Natrag

Postdemokratija

SRPSKI NEW DEAL

Opozicija je dobila zadatak da odgovori na zahteve protestanata na koje, takva kakva je, nema pravi odgovor. Nije njima problem da sastave još jedan dopadljiv Ugovor sa narodom, bajkovitu priču o tome kako će biti kad dođu na vlast, problem je što ne umeju da misle i delaju kao opozicija. Trenutak je za srpski New deal, novu pogodbu, najpre unutar opozicije, a tek potom i sa nezadovoljnim građanima. Ruzveltov New deal je označio veće mešanje države u ekonomiju, a naš danas trebalo bi da natera državu da počne da se meša u svoj posao, koji je uzurpirao jedan čovek. Da bi se to dogodilo i opozicija treba da počne da radi svoj, kako bi političko nezadovoljstvo građana pretvorila u politiku. Pošto ne zna kako to da izvede, a i ne veruje joj se, ne treba da mudruje kako da odgovori šetačima, nego da okupi sve misleće ljude koji podržavaju proteste da joj pomognu u odlučivanju o tome šta i kako treba da se radi. Najboljima među njima treba i da prepusti vođstvo kompletne opozicije, a posle i vlast, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Miodrag Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Poznato je da je srpska opozicija već dugo u jadnom stanju, ali tek sad kad je dobila domaći zadatak od protestanata zaista se našla u nebranom grožđu. Pokazuje se da njen problem nije samo u gresima njenih lidera iz prošlosti, kad su bili u vlasti, nego još veći u njihovom nesnalaženju u sadašnjosti. Pokazalo se da ih je vreme pregazilo i da stoga stalno kaskaju za događajima. Umesto da opozicija nudi rešenja građanima, dočekala je da oni to od nje traže na ulici. A, dok oni razmišljaju i dogovaraju se kako da odgovore na konkretne zahteve šetača, više od hiljadu profesora i asistenata raznih Univerziteta upućuje javnu podršku protestima, a to znači i ultimativnim zahtevima prema opoziciji, jednako kao i prema vlasti.

Po prvi put u Srbiji, stvara se kritička javnost skeptična i prema vlasti i prema opoziciji, kako to mudro zapaža Svetislav Basara, a opozicija sve po starom, kao da je stanje redovno. Najpre su se šlihtali uz demonstrante na protestima, ali gurajući se u prve redove uvereni da im je baš tu mesto, bez obzira što nisu ni organizatori a ni pozvani.

Kad im je saopšteno da im to ne priliči i da bi bili izviždani kad bi se eventualno popeli na binu i latili mikrofona, umesto da se povuku i preispitaju, besramno su nastavili da cupkaju u masi šetača, čekajući svojih pet minuta. I dočekali su. Ma koliko im zahtevi bili upućeni kao šamar, od kojeg njihovi debeli obrazi nisu ni pocrveneli, u toj poruci im se nekim čudom ipak priznaje pravo na vlast posle rušenja Vučićevog režima. Kao da su pripadnici nekakve političke dinastije kojoj vlast pripada kao familijarno nasledstvo. Kao nekakvo prirodno pravo.

Evo kako tačno glasi poruka opoziciji, koju je u ime organizatora protesta pročitao Branislav Trifunović: " Hoćemo da nam se predstavi jasan plan zdrave državne uprave kojoj će se političari prilagoditi. Hoćemo da nam napišete kako ćemo da vas kontrolišemo , kako ćemo da vas smenimo ako ne budete valjali. Da nam napišete, izložite, a zatim i potpišete imenom i prezimenom". Potpuno neverovatno, od opozicije se traži da kaže kako ćemo i njih smenjivati ako ne budu dobri, što znači da se podrazumeva da će baš oni doći na vlast posle promena. Dakle, sasvim kontradiktorno svemu što protesti znače, oni koji nisu dobri ni da ih predvode, ni da na njima govore jer im se ne veruje, biće dobri za vlast ako tako obećaju. To verovatno nije sročio sam Bane Trifunović, ali sigurno ne bi pristao da bude glasnogovornik tog krajnje podaničkog zahteva ozloglašenim političarima, koji su po tom shvatanju predodređeni za vlast, da i sam ne misli tako. Tako dolazimo do sasvim novog fenomena na političkoj sceni Srbije, koji se zove braća Trifunović.

Nekako u isto vreme dok brat Bane očekuje odgovor od političke klase, u nju na velika vrata ulazi još kontroverzniji brat Sergej. Obojica glumci, samo u različitim ulogama, po principu good guy, bad guy. Jedan kao lider građanskog bunta, drugi na čelu opozicione partije koja se predstavlja kao pokret. Prirodno se nameće pitanje, da li samo glume. U principu nemam ništa ni protiv braća, ni protiv glumaca u politici, ali kad su oba fenomena u jednom, kao u ovom slučaju, moram malo da zavirim iza kulisa. Interesantan sam znati, kako bi rekao Zoran Radmilović, odgovore na nekoliko pitanja - Šta je to u Trifunovićevskoj evoluciji što ih tera prema revoluciji? Šta je to u Banetovoj i Sergejevoj slici i prilici što ih tera prema politici? Jesu li u ovom igrokazu samo nečiji glumci ili sami pišu scenario i režiraju svoje nastupe. Hoće li to biti samo jedna epizoda ili ima nameru da preraste u seriju? I kakvu? Sapunicu ili triler, kakvima je obično zagarantovana popularnost, ili ozbiljna drama, koje po pravilu imaju tragičan kraj? Pitam se to jer se i Radmilović bavio politikom, itekako, ali mu nije padalo na pamet da ulazi u taj brlog. Zašto se braća u to uvaljuju?

Ne poznajem lično ni jednog ni drugog, pa nije pametno, a ni fer, da iznosim definitivne sudove, stoga ću reći samo prve utiske na osnovu iskustva koje me je retko izneverilo. Dovoljno su mladi da budu revolucionarni, dovoljno obrazovani i pametni da znaju da se opredele na pravu stranu, dovoljno uspešni u svom poslu i dovoljno poznati i popularni da postanu lideri. Dobro izgledaju i dobro govore, što je za politiku takođe važno. Prema tome, zašto da ne. Jedino je pitanje da li su i dovoljno bezskrupulozni, što je preduslov da prežive u toj maloj bari sa previše krokodila. Što se toga tiče, Branislav mi deluje naivnije, pa stoga i manje opasan, kako za ovaj režim tako i za opoziciju. Ne verujem da je u stanju da ozbiljnije ugrozi ni one protiv kojih je ustao, ali ni da nanese veću štetu onima u čije ime nastupa. Sergej, međutim, mnogo je prefriganiji i ma koliko se trudio da bude ubedljiv ne uliva mi poverenje. Ne verujem mu čak ni kad sam potpuno saglasan sa onim što kaže. Ali to je samo moj utisak. Možda baš takav, neformalan i neobuzdan, kakav se čini, mogao biti ključna kost u grlu Vučićevom razuzdanom režimu. Možda je, po onoj narodnoj- klin se klinom izbija- baš takav potreban da zatalasa ovu ustajalu žabokrečinu u kojoj smo zaglibljeni, kao u živom blatu, pa što se više koprcamo sve više tonemo.

Sasvim je logično da nasilnom primitivizmu i prostakluku vlasti, najefikasnije može da parira upravo vulgarni fajter kakvim se Sergej Trifunović namerno predstavlja. Ima i to neke logike, jer na taj način se razbija strah koji se zavukao pod kožu čestitog sveta, a istovremeno uteruje svima koji slepo izvršavaju volju diktatora, verujući da će on i odgovarati za sve kad dođe vreme. Kuknjava sa kojom reaguju na Sergejeva i slična bogohuljenja, pokazuje da postaju sve svesniji da bi i oni mogli snositi određene posledice za svoja nedela, bez obzira što su samo izvršavali vođinu volju. A to znači da će ubuduće dva puta razmisliti pre nego što pristanu da izvršavaju nečasne i protivzakonite radnje. Kad bi se to zaista dogodilo i brojne Vučićeve sluge iz straha počele da kalkulišu i izbegavaju prljave poslove, njegova svemoć bi se istopila kao sneg ovih dana. Znači, treba srušiti Vučića jer je uhapsio državu i sve građane drži na uslovnoj slobodi, ali ni on, ma koliko bio popularan, ne bi to mogao da nema armiju poslušnika koji bez razmišljanja i griže savesti obavljaju za njega najprljavije i najnečasnije poslove. Nije loše da se i oni malo zabrinu.

Nemam ništa ni protiv psovki, kad se upotrebe na pravom mestu i ako su ipak samo forma a ne i suština. Zašto je politički nekorektno i neprihvatljivo reći da se neko kurva, ako baš to radi na očigled svih. Zar nije prostitucija promeniti pet-šest stranaka, kao Maja Gojković, ili makar samo dve- tri, kao većina Naprednjaka, uglavnom zbog para. Zašto je ružnije to kazati, nego činiti. Naravno, ne može to biti program i jedina argumentacija, ali neko i to treba da kaže. Umišljena ili stvarna građanska opozicija to ne sme ili ne može, zato nije loše da ima na svojoj strani i takvog koji hoće. To je za men sasvim OK, ako se iskreno tako reaguje. Problem sa Sergejom, čini mi se, je u tome što se suviše folira, tako da nisam siguran da je i u tome iskren. Pre bih rekao da je to poza, kojom sebi obezbeđuje posebno mesto na političkoj mapi. Riskantno, ali kao i svuda, tako i u poltici , veći rizik može doneti i veći profit. A Sergej Trifinuvić, to bar nije tajna, nikad ne igra na malo. Drugi moj problem sa njegovom politikom je utisak da nema baš izgrađene kriterijume na osnovu kojih bi odlučivao kada će, kome i kako, da se najebe keve, pa mu se može dogoditi da kačeći i one koji to ničim ne zaslužuju, umanji značaj i dejstvo onoga što saspe u lice onima koji su to sasvim zaslužili. Time će naneti štetu pre svega sebi, ostavljajući utisak konfliktne ličnosti koja ne zna i ne bira gde udara, ali i pokretu na čijem je čelu, pa i celokupnoj opoziciji, stvarajući zabunu u njenim redovima. Eto nedefinisanoj i neodlučnoj opoziciji još jednog problema. Ako Sergej uspe na svoj sasvim nekonvencionalni način, onda oni neće, a ako propadne mogao bi i njih povući sa sobom.

Jedini način da opozicija uhvati priključak sa građanskim protestima, bez čega joj nema spasa, je da prizna svoje greške i pokaže da je izvukla određene pouke. Da prizna da možda ne zna šta sve treba preduzeti da bi se vlast promenila i u potpunosti stavila u službu građana i pod njihovu kontrolu, ali da iz ličnog iskustva dobro zna šta ne bi trebalo. Ako neko zna kako ne treba raditi, onda su to lideri sadašnje opozicije, a to je ozbiljan kapital, koji bi mogao biti ispoštovan samo uz tako iskren nastup.

Umesto da smišljaju odgovor šetačima iz svoje glave, sa još svežim uspomenama na vreme vlasti, treba da pozovu da im u tome pomognu svi koji su voljni, od onih silnih profesora Univerziteta koji su podržali proteste, preko raznih udruženja i pokreta građana, do nevladinih organizacija koje se bave pitanjima demokratije i ljudskih prava. Samo tako se, uz njihova iskustva, dobra i loša, i drugačiju pamet, neopterećenu političkim igrama i navikama, može doći do sasvim nove vizije političkog i društvenog uređenja ove zemlje. Ali i najbolje taktike kojom bi se moglo doći u priliku da se i sprovede.

Političari sa svojim različitim interesima i ciljevima prosto ne mogu sami doći do najboljih rešenja za brojne dileme koje su trenutno pred njima. Na primer, da li treba napustiti Parlament, da li bojkotovati eventualne vanredne izbore, kakve sve izmene izbornog sistema bezuslovno zahtevati, kako iznuditi veću slobodu medija i ravnopravniju zastupljenost na njima svih političkih aktera. To bi bio naš Nju dil, odnosno Nova pogodba između politike i građana, a iz tog dila će se prirodno iznedriti i nove ličnosti sposobne da to sprovedu u život.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane