Natrag

Demokratija

Borba za preživljavanje odvraća misao o slobodama

Globalni sumrak demokratije

Poslednja raspoloživa merodavna istraživanja i analize zaključuju da je 2017. proizvela „najgori pad globalne demokratije u poslednje vreme". Ti izveštaj posebno podvlače smanjenje slobode izražavanja, uključujući i medijske slobode. Primera radi u istraživanju u 167 zemalja među prvih deset po slobodama nisu ušli ni Nemačka, ni Velika Britanija, ni SAD, a ni Francuska. Nemačka je na 13. mestu, Velika Britanija na 14, Amerika na 21. i Francuska na 29. mestu. U azijskim demokratijama Indonezija se srozala sa 48. na 68. poziciju, a i najmnogoljudnija demokratija sveta, Indija, je poprilično pala, sa 32. na 42. mesto. Politički sistemi u Istočnoj Evropi glorifikuju autokratske režime, a slično se događa i u Balkanskim republikama, uključujući i Tursku. Ogroman broj svetske populacije preokupiran je osnovnim potrebama - hranom, smeštajem i ličnom bezbednošću - da bi više energije posvetili odbrani demokratskih sistema u kojima se upiru da prežive, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan slomio je opoziciju svojom sve većom autokratskom vladavinom i približio se Putinu, odvajajući se od Evrope i Sjedinjenih Država. U Severnoj Koreji Kim Jong Un nastavlja da preti programom nuklearnog oružja. Poljski premijer Mateus Morajevcki koji se upire da postane čist autokrata, kao i mađarski Viktor Orban izvrgavaju ruglu evropske demokratske norme i to unutar Evropske Unije. Čak i venecuelanski predsednik Nikolas Maduro uprkos istorijskoj katastrofalnoj ekonomije te zemlje, i dalje se drži na vlasti. Ruski predsednik Vladimir Putin dobija na izborima uprkos rastućim nezadovoljstvo sve većeg broja stanovnika. Među 167 zemalja Rusija se po građanskim slobodama kotira na 135. mestu. Iako kineska ekonomija još uvek uspeva da raste, oko sedam odsto godišnje, rastući dugovi prete toj ekonomiji. Ispod Rusije i Putina, na 136. mestu, nalazio se 2017. Zimbabve i njen dramatično odstranjeni predsednik Robert Mugabe koji se držao vlasti poslednjih 30 godina karakterističnih po slaboj ekonomiji. Iran se nalazi na 150. mestu i to i nije neko iznenađenje.

Demokratije su stabilnije jer, zahvaljujući širem učestvovanju građana, sposobnije su da balansiraju različite društvene interese i da se prilagođavaju promenama. Istorija je prepuna propalih autokratskih država, ali mnogo manje demokratskih. Funkcionalna demokratija može sama da se izleči, osim kad demokratija postane ni slobodna ni socijalno pravedna. Postoje donekle opravda mišljenja da se i Amerika utapa u autokratski sistem i to pre svega zbog rastućih ekonomskih nejednakosti, a naročito nakon finansijske krize iz 2008. godine.

Istraživanja pokazuju da viša ekonomska nejednakost smanjuje poverenje u druge i potkopava socijalni kapital.

Značajan deo sveta kreće se ka post-demokratskoj zoni koja više ne prihvata niti jednu formu tradicionalne konstitucionalne vlade. Profesor Dejvid Lou zaključio je pre nekog vremena da američki Ustav nije više model za mnoge nacije koje se nalaze u procesu pisanja novog dokumenta svojih Ustava. Umesto američkog oni pribegavaju kanadskom Ustavu u kome je jasnije istaknuto poštovanje ljudskih prava i ljudskih vrednosti.

Već kako se demokratija nalazi u opasnosti širom sveta, sa ekonomijama može isto da se dogodi. Po Fridom haus istraživanjima iz 2018. godine od 195 zemalja sveta, demokratija erodira u 71. Radi se pre svega o izabranim vođama koji jednom na vlasti urušavaju demokratskim sistem, šireći svoju vlast i slabeći zakonodavnu i sudsku. Te vođe vrše pritisak na medije koje žele da stave pod svoje šape da im ne bi smetali na izborima, a i da ne bi iznosili prljave trikove vlasti , korupciju i očigledne krađe.

Kada državne institucije erodiraju na taj način, onda loše posledice trpe i ekonomije, pokazuju istraživanja. Primera radi, Svetska banka prognozira da će se mađarska ekonomija urušiti počevši od 2020. godine. Neki primeri pokazuju da autoritativni režimi nisu uvek loši po ekonomiju, a primer je Kina, makar do sada, i Singapur. Takav rast kao u te dve zemlje nikad se nije dogodio u zemljama Zapadne Evrope, ali isto tako je opšte mišljenje da ni Kina ni Singapur nisu države koje su ikad predviđene da budu demokratske. Turska je tipičan primer zemlje rizika koji dolazi od činjenice da postoji jedan svemoćni kapriciozni vođa. Jula prošle godine Erdogan je proširio svoju moć imenujući upravnike turske Centralne banke i postavljanjem svog zeta na mesto vođe ekonomske politike Turske. Erdogan je sprečio banke da podižu kamate i tako suzbijaju inflaciju, a na osnovu religioznih načela, mada je bio upozoravan da će takva odluka urušiti tursku nacionalnu valutu. Inflacija u toj zemlji sada iznosi nešto preko 20 odsto.

Građanske pobune takođe mogu da štete ekonomiji zemlje, a naročito kada su protesti nasilni. Pobune mogu da unište infrastrukturu kao što je slučaj naftovoda i gasovoda ili blokiranja autoputeva. Ljudi takođe zbog lične bezbednosti mogu da odluče da ne odlaze na posao. Međunarodno tržište ne voli društvene pobune, a kada su protesti na duže staze ili kad vlade odluče da uzvrate nasilno, obično investitori napuštaju tu zemlju. Međunarodni investitori su takođe zabrinuti kada Parlament ima premalo partija iz opozicije, pokazuju neka istraživanja.

Od 2013. Mađarska, Venecuela i Turska pretrpele su značajno nepoverenje spoljnih investicija, a sudeći po podacima Svetske banke. Jedan od razloga zašto strani investitori beže iz kriznih područja je i strah da će vlada da da počne više da im se međa u posao i da im smanjuje profit. U Venecueli, primera radi, režim Madura preuzeo je proizvodnju hrane u zemlji i naredio 2015. godine kompanijama Nestle i Pepsi da napuste svoje fabrike. Jedno istraživanje je pronašlo da ekonomija može nesmetano da funkcioniše i u autokratskim zemljama uvek i kada postoji nezavisno zakonodavno telo, Skupština. To je slučaj sa Filipinima na kojima je tvrdi desničarski predsednik Rodrigo Duterte uveo drakonske mere pod kojima je pozatvarao, čak i pobio hiljade na ime svoje „borbe protiv droga". Duterte je takođe uhapsio moćne ljude iz koji su kritikovali njegovu politiku. Ali, filipinski Parlament još solidno funkcioniše, sa opozicionim partijama koje slobodno deluju. Filipinska ekonomija nema posledica zbog autorativnog karaktera vlasti. Delimična podela vlasti ne sputava napredovanje ekonomije i autorativne vođe ostaju na vlasti duže vreme.

Prošlog je meseca italijanski ministar unutrašnjih poslova, Mateo Salvini iz Lige, putovao po Evropi u potrazi za partnera za savez Evropsko proleće - novi plan za Evropu. Tražio je slične desničarske populiste i evroskeptične pokrete. Zaustavio se u Poljskoj u kojoj od 2016. vlada konzervativno-nacionalistička partija Zakon i pravda (PiS), koja bi bila prirodni partner italijanskoj Ligi. PiS, pokazuju ispitivanja javnog mnenja, stalno ima podršku od 30 do 40 odsto građana i najveći im je rival liberalni blok Građanska platforma (PO), partija Donalda Tuska. Nekada najjači rival im je bila Novočena (Moderna) partija koja je prikupljala manje konzervativne glasače nezadovoljne sa PO. Leva alternativa sada skoro da ne postoji. Postkomunistička Levi demokratski savez (SLD) nalazi se ispod sedan odsto glasova. Neki nezavisni kandidati sposobni su da pobede izvan poljskih većih gradova. Mnoga politička mišljenja su da će se izborna borba voditi, a izbori su u oktobru, oko političkog centra. Zbog toga se PiS priprema da sakrije svoje najradikalnije i kontraverzne figure da bi pridobili više umerenih glasača, a to su oni koji ne veruju da je za pad aviona kod Smolenska iz 2010. kriv ruski predsednik Vladimir Putin, ili nemaju potrebe da krunišu Isusa kao kralja Poljske. Povrh ustanovljenih partija na sceni se pojavljuju i novi politički učesnici, tako da će izbori u Poljskoj biti veoma interesantni. Kako sada stvari stoje provladina nacionalna televizija uvežbavala je svoju ulogu još od 2016. i u svoje zadatke shvataju da im je naređeno da napadaju opozicione političare. Među oklevetanima nalazio se i Pavel Adamovič, liberalni gradonačelnik Gdanjska u poslednjih 20 godina koji je preminuo nakon što je izboden nožem. Ta i takva događanja krune popularnost PiS jer manje konzervativni glasači ne podržavaju nasilje i plaše se radikalizacije.

Italijanska populistička vlada rado optužuje Brisel za svoje fiskalne tegobe. Italijanski sukob sa Briselom oko deficita budžeta za 2019. završen je par dana pre Božića, nakon dva meseca intenzivnih pregovora, primoravajući italijanski Parlament da novi budžet izglasa 30. decembra 2018. Italijanska kriza sa Briselom je bila kompletno samo-ranjavajući akt. Dve populističke struje, dva koaliciona partnera u italijanskoj vladi, Pokret pet zvezda i Liga, osećali su obavezu da zadovolje svoje glasače nerealnim troškovima i izglasaju budžet s velikim deficitom. Za razliku od deficita Brisel nije bio zabrinut zbog italijanskog duga koji iznosi 131,2 odsto BNP. Japan, primera radi ima dugove na nivou od 235 odsto BND, Francuska ne stoji mnogo bolje. To je zato što je Italija još uvek deveta najveća ekonomija na svetu i sposobna je da podmiri svoje dugove, pod uslovom da novim pozajmicama ne krpi svoj godišnji budžet. Inače, politička nestabilnost je deo italijanskog DNK. Od 1946. Tokom 72 godine u toj zemlji bilo je 65 administracija, ili negde nova vlada svakih 13 meseci. Italija će, ukoliko se Bregzit ipak dogodi, biti treća najjača ekonomija u Evropskoj Uniji. Ali, situacija se u Italiji pogoršava i stopa nezaposlenosti dostigla je cifru od 10,6 odsto, ali je ona za mlade Italijane na nivou od 32,5 odsto.

Eksperti tvrde da umesto da popularnim reformama zadovoljavaju svoje glasače, italijanska vlada bi morala da strukturalno reformiše svoju ekonomiju. Morala bi da poveća javnu potrošnju, smanji poreze na zaposlene, smanji siromaštvo i pogura prosperitet. Ali vlada se bavi drugim stvarima: Liga je stvorila percepciju da Italija ima problema sa imigracijom, mada stvarni brojevi prikazuju drugu sliku.

Mađarska politika neočekivano je ušla u novu fazu decembra 2018. Nakon generalnih izbora od aprila meseca, koji su rezultirali trećom uzastopnom pobedom Fides partije Viktora Orbana, nade u promene ka boljem bile su veoma slabe. Ali, serije demonstracija krajem godine sugerisale su da se vraća politička opozicija i društveni otpor.

Tokom decembra dva važna zakona progurana su kroz Parlament i ti zakoni su promenili atmosferu. Jedan od njih je danas čuveni „zakon robovskog rada". Jedan od amandmana dozvoljava ekstremnu fleksibilnost kod zaposlenih - do 400 sati obaveznog prekovremenog rada tokom jedne godine i do tri godine da se taj rad plati. Drugi zakon je uspostavljanje takozvanih administrativnih sudova koji bi u praksi imali isti značaj kao redovni sudovi ali bi delovali pod nadzorom ministra pravde. Samo para dana nakon donošenja tih zakona građani su se pobunili.

Zbog nedostatka radne snage vlada Mađarske hoće da raspoloživi radnici rade više. Čini se da se pre svega radi zbog automobilske industrije gde je potrebno mnogo radničkih ruku, a u nedostatku korisnih inovacija. Veliki uticaj na odluke vlade ima i dolazak nemaških automobilskih kompanija a pre svega BMW. Brutalnost „zakona robovskog rada", kao i načina na koji je usvojen, možda je šokiralo neke strane posmatrače, ali Mađarska se nalazi na istom kursu još od 2010. godine kada je Fides došao na vlast. Fides je postepeno, ali uporno, menjao evropski socijalni model. Mađarska je danas jedina zemlja Unije koja nema ministarstvo za radnička i socijalna pitanja. Socijalni dijalog u Mađarskoj je jedan od najslabijih unutar zemalja Evropske Unije. A slabljenje socijalnih standarda u Mađarskoj ima ozbiljne implikacije na ostatak istočno-centralne zemlje Evrope. Ne postoji gvozdena zavesa koja odvaja Istočnu i Zapadnu Evropu, ali je ostao jarak zarada koji igra ulogu podele Evrope. Zbog tekućih protesta u Mađarskoj, čelnici Unije moraće da obrate više pažnje na sve što se događa u toj zemlji.

