Natrag

Amerika

Federalne rezerve drže dizgine u rukama

One vladaju svetom

Federalne Rezerve je Centralna (Narodna) banka Sjedinjenih Država. Njene odluke utiču na američku ekonomiju, a samim tim i na svetsku. Takva pozicija od Federalnih Rezervi (poznate kao FED) čini najmoćnijeg faktora globalne ekonomije. Ona nije kompanija, ni vladina agencija. Njene vođe nisu izabrani funkcioneri. Sve to postaje veoma sumnjivo mnogim ljudima jer FED nije odgovorna ni glasačima, a ni vlasnicima akcija. I mada je banka, ona ne radi za profit koji kada ostvare moraju da isporuče Ministarstvu finansija. Profit nije cilj Federalnih jer oni štampaju američki dolar od tankog vazduha i drže ceo svet u džepu. FED i oni koji su vlasnici te banke. A što se banaka tiče, Henri Ford, osnivač Ford motor kompanije, svojevremeno je izneo svoj stav: „Veoma je bitno to što narod ove nacije ne razume naš bankarski i finansijski sistem, jer kada bi ga razumeli, verujem da bi bilo revolucije pre nego što osvane sledeći dan", navodi kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Federalne rezerve su nezavisno telo osnovano Aktom Federalnih Rezervi iz 1913. godine. U to vreme predsednik Vudro Vilson je hteo vladin centralni direktorijum, ali je Kongres hteo da FED imaju 12 regionalnih banaka koje bi predstavljale različite regione zemlje. Postignut je kompromis po kojem FED ima obe verzije. FED ne dobija novac od Kongresa, ali dobija kamatu od Ministarstva finansija i od drugih banaka kojima pozajmljuje novac.

Struktura FED je dosta komplikovana, kao što je i njihovo poslovanje sa „običnim" bankama. Komercijalne banke da bi bile deo FED sistema moraju da imaju FED akcije, a te akcije se ne trguju na slobodnom tržištu. Primarni zadatak FED je da kontroliše inflaciju, a nju kontroliše promenom kamatne stope o kojoj sami odlučuju. Kad se ekonomija zahukta, FED podiže kamate, a kad uspori smanjuje ih. Samo FED zna kad će šta odlučiti, tj. samo FED i vlasnici FED-a. A ko zna kakve će kamate biti, zna kako se od toga pravi profit.

Drugi zadatak FED je da štampa novac kad Državi ponestanu fondovi. Onda FED štampa kroz Ministarstvo finansija o trošku građana, pa taj novac koji je „izmišljen" pozajmljuje Državi koja na tu pozajmicu plaća kamate. Kamate su jedini stvarni, realni novac, a Država ih plaća iz budžeta koji se puni oporezivanjem građana.

Čitava priča o Centralnim bankama počela je pre više vekova u Engleskoj. Čovek po imenu Vilijam Peterson (1658. - 1719.) bio je škotski trgovac i bankar. Godine 1694. osnovao je Englesku banku da bi delovao kao vladin bankar. Engleska je tada izašla iz rata dugog 50 godina i bio joj je potreban novac. Peterson je ponudio zajam od 1,2 miliona funti (to bi bilo 27.880.000.000 u današnjim parama). U zamenu on bi dobio privilegije koje bi uključile i štampanje papirnog novca i tako je rođena prva privatna Centralna banka. Ta banka i dan danas radi isti posao - štampa novac i naplaćuje kamate.

Nekoliko vekova kasnije, početkom 20. veka, nekolicina bankara htela su da osnuju Centralnu banku Amerike. Decembra meseca 1910. senator Nelson Vilmart Aldrih popeo se u privatan vagon u društvu šestorice muškaraca i voz ih je odvezao do obale u državi Džordžija da bi na jednom ostrvu u tajnosti pregovarali o novom bankarskom sistemu Amerike jer su se tada svi plašili finansijske panike koja je u prethodnim godinama i decenijama ljuljala američku ekonomiju. Inače, ta šestorica su u to vreme posedovali 25 odsto svog svetskog bogatstva.

Tri godine nakon tog tajnog sastanka, 23. decembra 1913, američki predsednik Vudro Vilson potpisao je zakon o Federalnim rezervama. Potom je predsednik Vilson izjavio, govoreći o FED: „Ja sam glupavo upropastio svoju zemlju!"

FED je „centralna banka" Sjedinjenih Država" i sastoji se od tri celine: Guvernerske uprave, 12 banaka Federalne rezerve i Federalnog komiteta otvorenog tržišta. Guvernerska uprava je nezavisna vladina agencija i članovi te uprave ne mogu biti na funkciji duže od 14 godina. Predsednik Amerike postavlja i sekretara Uprave, ali je suština da je ona i dalje nezavisna agencija.

