Natrag

Dežurna

Ekskluzivno: poslednja Vučićeva kriminalna invazija na kosovsko-metohijske Srbe

Prava slika glavnog izdajnika

Spremnost Aleksandra Vučića da i bukvalno zarije nož u srce srpskoj državnosti je potpuna i u to već odavno niko ne sumnja. Njegov glavni pregovarač na terenu koji je do sada bio zadužen da „isposluje" svaki dogovor sa albanskim separatistima, Milan Radojičić čovek bez zvanične funkcije pri bilo kom Vladinom resoru ali kome je potčinjen svaki od „predstavnika Srba" na KiM, 28. marta, u sredu uveče, sastao se sa Ramušem Haradinajem u severnom delu Kosovske Mitrovice. Sastanku su prisustvovali još neki od članova „Srpske liste" a prema dostupnim saznanjima veruje se da su u pitanju sledeći koraci u predaji srpskih interesa.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Ukoliko se ostvari ono što sada najavljuju iz vrha države, sasvim je izvesno da će Kosovo i Metohija biti dalje od Srbije nego što je to ikada bilo od obnavljanja državnosti nakon otomanske okupacije. Koliko će taj period trajati to niko ne može da pretpostavi ali posledice će biti fatalne: svaki uticaj države Srbije biće sveden na minimum a vremenom i potpuno ugušen.

Srbi sa KiM će vrlo brzo napustiti pokrajinu a manji deo njih će asimilovati Albanci u novu, izmišljenu naciju za koju se, kao što će se videti, priprema i nova crkva. Toponimi će se albanizovati ili izmišljati novi, organizacija života i funkcionisanja društvenog uređenja nastojaće da bude što različitija od one u ostatku Srbije...Kosovo i Metohija kao istorijsko srce srpske države biće na svom putu da i konačno ode u istoriju.

Mimo Ustava nad kojim se uz Miroslavljevo Jevanđelje zakleo Vučić, stupajući na dužnost predsednika Republike Srbije, zahvaljujući glasu poslanika "Srpske liste" u separatističkoj "skupštini", usvojen je sporazum o demarkaciji kojim je kao državna granica zvanično definisana linija razgraničenja KiM sa Crnom Gorom. Pokušali su da se sakriju iza imena Adema Hodže, Goranca koji prilično vešto pliva uz SNS ali bez pravca pokazanog Vučićevim prstom brzo bi se udavio. Daleko od toga da je mogao i da pomisli da sam donese takvu odluku.

Već tri dana kasnije, na dan godišnjice NATO agresije, na Kosovu i Metohiji je ukinut pozivni broj za Srbiju +381 i definitivno zamenjen zasebnim međunarodnim pozivnim brojem +383.

A, onda, onoliko najavljivani unutrašnji dijalog, čije prve faze nismo ni bili svesni i propustili je iščekujući da do nje dođe pa odmah prešli na drugu, imao se dogoditi u Kosovskoj Mitrovici. Jedno od najvažnijih nacionalnih pitanja najavljeno je dan uoči događaja - okrugli sto u okviru unutrašnjeg dijaloga o KiM sutra u Kosovskoj Mitrovici, javili su mediji.

Kao dobro uigrani orkestar članovi Vlade Srbije i albanski separatisti počeli su igranku od ranog jutra. Ovi kao hoće da uđu na Kosovo, oni im kao ne daju. Ali, uđoše...Tolika medijska ujdurma, slike jakih snaga „kosovske policije" na severu KiM, sa administativnog prelaza vraćen ministar koji je baš tog dana pošao u obilazak manastira, sa njim i ministar vojni koji pošao tek da obiđe porodicu Vučetića. Ali Marko Đurić i Nikola Selaković uđoše. Kako, to niko nije mogao da shvati osim što je u jednom trenutku Selaković pomenuo da su došli pešice - odakle, ne zna se.

Videli smo šta je usledilo, Đurić je uhapšen, ponižavan i ekspresno pušten. Za to vreme u javnosti je namerno prenebregnuta jedna od najvažnijih činjenica. Đurić i Selaković bili su u društvu Srba ali - isključivo poslanika separatističke „vlade" i njihovih kvazi-institucija. Nije bilo, barem ne u prvom planu, nijednog jedinog učesnika sa KiM koji bi predstavljao državu Srbiju a ne lažnu albansku državu. O kakvom onda „unutrašnjem dijalogu" uopšte može biti reči, bez obzira na svu nakaradnost te ideje?

U Kosovskoj Mitrovici tokom obraćanja narodu nakon hapšenja Đurića, od kojih je po sopstvenom svedočenju najveći broj njih došao jer su pozvani ili dovedeni s posla i bili primorani da se potpišu da su prisutni, Generalni sekretar Predsednika republike Selaković je bez ikakvog valjanog razloga na improvizovanu platformu uz sebe podigao i predstavnike separatista, tačnije kvazi-ministra Dalibora Jevtića!

Na svoj način to je bila zvanična inauguracija ljudi kojima do tog momenta nije padalo na kraj pameti da se pojave u srpskom delu grada, budući da otvoreno učestvuju u izgradnji nove srpske grobnice, nezavisnog Kosova! Tako su u svoj toj gužvi na najviši stepen postavljene i ozvaničene institucije upravo te grobnice, takozvane „republike Kosovo", kroz isticanje i promociju njenih predstavnika.

Kasnije, tokom večeri, pod jakim ličnim obezbeđenjem, dok su izgledali gotovo sasvim iskarikirano, kretali su se pomenuti separatistički "ministar" Jevtić i "gradonačelnik" Štrpca po sistemu albanskih separatista, Bratislav Nikolić, sa njima i ostali. Ova dvojica po prvi put na ulicama severnog dela Kosovske Mitrovice. Upravo to je najveći iskorak koji je tog dana učinjen.

Tajni sastanci Aleksandra Vučića i Hašima Tačija, prvo u Parizu a potom u Njujorku, svedoče o tome da oko samog hapšenja mnogo toga „smrdi". To je bio način da se ponizi država Srbija i njen narod a ne samo Đurić. „Smrad" hapšenja dokazan je iz više uglova ali na jednom telefonskom video zapisu na kome pripadnik obezbeđenja, inače iz Kosovske Mitrovice, osobi koja drži telefon kaže „tu su, tu su" i u znak sporazumevanja podiže palac.

Poniženje koje je zatim priređeno Marku Đuriću, na primitivan i način plemenskog likovanja kakav nismo verovali da ćemo videti u naše doba, kao da nije imalo nikakav efekat na njegov stav.

Već sutradan on je pokazao da nema tog poniženja koje nije u stanju da podnese kako bi ostvario vekovni albanski san o nezavisnom Kosovu. Ne samo da je nakon poniženja pred očima svetske javnosti, Đurić ispred Vlade Srbije izjavio da je nastavak politike koju vode prema KiM zasluga Aleksandra Vučića već je i sam podržao predstavnike tzv. "vlade" albanskih separatista i to ne negde na Kosovu i Metohiji već u Beogradu, centru srpske državnosti! Odatle je poslata poruka o odluci da se osnuje Zajednica srpskih opština sa nadležnostima kakve su predviđene Briselskim sporazumom.

To konkretno znači da će „Srpska lista", po instrukcijama koje Vučić prenosi sa Zapada na njih, čak na silu i protiv volje albanskih separatista srpski narod u potpunosti potčiniti separatistima uz punu podršku države Srbije.

Naime, član 4. i 5 Briselskog sporazuma koji predviđa osnivanje ZSO nedvosmisleno određuje da će "...Opštine članice, u skladu sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi i kosovskim zakonima biće ovlašćene da sarađuju vršeći svoje nadležnosti kolektivno preko zajednice. Zajednica će imati puni nadzor u oblastima ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva, urbanog i ruralnog planiranja. ZSO će imati i dodatne nadležnosti, koje će na nju preneti centralne vlasti u Prištini...".

Čak i obrazovanje koje je do danas ostalo isključivo pod srpskom nadležnošću, podrediće u potpunosti nadzoru i odlučivanju separatističkim organima a tu ne treba trošiti reči o tome kakve će to posledice imati pre svega po opstanak srpskog naroda kada studenti budu prestali da pohađaju ovdašnje fakultete a roditelji svoju decu budu odvodili kako ne bi učila po albanskom planu i programu.

Još ranije, kao „prednost" Zajednice srpskih opština, srpski pregovarači su naglašavali da će to biti „krovna institucija" koja će kontrolisati sredstva koja iz budžeta budu stizala za Srbe na KiM. Ta sredstva, što je nešto ređe pominjano, država Srbija će uplaćivati na račun albanskih separatista kako bi imali puni uvid ali i kontrolu nad protokom tog novca.

Jedan od aduta licemernog Zapada, koji ne prestaje da upozorava Beograd bez obzira na ustupke da „bez normalizacije odnosa sa Kosovom nema napretka Srbije", ovde je i to što se Vlada obavezala Briselskim sporazumom da neće ometati „Kosovo*" (sa zvezdicom u gornjem uglu!) u međunarodnim organizacijama, a ova takmičenja jesu međunarodna.

Državni vrh, tačnije Vođa, oglašavao se marta meseca kojekude raznim povodima. Tako je na izveštavanje televizije N1 o neefikasnosti rata objavljenog mafiji i broju ubijenih u Srbiji prošle godine, Vučić pomalo panično povukao čudnu paralelu rekavši da je u 2001. godini u Srbiji ubijeno 215 ljudi dok je prošle godine ubijeno samo 76 te da je to trostruko poboljšanje.

Čudno je da broj nije uporedio sa ubijenima tokom prethodnih nekoliko godina već baš sa 2001. kada je na Kosovu i Metohiji još uvek bio izuzetno visok broj ubijenih i kidnapovanih Srba.

To neminovno podseća na izjavu tadašnjeg šefa civilne misije na KiM, Bernara Kušnera, koji je opet marta meseca, ali 2000. godine, za TV France 2 rekao: „...Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje - osmoro. To je jasan napredak."

Ovoj dvojici zajedničko je i to što su uspostavili izvanredne veze sa ratnim zločincima, trgovcima organima, oružjem i narkoticima Hašimom Tačijem i Ramušem Haradinajem koji je Srbiju prilično koštao.

Ne malo, javnost je bila iznenađena kada je Vučić sredinom meseca u Prokuplju najavio novčanu pomoć majkama. Na društvenim mrežama su podsećali na njegove prošlogodišnje kritike da „žene rađaju kako ne bi radile" iako zapravo ne rađaju da ne bi izgubile posao što je već ustaljena nezakonita praksa sa primerima čak i u Vladi Srbije. Ali, već sutradan stigao je odgovor: „...Albanske majke iz Preševa zahvaljuju Vučiću na 18.000 evra" obećanih za svako četvrto dete uz najavu da trenutno oko 100 majki iz Preševa i okoline očekuje da ispuni taj uslov.

I to nije sve. Samo u ovom mesecu Srbija koju vodi Vučić na Kosovu i Metohiji se odrekla dva izuzetno važna državna prerogativa i najavila treći, koji će biti i konačni ako do toga dođe.

Ništa više nije potrebno reći o problemima koji će tako nastati i egzistenciji ovdašnjih Srba koja će tako biti apsolutno ugrožena.

Na primer, kuća porodice Zajić, prognanih pa rešenih Srba da se vrate u rodnu Klinu, obijena je i opljačkana početkom marta. Nekoliko dana kasnije vlasnik kuće, sedamdesetogodišnji Milorad Zajić, pozvan je da dođe u stanicu „kosovske policije" i preuzme pokradene stvari. Umesto stvari uručena mu je optužnica za ratne zločine te je uhapšen i odveden u pritvor. Porodica Zajić se, inače, vratila u Klinu 2008., dakle pre tačno deset godina u periodu kada kosovski separatisti proglašavju svoju „nezavisnost" na šta bi se teško odlučio neko ko je počinio ma kakav zločin.

Sutradan, povratnik Blagoje Zuvić iz sela Donji Dragoljevac kraj Istoka u kome živi oko 30-tak Srba, takođe u Metohiji, pretučen je na svom imanju. Napali su ga članovi albanske porodice koji su uzurpirali njegovo imanje pa im smeta prisustvo vlasnika. Zuvić u ovom kraju poseduje 14 hektara obradive zemlje i hektar placa na kome se nalazi njegova kuća u koju je trebalo da se vrati ali je ona dan pre nego što će se Zuvići useliti - spaljena. Najnoviji napad se dogodio neposredno po početku radova na ponovljenoj obnovi.

Nešto ranije u obližnjem Osojanu naseljenom Srbima, tokom jedne noći obijeni su jedan ugostiteljski i jedan trgovinski objekat, i naravno, opljačkani a ukraden je i jedan automobil. Verbalni delikti, neprestane provokacije, pretnje i poniženja, ne smatraju se čak ni ispadima naspram užasnih razmera koje to nasilje može da dostigne.

Zadnjeg dana 2017. godine, Zlatibora Denića, Srbina iz Ugljara kraj Kosova Polja u njegovoj kući su, dok je bio sam, napadači vezali i živog pekli na kvarcnoj peći. Sa opekotinama prvog i drugog stepena po nogama, povređeni je prebačen u bolnicu u šoku koji mu je privremeno oduzeo moć govora. Iz „kosovske policije" kažu da su napadači tražili novac od prodate njive ali meštani sa podsmehom odbacuju tu ideju i tvrde da to nije moguće jer niko „nije lud" da toliki novac čuva u kući već na računu u banci.

Srbi u ovom selu, smeštenom između nekoliko većih albanskih naselja, znaju da je pljačka u stvari način da se Srbima oduzmu sredstva za preživljavanje bez kojih su prinuđeni da se isele a napad u Ugljaru prevazišao je uobičajeno albansko razbojništvo.

„Prestravljeni smo. Kad nam ovo rade po kućama, više ni tu nismo sigurni...A za prethodnih 19 godina nijedna pljačka nije rešena ali ovo nije pljačka, to je bio pokušaj ubistva" kaže jedan od meštana za Magazin Tabloid pomalo iznenađen pitanjem.

Mesec dana kasnije na zidu škole u tom selu osvanuli su grafiti albanskih nasilnika sa porukom „Ubij Serbije", „Kosovo je Albanija" i još nekoliko na ispisanih na lošem ali razumljivom srpskom.

Jedan detalj, kojim se niko nije bavio, nagovestio je užas skriven od javnosti. „Ovo je deveti incident u Ugljaru u zadnjih mesec dana" navodi se u saopštenju „Srpske liste" čija je kunjava za nedostatkom odgovora međunarodnih faktora na terenu i jedina reakcija.

Međutim, Lazar M. iz Ugljara sa kojim smo razgovarali kaže da on nije ni čuo, niti zna za tu njihovu izjavu. Ovo potvrđuje da Vučićeva „Srpska lista" jedino što čini jeste da se promoviše u javnosti i da ne bira ni sredstva ni priliku. Ovdašnje stradalnike, od kada su nosioci te liste nametnuti kao „predstavnici Srba" niko više ne obilazi, ne ohrabruje ih, ne pruža im podršku...

„Oni su inspiratori ovoga. Svojim neradom i nezainteresovanošću za sudbinu običnih ljudi, svakako da su inspiratori, tako da njihove rekacije samo izazivaju još veći gnev" ističe naš sagovornik. „Pitanje je dana kada ćemo i mi preostali da odemo. U ovom delu Kosova je bila najveća koncentracija srpskog stanovništva a sada se i za Božić okupimo ispred crkve tek nas desetoro" kaže Lazar.

Jedno od najosetljivijih pitanja jeste i to koliko zapravo srpski narod ima i podršku Crkve? Osam je godina prošlo od nasilno i nezakonito izvršene smene nadležnog episkopa čime je uklonjena svaka prepreka nameri koja već izvesno vreme sazreva a sada se već da se naslutiti sasvim jasno.

Predstavnici SPC, koji su kako reče patrijarh Irinej „zahvalni Bogu na Vučiću", već nekoliko godina unazad nemušto i prikriveno rade na osnivanju nove „kosovske crkve". Za sledeći Sabor najavljena je promena imena SPC u „Srpska pravoslavna crkva - Pećka patrijaršija". To će biti još jedan trik jer je Pećka patrijaršija pod nekom vrstom eksteritorijalnosti i u nadležnosti je Beogradsko - karlovačke episkopije a ne Eparhije raško - prizrenske, te će legalno poslužiti kao paravan i pokriće za prisustvo SPC na Kosovu i Metohiji dok će se paralelno i nezavisno razvijati sasvim nova „pomesna kosovska crkva".

Ovaj scenario prikriva neverica ali i nespremnost da se u ovako ranjivom trenutku prihvati tako strašan zločin prema sopstvenom narodu nad kojim ali sve ozbiljnije, od 2013. kada je parafiran Briselski sporazum, raste albansko nasilje a napetost počinje da se preliva i na ostatak Srbije.

Naizgled banalan razlog ali posledice ni malo, izazvao je najavljen susret srpskih i „reprezentativki" separatista sa Kosova i Metohije zarad čije nemogućnosti da istaknu svoje „državne" simbole to pravo uskraćeno je i Slovačkoj, Norveškoj ali i samoj Srbiji domaćinu tog dela takmičenja. Potpuno je neispraćena vest da su predstavnici tima kosovskih Albanaca najavili bojkot turnira i jasno stavili do znanja evropskoj i srpskoj rukometnoj organizaciji da oni neće igrati bez svojih „državnih" obeležja. Međutim, za istu odluku koja njih ništa nije koštala, srpski juniorski tim iako sa zdravom i pravičnom osnovom isključen je iz daljeg takmičenja. Jednostavno, trebalo je kazniti Srbiju što više zato što ne želi da ugosti tim separatista iz svoje države. I sve tako dok ne pristane na to.

Svi su u Srbiji odahnuli kada je susret otkazan jer smo pošteđeni još jedne sramote, možda čak još jedne „afere dron"... Ali, za koliko dugo? Od 09. do 13. maja u Novom Sadu održava se Evropsko prvenstvo za seniore u karateu. Albanski separatisti sa KiM i ovde su najavljeni kao učesnici! Domaćin takmičenja ima obavezu da ispred hotela u kom su smešteni sportisti i u hali u kojoj će oni izaći na borilišta istakne zastave država učesnica. O ovome se ne govori, na tome se ništa ne radi. Čeka li se opet minut do 12 da bi se javnost zamorila ili da bi srpski tim bio kažnjen sve dok se ne „urazumimo" i prihvatimo nacionalnu sramotu kao sastavni deo života - sporta radi?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane