Književnost

Režim protiv pisaca, pisci protiv režima - Dragiša Vasić, heroika i tragedija (13)

Izdaja i predaja

Pisci koji nisu bili po volji obrenovićevskog režima, krajem Devetnaestog i početkom Dvadesetog veka, smatrali su se suvišnim. Tako ih je tretirao režim, a tako su i oni sebe doživljavali. U uvodnom eseju govorio sam o tri takva pisca, Janku Veselinoviću, Bori Stankoviću i Radoju Domanoviću, kojima se sudbina poigravala kao vetar uvelim lišćem. Bili su zavisni od vlasti, i kad su bili protiv i uz nju. Dolaskom komunista na vlast, sredinom Dvadesetog veka, tretman suvišnih pisaca je pooštren: oni su postali zabranjeni pisci. A to je značilo da im je onemogućen književni i javni život, da su bili zatočenici savesti, robijaši na slobodi. Ovaj tretman su dobili pisci koji su preživeli rat i komunističku odmazdu. Neki od njih nisu preživeli rat. U ovom eseju Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog pisca-disidenta, autor se bavi Dragišom Vasićem, najznačajnijim nepoželjnim (suvišnim) piscem onoga vremena.

Ivan Ivanović

Istoriografija kaže da su u jesen 1944. godine, partizanske jedinice (preimenovane u Narodno oslobodilačka vojska Jugoslavije - NOVJ), uz pomoć sovjetske Crvene armije, oslobodile i zauzele veliki deo Srbije.

Odbačen od Rusa i razbijen od partizana na Jelovoj gori, četnički vođa, general Draža Mihailović je doneo odluku da preostale srbijanske četničke snage povuče u Bosnu. Ljotićev Srpski dobrovoljački korpus Nemci su prebacili vozom kroz NDH u Istru.

Druga četnička vojska pod vođstvom popa Momčila Đujića i vojvode Dobroslava Jevđevića se povukla kroz Dalmaciju u Sloveniju, ne tražeći dozvolu od Mihailovića...

Treća četnička vojska bila je pod zapovedništvom majora Pavla Đurišića i vojvode Petra Baćovića. Sa njima je išlo oko 7.000 do 8.000 četnika i oko 2.000 civila. Ova vojska se u to vreme nalazila u Crnoj Gori u blizini granice sa NDH Među njima je bilo četnika iz Sandžaka, Bosne, Crne Gore i dela Srbije.

Dimitrije Ljotić je imao plan da se u Sloveniji okupe sve srpske i slovenačke antikomunističke snage i u jesen 1944. u Crnu Goru je poslao Ratka Parežanina da ubedi Đurišića da mu se pridruži u Sloveniji. Đurišić je to odbio i pošao u susret Mihailoviću u Bosnu, a Parežanin je otišao u Sloveniju. I Ljotić i Mihailović su verovali da je neizbežan rat zapadnih saveznika sa Sovjetskim Savezom i nadali su se da će uz pomoć angloameričkih snaga, koje bi došle iz severne Italije, moći nastaviti rat protiv partizana.

Ljotićev predlog se svideo većini četničkih komandanata, osim Mihailoviću. Mihailovićeve nerealne nade u izvestan sukob zapadnih saveznika sa Sovjetskim Savezom iz SAD su podgrevali Robert Mekdauel i Konstantin Fotić, koji su ga savetovali da mora da zadrži deo teritorije Jugoslavije da bi dobio pomoć.

Nade u savez sa zapadnim saveznicima i zajedničku borbu protiv partizana i Sovjetskog Saveza delile su i ustaše i Sekula Drljević. Drljević još od internacije nakon Trinaestojulskog ustanka nije imao veze sa svojim malobrojnim pristalicama u Crnoj Gori. Najveći deo rata je proveo u NDH. U julu 1944. sa svojim malobrojnim saradnicima je organizovao Crnogorsko narodno vijeće kao privremenu vladu.

Uporedo sa nemačkim povlačenjem iz Crne Gore teklo je i povlačenje crnogorskih četnika. General Dragoljub Mihailović im je poručio da krenu prema Bosni gde će se spojiti sa četnicima iz Srbije. Koncentracija je određena na prostoru između reka Bosne, Vrbasa i Save. Đurišićevi četnici su 5. decembra krenuli severno uz Drinu, i u februara 1945. stigli među Mihailovićeve četnike na Trebavi. Sa Pavlom Đurišićem u Bosnu je dobegao i narod iz Crne Gore, koji je bežao od komunističke odmazde. Narod je predvodio mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije. Bila je to seoba Srba kao pod Čarnojevićem 1690. godine.

Na Trebavi je došlo je do oštrih reči između Mihailovića i Đurišića. Mihailović je zamerio Đurišiću što vodi sa sobom narod. Od dolaska među Mihailovićeve četnike, Đurišić je bio vrlo kritički raspoložen prema Mihailoviću i optužio ga je da je svojim zapovedanjem najodogovroniji za slom četnika. Đurišić je bio glavni zagovornik odlaska iz Bosne i prolaska kroz Hrvatsku do Slovenije. On je uživao veliko poštovanje među drugim četničkim komandantima zbog čvrste kontrole nad crnogorskim četnicima i svoje vojničke prošlosti. U tome ga je podržao Hercegovački odred pod komandom vojvode Petra Baćovića i popa Radojice Perišića, kao i neki odredi iz Srbije.

U Mihailovićev štab, blizu planine Vučjak, 15. marta stigla je delegacija, koju su sastavili Ljotić i Herman Nojbaher, u kojoj su bili Milan Aćimović, Ljotićev sekretar Boško Kostić i četnički komandant Ivan Pavlović. Kostić je Mihailoviću preneo poruke od Ljotića i od četničkih grupa koje su već bile u Sloveniji, te je učinio sve kako bi uverio Mihailovića da sa svojim trupama krene u Sloveniju, u nameri da se tamo koncentrišu sve srpske i slovenske antikomunističke snage. Draža Mihailović to nije prihvatio, ali je imenovao generala Miodraga Damjanovića za komandanta Istaknutog štaba Vrhovne komande i poslao ga u Sloveniju sa pukovnikom Ljubom Jovanović i potpukovnikom Sinišom Ocokoljićem.

Grupa je krajem marta stigla u Ilirsku Bistricu i Damjanović je 27. marta od generala Koste Mušickog preuzeo komandu nad četnicima i ljotićevcima u Sloveniji.

Zabeleženo je još jedno savetovanje četničkih komandanata u Modriči pre konačne odluke o povratku u Srbiju. Na tom savetovanju su se jasno formirale dve struje. Jedna je bila da četnici krenu na zapad, na Slovenačko primorje, gde bi se skoncentrisale sve antikomunističke snage. Ovu grupu predvodio je Pavle Đurišić. Druga, većinska grupa, kojom je komandovao general Draža Mihailović, opredelila se za povratak u Srbiju. Kako se grupe nisu složile o daljem kretanju, svako je pošao na svoju stranu: Pavle u Istru, a Draža u Srbiju.

Teško je reći koja grupa je gore prošla. Pavle Đurišić je sredinom marta 1945. godine napustio položaj prema komunistima i krenuo na zapad. Na tom putu pozivao je ostale jedinice da mu se pridruže, ali odziv je bio slab, većina četnika ostala je verna Draži. Đurišiću su se pridružili neki komandanti poreklom iz Crne Gore. Sa Đurišićem je pošao i Dragiša Vasić. Ova grupa je u potpunosti stradala na Lijevča polju, o tome ću u narednom poglavlju.

Draža se sa svojom vojskom kretao ka Srbiji, praćen stalnim partizanskim napadima, čak i iz vazduha. Ova vojska je doživela svoje Kosovo sredinom maja meseca na Zelengori, poviše Drine. Partizani su u potpunosti razbili Dražinu vojsku, priredili joj pravi masakr. (Na Zelengori je stradao i moj otac, o čemu sam pisao u „Crnim danima Rake Drainca"). Krvava Drina je bila puna četničkih leševa, a neki izvori kažu da ih je bilo nekoliko hiljada. Narodni pesnik iz Crne Gore, Radovan Bećirović - Trebješki, ovako je to opevao: "...Drino, vodo, bar jedno stoljeće, Srbin vode s tebe pšiti neće, Drino vodo, amanet ti teški, sačuvaj nam naš ponos viteški..."

Nisam našao kad su se Draža i Dragiša rastali, uzeo sam slobodu da u romanu „Crni dani Rake Drainca" to improvizujem. Opisao sam njihov mogući rastanak.

Dvadeset drugi prizor

Planina Vučjak u Bosni. 15. mart 1945. godine. Na jednoj strani general Draža Mihailović, sa pratnjom u kojoj su pukovnik Dragutin Keserović i major Buda Jugović, na drugoj strani pisac Dragiša Vasić, sa pratnjom u kojoj je potpukovnik Milan Ciga Stojanović. Grupe su međusobno suprotstavljene, uperile su jedna u drugu mitraljeze. Dragiša Vasić (60 godina) ima potpuno belu bradu. Nekada je pripadao levici, kao advokat bio branilac komunista na procesima, kasnije prišao desnici i zastupao jake nacionalne stavove. Od prvih dana pristupio četničkom pokretu i jedno vreme bio druga ličnost po rangu u njemu. Pred kraj rata se razišao sa Dražom.

DRAGIŠA VASIĆ: Čičo, molim te da me saslušaš. Radi se o našem opstanku, o životu i smrti, o biti ili ne biti!

DRAŽA: Šta imam da te slušam, brate Dragiša? Moja najveća greška je što sam te slušao na početku rata! I uopšte što sam slušao političare! Da sam radio po svojoj glavi, sve bi danas bilo drugačije u Srbiji!

DRAGIŠA VASIĆ: Brate Dražo, nije vreme za mitove, danas nam je potrebnija hladna glava nego ikad! Hoću da ti kažem da je put za naše povlačenje na zapad otvoren! Mi moramo da se probijemo u Istru, gde se koncentrišu sve antikomunističke snage... Tamo su naši komandanti Dobrosav Jevđević i pop Momčilo Đujić...Tamo je i Dimitrije Ljotić. Oni ti poručuju da odmah kreneš u Istru...

DRAŽA: Šta ću ja u Istri? Moje je mesto u Srbiji!

DRAGIŠA VASIĆ: Sukob između Saveznika i Sovjeta je neminovan... za mesec-dva će svakako da izbije... krenuće novi rat, treći svetski rat. Za nas je najvažnije da sačuvamo ljudstvo. Kad Amerikanci i Englezi krenu na Sovjete, naša uloga na Balkanu će biti od najvećeg značaja. Tad ćemo se vratiti u Srbiju!

DRAŽA: Ne tiče me se njihov rat! Ja imam svoj rat i moram da ga vodim do kraja! Za mene ovaj rat još nije završen! Ja moram u Srbiju!

DRAGIŠA VASIĆ: Ali, Čičo, Srbija je pod komunistima! Trenutno tamo nemamo nikakve šanse! Izginućemo do poslednjeg...

DRAŽA: Mi četnici smo izbrisani sa spiska živih, taman kao onaj puk što je bio skinut sa vojničkog sledovanja i žrtvovan za čast grada Beograda u Prvom svetskom ratu. Mi se moramo žrtvovati za Srbiju!

DRAGIŠA VASIĆ: Čičo, moram da ti kažem, nije vreme za nacionalne mitove! Danas je važno sačuvati glavu! Ti nemaš pravo da se žrtvuješ, tek ćeš biti potreban Srbiji! Ako se svi sakupimo u Istri, bićemo respektabilna snaga, koju niko neće moći da uništi... Potpukovnik Pavle Đurišić sa svojim Crnogorcima je odlučio da prihvati poziv iz Istre...

DRAŽA: Mi nećemo ići ni pred koga da bi molili i tražili milostinju... moramo se i dalje boriti i izboriti slobodu svome narodu i sebi, ili izginuti... kao car Lazar na Kosovu!

DRAGIŠA VASIĆ: Ali, Čičo, ti nisi car Lazar...Povratak u Srbiju u ovim uslovima je ravan samoubistvu! Pogledaj kakvo je stanje u vojsci: opšta iscrpljenost, pegavac, ranjenici, glad... Nemaš pravo da povedeš ljude u kolektivno samoubistvo!

DRAŽA: Karađorđe je načinio grešku što je napustio Srbiju 1813. godine i nije mogao da je iskaje. Ja ne smem da ponovim njegovu grešku! Moje mesto je sa srpskim narodom!

DRAGIŠA VASIĆ: Vratićemo se u Srbiju kad se za to stvore uslovi. Zasad imamo otvoren put na zapad. Pavle Đurišić se sporazumeo sa Sekulom Drljevićem da nas Hrvati propuste dolinom Save...

DRAŽA: Brate Dragiša, Hrvatima ja ne verujem! Imam informaciju da u Srbiji samo što nije buknuo opšti ustanak protiv komunista... Šume su pune odmetnika, vodi ih major Trifun Ćosić. Samo se čeka moj povratak pa da se Srbija zapali!

DRAGIŠA VASIĆ: A šta ako ti komunisti postavljaju mamac da te uvuku u klopku? Ti si obaveštajac i ne bi smeo da nasedaš neproverenim informacijama! Čoveče, oni su osnovali specijalne jedinice - Oznu - za borbu protiv nas. Na čelu Ozne je jedan od glavnih Titovih saradnika Aleksandar Ranković.

DRAŽA: Dobio sam telegram od Konstantina Fotića iz Vašingotna da Amerika staje na našu stranu! Ako su nas Englezi ostavili na cedilu, Amerikanci će da drže našu stranu. Amerika neće da dozvoli da Srbija bude komunistička!

DRAGIŠA VASIĆ: Žao mi je, Čičo, ali ne mogu s tobom! Možda ti vidiš sebe kao Karađorđa, kao pukovnika Apisa, ali po meni ti srljaš u sopstvenu propast... Državno uređenje u Srbiji određuju Rusi a ne Amerikanci!

DRAŽA: Neka svako krene na svoju stranu. Nekad smo se zajedno povlačili kroz Albaniju... dizali ustanak... sad nas sudbina razdvaja!

DRAGIŠA VASIĆ: Postoje sile van čoveka koje su jače od njega! Moguće je da svaki čovek ima svoju zvezdu i da mu ona određuje put. Sve u meni, brate Dražo, govori da je jedini ispravan put za nas na zapad... Tebe tvoja zvezda vuče natrag u Srbiju... I sam vidim da je rastanak neminovan. Kosmičke sile, koje su nas pre četiri godine spojile, danas nas razdvajaju!

DRAŽA: Brate Dragiša, bojim se da smo bili samo igračka u rukama velikih sila... Sudbina je bila nemilosrdna prema nama i našem pokretu kad nas je bacila u taj kovitlac... Ja sam mnogo hteo, mnogo započeo, ali je naišao vihor svetski i odneo mene i moje delo.

DRAGIŠA VASIĆ: Đenerale, prašćavaj ako sam ti naneo neko zlo...

DRAŽA: Dođi da te zagrlim, brate Dragiša! Više se nikad nećemo videti!

DRAGIŠA VASIĆ: Neka ti je Bog na pomoći, đenerale!

Draža Mihailović i Dragiša Vasić padaju jedan drugom u zagrljaj, zatim se naglo udaljuju. Sa njima odlaze njihove pristalice.

Da vidimo kako je završio život Dragiša Vasić?

Šta kaže zvanična istoriografija

Pošto je Đurišić napustio Mihailovića, ugovorio je sastanak svojih predstavnika sa Drljevićevim predstavnicima u Doboju 16. marta 1945. godine. Drljevićevi predstavnici su tražili od Đurišića da prizna Crnogorsko narodno vijeće, koje je osnovao Drljević, i Drljevića za političkog vođu Crnogoraca. I da pređe sa svojom vojskom na levu obalu Save. Nemajući drugog izbora, Đurišić je odlučio da prihvati sve Drljevićeve zahteve i da sa njim potpiše sporazum kojim bi se fiktivno stavio pod njegovu komandu. Jedini uslov koji je on postavio Drljeviću je da se on postara za ranjene i teško bolesne četnike. Đurišić je poslao svoje ljude direktno u Zagreb da potpišu sporazum sa Drljevićem.

Po sporazumu potpisanom 22. marta 1945, Đurišićevi četnici su proglašeni za Crnogorsku narodnu vojsku pod vrhovnom komandom Sekule Drljevića, dok je Đurišić priznat za njenog operativnog komandanta. Đurišić je priznao Crnogorsko državno vijeće, a Drljević preuzeo obavezu da od ustaških vlasti izdejstvuje prihvat ranjenih i bolesnih četnika. Sporazumom je još predviđeno da Đurišićevi četnici pređu reku Savu kod Slavonskog Broda, odakle bi bili transportovani za Sloveniju.

Đurišić je pristankom na sporazum pokušao da se oslobodi velikog broja izbeglica, ranjenih i bolesnih četnika. Prvi transport ranjenika zadržan je na železničkoj stanici u Dugom Selu, drugi na železničkoj stanici u Okučanima, a treći na železničkoj stanici kod Bosanskog Broda. U starijoj jugoslovenskoj literaturi se navodi da je 2700 ranjenika i tifusara i civila internirano u Staru Gradišku, mada novija istraživanja sugerišu da je taj broj bio oko 800.

Čim je saznao Đurišićevu pogodbu sa Drljevićem, Mihailović je 23. marta uputio raspis svim četničkim komandatima sa teritorije Srbije: „...Pavle Đurišić izvršio je formalnu izdaju prema narodu, kralju i ovoj komandi...Trupe Crne Gore i Starog Rasa idu pod ruku sa ustašama...Ovde je čista izdaja za račun crnogorskog separatiste Sekule Drljevića. Crnogorci će ući u sastav Pavelićevih snaga pod komandom Sekule Drljevića, a sve srbijanske i bosanske jedinice koje se nalaze tamo biće razoružane...Nijedan komandant od danas ne sme i ne treba da i dalje održava vezu radio-putem sa Pavlom Đurišićem...Obratiti pažnju na položaje koje drže prema nama i biti spreman na sve..."

Ni Drljević ni Đurišić nisu bili potpuno iskreni prilikom potpisivanja sporazuma. Drljevićev motiv je bilo razbijanje Mihailovićevih četnika, kao i da pokaže Nemcima svoju snagu i opravdanost uspostavljanja nezavisne države Crne Gore. Đurišićev cilj je bio da se oslobodi ranjenika i tifusara i bez sukoba sa trupama NDH stigne do Slovenije, gde bi se priključio ličkim i dalmatinskim četnicima, ali je posle Mihailovićevog razglasa odustao od toga.

Zbog toga je naredio da četnici 29. marta nastave put desnom obalom Save preko Motajice, prema donjem slivu Vrbasa u Lijevča polju. U Srpcu i okolini napale su ih jake snage Druge jugoslovenske armije pod komandom Koče Popovića. Đurišić je uspeo da odbije napad i da uspostavi kontakt sa četničkim komandantom zapadne Bosne, pukovnikom Slavoljubom Vranješevićem i komandantom korpusa u ovoj oblasti Lazarom Tešanovićem, sa ciljem da ih pridobije za pokret ka Sloveniji. Ali, Vranješević je o tome obavestio Mihailovića i od njega zatražio instrukcije. Da bi opravdao vreme potrebno za Mihailovićev odgovor, obavestio je Đurišića da ga na Lijevču polju sačeka nekoliko dana, koji su mu potrebni da bi sakupio jedinice. Na Ostojićevu sugestiju, Đurišić je odlučio da sačeka bosanske četnike, čime je izgubio vreme da se prebaci na Kozaru. Međutim te jedinice nisu stigle.

Pošto je zaključio da ga je Đurišić prevario probijanjem desnom obalom Save, Drljević je o tome obavestio ustaško vođstvo. Drljević i ustaše su od početka nameravali da sporazum iskoriste kao zamku za Đurišića. Za Drljevića, Đurišić je bio jedan od najjačih pobornika potpunog ujedinjenja Crne Gore i Srbije.

Ustaše su imale svoj motiv da uhvate Đurišića, jer je on bio među najaktivnijim u vršenju odmazde nad muslimanskim stanovništvom Sandžaka i istočne Bosne, koje su ustaše smatrali Hrvatima islamske veroispovesti.

Dok je Đurišić čekao Vranješevića u Lijevča polju, jake ustaške snage su pod zapovedništvom generala Vladimira Metikoša krenule iz Banja Luke prema Bosanskoj Gradiški i zauzele položaj kod sela Gornje Doline. U zoru 4. aprila ustaše i domobrani iznenada su napali Đurišićeve snage. U prvom okršaju najviše je stradala Gatačka brigada iz sastava Hercegovačkog korpusa. Tada je poginuo komandant te brigade pop Radojica Perišić.

Pošto su se četnici pribrali, malobrojniji ustaše i domobrani počeli su se povlačiti. Istovremeno je i domaće hrvatsko stanovništvo počelo bežati prema Bosanskoj Gradiški u strahu od četnika. Đurišić je na pregovore sa ustašama poslao Luku Baletića da izdejstvuje slobodan prolaz prema Kozari. Međutim, ustaše nisu pristale na pregovore. General Metikoš je sa oklopnim snagama 6. hrvatske divizije napao četnike nedaleko od Doline i u poludnevnoj borbi odbacio ih. Tom prilikom ustaše su zarobile četničkog oficira kapetana Mijukovića, pristalicu ideje nezavisne Crne Gore i sledbenika Sekule Drljevića. Mijuković je ustaškim oficirima dao informacije o namerama četničke komande.

Iz dobijenih podataka general Metikoš i komandant 17. hrvatske divizije general Marko Pavlović doneli su odluku o što skorijem odlučnom udaru na četnike. General Pavlović je isti dan prebacio u Bosansku Gradišku Oklopni sklop iz Novske i Artiljerijski sklop iz Nove Gradiške i poslao još dve pešadijske bojne. Metikoš i Pavlović su se sastali u Bosanskoj Gradiški i dogovorili plan napada. Petu bojnu 10. stajaćeg djelatnog zdruga su postavili u mesto Vrbačko kao osiguranje od mogućeg partizanskog napada. Istog dana u 12.00 sati ustaška artiljerija je sa tri mesta započela artiljerijsku vatru na četnički Sandžački korpus. Istovremeno je ustaški oklopni sklop ušao u Dolinu i vatrom iz mitraljeza počeo pucati po lako naoružanim četnicima koji su počeli bežati. Nakon sat vremena borba je bila gotova.

Kada su Pavle Đurišić i njegovi komandanti videli ozbiljnost situacije, sastali su se da vide šta dalje da se radi. Sastanku je prisustvovao i mitropolit crnogorski Joanikije Lipovac, koji je, sa nekoliko desetina pravoslavnih sveštenika, predvodio civilne izbeglice. U glavnini četničke vojske došlo je do razmirica, pa i do oružanog obračuna među oficirima. Đurišić je tada naredio streljanje nekoliko crnogorskih četničkih oficira kako bi primirio ostale i sprečio pobunu. No to je samo pojačalo nezadovoljstvo Crnogoraca koji su najvećim delom bili prisilno mobilisani. U noći između 2. i 3. aprila deo crnogorskih četnika je dezertirao, prešao ustašama i ponudio im pomoć.

Đurišić je poslao u Bosansku Gradišku, kod ustaša i Sekule Drljevića, mitropolita Joanikija i druge vođe. Na sastanku ustaše su zahtevale bezuslovnu predaju, a mitropolit Joanikije je zadržan kao talac.

Đurišić je doneo odluku da se jednim silovitim jurišom napadnu ustaški položaji, da se izvrši proboj ka Banja Luci, gde su se nalazile jedinice bosanskih četnika, pod komandom Lazara Tešanovića, Slavoljuba Vranješevića i Sava Derikonje. Tamo bi se snabdeli namirnicama i konjima i odatle krenuli preko Kozare prema Kordunu, gde bi se spojili sa četnicima Momčila Đujića koji je trebalo da im krenu u susret iz Slovenije. Tada se rasformirala štapska četa i štapski bataljon Đurišića i svi koji nisu pošli sa njim vratili su se u svoje jedinice. Sa Đurišićem je otišlo oko 1200 četnika u pravcu Banja Luke. Sa izbeglim narodom su ostali njegova žena i sin jedinac od pet godina.

(Nastavak u sledećem broju)