Natrag
Razaranje
Neverovatna i tužna sudbina zgrade Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu u Beogradu
Plačilište prodatih duša
Kako je u aprilskom bomardovanju 1941. godine stradala zgrada Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu i šta se sve sa njom od tada dešavalo, kako je sistematski proturana priča o uništenju rukopisne zbirke biblioteke i šta se sa njom zapravo dogodilo, po kom osnovu su ostaci zgrade zaštićeni i zbog čega je najaktuelniji najgori osnov zaštite? Zbog čega nikada nisu nastavljena arheološka iskopavanja i otkrivanje rimskog Singidunuma? Ko je autor urbanističkog rešenja a ko je autor projekta plačilišta na ruševinama biblioteke, ko su njegove najbliže saradnice i u kakvom su one sukobu interesa, koja je firma dobila poslić uređenja plačilišta i kakav je njen pedigre? Na ova i druga pitanja odgovore je pronašao Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid.
Stanislav Živkov
Jedna od najpomodnijih pojava poslednjih godina svakako je javno prenemaganje na bilo koju temu, samo kako bi se javno pokazalo da neko poseduje empatiju koja se inače u psihologiji koristi za označavanje procesa neposrednog uživljavanja u emocionalna stanja, mišljenje i ponašanje drugih ljudi. Samo se tako može objasniti činjenica da su gotovo sve moguće i nemoguće novine i televizije prepune tekstova o samohranim majkama petnaestoro i više dece, napuštenim roditeljima i deci, jadnim penzionerima, sirotim jadnim migrantima, prebivenim ženama (uglavnom zasluženo) i još mnogo čemu sličnom pri čemu se sve to plasira ne bi li se tako izazvala sveopšta histerija i javno prenemaganje, potom prikupljala pomoć i drpala lova preko humanitarnih fondova.
Uglavnom, što se prenemaganja tiče, postoji i pomoćno sredstvo za to a to su raznorazni memorijali i spomenici. Malo je poznato da je pravo značenje reči memorijal, koja je naravno "prava" srpska reč zapravo podsetnik, spomenicu, spomenar, trgovačku beležnicu i dnevnik ali pošto kod nas manje više svi govore o stvarima o kojima pojma nemaju, onda je uređenje nekakvog memorijala zapravo samo izgovor za sistematsko uništavanje kulturnog dobra samo radi izazivanja sveopšte toliko potrebne kuknjave i plačipičljivstva!
Na žalost, najidealniji primer za tako nešto svakako je već osamdesetogodišnji slučaj zgrade Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu koja je bila žrtva najpre nemačke avijacije, potom političara i njihovih igara, novinskih manipulacija, potom urbanista, službe zaštite i na kraju sveopšte potrebe za empatijom, plačipičljivstvom i prenemaganjem!
Inače pokazalo se da je čitava priča o stradanju biblioteke bila prepuna falsifikata, manipulacija i friziranja, izvrtanja i skrivanja činjenica a sve kako bi se po dobrom običaju napumpao još jedan od državotvornih mitova, poput onog o zaklanom narodu, ludom narodu, potomcima Atlantiđana, zlatnim kašikama na dvoru Nemanjića itd.
A, zapravo, radi se o sledećem: zgrada Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu (nekada ul. Kosančićev venac br. 12) podignuta je po projektu istaknutog arhitekte Branka Tanazevića a do 1925. godine služilo je kao fabrika kartona industrijalca Milana Vape koji ju je tada prodao državi radi smeštaja Narodne Biblioteke.
Objekat je realizovan u duhu arhitekture akademizma, sa tri reprezentativne fasade, čeona fasada je bila najreprezentativnija sa skladno i simetrično komponovana dva bočna rijalita koji flankiraju ulaznu partiju sa portikom koji je nosio niz udvojenih toskanskih stubova na čijem vrhu je formirana terasa sa balustradom i skulptoralnim predstavama u punoj figuri.
Ubrzo nakon useljenja pokazalo se da zgrada uopšte ne zadovoljava potrebe smeštaja sve veće količine knjiga a uoči samog bombardovanja 1941. godine pojedini delovi knjižnog fonda već su zbog nedostatka prostora bili izmešteni na druga mesta i zahvaljujući tome ostali sačuvani! U literaturi se stalno govorilo kako je Narodna biblioteka bombardovana po ličnom Hitlerovom nalogu, nakon pobune 27 marta. Međutim, ako je biblioteka bila jedan od najvažnijih ciljeva, onda se postavlja pitanje zašto nije bombardovana odmah u prvom talasu napada u zoru šestog aprila nego je prvi dim primećen tek oko 15.30 da bi se kasnije vatra rasplamsala i neometano gorela još dva dana.
Naravno, do sada uopšte nisu pronađene izjave očevidaca koji su eventualno videli sam pogodak bombe. Poznato je da je najvažniji deo bibliotečkog fonda bio spakovan u nekoliko desetina specijalno poručenih limenih sanduka, a nakon zavlačenja i zabrane od strane ministra kulture, evakuacija je bila dogovorena za jutro 6. aprila 1941., što je omeo početak bombardovanja. Priča koja je kasnije servirana javnosti glasila je da je stradao kompletan fond knjiga koji se nalazio u zgradi na Kosančićevom Vencu 6. aprila 1941. godine, ukupno negde oko 300.000 svezaka raznih publikacija knjiga časopisa , štampe i raznih karata. Druga priča koja je servirana javnosti je tvrdnja da je zgrada biblioteke izgorela do temelja, što se pokazalo da uopšte nije tačno! O tome postoje dva važna svedočanstva: prvo je umetnička slika umetnika Antona Hutera nastala posle bombardovanja kao i izveštaj o građevinskom stanju zgrade biblioteke nakon požara 1941. koji je pre više od pedeset godina objavljen u knjizi dr Miraša Kićovića „Istorija Narodne biblioteke Srbije"
Ova dva dokaza se u svemu potpuno slažu jer se na slici Hutera vidi zgrada biblioteke čiji zidovi stoje u punoj visini do nivoa poda II sprata. Na slici se takođe vide delom urušene međuspratne konstrukcije iznad prizemlja i prvog sprata, ali se takođe vidi da su u vreme nastanka slike postojali pruski svodovi iznad suterena čiji su prozori provizorno zatvoreni daskama. Slika je očito nastala naredne zime, jer se vide sneg i drveće bez lišća što znači da je oštećena zgrada i dalje stajala.
Pomenuti izveštaj donosi detaljan opis stanja navodeći urušene međuspratne konstrukcije, raspucale zidove kao i to da će biti potrebno ukloniti zidove II sprata zbog oštećenosti iz čega se vidi da je nakon požara izvršen detaljan obilazak razorene zgrade na osnovu čega je uopšte bilo moguće napisati izveštaj.
A, da bi se uopšte moglo ući u zgradu, neki od ulaza je morao biti slobodan za ulazak i prolaz u druge delove zgrade a tako nečemu svakako bi smetali kamarisani limeni sanduci u suterenu kraj ulaza pripremljeni za evakuaciju. Ništa takvo se ne spominje u izveštaju što znači da su već tada sanduci odneti u nepoznatom pravcu što je početkom osamdesetih potvrđeno prilikom prvih i jedinih arheoloških iskopavanja koja su u biblioteci ikada izvršena, jer prema objavljenom izveštaju, umesto sanduka u bilo kakvom stanju čitavih oštečenih, uništenih , nije pronađeno apsolutno ništa, osim njihovih tragova na podu od keramičkih pločica, što opet nikome ni najmanje nije zasmetalo da nastavi sa plasiranjem tvrdnji kako je izgorela zbirka rariteta Narodne biblioteke Srbije, što je očito ordinaran falsifikat jer je jedna stvar uništenje požarom, a nešto sasvim drugo nestanak retkih knjiga.
Čak i da su kamarisani sanduci bili direktno zahvaćeni požarom, pronašla bi se gomila istopljenog i deformisanog metala, a tako nešto uopšte nije pronađeno! Tih godina, u Beogradu se dogodio i mini skandal u ANUS-u oko pristupne besede akademika Vladimira Dedijera pod nazivom Partizanski kult žrtvovanja, koja je na neki način raskrinkala dotadašnje komunističke falsifikate i lupetanja i samim time bila veoma nepodobna, kako samom ANUS-u, tako i šire, upravo kao i arheološka iskopavanja za koja nikada kasnije nije bilo para, uprkos daleko važnijim i neočekivanim arheološkim nalazima koji su pronađeni duboko ispod poda zgrade Narodne Biblioteke!
Pre ovih iskopavanja se sa ruševinama zgrade svašta dešavalo, pa su najpre poravnate na nivo sokla, da bi potom preko njih bila sagrađena benzinska pumpa čija su dva rezervoara za benzin lepo bila ukopana usred neistraženih ruševina biblioteke. Na žalost, i sama arheološka iskopavanja ostala su nedovršena, iako su ispod zidova biblioteke pronađeni odlično očuvani delovi rimske palate sa hipokaustom, odnosno sistemom podnog i zidnog grejanja, što naravno nikome nije bilo dovoljno interesantno, kako bi bio pronađen novac za nastavak radova na iskopavanju, konzervaciji i prezentaciji.
Štaviše, svakih nekoliko godina pojavljivale su se sve luđe i luđe ideje o tome šta treba raditi na spomeniku, počevši od gradnje staklenog zvona za spaljene knjige usred ruševina pa sve do sumanute gradnje dvospratnog betonskog staklenika kao grube kopije srušene zgrade. U međuvremenu su ruševine, u nedostatku pametnije ideje, poslužile kao prigodno mesto za gradnju kompletne scenografije za još jedan bezvezni Kusturičin film, da bi nakon snimanja scenografija duže vreme bila stecište narkomana i skitnica i trebalo je da izbije poveći požar pa da se skalamerija napokon ukloni.
Ruševine nekadašnje Narodne Biblioteke se i dalje urušavaju jer su, naravno, nekonzervirane. Sa druge strane, svakog šestog aprila tamo se dovlače gomile knjiga uz javno prenemaganje a nikome ne pada na pamet šta sa ruševinama treba uraditi. Zaključak je neminovan: samo da nam tu biblioteku nisu srušili, sada bismo bili kulturni. Ovako, zamrzli smo se u vremenu i otada nismo sposobni ni da rasčistimo tu i ostale ruševine i iskoristimo nekako taj prostor. Ne zna se ni za jedan drugi slučaj da u nekoj prestonici sedamdeset sedam godina nije raščišćena ili uređena neka ruševina.
Naravno za sve ovo zapravo je kriva naša krajnje idiotska služba zaštite koja je svojim kontradiktornim i idiotskim odlukama zapravo sve zakuvala. Naime zaštita je urađena tako idiotski da de facto sprečava preko potrebnu obnovu srušene zgrade pošto je u odluci tvrdi doslovno sledeće: s obzirom na tragičnu sudbinu stradanja samog objekta kao i velikog fonda rukopisnog i štampanog knjižnog nasleđa prostor porušene Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu poseduje memorijalni karakter, odnosno poseduje kulturno-istorijsku vrednost. Nalazi se u okviru prostorno kulturno-istorijske celine „Kosančićev venac" koja je utvrđena za kulturno dobro od velikog značaja. A posebno je zanimljiva činjenica da se zapravo ne zna kome pripadaju ruševine!
U Narodnoj biblioteci tvrde da je to njihovo, jer su to ostaci njihove zgrade srušene 1941. godine a i sam katastar daje vrlo čudne podatke: radi se o parceli 2023 u katastarskoj opštini Stari Grad pri čemu je broj lista nepokretnosti 1257 broj plana 45 a površina 1089 kvadrata gradskog građevinskog zemljišta pri čemu nosilac prava korišćenja zemljišta odnosno držalac uopšte nije utvrđen dok je zemljište u državnoj svojini.
Inače u katastru postoje samo Zabeležbe svojstva kulturnog dobra upisane 23.7. 2016 pa ponovo 6.6. 2018., a kao da ne postoji još nekoliko odluka i to daleko važnijih, jer je lokalitet na Kosančićevom vencu zaštićen i kao deo zaštićene okoline spomenika kulture Beogradska tvrđava i to od izuzetnog značaja za republiku Srbiju koja je objavljena u Službenom glasniku SRS, 14/79, zatim prostorno kulturno istorijske celine Kosančićev Venac (rešenje Zavoda za urnisanje spomenika kulture Grada Beograda br 490/1 od 24.5. 1971; te arheološkog nalazišta Antički Singidunum, kulturnog dobra (rešenje istog Zavoda br 176/8 od 30.6. 1964).
Dakle iako je iskopavanjima početkom osamdesetih godina otkriveno postojanje reprezentativne rimske građevine, moguće velike vile sa sistemom kupatila, iako rimski objekat nikada do danas više nije istraživan, iako se zna da su u neposrednoj blizini pronađeni delovi i drugih objekata, iako se radi praktično o jedinom prostoru slobodnom za velika iskopavanja i prezentaciju rismkih građevina na čitavom području nekadašnjeg Singidunuma, to očito nikome nigde, ni u gradskom zavodu za urnisanje spomenika kulture ni u urbanističkoj službi gde je jedan od autora urbanističkog rešenja bila izvesna Vera Mihaljević, ni najmanje nije bitno nego se od sva tri osnova po kojima se ruševine na Kosančićevom vencu štite, odabran upravo onaj najidiotskiji i najupitniji pa se po svaku cenu gura nebuloza sa nekakvim memorijalom odnosno plačilištem za koji se uopšte ne zna šta zapravo treba da predstavlja- kako prazno prikazati u šupljem.
Planom detaljne regulacije za prostor Kosančićevog venca iz 2007. godine, za parcelu na kojoj se nalazila zgrada Narodne biblioteke, planirana je i "ekskluzivna namena za spomen-obeležje Narodne biblioteke", kojim se na žalost, osim nekoliko studentskih radova, do sada niko nije ozbiljnije pozabavio, a planiranim uređenjem prostora nekadašnje Narodne biblioteke, predviđeno je njegovo približavanje posetiocima i gostima glavnog grada (šta god to treba da znači).
Kada se pogleda predviđeni obim intervencije jasno se vidi da je po svaku cenu potrebno spiskati što više para na što manje pametnih stvari: Osnovni zadatak projekta je konzervacija i restauracija ostataka Narodne biblioteke. Ostaci suterenskih prostorija su poslednji put konzervirani sedamdesetih godina kada je i vršeno arheološko istraživanje predmetnog prostora. Tada su svodovi zidani od opeke podzidani betonskom konstrukcijom. Svi ostaci su derutni i skloni padu.
Projektom je potrebno predvideti konzervaciju i restauraciju svih zidova. - Prezentacija memorijala-plačilišta: projektom predvideti prezentaciju predmetnog memorijalnog prostora i omogućiti pristup posetiocima memorijalnom kompleksu sa uvođenjem funkcionalnog i dekorativnog osvetljenja. Idejno rešenje arhitekte Borisa Podreke razraditi projektom uz neophodne korekcije sa konzervatorskog aspekta. Inače malo je poznato da za Podreku sve posliće u beogradu kao privatnu tezgu i to u sukobu interesa rade ni manje ni više arhitekte konzervatorke Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture Ana Petrović i Jovana Šunjarević koje su se tamo obrele u znak zahvalnosti za učinjeno štetočinstvo na krađi autorskih prava I crtanju nove dokumentacije radi pranja para Ornament invest inženjeringa u Golupcu!
Ostaci suterenskih prostorija porušene Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu su u derutnom stanju, a pojedini skloni padu. Potrebno je obezbediti sve nadzemne ostatke i zaštititi od rušenja i raznošenja materijala. Projektom predvideti uvođenje platforme, stepeništa i rampe na odgovarajućoj konstrukciji u funkciji buduće namene prostora.) Potrebno je predvideti arheološka istraživanja pre izvođenja novih konstruktivnih elemenata...
Naravno pošto ovakva budalaština ne znači apsolutno ništa, konzervatori su se pobrinuli da naveliko I naširoko rastalambase I pojasne predviđenu Podrekinu arhitektonsku svinjariju: projektom je zamišljena i prezentacija memorijalnog prostora, kako bi posetioci imali pristup. Kako je odranije poznato, u spomen-park moći će da se zakorači iz Ulice Kosančićev venac, a prostor će sadržati tribinu na kojoj će posetioci moći da se odmore i čuju o istorijatu Narodne biblioteke. Na delu iznad tribine biće postavljeni crni betonski monoliti od razbacanih knjiga, a na suprotnom kraju nalaziće se cvetni vrt. Ova dva prostora povezivaće rampa. U okviru memorijala biće izgrađen i mali trg sa klupama, fontanom i informativnom tablom, dakle idealan prostor za okupljanje pijanaca, šetanje kučića, zapišavanje i celonoćno orgijanje napredne omladine. Sve u svemu, prava kulturolška sramota, tim pre jer su Poljaci i Nemci rekonstruisali čitave gradove a mi ne možemo jednu zgradu jer je poželjnija empatija i prenemaganje nego obnovljena zgrada. Da li to znači da treba tražiti pomoć od nemačke vlade ili njihovih privrednika i rekonstruisati staru zgradu biblioteke?
Doduše, Srpska pravoslavna crkva je već izrazila želju da na tom mestu sagradi novu zgradu za svoju biblioteku koji je podržalo ministarstvo kulture a ovaj predlog je odmah naišao na odijum sa kukumavčenjem pa je naprasno pokrenuta još jedna idiotska inicijativa empatisanih pod nazivom "Ne dam Kosančićev venac" a već sada postoje indicije da će čitava stvar biti pun promašaj pošto je na javnim jebavkama koje je raspisao Gradski zavod za urnisanje spomenika kulture poslić vredan par miliona dobila firma ,,Kopra" d.o.o. iz Beograda koja nema svoj web sajt ali zato na linku A pokazalo se da Kopra doo ima i kapitalan pedigre ( Uglavnom, ispostavilo se da je prilikom gradnje naselja "Stepa" investitor PMC najvredniji posao dao firmi „Kopra", ukupno čak 550 miliona dinara, iako ona, kako se navodi u izveštaju veštaka, nije imala ozbiljne reference, ali je imala jednog zaposlenog. „Kopra" je osnovana sredinom 2009, a ovako unosan posao dobila je 2011. „Kopra": što je tadašnji direktor Predrag Danilović prokomentarisao kako veštak nema pojma, nalazi su glupost i idiotizam. Upitan kako je „Kopra" uopšte dobila posao s obzirom na reference i da je imala tek četiri zaposlena, on otkriva da je i ta firma imala svoje podizvođače (?!): inženjera, kranistu i dvojicu ekonomista. majstore za struju, vodu...
To nije čudno, tako sve firme funkcionišu. Inače u izveštaju veštaka navodi se da je PMC platio podizvođačima neugovorene radove vredne 462 miliona dinara a utvrđeno je da je PMC kupovao podizvođačima građevinski materijal za gradnju koja nije imala veze sa ugovorima, a oni su to plaćali radovima na četiri objekta za koja ih je unajmila ova firma. Kompenzacija ovako nabavljenog materijala vredna je 814 miliona dinara, a ne postoje dokazi šta je dato, odnosno dobijeno. Najveća šteta je u tome što su stanovi katastrofalno urađeni, kao da su ih pravili majstori bez nogu i ruku. Naknadni radovi su bili - kopanje zemlje za polaganje kanalizacionih ceni, odvoz iskopane zemlje, montaža kanalizacionih cevi, prevoz peska za zatrpavanje cevi, zatrpavanje cevi, priključivanje na mrežu fekalne i drenažne kanalizacije...
Takođe je utvrđeno kako je PMC pojedine identične poslove ugovarao s više podizvođača po različitim cenama, što je oštetilo PMC za desetine miliona. Primer je ugovor sa IN-FAS-Gradnjom za radove na spoljnjem uređenju na građevinskoj parceli 4, nakon čega je za iste radove sklopljen ugovor i s „Koprom", tako da su račune ispostavile obe firme. Sve u svemu , po ko zna koji put će biti načinjena nemerljiva šteta samo kako bi se empatijci mogli da dođu na svoje!
O tome kako se u svetu radi, može se videti u komšiluku, ne treba ići dalje od Sarajeva gde u punom sjaju stoji rekonstruisana i do detalja obnovljena Sarajevska vijećnica, nedaleko od Baščaršije, na Mustaj-pašinom mejdanu, koja predstavlja jedan od najlepših i najreprezentativnijih objekata iz austrougarskog perioda građen u pseudo-maurskom stilu, po projektu Aleksandra Viteka i Ćirila Ivekovića u periodu od 1892. do 1894. godine. Objekat gradske vijećnice zvanično je predat na upotrebu 1896. godine.
Prvobitno je Vijećnica bila zgrada tadašnje gradske uprave i gradske administracije Sarajeva. Nakon Drugog svetskog rata, sve do 1949. godine Vijećnica je služila gradskoj upravi, kao zgrada Okružnog suda Sarajeva i sedište Bosanskohercegovačkog sabora. Nakon toga Vijećnica postaje Gradska biblioteka, odnosno Nacionalna i univerzitetska biblioteka BiH a za vreme opsade Sarajeva, od 1992-95. godine Vijećnica je bila više puta granatirana od strane JNA i VRS.
U noći između 25. i 26. avgusta 1992. godine, Vijećnica je zapaljena, a u požaru koji je usledio nakon granatiranja, nestalo je oko 80% knjižnog fonda i dokumenata koji svedoče o istoriji BiH. Ukupno oko dva miliona jedinica. Unutrašnjost vijećnice je gotovo potpuno uništena u požaru koji je usledio nakon granatiranja. Obnova Gradske vijećnice počela je 1996. i trajala je sve do 2014. godine, a kompletna rekonstrukcija je urađena po originalnoj dokumentaciji. Rekonstruisana Vijećnica je svečano otvorena 9. maja 2014. godine na Dan Evrope i Dan pobede nad fašizmom, i to koncertom Bečke filharmonije. O njenom stradanju svedoči samo mala ploča sa kratkim natpisom pored ulaza. I, naravno, nikome ni najmanje nije zasmetala činjenica da su narikače i entropisti izvisili! Nema veze, pored Podreke, Mihaljčićke i Kopre, za nas i nije bolje. Svakom prema zasluzi!