Postoje 12 banaka koji su deo Federalne rezerve. One se nalaze u Atlanti, Bostonu, Čikagu, Dalasu itd. Te banke operišu samostalno ali ih Uprava nadgleda. Te banke se smatraju kvazi-vladine jer su legalno privatne, ali po funkcionisanju su javne jer su im vlasnici komercijalne banke koje ipak nemaju uobičajena prava vlasnika biznis akcija. Federalni komitet otvorenog tržišta (FOMC) je deo Federalne rezerve koja određuje visinu kamata i odlučuje o drugim politikama finansija.

Povrh odluke iz 1913. godine o stvaranju američke centralne banke dodat je i Amandman 16 Ustavu koji autorizuje federalni porez na američke građane. Taj amandman niti jedna od američkih država nije verifikovala i mnogi smatraju da je neustavan, da federalna vlada nema pravo da naplaćuje porez na prihode. Bilo kako bilo, danas s je FED najmoćnije telo Sjedinjenih Država i FED nije stid da to prizna.

Tokom jednog TV intervjua iz 2007. bivši sekretar FED-a Alen Grinspan je na pitanje „šta bi bilo odgovarajući odnos između sekretara FED-a i predsednika Amerike" rekao: „Dobro, pre svega, Federalna rezerva je nezavisna agencija i to suštinski znači da ne postoji ni jedna druga vladina agencija koja može da poništi delovanje koje mi preduzmemo. Kakvi su odnosi, pošteno, nije ni bitno."

Model Centralne banke koji je ostvaren u Engleskoj i ponovljen u Americi raširio se po celom svetu. Takođe se konsolidovao i u Evropskoj Uniji kao Evropska centralna banka. Samo Severna Koreja, Iran i Kuba nemaju centralnu banku. Sve do 2000. godine ta institucija nije postojala ni u Avganistanu, Iraku i Libiji. Te tri zemlje imale su istu sudbinu da im je sistem promenjen uz pomoć strane vojne intervencije.

Od Drugog svetskog rata pa naovamo američki dolar je bio rezervna valuta celog sveta. Ovo znači da ostale Centralne banke svih zemalja moraju da drže američki dolar u svojim rezervama. Drugim rečima, sve svetske valute podržane su dolarom i to sve svetske banke povezuje sa monetarnim sistemom američke Federalne rezerve.

Kada je nakon Drugog rata kreiran monetarni sistem američki dolar je za podlogu imao zlato, svaki dolar mogao je da se zameni za zlato. Kao posledice zlatne podloge sve monete bile su stabilne u odnosu jedna prema drugoj. Potom je sa 1971. američki dolar počeo da pada, međunarodni kapital počeo da teče ka zlatu, a Vijetnamski rat postajao sve skuplji. Tadašnji predsednik Ričard Nikson odvojio je dolar od zlatnog standarda. Od te odluke dolar pliva i nije ničim podržan. Ovo znači da su monete svih ostalih država podržane samo sa „poverenjem" u američki dolar.

Novac koji nije podržan je poznat pod imenom „fiat moneta" (na latinskom to znači „neka bude tako"). Drugim rečima, vlada kaže „ovo je novac" i to postane novac i ostatak populacije mora da veruje na reč. Posledica novca koga ništa ne podržava je ta da kada god Federalne rezerve kreiraju novac onda se razvodne monete jer svaka od njih je podržana američkim dolarom koga drže u rezervi. Kad god Federalne rezerve ubrizgaju više novca u američku ekonomiju, sve svetske valute gube po nešto od vrednosti.

Tokom poslednjih nekoliko godina Federalne rezerve su štampala bilione dolara i zemlje kao Rusija i Kina reagovale su na tu činjenicu. Kao reakcija na štampanje novca ove dve države počele su da prodaju američki dolar iz svojih rezervi i počele su da kupuju zlato.

Danas je čitav ekonomski sistem podržan na verovanju. Verovanje da neko može da promeni svoju monetu za dobra i usluge. Deo tog verovanja proističe od neznanja koje većina ljudi poseduje kada je u pitanju monetarni sistem i ko ga kontroliše. Centralne banke svih zemalja operišu na isti način. Kada je vladi potrebno više novca od onog koji dobija porezima, ona zatraži od Ministarstva finansija za novac dajući im papir na kome piše „dugujem ti" ili to ili vladine obveznice. Ministarstvo dobije ili taj papirić ili obveznice i prosledi ih do Centralne banke. Centralna banka napiše ček lokalnim bankama, privatnim, i autorizuje ih da kreiraju novac u visini napisane vrednosti obveznica. Centralna banka prosledi tim bankama novo-štampani novac koji nema nikakvo pokriće. Ne postoji račun u Centralnoj banci na kome je ležao taj novac kao što mora biti kad pojedinac piše ček nekome. To je legalno jer to može da uradi samo Centralna banka.

Lokalne banke tada otkucaju brojeve na kompjuterskom ekranu i odjednom taj novac postoji. U suštini: Centralna banka piše čekove i kreira novac koristeći račun na kome nema novca. Taj novac s vremenom stigne do stvarne, realne, ekonomije. Pojedinac ne može da napiše ček ukoliko mu je račun prazan, a ako to uradi ide na robiju. Drugi način kreiranja novca je kad komercijalne banke daju zajmove. Kreiraju novac, uz podršku Centralne banke, samim tim što ukucaju sumu na kompjuterski ekran.

Zna se da 97 odsto svog novca se kreira na taj način. Samo 3 odsto je fizički papir koji mi nosimo u novčanicima. Ukoliko ekonomija ne može da izdrži veću količinu novca u opticaju, onda nastaje inflacija. Kogod kontroliše količinu novca u zemlji je neprikosnoveni gazda cele industrije i trgovine. Čitav je sistem veoma lako kontrolisati, na jedan način ili drugi, ali samo nekolicina na vrhu znaju kad stiže inflacija, a kad depresija i kolike će kamate biti. To znanje samo po sebi je dovoljno da se stvore ogromna bogatstva.

Drugi način da se akumuliraju bogatstva su ratovi jer oni koštaju popriličnu sumu novca koje vlade nemaju i za koje moraju da traže kredite, odnosno, novi novac od Centralne banke (Federalne rezerve u američkom slučaju). Demokratski izabrana vlada trebalo bi da bude sposobna da kreira nacionalnu valutu i ne bi trebalo da novac pozajmljuje od banaka i da im plaća kamate koje pokupi iz džepova građana. Po mišljenjima mnogih upućenih Amerikanaca sistem Federalne rezerve je u suštini zlo. Taj sistem prosleđuje bogatstvo od zaposlenih građana ka bogatima i na taj način stvara sve veću razliku između socijalno-ekonomskim klasama u društvu.

U američkom Ustavu jasno stoji da samo Kongres ima autoritet da izdaje novac. Američki kongres je stvorio Federalne rezerve i taj isti Kongres može i da ih ukine. Ali, to je praktično neizvodljivo jer privatne banke novcem koji ulažu u političke kampanje drže u šaci sve političare, gotovo sve.

Ali, ko stvarno drži Federalne rezerve i druge Centralne banke? To je do skoro bila velika tajna koja je na kraju obelodanjena. Lista nije dugačka, ali može da bude iznenađenje za mnoge: Rotšild banka iz Londona, Varburg banka iz Hamburga, Rotšild banka iz Berlina, Leman braders iz Njujorka, Lazard braders iz Pariza, Kun Lub bank iz Njujorka, Izrael Mojzes Seif banke iz Italije, Goldman, Sahs iz Njujorka, Varburg bank iz Amsterdama i Čeis Menheten bank iz Njujorka. Uvek bi trebalo imati u vidu da su ovo sve privatne banke i da su njihovi vlasnici određeni ljudi.

Ovi bankari su povezani sa London banking hauzis koje na kraju kontrolišu FED. Svi ti bankari kontrolišu i druge banke koje se takođe nalaze u FED sistemu. Kada se o podršci određenih političara radi o tome ne odlučuju banke, već njihovi vlasnici. Interesantno je, a to pokazuju podaci, da je većina baš tih političara i izabrana. Dodatak tome je što je FED počeo da ulaže u medije još od tridesetih godina prošlog veka i sad ima značajni uticaj na njih. To ne znači da, recimo, neke čuvene novine pišu laži o nekoj banci, ali to znači da te iste novine izbegavaju da pišu članke u kojima se objašnjava kako banke funkcionišu.

Dovoljno je imati samo pet odsto akcija u nekim medijima da bi uticaj bio primetan. Takođe postoji podaci i da pojedinci vlasnici banaka, ili povezani sa njima, imaju akcije u medijskim kućama. Svojevremeno su predsednici Linkoln i Džekson, a kasnije i Kenedi, pokušali da zaustave ovu porodicu bankara štampajući novac za koji nije naplaćivana kamata, ali to na duge staze nije promenilo sistem.

Svake godine u Kongresu cirkuliše predlog zakona o ukidanju FED i mnoge države pokreću inicijativu preteći da neće plaćati kamatu na novac koji štampa FED. Bez sumnje, taj predlog zakona nikada nije došao na dnevni red. Svojevremeno je i Tomas Džeferson upozoravao na opasnost bankarskog sistema po demokratiju: „Verujem da su bankarske institucije opasnije po naše slobode od postojećih vojsci." Tomas Džeferson je takođe rekao da: „Ako američki narod ikada dozvoli privatnim bankama da kontrolišu monetu, prvo inflacijom, potom deflacijom, banke i korporacije koje će rasti uz njih oduzeće ljudima svo vlasništvo dok im jednog dana njihova deca probuditi kao beskućnici na kontinentu koji su njihovi očevi osvojili."

Ni sam Napoleon nije voleo banke, a jednom je izjavio da „kad vlade zavise od bankara za novac, oni nisu vođe gde vlada kontroliše situaciju već kako je ruka koja daje iznad ruke koja uzima... Novac nema otadžbinu; finansijeri nemaju patriotizam i pristojnost: njihov jedini cilj je dobit." Ako bi se nacrtale linije između banaka vrlo brzo bi se shvatilo da u suštini na svetu postoji samo jedna banka, značajna banka. Može to da ne izgleda tako na prvi pogled, ali ako se malo začeprka ispod površine može da se vidi, primera radi, da Kuća Rotšilda voli da anonimno deluje u Sjedinjenim Državama iza fasade J. P. Morgan & kompani. Tako je još 1890. Kuća Morgana pozajmljivala egipatskoj Centralnoj banci, finansirala ruske železničke pruge, dilovala brazilske vladine obveznice i finansirala argentinske javne radove.

Potom, četiri bankarska jahaća (Bank of Amerika, JP Morgan Čejs, Sitigrup i Vels Fargo) vlasnici su četiri naftina jahaća (Ekson Mobajl, Rojal Duč/Šel, BP Amoko i Ševron Teksako), a u tandemu sa Dojče bankom, BNP, Barklis i sa drugim vlasnicima starog evropskog novca. Ali monopol nad naftnom industrijom nije sve što svetske banke kontrolišu, osim američkog FED, ove banke vlasnice su akcija skoro svih kompanija grupe Forčun 500.

Postoje neke tvrdnje od strane saudijskih bankara da je 80 odsto akcija Njujorške banke Federalne rezerve koja je najmoćnija grana FED sistema, u vlasništvu samo osam familija od kojih četiri žive u Americi. To su Goldman Sahs, Rokfelerovi, Lemans i Kun Lubs iz Njujorka, potom Rotšilds iz Pariza i Londona, Varburgs iz Hamburga, Lazards iz Pariza i Izrael Mojses Seifs iz Rima. Rotšilds, a preko Morgana, su pokrenuli AT&T, Dženeral motors, Dženeral elektrik i DuPon. Ali nisu samo banke vlasnici svog novca koji Federalne rezerve štampa, jesu papirnog ali nisu vlasnici kovanica koje direktno kuje američka vlast. Mada - to je sića!

Dakle, prihod Federalne rezerve prvenstveno dolazi od kamata koje im plaća američka vlada. Istini na volju, FED nakon što pokrije svoje troškove dobit mora da isporuči Ministarstvu finansija. Ali, sve banke koje jesu i moraju da imaju udela u FED dobijaju samo šest odsto profita što čak i nije mali novac kada se uzme u obzir koliko se novca preko FED okreće.

Kod većine biznisa koji uspeju da pokriju svoje troškove i isplate akcionarima šest odsto profita se smatraju „kompanijama za profit", ali ne i FED koji svoje akcionare plaćaju delom kamata na državni zajam koji na kraju plaćaju poreski obveznici. Svima bi moglo da bude jasno da bi Država sama mogla da štampa novac, recimo preko Ministarstva finansija, i da onda ne bi morala da plaća kamate na zajam koji im sada daje FED. Moglo bi da bude jasno, ali je sistem postavljen od strane bankara da bi se bankari omastili i to kada su ti isti bankari, uz pomoć političara, shvatili da su građani gomila neobrazovanih ljudi koja ne bi mogla da razume sistem, a ni da se složi šta im je raditi.

Američki dolar nastavio je sa rastom i ovom mesecu i najavljeno je povećanje kamata na pozajmljeni novac. Porast kamata stvara probleme zemljama u razvoju koje su dosta pozajmili zelene valute. Očekuje se da dolar u odnosu na japanski jen bude najviši u poslednjih 11 meseci. Britanska funta već je pala ispod 1,3 dolara. Australijski dolar pao je ispod 0,71 jednog američkog dolara i procenjuje se da će nastaviti sa padanjem. Indijski rupi pao je najniže u odnosu na američku monetu, a indonezijska rupija sada se nalazi na najnižem nivou u poslednjih 20 godina.

Kineska moneta takođe pada, a ruskoj rublji pad je u poslednje vreme postao deo ličnog opisa. Cena nafte porasla je na najviši nivo u poslednjih četiri godine i to između ostalog jer je svetsko tržište fokusirano na dolazeće sankcije SAD prema Iranu. Kako su ovakvi scenariji predvidljivi može da se postavi pitanje zašto svet ne bazira svoje valute na nečemu drugom osim američkom dolaru.

Pre svega zato što nema druge zemlje sa tako jakom ekonomijom koja je sposobna da asimilira sve dolare koje cirkulišu po svetu i da se ne „uguši". To ne može biti rublja jer Rusija u suštini ima slabu ekonomiju. To ne bi mogao da bude ni švajcarski franak jer je Švajcarska veoma mala zemlja i nema potencijal svetskih razmera. Kina ima neku vrstu „feudalnog komunizma" i neprestalno manipuliše sa svojom valutom. Indija takođe nije dovoljno jaka, a Evropska Unija ne bi mogla da se oko tog pitanja složi.

Moglo bi da se vrednost novca zasniva na zlatu, ali to je već bilo i Ričard Nikson je ukinuo jer mu se tako moglo i jer je svet, gubeći poverenje u američku valutu, počeo da zahteva zlato za svoje rezerve dolara. Ko se seća Gadafija setiće se da je on pokušavao da ujedini Afrički kontinent i da prebaci bazu svetskih finansija na zlato. To se nije dobro završilo po njega, a i nije neko čudo što je on loše prošao. Jedino može da se postavi pitanje odakle Gadafiju ideja da može da sam promeni delovanje svetskih banaka skoncentrisanih oko američkih Federalnih Rezervi. Međunarodni monetarni sistem građen je decenijama i nije ga ni lako, a ni jednostavno zameniti. A može da bude i opasno.

Neke zemlje, kao što su Kina, Malezija, Singapur, a i sam Hong Kong, poseduju velike količine dolara i to pre svega u američkim obveznicama. U teoriji one bi mogle da prodaju to što imaju i izazovu kolaps dolara, ali to ne bi bilo u njihovom najboljem interesu jer je dolar uspevao do sada da se svaki put povrati nakon pada.

Padao je u ranim sedamdesetim godinama prošlog veka, pa u ranim osamdesetim, pa od 1991. do 1993. i svaki put bilo je komentara o kolapsu dolara, ali nije postojala realna zamena za američku valutu. Čak i kada bi evru bilo suđeno da zameni dolar, to bi se dogodilo dosta usporeno i ne bi izazvalo kolaps dolara jer to ne bi bilo ni u čijem interesu.

Kolaps dolara bi uništio svetsku ekonomiju. Zemlje koje bi priželjkivale kolaps dolara su one iste koje se trude da prodaju svoje proizvode i servise Americi jer je Amerika najbolji svetski kupac. Dolar danas čini 60 odsto globalnih novčanih rezervi. Evro učestvuje sa 20 odsto, a kineski juan, koji je MMF dodao pre nekoliko godina u korpu rezervnih valuta, samo 1,4 odsto. Inače, 65 odsto svih američkih novčanica nalazi se izvan Amerike i to Americi daje ogromnu ekonomsku i političku prednost. Zašto političku?

Može i ovako - niko neće da naljuti momka čijom loptom svi igraju utakmicu. Američki dolar nastaviće da bude vodeća svetska valuta još dobar niz godina, možda čak i sledećih nekoliko decenija. Cena, rizik i teškoće koje bi nastupili kada bi se krenulo sa smenom dolara kao svetske valute je isuviše su velike da bi se svet na tako nešto naprasno odlučio.

Međutim, ništa nije stvoreno da bi trajalo do večnosti i dolar jednog dana neće biti svetsko sredstvo plaćanja. A šta će biti je ono što mnogi stručnjaci nagađaju. Možda će biti neka „super valuta" kombinovana od nekoliko, možda i nešto kao kripto-valuta, kao bitkoin, ili neka digitalna valuta iza koje stoji jedna ili više država. Bilo kako bilo do sada se sve zasniva na poverenju i poverenje u Ameriku polako opada, naročito tokom poslednjih par godina. Ali do tada, dolar je car, jer su tako odlučile svetske banke na čelu sa Federalnom rezervom.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane