Natrag

Preko pune linije

Surovo pljačkajući Srbiju Vučić pristao da Srbiju naseli migrantima, a Srbe otera iz nje

Srbija će poželeti Srba, al' njih biti neće

Sudbina Aleksandra Vučića je određena. Kad padne s vlasti, ako bude imao sreće, završiće iza rešetaka. I on to zna, ali nada se da će biti najbogatiji robijaš u novijoj srpskoj istoriji. Nada mu je na klimavim nogama. Oteto je prokleto. I, biće oduzeto. Osim što je pokrao srpski budžet, Vučić i njegov kartel uzeće 2,5 milijardi evra da pola miliona migranata, o trošku najsiromašnije države, udome u njoj! O tome piše urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši glodur Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravda i blizak Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Vučić voli pare više od svega, pa i od porodice ili zdravlja. U politiku nije ušao zbog ideologije ili rodoljublja, već da bi lako i brzo stekao što veću imovinu. Zahvaljujući amoralnom karakteru i talentu za spletkarenje, ostvario je tu ambiciju. Još kao radikal, trgujući tuđom nesrećom, zgrnuo je velike pare, nekoliko stanova i zamak u Jajincima.

Tvrdim nacionalističkim parolama osvajao je glasove lakovernih Srba, da bi poslaničke mandate koristio za reketiranje bogataša. Svaki kvadrat nekretnina koje danas poseduje klan Vučića plaćen je glavama mučenika iz Krajine, Bosne i s Kosova, koje je gurao na stratišta i huškao da ginu i ubijaju. Kasnije, odrekao se žrtava svoje politike, transformisao se u naprednjačkog evrofanatika i nastavio da otima sve što može.

Otkad je Srpska napredna stranka zasela na vlast, u praksi je potvrđeno pravilo - što je Srbiji gore, Vučićima je bolje.

Krajem prošle godine, Aleksandar Vučić je u odabranom društvu proslavio osvajanje druge milijarde evra.Od tada, plen se bitno uvećao. Opljačkao je građane i rasprodao državnu imovinu. Po bagatelnim cenama otišle su fabrike, poljoprivredno zemljište, reke, rudnici... Nešto od toga je prodao samom sebi, skrivajući se iza arapskih i kineskih firmi, a profitirao je i od provizija, koje je dobio od stvarnih kupaca. Krađa po krađa i postade Vučić najbogatiji politikant u savremenoj istoriji Evrope.

Na njegovu žalost, postoje mnogi svedoci i dokazi lopovluka. Neki od saučesnika već su prekršili omertu, pa, zasad nezvanično, otkrivaju tragove zločina. Jedan od njih je Dušan Vujović, bivši ministar privrede i finansija u dve naprednjačke vlade. I pre nego što je pobegao iz tog zločinačkog udruženja, Vujović je ukazivao na mnoge sporne Vučićeve kombinacije. S dugim stažom u Svetskoj banci, dok je učestvovao u tranzicionim procesima u Sovjetskom Savezu, Kini i Vijetnamu, nagledao se svakakvih načina za čerupanje državne i društvene imovine, ali, kako sam priča, nije mogao ni da pretpostavi šta će ga snaći u Vučićevom okruženju. Iako šokiran, junački je trpeo i ćutao, sve dok nije i lično umešan u jednu od krupnijih i maštovitijih diktatorovih prevara.

Mahinacije sa Železarom Smederevo pokazuju na šta je Vučić sve spreman, samo da prigrabi tuđe pare. U rekordnom roku napravio je dve kombinacije sa tim posrnulim gigantom. Oba puta je Srbija pretrpela štetu, a on profitirao. Prvo je, u martu 2015. godine, upravljanje Železarom prepustio slovačkoj kompaniji HPK Inženjeringu, holandskoj ćerki-firmi američko-slovačkog HPK Menadžmenta. Samo 13 meseci kasnije Srbija je najveći deo imovine Železare prodala kineskom Hestilu. Željko Sertić, tadašnji ministar privrede, u vučićevskom patološkom maniru, na konferenciji za medije ljubio je ugovor s Hestilom, predstavljajući ga kao spas srpske ekonomije. Daleko od kamera, ugovor je ljubio i Vučić. Kako i ne bi, imao je pedesetak miliona konvertibilnih razloga.

Prevarni sistem koji je Vučić osmislio i realizovao, razotkriven tek ovog proleća, u postupku pred Londonskim sudom za međunarodnu arbitražu, gde je HPK Menadžment tužio državu Srbiju zbog nezakonitog raskida ugovora. Sud u Londonu je prihvatio tužbeni zahtev da Srbija plati odštetu od 12,4 miliona dolara. Pošto kazna nije isplaćena u zadatom roku, slovačka kompanija je nedavno tužila Srbiju i pred sudom u Vašingtonu.

Suđenje u Londonu je otkrilo da je za godinu dana, koliko je HPK Menadžment upravljao Železarom, napravljen poslovni gubitak od 150 miliona dolara. Peter Kamaraš, vlasnik HPK, dokazao je da je Železara, kršeći ugovorom preuzete obaveze i ovlašćenja, "sve vreme bila potpuno i direktno u vlasništvu i pod kontrolom države Srbije". Takođe, dokazano je da se Aleksandar Vučić lično mešao u poslovanje Železare. Kad je HPK procenio da proizvodnja nije rentabilna i da bi je trebalo zaustaviti, kako se ne bi stvarali dodatni gubici, Vučić je to odbio i naredio da se nastavi sa srljanjem u propast.

Nije bilo teško da se prepozna Vučićeva namera da što više oslabi Železaru kako bi je pripremio za budućeg kupca. S jedne strane, obarao je vrednost smederevske firme, a, s druge, gubitke prebacivao na teret države. Republički fond za razvoj, u decembru 2014, dao je Železari kredit od 13,3 milijarde dinara i, odlukom Vlade na čijem čelu je bio Vučić, zamrznut je dug prema Elektroprivredi Srbije od dve milijarde dinara. Pored toga, u članu 10 ugovora sa Hestilom, Srbija je prihvatili da obešteti sve obaveze nastale pre zaključenja transakcije.

Šta se sprema znao je i Kamaraš, ali imao je dobre razloge da ćuti. Ugovor sa Srbijom garantovao mu je mesečnu platu od 340.000 dolara, plus bonus od 12,4 miliona dolara ukoliko država nekome proda Železaru. Kad se sve sabere, Vučićeva vlast mu je platila 16.820.000 dolara, da bi napravio gubitak od 150.000 dolara.

Konačan rezultat je katastrofalan. Iz budžeta Srbije biće plaćena odšteta HPK Menadžmentu i dugovi smederevske čeličane, Kinezi su dobili priliku da, po izuzetno povoljnim uslovima, uđu na evropsko tržište, a Vučić je napunio džepove.

Kad je ceo posao okončan, Vučić se žalio saradnicima da je zaradio mnogo manje nego što je očekivao, samo pedesetak miliona evra, Očekivao je da će Kinezi biti izdašniji, pošto im je poklonio Železaru bez dinara starih opterećenja. Svi detalji mahinacije otkriće se kad Hestil, kao što je uradio i HPK, odustane od posla u Smederevu i tuži Srbiju. Tada će na značaju dobiti iskaz svedoka-saradnika Dušana Vujovića.

Krajem 2015. godine, Evropska komisija je pozvala Vujovića na saslušanje povodom spornih državnih subvencija smederevskoj Železari. Briselski kontrolori su zahtevali odgovore na pitanja gde je završio novac koji je iz budžeta uplaćivan čeličani i da li prologiranje naplate dugovanja Železare predstavlja povećanje učešća države u njenom poslovanju. Vujović, naravno, nije mogao i smeo da predstavnicima Evropske komisije kaže istinu, da je sve to samo Vučićeva prevara koja se svodi na dobijanje što veće provizije od Hestila. Ipak, sve što nije hteo da kaže evropskim birokratama, Vujović je rekao Vučiću, kad je objašnjavao razloge za ostavku na ministarsku funkciju. Ukratko, poručio mu je da ne želi da učestvuje u njegovim lopovlucima.

Vujovićev primer još ne slede drugi ministri, ali hoće. Zorana Mihajlović, ako ne želi na dugogodišnju robiju, moraće da objasni po čijem nalogu je učestvovala u nekoliko najkrupnijih prevara i korupcionaških afera. Ona je potpisala ugovor s kompanijom Mohameda al Abara, kojim je naneta nesaglediva šteta Beogradu i Srbiji. Fantomski projekat "Beograd na vodi" oteo je sto hektara najskupljeg građevinskog zemljišta u glavnom gradu i nekoliko objekata od istorijskog značaja. Izmeštene su autobuska i železnička stanica, a otvorene dve luksuzne kafane, koje drže prijatelji braće Vučić. Iako je diktator najavljivao da će kula "Beograd", simbol njegovog megalomanskog poslovnog egzibicionizma, biti podignuta do decembra 2016, još još nisu postavljeni ni temelji. Vučićevim arapskim partnerima prekinuti su tokovi pranja novca, što je značajno otežalo njegove kriminalne planove. Izgrađena je jedna zgrada, koja je podeljena u dve celine. Nedovršene, svečano su useljene pre nekoliko meseci. Novi stanari su medijima opisali svoje oduševljenje. Čim su kamere isključene, oni su nestali. Zgrade su i danas u mraku, ponekad se vidi svetlo u tri-četiri prozora, a garaže zvrje prazne, bez ijednog jedinog automobila.

Korupcionaški projekat "Beograd na vodi" doneo je ogromnu zaradu Aleksandru Vučiću, kreatoru šeme za pranje novca. Njemu su pripale pare, Zorani Mihajlović će krivična odgovornost.

Po istom principu radi i javno preduzeće "Koridori Srbije". Kako radi videlo se na deonici puta od Uba do Lajkovca. Ta trasa, duga 12,5 kilometara, koja je koštala 70 miliona evra, završena je pre tri godine, ali nikad nije puštena u saobraćaj. Putem nije prošao nijedan auto, ali asfalt je propao. Oštećena su nastala jer je korišćen neodgovarajući materijal. Dok je građen taj put, nijedna inspekcija i nadzorni organi resornog ministarstva nisu vršili provere.

Tako nešto ne bi moglo da se dogodi bez Vučićevog znanja i odobrenja, odnosno naređenja. On je vlasnik ili bar većinski suvlasnik svakog posla u Srbiji, zato dobro pazi na svaki dinar, da završi u njegovom, a ne nekom tuđem džepu. Niko ne zna koliko se on ugradio u početnih 70 miliona evra, ali sigurno će profitirati i na popravki puta, koji će koštati dodatnih 10 miliona evra. Njegove firme dobiju posao, jeftiniji materijal naplate po skupljoj ceni, a, kad se pojave problemi, one opet zarade na sanaciji.

Vučić se javno, u monolozima na RTS-u i Pinku, hvalio da lično proverava svaki metar puteva koje, kao nekad Tito, gradi kroz Srbiju. Jednom prilikom je priznao da je čak 11 puta menjao trasu puta kroz Grdeličku klisuru. Izabrao je baš onu pored brda s klizištem, koje je dva puta rušilo potporni zid. I pre nego što je istraga počela, Ministarstvo građevinarstva i saobraćaja podnelo je zahtev da 16 projektanata i inženjera Saobraćajnog instituta CIP ostane bez licenci za rad. Možda bi to zaista trebalo da se uradi, ali drugim povodom, zato što su znali šta se i kako radi, ali nisu se oglašavali da se ne bi zamerili bahatim vladarima. Tek kad su stavljeni na stub srama, ohrabrili su se i objasnili šta se dešavalo.

- Mi iz Instituta za puteve smo radili tehničku kontrolu glavnog projekta koji je uradio CIP za tu izuzetno zahtevnu trasu. Imali smo primedbe na projekat i oni su ga popravljali, posle čega smo ga odobrili. Projekat, zbog teških geoloških uslova, nije isključivao provere i prilagođavanja uslovima terena u toku izvođenja radova. Iz firme "Azvi", koja je izabrana za izvođača radova, zvali su nas za izmenu projekta. Mi smo im dali ponudu koja je uključivala i dopunska istražna bušenja, ali su je odbili. Onda su oni angažovali neke druge ljude, koji su 11 puta menjali glavni projekat. Taj njihov projekat se srušio, a ne naš. Sad su mene i kolege od ugleda gurnuli u blato, a da nas niko ništa nije pitao - rekao je Branko Jelisavac, inženjer iz Instituta za puteve, koji je radio reviziju glavnog projekta na Kosini 2, na Koridoru 10, čiji se potporni zid urušio 19. avgusta ove godine.

Za razliku od Zorane Mihajlović, koja je zahtevala da Bezbednosno-informativna služba povede istragu i otkrije ko i kako izaziva odrone, Vučić je našao mnogo praktičnije rešenje. Naredio je da se sruši celo brdo. Dodatni posao, koji je pripao firmama pod njegovom nezvaničnom upravom, doneće mu dodatnu zaradu, opet iz državne kase.

Pored ovih, ima još mnogo primera brutalnih pljački države. Po istim ili sličnim principima Vučić je Etihadu prodao JAT i Al Dahri PKB. U oba slučaja oštećena je Srbija, a profitirao je posrednik u prodaji. Ugovori, naravno, nisu objavljeni, baš kao ni onaj o koncesiji beogradskog aerodroma "Nikola Tesla" francuskoj kompaniji "Vansi". Iako je Ana Brnabić u martu najavila da će ugovor biti objavljen do septembra, to se nije desilo. Negde je zapelo, pa "Vansi" nije uplatio ni jedan jedini evro za koncesiju, niti je preuzeo aerodrom.

U tim trange-frange kombinacijama, Aleksandar Vučić je stekao ogromnu zaradu. Međutim, to je samo bleda senka zločina koji upravo vrši nad Srbijom u saradnji sa Aleksanderom Sorošem.

Serija njihovih završena je ugovorom između Srbije i Soroševe organizacije "Welcome to Europe". Vučić je pristao da država kojom vlada postane balkansko migrantsko žarište, hot spot na prilazu Evropskoj uniji. Prihvat izbeglica u zemlje članice Evropske unije regulisan je Dablinskim sporazumom i njegovim aneksom, kojim je određen način kontrole njegovog sprovođenja.

Odredbe iz Dablina su zastarele, nastale su mnogo pre masovnog priliva migranata iz Azije i Afrike, ali zemlje EU ipak su odlučile da u praksi primenjuju delove koji služe zaštiti njihovih interesa. Pozivajući se na taj Sporazum, kojim je određeno da o zahtevu za azil mora da odlučuje prva članica EU u koju je tražilac ušao, Evropski sud pravde dopustio je Austriji i Sloveniji da migrante vraćaju u Hrvatsku. U skladu s tom presudom postupaće i Nemačka, koja pregovara s Grčkom oko uslova pod kojima tamo namerava da vrati oko 250.000 izbeglica.

Vlada u Berlinu to je planirala da uradi i pre tri godine, kad je migrantski talas preplavio Nemačku, ali do toga nije došlo zbog pravnih prepreka u sistemu za prihvat azilanata. Tomas de Mezijer, tadašnii nemački ministar unutrašnjih poslova, nedavno je aktuelizovao to pitanje i zatražio primenu Dablinskog sporazuma. Takav način rešavanja migrantskog problema nije prihvatljiv za Grčku, koja već godinama ne uspeva da izađe na kraj ni sa 50.000 dosad registrovanih azilanata. Propali su i pokušaji da se Nemačka i Francuska rasterete prebacivanjem izbeglica u druge članice EU. U prvoj grupi, od 160.000 azilanata, u druge zemlje je prihvaćeno samo 4.500.

Pošto Srbija nije potpisnica Dablinskog sporazuma, kao i zbog geografskog položaja i političke situacije, idealna je za ulogu migrantske kolonije. Izbeglice iz Sirije i drugih država s Bliskog istoka, u Srbiji nesmetano mogu da se registruju, pa i da zatraže azil, to neće uticati na njihov status kad stignu u Evropsku uniju, neće postojati opasnost da budu deportovani nazad. Zato je Sorošev "W2EU" izabrao Vučića za partnera u projektu koji za cilj ima promenu demografske i političke slike cele Evrope.

U prvoj tranši, "W2EU" je obezbedio 2,5 milijarde dolara za smeštaj migranata u Srbiji. Novac je prebačen na račune s kojih će se pokrivati svi troškovi azilanata. Projekat je već zaživeo u praksi. Kasarna "Bora Marković" u Obrenovcu, kao i još osam vojnih objekata širom Srbije, uskoro će biti prilagođena za trajni smeštaj 4.700 migranata. Raspisani su tenderi za nabavku opreme, pripremaju se spiskovi azilanata, čiji zahtevi se rešavaju po hitnoj proceduri. U poslednjih šest godina azil Republike Srbije zatražilo je 618.412 stranih državaljana, među kojima je 446.669 to uradilo od 1. januara 2017. do 23. septembra 2018. godine. Do 28. februara ove godine prihvaćen je zahtev 143.095 azilanata. Očekuje se da taj trend bude dodatno ubrzan, pošto je srpska vlast usvojila zakonsku regulativu za pomoć migrantima u novcu i nekretninama.

Gradsko veće Kragujevca 1. oktobra ove godine dalo je saglasnost za potpisivanje dva "memoranduma o razumevanju" s Danskim savetom za izbeglice, kojim se predviđa trajno naseljavanje migranata u Srbiji. Projektom je određeno da se izbeglicama daju seoska domaćinstva, obezbedi građevinski materijal za renoviranje, montažni objekti i osnovni nameštaj i bela tehnika. Odabrani azilanti, povratnici iz readmisije, ostvariće pravo na posedovanje nepokretnosti i moći će da se u katastru upišu kao vlasnici. Rok za realizaciju je određen za 28. februar 2020. godine. Slični projekti uskoro će se sprovesti u Subotici i Novom Sadu.

Odluka kragujevačkih vlasti izazvala je revolt mnogih Šumadinaca. "Onima koji su to odobrili, dabogda unuci bili Arapi", poručili su Kragujevčani, nezadovoljni što vlast njih progoni preko javnih izvršitelja, pleni imovinu i seče struju, a migrantima poklanja kuće i njive.

- Ničemu nas istorija progona naroda i rasa nije naučila, i dalje mrzimo unapred, nedovoljno obavešteni i uplašeni - ocenio je Vučić, ljut na Srbe koji mu, svojim protivljenjem, kvare posao sa Sorošem.

No, ništa ne može da ga zaustavi u nameri da rasproda Srbiju. Ministar policije Nebojša Stefanović i evropski komesar za migracije i unutrašnja pitanja Dimitris Avramopulos parafirali su sporazum o Fronteksu, evropskoj agenciji za graničnu i obalsku stražu. Tim sporazumom Fronteks je ovlašćen da, u saradnji sa srpskim MUP-om, kontroliše granice i prihvat migranata, kako bi se presekla "balkanska ruta" i u Srbiji, ali i u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, formirali trajni sabirni centri. Prema ideji "W2EU", u tim republikama obezbedio bi se smeštaj oko pet miliona izbelica iz Azije i Afrike.

"Mi odlučujemo", slogan je Soroševe tzv. humanitarne organizacije. Istu parolu koristi i Aleksandar Vučić. Prodao je Kosovo i Metohiju, sto hektara u centru glavnog grada, Poljoprivredni kombinat "Beograd", Rudarsko-topioničarski basen Bor, reke u zakonom zaštićenim parkovima prirode, pa što ne bi i ostatak Srbije. Za normalne ljude, Srbija je otadžbina. Za Vučića je to ratni plen. Briga njega za tuđu dedovinu i zavičaj. Za njega, sve je to roba za prodaju.

Pri tom, Vučić vara i kupca. Nije poznato koliku proviziju će dobiti od Soroša, ali ne treba sumnjati da će naći način da otme dobar deo od onih 2,5 milijarde dolara. Već to radi. Novac koji je "W2EU" namenio za pomoć migrantima, Vučić zadržava za sebe, a obaveze ispunjava o trošku Srbije, iz budžeta. Pored toga, ne treba zanemariti ni zaradu koju će ostvariti ugrađivanjem u nabavku opreme, odeće, hrane i ostalih sredstava namenjenih izbeglim Azijatima i Afrikancima.

Parama, otetim od građana Srbije, Vučić kupuje političku podršku evropskih i ostalih tehnokrata. Donald Tusk, predsednik Evropskog saveta, pre nekoliko dana je, u poseti Varšavi, zavađenim poljskim političarima preporučio da budu tolerantni i kooperativni, da se ugledaju na Aleksandra Vučića i Hašima Tačija. Johanes Han, evropski komesar za proširenje i susedsku politiku, često ističe da ima poverenje u sve lidere balkanskih država, ali "jedini pravi prijatelj" mu je Vučić, iako to ne voli da ističe, da "ostali ne bi bili ljubomorni". Vučić je skupo platio, ali ne svojim novcem, i "ljubav" Federike Mogerini. Podmitio je i mnoge druge "prijatelje", koji, kako sam kuka, neće ni na telefon da mu se jave kad ima neki problem.

Na tom spisku je i Džejms Ruf, šef Misije Međunarodnog monetarnog fonda, koji hvali ekonomske reforme predsednika Srbije. Te divne reforme su javni dug povećale sa 15 na 26 milijardi evra i izazvale socijalnu katastrofu u kojoj 8,4 odsto dece živi u apsolutnom siromaštvo, a još 30,2 odsto na ivici bede. Nezaposlenost se smanjuje bekstvom preko granice, na šta se prošle godine odlučilo 72.000 radno sposobnih ljudi, a taj rekord će uskoro biti oboren. U Vučićevoj Srbiji, koja ima podršku Evropske unije i Soroša, ima novca za skupe novogodišnje ukrase, koji se u Beogradu i Novom Sadu kače već prvih dana septembra, ali ne i za lečenje dece, čiji roditelji moraju sami da kupuju lekove i da prosjače po internetu.

Brutalnom pljačkom Srbije, Vučić je dokazao da se ničega ne plaši. Pohlepa mu je jača od straha. Za šest godina vladavine napunio se kao brod. Kao Titanik. Kad se sudari sa santom, prema kojoj srlja zaslepljen novcem, potonuće praznih džepova. Bezbednosne službe, domaće i strane, znaju brojeve bankarskih računa na koje je deponovao otete pare. Zna se i preko koga je i koliko keša izneo i gde ga je sakrio, od Čikaga, Hong Konga i Dubaija do Moskve i Minska. Okružen je saradnicima koji će sutra zatražiti status svedoka protiv njega. To je i zaslužio. Dograbio je apsolutnu vlast, red je da snosi apsolutnu odgovornost.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane