drašković, koji je predvodio sve najveće proteste, bio hapšen, prebijan i ubijan, ali pošto je nekim čudom preživeo dva atentata, sam je dokazao da ga ni on nije zaslužio.

Spomenik će ipak dobiti Zoran Đinđić, čini se baš zato što nije dobio takvu priliku. Dakle, ne za zasluge iz opozicionog perioda, nego iz perioda vlasti, mada je toj poziciji bio samo dve godine. Započeo je ambiciozno i sa velikom energijom dosta toga, ali je ostao nedorečen tako da oni koji ga uzdižu do mita, mogu da dokazuju da je on hteo nešto sasvim drugo od onoga što je ispalo od tranzicije koju je poveo. Kao i od Demokratske stranke koju su njegovi naslednici, koje je sam odabrao pošto je iz nje najurio skoro sve osnivače, doveli do gašenja. Najveći argument graditelja Đinđićevog mita je njegova vizija moderne Srbije o kojoj je zaista ubedljivo i sa entuzijazmom govorio, ali rezultati koje je ostvario to ne potvrđuju. Objektivno, nije imao ni najbolje uslove, ni dovoljno vremena za nešto više.

Kao saučesnik i svedok, zaista ne znam šta je to tako veliko Đinđić uradio, ali znam šta nije a morao je. I pored svih prepreka, on je najodgovorniji što odmah posle promene vlasti nije promenjen i Miloševićev oktroisani i nedemokratski Ustav i donet nov, koji je bio preduslov za izgradnju i funkcionisanje pravne države. Baš nije hteo jer mu je odgovarao pravni vakuum između starog Ustava koji niko ne ferma i novih zakona koji nemaju utemeljenje u Ustavu. Tako je bilo moguće i da vlada ne sprovodi ključne zakone koje je sama donela. To su Zakon o lustraciji i Zakon o ekstraprofitu, koji su trebali iz političkog i javnog života na određeno vreme da udalje sve koji su doprineli propadanju i pljački države i građana. Posledice tog nečinjenja bile su katastrofalne a osećaju se i danas, jer su na vlasti svi oni koji su trebali biti lustrirani, a najmoćniji biznismeni su oni koji su trebali da plate ekstraprofit i tako državi vrate bar deo bogatstva koje su prisvojili u smutnim vremenima devedesetih.

Da su ta dva zakona sprovedena sve bi u ovoj zemlji bilo drugačije, a Đinđićeva vlada ih je samovoljno stavila ad akta. Kakva je uopšte to vlada koja namerno ne sprovodi zakone? A kada se ne sprovode tako važni zakoni onda ne može biti ni borbe protiv korupcije, koja je stoga i danas rak rana društva i države. Đinđić, ne samo da se nije posvetio borbi protiv korupcije, nego ju je kao premijer i sam negovao u vladi plaćajući svoje ministre dodatno po sopstvenom nahođenju, kao Palma, gospodinu tri hiljade, gospođi pet hiljada...Pošto su plate bile demagoški male, Đinđić je takozvanim ekspertima u vladi lično dodavao po nekoliko hiljada eura, na ruke, u zavisnosti kako se sa kime pogodio. Posebno je pitanje odakle mu taj novac, jer nije bio evidentiran u budžetu. I odakle sve što je njegovu udovicu učinilo jednom od najbogatijih žena u Srbiji.

Sad je tema hoće li preživeti DS. Biće, kažu, velikog spremanja, ali ništa to ne vredi. Nema joj spasa dok se ne obračuna sa Đinđićevim periodom koji je od njene politike napravio biznis, a od stranke preduzeće kojem je najvažniji profit po svaku cenu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane