Natrag

Pariz

Karipska saga Jupitera - Makrona: sa toplom braćom na toplom moru

Tone li lađa francuska

O čemu bruje i zuje mondijalistički mediji ovih dana u zemlji Francuskoj? Podosta se naglaba o iznenadnoj smrti 95 godišnjeg pevača šlagera i šansona Šarla Aznavura koji je već bio priprečio jubilijarni koncert za svoju stogodišnjicu i bio ubeđen da će doživeti 120 leta. Dosta se piše, priča i nagađa o neminovnoj reformi penzionog fond na čijim jaslama živi 16 miliona ekonomski bezvrednih i otpisanih ali politički i naročito glasački gledano veoma važnih matoraca, od kojih su mnogi na korak od štapa i kontejnera. Gunđanja se takođe i o 6 miliona besposličara i stotine hiljada migranata bez granica. Podosta se piše o ostavkama najvažnijih Jupiterovih ministara i promenama u vladi, kao i o tužnoj odluci bivšeg francuskog premijera Valsa, kome vlasti nikada dosta pa se kandiduje za gradonačelnika Barcelone. Ali ima i drugih tragi-komičnih novosti koje su privukle pažnju našeg dopisnika.

Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

Pored ovih i desetak drugih ozbiljnih problema, vezanih za pad standarda strah od budućnost, strah za atentata i strah od migrantske invazije, u civilizovanim i razmaženim demokratijama najviše pažnje se kao i uvek, posvećuje padu popularnosti prvog čoveka države i njegovim ličnim seksualnim i ostalim navikama. Francuska nije izuzetak. Trenutno je nastala kriza vlade i lađa francuska pušta vodu na sve strane! Tone u problemima jer ostavke pljušte. Nakon što su: popularni Nikola Ulo, (Nicolas Hulot) ministar ekologije i naša snajka Laure Flessel, ministarke sporta bacili peškire, nedavno je i ministar policije Žerar Kolomb, (Gérard Collomb) osetio da se klima i zbrisao iz lude lađe zbog nesuglasica sa kapitenom Jupiterom.

U Francuskoj ne postoji problem vlada, kažu, već samo problem predsednika, kome više niko ne može ni da se obrati. Ubeđen u svoju veličinu, što je zarazna bolest svih ljudi sa premnogo vlasti, francuski mali Bog sada pokušava da se leči tako što se spušta, švrlja levo, desno ne bi li se spustio na nivo obične raje i traži kontakt publike uz obavezno prisustvo tv kamera i čopora novinara koji će da ga hvale i napismeno obožavaju, za malo časti.

Jupiter nije jedini Bog koji hoda po zemlji, nažalost u ovom ludom svetu koji polako ali sigurno utanja u novi svetski robovlasnički poredak, duginih boja i to sa ponosom. Svima je poznato da se danas gotovo sve vlade sveta, sem trenutno u Americi, mogu održati na vlasti, jedino ako su u koaliciji sa zvaničnim medijima i ostalim podobnim i podanim elementima ekonomsko-finansijskih mafija i masonskih loža. Svaka jača kritika, satira ili obelodanjena istina, tumači se kao objava rata i otvoreni napad ne samo na vlast, već i na celu naciju. Dovoljno da se lik strogo kazni ili totalno zabrani a ponekada čak i pregazi kamionom u zavisnosti od oštrine i procenta istine u objavljenom teksta. Sve ovo mnogi vide ali se ovome gromoglasno ćuti, jer se istina skuplje plaća od lažnih foliranja.

Nešto slično se dogodilo i mnogo komentarisalo ovih dana u zemlji slobode i ljudskih prava kada se na internetu pojavilo otvoreno pismo Makronovog glavnog neprijatelja Mišela Onfreja (Michel Onfray). Intelektualac velikog kalibra, Onfrej je francuski filozof broj jedan i čovek iza kojeg stoje 40 debelih stručnih knjiga. Nakon gej parade u Jelisejskoj palati na dan muzike i nedavne slike sa proputovanja Jupitera na ostrvu Svetog Martina, francuski filozof je sročio jedan kratak tekst koji poništava sve prethodne knjige i brošure. Radi se o pamfletu u kome dominiraju aluzije, o seksualne devijacije Jupitera, nakon čega je bio zatrpan drvljem i kamenjem koje je na njega osula podanička medijska bratija. Sloboda misli i pravo na kritiku su tako direktno u sukobu sa instinktom kulta ličnosti koju Jupiter i njegovi uvlakači pokušavaju da nametnu. Nakon afere Benala, o kojoj smo već pisali, i koja se tumači u opoziciji kao pokušaj da se oformi neka vrsta privatne milicije i uspostavi neka vrsta diktature i totalne dominacije mladog i lepuškastog predsednika koji vidi sebe kao spasioca Evrope pa i sveta.

Tekst o kome je reč u ovom dopisu, napisan je povodom jedne seksi fotke koja potcenjuje ne samo funkciju predsednika, već i prlja čast i ugled Francuske. Radi se o aferi srednjeg prsta tamnoputog i znojavog mladića i đavoljim rogovima bivšeg robijaša Rolfa Fleminga koje su oni udarili javno celoj naciji i šokirali javno mnjenje, bar u onom delu koji sebe naziva opozicijom.

Snimak "klinča u trojku" sa srednjim prstom u prvom planu i đavolovim rogovima u epizodi bliskog susreta sa Jupiterom na ostrvu Sen Marten, obišao je planetu i spustio i onako nisku popularnost Makrona do te mere da se sada čaršija ismejava i sve češće ali i sve slobodnije, proziva Jupitera kao predsednika skrivenih gej vrlina, što je paradoks svoje vrste.

Čemu onda tolike parade ponosa i prestonice gej aptitude ili sklonosti, ako se ponosni ne ponose javno svojim ponosom, tvrde satiričari svojim jezikom bez ijedne dlake, ubeđeni ili sa željom da ubede svu raju da Jupiter radi na struju i na baterije! Evo kako to vidi Mišel Onfre u svom satiričnom opisu slike na principu poznatog i mučeničkog časopisa "Šarli ebdo", za koga svi imaju mnogo razumevanja nakon tragičnog atentata i pogibenija cele redakcije uz parolu "Ja sam Šarli" (samo, ne može izgleda da bude Šarli ko hoće, nego samo onaj ko ustvari i nije):

"...Vaša ekselencijo, vaše svetosti, vaša visosti, dragi Manu, care ali i mače moje! Dragi, dopuštam sebi ovu bliskost, dragi moj Manu, jer su te nedavno uslikali na kako se grliš sa zgodanim crnim dečkom, bivšim zatvorenikom i bodibilderom koji se presijava od tropskog znoja po tvojoj beloj košulji što te vidno oduševilo do balčaka, ako mi dozvoliš primedbu..."

Ovim rečima Onfray počinje svoje pismo šefu države. Ovaj pasus je progurao zvaničnu cenzuru i pojedinačnu auto selfi cenzuru, pa je obilno citiran na medijima, ali ono što sledi je proglašeno za drskost i uvredu koja ne prolazi na medijima pa je tako i sam autor zabranjen na televiziji. Čak mu je i već snimljena emisija intervjua povodom njegove nove knjige, skinuta sa programa. Nakon prvog pasusa, filozof pominje homoseksualnost Makrona u nizu skrivenih metafora.

"...Da bi ti se neko dopao, izgleda da mora da te zagrli bez majice i da provede više vremena u teretani nego u biblioteci. To je zaista potcenjivanje države da ti ga ovako stave, uz tvoj divan osmeh koji kao da odražava tvoje duboko zadovoljstvo. Isti ukus izgleda i za tvoj privatni život..."

U pismu autor upoređuje politiku Makrona sa tehnikom "fist-fucking", po naški: "prvo šaka, onda cela ruka u bulju!" Reči koje se graniče sa uvredom, i koje su izazvale bes i histeriju po medijima i na društvenim mrežama ali je na drugoj strani takođe pokrenulo pitanje, nije li Francuska na putu totalitarizma i cenzure? Može li se vlast kritikovati kada se nađe u kompromitujućoj situaciji kao što je to bio Makron na svom proputovanju po Karibima? Da li je više sramna slika ili komentar o slici?

"...Problem nije zagrljaj, nego prstenac", brani se filosof. Da je predsednik zagrlio neku ženu, ja bih isto to rekao. Ali, ispostavilo se da je on zagrlio dečka. To nije moja krivica! Uostalom ako humoristi vode politiku što ne bi filozofi mogli da pišu satiru, naivno se pita najpametniji i najprosvećeniji čovek Francuske ?

Pa ne može Makron, jer vlast je vlast, a ko neće da je sluša na kolenima, nosi glavu u torbi više nego na ramenime. Sa druge strane sva sreća za raju da ime ljudi koji rizikuju da otvore ventil i daju oduška malo narodu koji cvika od svoje senke i samo u uskom krugu familije i prijatelja može da pravi čapraz divan o stražnjicama velikih guzonja. U Francuskoj je to velika trojka kao neka vrste laičke Trojice koja se pored Onfreja još sastoji od dva takođe zabranjena slobodna mislioca, Erik Zemur i Frederik Tadei. Jedan, jer je protiv migranata, a drugi jer radi na ruskoj televiziji RT u sred Pariza, što je za zvanične neka vrsta izdaje i skoro zdravo za preki sud. Bar preki medijski sud koji ih zabranjuje kad god je to moguće.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane