Natrag

Su(lu)dovanje

Koja mafija vlada u srpskom pravosuđu (127)

Osuđivani reformator lupeta i lumpuje

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i pravosuđa? Zašto je za ministra postavljena Nela Kuburović, koja za svoje 34 godine života nije donela nijednu presudu, nije podigla nijednu optužnicu? O tome piše urednik Milan Glamočanin, bivši načelnik uprave u saveznoj policiji

Milan Glamočanin

Republika Srbija ima svoj važeći Ustav, ali se Vučićeva politička mafija olako i prebrzo obavezala da će ga u postupku evropskih integracija promeniti "i suštinski unaprediti", i to pre svega u skladu sa preporukama Venecijanske komisije iz 2007. godine. Sada je došlo vreme za realizaciju datih obećanja, ali se ministarka pravde Nela Kuburović, po Vođinom nalogu, bavi lažnim izveštajima o tom procesu i odugovlačenjem preuzetih obaveza.

Zbog svega toga, tekst izmena dela Ustava Srbije u oblasti pravosuđa, može sasvim sigurno očekivati negativnu ocenu Venecijanske komisije. To je vest koja je nezvanično stigla u Ministarstvo pravde ovih dana. Naime, do nadležnih u administraciji EU, došli su podaci o "kozmetičkoj" izmeni tog teksta, a ne temeljnom, kako je i potpisano u Briselu (šta je suštinski u vezi sa tim potpisano, javnost još uvek ne zna u detaljima). Uprkos svemu, ministarka pravde Nela Kuburović pokušavala je unapred da dobije pozitivno mišljenje Venecijanske komisije, samo "na reč" da će ovaj posao biti urađen kako treba.

Naime, još krajem januara objavljen je radni tekst amandmana na Ustav Srbije, koji je predložilo Ministarstvo pravde, a koji se odnosi na izmene Ustava iz oblasti pravosuđa. I od tada ne prestaje debata u javnosti. Odmah su usledile primedbe od Vrhovnog kasacionog suda, Visokog saveta sudstva, Državnog veća tužilaca, strukovnih udruženja i profesora ustavnog prava.

Pojednostavljeno, primedbe se svode na jedno - predloženi amandmani ne otklanjaju uticaj politike na rad sudova i tužilaštva!

Čak 70 organizacija civilnog društva u okviru Nacionalnog konventa o EU, tražilo je povlačenje teksta iz javne rasprave i o tome obavestilo EU i Venecijansku komisiju.

Važno je reći i to da Narodna skupština nije donela odluku o promenu Ustava dvotrećinskom većinom glasova, što predstavlja ustavnu proceduru za promenu Ustava. Sa druge strane, neko je u Ministarstvu pravde zamislilo da i bez toga može izvršiti promenu najvišeg pravnog akta! Očito, ovde nikome nije poznato da Venecijanska komisija čak i na tom nivou (u fazi rasprave) može da dovede u pitanje odlučivanje o ovakvom radnom tekstu.

Drugi problem je sadržina teksta. Osim spornog sastava članova Visokog saveta sudstva, još nekoliko stvari zapravo čine celinu neprihvatljivosti ovih rešenja. To je mogućnost da ministarka pokreće disciplinske postupke protiv sudija i tužilaca, kao i postupke razrešenja. Takođe se na vrlo širok način definiše mogućnost premeštaja sudija, i po vertikali i po horizontali kroz sudski sistem, a i ulazak u pravosudni sistem samo kroz Pravosudnu akademiju je čista diskriminacija.

Gostujući na Happy televiziji kod Milomira Marića, pomoćnik ministra pravde Čedomir Backović je na sva usta kritikovao ovlašćenja Visokog saveta sudstva, navodeći da je ''nedopustivo da u Visokom savetu sudstva ima više sudija od predstavnika države''.

On je, kao trbuhozborac Aleksandra Vučića, jasno stavio do znanja da ne želi nezavisno sudstvo u Srbiji, već vlast namerava da ga i instituicionalno, kroz promene u Ustav Srbije, stavi pod svoju kontrolu.

Ućutkivanje sudije Miodraga Majića

''U petak, 23. februara, pred sam kraj radnog dana, stiglo mi je obaveštenje od uprave Suda da je na osnovu Zakona o slobodnom pristupu infirmacijama od javnog značaja zatražen kompletan izveštaj o mom radu u periodu 2010-2018.'' - piše na svom blogu sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić, koji se ističe u kritičkom odnosu prema stanju u pravosuđu.

- Zahtev se odnosi na dostavljanje broja "odluka donetih od strane sudije dr Miodraga Majića u materiji KŽ1 za svaku godinu od 2010. godine do 2018. godine", kao i "druge dokumente u kome su sadržane informacije o rezultatima rada sudije dr Miodraga Majića a koji su u posedu Apelacionog suda u Beogradu".

Ovakva vest u redovnim okolnostima svakako ne bi bila vredna posebne pažnje. Koristeći se mogućnostima koje pomenuti zakon pruža, građani od suda povremeno zahtevaju informacije koje im omogućavaju da zaključe da li je sudija, bez osnova, prekoredno u rad uzeo neki predmet ili pak, zbog čega određena parnica još uvek traje. Međutim, ono što je ovoga puta među zaposlenima u Apelacionom sudu u Beogradu izazvalo čuđenje, jeste činjenica da se lice koje je podnelo zahtev predstavilo kao "Čedomir Backović", dakle, imenom i prezimenom pomoćnika ministarke pravde, navodeći da se njegovo prebivalište nalazi na adresi "Nemanjina 22-26", dakle u zgradi u kojoj se ovo Ministarstvo nalazi!

Zaposleni sa kojima sam razgovarao bili su uvereni da je reč o još jednom teško razumljivom potezu pomoćnika ministarke pravde, i odbacivali su mogućnost koincidencije. Uveravali su me, naime, da ne postoje dva Backovića, naročito ne na ovako malom prostoru i, kao što je ovde slučaj, istoj adresi. Uprkos tome, moje viđenje čitave situacije bilo je dijametralno drugačije. Na iznenađenje kolega, u maniru dugogodišnjeg sudije krivičara, izneo sam tezu da ovde, najverovatnije, imamo posla sa varalicom, koja kao specifični modus operandi koristi upotrebu lažnog identiteta.

Zbog čega sam od samog početka pomislio da je neko zlonameran, iskoristivši se nespornim autoritetom koji gospodin Backović uživa u pravosuđu, želeo da se malo našali sa pripadnicima sudske administracije ili barem ubrza dostavljanje traženog izveštaja? Nekoliko je razloga za to.

Najpre, za razliku od mojih kolega, siguran sam da pravi pomoćnik Backović ne bi bio u toj meri neozbiljan da od suda zahteva podatke koji su i inače u njegovom posedu. Sudovi naime, redovno, na osnovu člana 44. st. 2 sudskog poslovnika izveštaje o radu svih sudija (uključujući i moju malenkost), dostavljaju i Ministarstvu pravde u kojem gospodin Backović, kao što rekosmo, obavlja funkciju pomoćnika. Stvarna osoba na tom mestu bi, kada bi iz nekog razloga želela da se upozna sa rezultatima rada određenog sudije, učinila to uvidom u redovno dostavljane izveštaje, i ne bi nepotrebno iznurivala službe Ministarstva i Suda u postupku ponovljene obrade podataka.

"...Ali, službenici u Ministarstvima često nemaju pojma šta im od podataka dostavljamo, a još češće ne umeju ni da ih rastumače", povikale su kolege. Bez obzira na to, bio sam neumoljiv. Kada je reč o pravom pomoćniku Backoviću, ne sumnjam da bi opisano bilo teško primenjivo. Bilo bi to kao kada bi, primera radi, iskusni sudija lične podatke o nekom licu i njegovoj osuđivanosti, umesto iz zvanično dostavljenih informacija koje su mu dostupne, prilikom svake evaluacije ličnosti, iznova pribavljao od institucije u kojoj je ovakvo lice zaposleno.

Pored toga, uveren sam da stvarni pomoćnik ministarke pravde ne bi sačinio dopis onakve sadržine. Upotrebljene formulacije, pa i određene jezičke i stilske manjkavosti, ipak ukazuju da se neko zlonameran, i svakako skromnijeg obrazovanja, poslužio identitetom pravog pomoćnika ministarke pravde.

"Ali, ne znate kakve nam sve dopise dostavljaju. Ne razumeju kako funkcioniše sud", ponovo su bile neumoljive kolege. I pored toga, ostao sam siguran da pravi pomoćnik zna da ja, baš kao ni bilo koji od mojih kolega u Apelacionom sudu u Beogradu, ne donosim bilo kakve odluke, već da ih isključivo donose veća u kojima sudija postupa. Još pre nemam dileme da pravi pomoćnik ume da napravi potrebnu razliku između to dvoje. Zbog toga, svakako, ne bi tražio dostavljanje broja "odluka sudije Miodraga Majića" (jer takve odluke ne postoje) već bi se, u slučaju potrebe, zainteresovao za odluke veća u kojima sam postupao ili u kojima sam bio sudija izvestilac (jer takvih odluka ima mnogo).

Zašto još, nasuprot većini mojih kolega, verujem da ovde nije reč o stvarnom pomoćniku ministarke pravde, već o nekome ko je želeo da grubo naruši i autoritet dotičnog gospodina i poverenje koje građani imaju u najviše državne funkcionere?

Sumnjam da bi pravi pomoćnik Backović, kada bi iz bilo kog razloga ipak odlučio da u ovom slučaju nastupi kao "privatni istražitelj", kao svoju adresu označio sedište Ministarstva pravde, sa koje bi smeo da se oglašava isključivo u službenom kapacitetu.

"Ali naši političari i inače ne prave razliku između službenog i privatnog postupanja i ciljeva koje u tim kapacitetima ostvaruju", ubeđivali su me sagovornici. Ipak, bio sam, i ostao, siguran da bi pravi pomoćnik znao da bi se ovakav postupak mogao smatrati neprihvatljivim korišćenjem službenog autoriteta u cilju ostvarivanja opskurnog privatnog interesa, ili obratno. Etika državnog službenika i dignitet domaćeg predstavnika u Venecijanskoj komisiji, u to sam uveren, pomoćniku Backoviću ovakvo ponašanje ne bi dozvolili. Pored toga, (mada kod nas možda ne toliko važno) ne verujem ni da bi se stvarni pomoćnik odlučio na to da nastupajući kao građanin, koristi resure Ministarstva (daktilograf, papir, toner, kurir, prijemna služba...) i tako se poigrava mogućnostima koje pruža zakon, koji je namenjen omogućavanju javnosti da sazna podatke koji joj inače nisu dostupni.

Takođe, prosto ne mogu ni da zamislim da bi pravi pomoćnik kao sredstvo "kontakta" u ovakvoj stvari ostavio mobilni telefon, jer bi znao da bi se to moglo protumačiti nedozvoljenim pozivom predstavnicima druge grane vlasti, na nedovoljno transparentan vid komunikacije po ovom predmetu. I siguran sam da bi bio svestan da bi se, kao lice koje za svoj rad odgovara ministarki pravde, kada bi se ipak iz nekog razloga odlučio na ovakvu ekskurziju, prethodno sa njom u tom pogledu konsultovao.

Naposletku, ne verujem ni da bi pravom pomoćniku koji rukovodi Ustavnom debatom koja bi trebalo da doprinese nezavisnosti pravosuđa, palo na pamet da na ovaj način, bez jasnog razloga, u "privatno - javnom" aranžmanu, i bez vidljivog službenog interesa, zahteva rezultate rada samo jednog sudije Apelacionog suda u Beogradu, naročito nakon mnogobrojnih problema na relaciji ministarstvo-sudovi koje je sopstvenim izjavama već prouzrokovao.

"Ali želi samo da Vas zastraši i pošalje poruku ostalima da budu mirni. Ionako je rekao kako će takvima sa zadovoljstvom naneti štetu", u glas su protestovale kolege. Ponovo nisam verovao da bi pravi pomoćnik uopšte pomislio na tako nešto. Reč je o sudu sa preko osamdeset sudija, i ovakav postupak bi, kada bi ga zaista preduzeo visoki državni činovnik a ne neko ko se lažno predstavlja zloupotrebljavajući podatke ovog uglednika, mogao ostaviti neprijatan utisak. Naime, u takvoj situaciji, moglo bi se posumnjati kako se želi "izdvojiti" baš taj jedan "neposlušni" sudija, koji takođe spada u krug onih čija će šteta predstavljati najavljeni plezir. Pravi pomoćnik ministarke pravde bi ovo svakako izbegao, posebno imajući na umu da bi se takav potez u pravosuđu ali i javnosti mogao smatrati i pokazateljem načina na koji izvršna vlast vidi buduću komunikaciju sa pravosuđem, kojem obećava budućnost lišenu političkih uticaja i pritisaka. Pri tome, za razliku od lažnog, pravi Backović bi znao da me je prilično teško zastrašiti, naročito ako metod strašenja predstavlja njuškanje po postignutim stručnim rezultatima.

No, da od sve priče ne zaboravim možda i najvažnije ...

Ne postoji baš ništa što bih, kada je reč o rezultatima rada, želeo da sakrijem. Štaviše, predstavljaće mi zadovoljstvo što će lažnom ili pravom gospodinu Backoviću, nakon uvida u dostavljene podatke, biti moguće da se uveri u to da, pored angažovanja u odbrani pravosuđa od nasrtaja onih koji bi da ga ponize i podjarme, na prvom mestu kvalitetno i blagovremeno obavljam primarne sudijske dužnosti. Zapravo, želeći da i sa drugima podelim ova uverenja, rešio sam da od ovoga trenutka, rezultate svog rada nadalje delim Urbi et Orbi. Ubuduće, na stranicama bloga, zajedno sa mojim knjigama, člancima, pričama i fotografijama, pravi ili lažni, naklonjeni ili nenaklonjeni čitaoci, moći će da ih analiziraju, merkaju, porede i kontrolišu. Imaće priliku da moju statistiku, baš kao i moje stavove, tekstove, predavanja i odluke komentarišu, hvale i osporavaju. Sve što o autoru i njegovim rezultatima rada bude dostupno sudu i pravim ili lažnim istraživačima, biće dostupno i pratiocima ovog foruma. U tom smislu sam i zahvalan, (i dalje verujem, lažnom) gospodinu Backoviću i njegovoj inicijativi, jer su mi dali dobru ideju. Zaista verujem da bi rezultati rada svakog sudije morali biti dostupni javnosti, pa i onima koji se iza te iste javnosti skrivaju. Dakle, voila...

No, da na osnovu svega izrečenog zaključim u pogledu osnovne teme ovog obraćanja...

Ko god da se krije iza imena izvesnog Čedomira Backovića, i ko se neovlašćeno uselio u zgradu Ministarstva na adresi Nemanjina 22-26 i odatle krišom šalje dopise sudovima, zaključak je samo jedan. Svakako nije reč o stvarnom pomoćniku ministra pravde ozbiljne države, koja stremi drugačijim civilizacijskim horizontima od onih do kojih trenutno dobacuje. To jednostavno ne bi mogao biti slučaj, jer bi u suprotnom lažni i pravi gospodin Backović bili isto. A to bi, čak i u domaćem realitetu, bilo teško ostvarivo.

No, kao i obično, i ovaj bizarni događaj ima i svoje svetle aspekte. Paradoksalno, možda najveću korist od ove ujdurme, moglo bi imati Ministarstvo u kojem pravi gospodin Backović postupa, ili još preciznije, ministarka koja se na čelu ove institucije nalazi. Informacija o uljezu koji se lažno predstavlja podacima njenog pomoćnika, mogla bi je u budućnosti sačuvati novih neprijatnosti. Nakon provere informacije, a pre nego što opskurna osoba prouzrokuje dodatnu štetu, ministarka bi blagovremeno mogla pokrenuti postupak njenog iseljenja. - zaključuje sudija Majić

Ko je Backović?

''...Jel to ovaj Backović, čiji su argumenti udaranje u glavu pivskim flašama?'' - pita se jedna advokatica, povodom Majićevog obraćanja i podseća: ''...Backović je pravosnažno osuđen na kaznu zatvora od šest meseci, uslovno na dve godine, pred Opštinskim sudom u Somboru, 27. oktobra 2004. godine, jer je bio učesnik tuče u kafani 'Dubrava' u rodnom Somboru, 22. aprila 2003. godine, kada je pivskom flašom udario u glavu Ivana Parčetića, koji je na njega nasrnuo i odgrizao mu deo uha.

Backović se tada branio da je Parčetića udario u samoodbrani, pošto je ovaj nasrnuo na njega. Ivan Parčetić osuđen je na godinu dana zatvora, uslovno na tri godine. Parčetić se pred sudom branio da je bio izazvan i da je Backović prvi nasrnuo na njega, vređajući ga povicima 'Ustašo' i 'Somborski ustašo' i da mu je deo uha odgrizao 'u samoodbrani'..."!

Dakle, imamo pravog reformatora, gospodina Čedomira.

A 1. Granica i Kosmet

Pevač narodnih pesma Bora Drljača snimio je pesmu sa stihovima - Plači mala plači, ost'o sam na Rači, ne mogu ti doći, ne daju mi proći''. Na žalost, Rača je u Republici Srpskoj, a ona u sastavu Bosne i Hercegovine, međunarodno priznate države. I sami smo krivi.

Tako Viši sud u Kraljevu administrativni prelaz Rudnica tretira kao državnu granicu, a prelaz kao carinski.

Pre dve nedelje sudija Višeg suda u Kraljevu Zoran Grković osudio je desetoricu optužanih za krijumačarenje robe i davanja mita carinicima na 60 meseci zatvora, a 12 optuženih na ukupno 10 godina zatvora zbog primanja mita. Optužnica protiv njih je podignuta još daleke 2009. godine, a radnje izvršenja su opisane da su izvršene 2008. godine, dakle za nekoliko nedelja

Optužnica je podignuta na osnovu prisluškivanih telefonskih razgovora. Naredbu za prisluškivanje Apelacioni sud je označio kao nezakonitu. Odnosno prvu izdatu naredbu je označio kao nezakonitu a druge na osnovu nje izdate od Višeg suda u Kraljevu je ocenio kao zakonitu. Ni u jednom razgovoru se ne pominje novac. Svi razgovori su "da pijemo kafu" "kakvo je vreme".

Sudija je odbio da utvrdi kome je pripadao koji telefon. Veštak za telekomunikacije Zaharije Luković je dao mišljenje da je mogao bilo ko da se označi kao korisnik tog telefona, odnosno da tvorac transkripta je sam mogao da "dodeli" broj nekoj osobi.

Ni jedan predlog optuženih ni advokata sudija nije prihvatio. Ni jedan iskaz svedoka, alibi...Osudio ih je za krijumčarenje preko carinske linije između Srbije i Kosova. Odlučio je da je južna granica Srbije Rudnica! Inače, sudija je tokom postupka administrativni prelaz Rudnica zvao graničnim prelazom.

A 2. Žrtve pravosudne mafije u opštini Rača: bezakonje u voždovom Viševcu

Preselo im preseljenje

Sud u opštini Rača, odugovlačenjem postupka stao na stranu bahatosti, pretnjama i otimačini Aleksandra Pakajca, čija je žrtva Zora Šćekić, koja je planirala da se iz Bazela u Švajcarskoj, preseli u Viševac kod Rače

R. M.

U skoro svim čitankama stoji da je rodno mesto vožda prvog srpskog ustanka, selo Viševac u Rači. U vreme kada nam više od decenije, samozvana politička elite, obećava put u Evropu i evropske standarde, nikoga nema da u Rači, zavičaju Vožda, podvikne "Kojekude".

Zora Šćekić i njen pokojni muž Dragan, davno su planirali da posle vrednog rada u Bazelu, svoje stanište pronađu baš u rodnom selu vožda Prvog srpskog ustanka- Viševcu. Na švajcarski urednom placu sagradili su tri kuće, opremili ih najkvalitetnijim pokućstvom, tako da je njihova imovina mogla da služi kao primer kako valja urediti domaćinstvo u šumadijskom krajoliku. U romantičarskom zanosu, ni sanjali nisu da će u "majci Srbiji", uz blagoslov lokalnih vlasti, postali plen lokalnih grabljivaca.

- U sudu u Rači, koje je odeljenje Osnovnog suda u Topoli, vodim iscrpljujući spor protiv Aleksandra Pakajca, koji mi je, bukvalno, oteo 2.500 evra, da ne računam i druge stvari koje je prisvojio prevarom, priča za Magazin Tabloid Zora Šćekić, sedamdesetsedmogodišnja penzionerka, koja ovih dana planira da proda svu imovinu u Viševcu i da se vrati u Bazel, gde je radila više od tri decenije, i gde je živela više od 50 godina.

Zora i njen pokojni muž, nisu bili seebični ljudi. Spremni su da pomognu ljudima koji im se obrate za pomoć. U Viševcu su pomagali čak i onima koji su im se obraćali sa namerom da ih prevare.

- Dvojica policajaca su nam svojevremeno tražila novac na zajam, pomogli smo im, posle su godinama izbegavali da vrate, mi dođemo jednom godišnje u Viševac, a oni beže. Kome da se žališ. Međutim, odavno je rečeno da je "oteto prokleto", pa je jadan policajac naprasno umro, a drugi se, daleko bilo, obesio. Želeli smo da pomognemo i našim komšijama, Momu i njegovom sinu Aleksandru Pakajac. Dali smo ključeve Aleksandru da nam pokosi dvorište, imao je posla oko trinaest i po sati za jednu godinu, to sam mu platila 600 evra, kao da je nuklearni fizičar. Pre dve godine, tačno 25. jula, dođe Aleksandar kod mene i uskuka da mu treba novac, pozajmih mu 2.500 švajcarskih franaka. Kasnije saznam da je Aleksandar kupio auto, slikao ga i postavio na Fejsbuk, i napisao da sam mu ja taj auto kupila na poklon. Pošto nije hteo novac da vrati, tužila sam ga, ali sud u Rači oteže proces, verovatno računajući da ću umreti i neću dočekati njihovu "pravdu"- priča Zora Šćekić.

Posle podnošenja tužbe, Aleksandar Pakajac, nije sedeo skrštenih ruku. Zapretio je Zopri da će je ubiti, kaže "poješće te mrak". Komšije uplašene, svako se povlači u sebe, "neću da se zameram, znaš kako je, štiti ga policija iz Rače, ima veze u sudu, stradaćemo..."

- Posle jedne pretnje, prošle godine, zvala sam policijsku stanicu u Raču, dežurni policajac mi kaže da ne mogu da izađu na teren jer imaju mnogo posla- navodi Zora Šćekić svoja iskustva sa čuvarima zakona u Rači.-Ali tu nije kraj mojim nevoljama, Aleksandar Pakajac ide po Rači i javno preti da će mi oduzeti pasoš, da je moćan i da mu niko ništa ne može jer ima jake veze u sudu i policiji.

Obraćala se Zora Šćekić i štampi, tražeći pomoć. Njene nevolje nijedan dnevni list, nije hteo da čuje.

- Kažu mi, to je pojedinačan slušaj, takvih prevara ima u Srbiji "mali milion", nije to interesantno za naš list, mi, kažu, pišemo o pojavama a ne o pojedinačnim ljudskim sudbinama. Čudim se, aman šta je uloga štampe i javnosti, kome da ukažem da sud u Rači toleriše nasilnika koji mi je uzeo novac i preti ubistvom. Da li zaista treba da se desi da me pojede mrak, da pa neko interveniše - pita se Zora.

podeli ovaj članak:

Natrag