Aleksis Cipras, premijer Grčke, bez sumnje nije autokrata. On je populista koji hoće da se predstavi kao socijaldemokrata. Druga je stvar što su Cipras i neki njegovi ministri cinici, a za tu etiketu postoje mnogobrojna opravdanja, dok za samog Ciprasa može da se kaže da je i elitista. Socijaldemokratija jača i promoviše zakone, ali to sada nije slučaj u Grčkoj, a za to postoje mnogobrojni primeri i njihovo nabrajanje bi zahtevalo mnogo prostora. Međutim, Grčka nije Turska u kojoj predsednik Erdogan radi sve ono što bi uradio otomanski sultan, osim što se još nije proglasio sultanom. Evropska Unija pomno prati šta se događa u Turskoj, ali budući da ta zemlja nije član Unije, Brisel manje brine nego kada je u pitanju Poljska, Mađarska, Češka ili Italija. Jasno je da je cilj Orbana i Galvinija da osvoje evropske institucije i obrnu evropske integracije koristeći položaj koji imaj unutar Unije. Žele, ni manje ni više, nego da Zapad prihvati ne-liberalne vrednosti. Jedan od ključnih stepenika biće izbori za Evropski parlament koji će se održati u maju mesecu. Obični građani na te izbore izađu u manjem broju jer ih smatraju marginalno važnim i ekstremne partije to iskoriste apelujući na svoje glasače. Ove se godine ipak očekuje da će izlaznost biti mnogo brojnija od uobičajenih 20 do 40 odsto glasača. Da li je Evropski parlament važna institucija? Primera radi, samo jedna trećina poslanika u EP može da blokira sankcije upućene nekoj državi članici koja krši pravila i zakone Unije. U ovom trenutku Unija odlučuje da li će sankcionisati Poljsku i Mađarsku.

Ipak, Evropski parlament takođe ima instrumente da sankcioniše i zemlje koje nisu članice Unije, ali su u procesu pristupanja. Te zemlje dobijaju pristupnu pomoć koja im može biti uskraćena ukoliko krše demokratiju i vladavinu prava, kaže Odbor za spoljne poslove Evropskog parlamenta. „Evropska komisija treba da zaustavi ili delimično obustavi pomoć Unije u slučajevima stalnog kršenja jednog ili više kriterijuma iz Kopenhagena od strane zemlje u procesu pristupanja", kažu iz Odbora za strane poslove EP. Budući da uvom trenutku i nije neki veliki broj zemalja koje u u procesu pristupanja, ovo što govori EP veoma se odnosi na Srbiju.

Neke zemlje u procesu pristupanja, ali i neke već u Uniji, na prvi pogled izgledaju kao Evropa, ali one u stvarnosti nemaju slobode koje čine Evropu ono što jeste. U tim zemljama politički lideri rade na uspostavljanju vladavine jedne partije i to 30 godina nakon komunizma, sistema kojeg su se oslobodili. Novine i TV stanice kupljene su od strane „prijateljskih biznisa" i odano se drže linije režima. U izvesnim slučajevima oligarski koji su kupili medije su i sami političari koji vladaju zemljom. I dalje postoje izbori, ali ne služe ničemu drugom već da opravdanju da većina nametne svoja pravila igre, umesto da se da mogućnost manjini da kaže svoje.

Crna Gora nalazi se na dobrom putu da postane član Unije, ali nije prava demokratija. Srbija se nalazi sve dalje od demokratije. Bosna se i ne zna gde se nalazi, a Makedonija ima novu vladu i šta će biti tek će da se vidi. Upravo komunistička istorija pomaže autokratima današnjice Centralne i Jugo-istočne Evrope da drže vlast jer građani tih zemalja listom nemaju demokratsko obrazovanje.

Evropska Unija pred parlamentarnim izborima može da očekuje jače talase širenja teorija konspiracija. Neko je jednom rekao da laži i teorije konspiracija gura ljude da potraže „zaštitu u cinizmu". Nije čak ni važno da li ljudi veruju u teorije ili ne, čak i kad su laži otkrivene, ljudi bi cenili „superiornu taktiku svojih vođa i njihovu bistrinu". U svojoj knjizi Otvoreno društvo i njihovi neprijatelji autor Karl Poper tvrdi da se teorije konspiracija zasnivaju na stavu da se kosmosom vlada po dizajnu, a to leži na tri principa: ništa se ne događa slučajno, ništa nije onako kako izgleda i sve je povezano. Ekstremne partije veoma su dobro upoznate sa dejstvom teorija konspiracija i to će još više koristiti pred predstojeće izbore za Evropski parlament. Narod takve trikove generalno ne poznaje i nije ga teško manipulisati.

Omiljeni autokrata Evrope: Aleksandar Vučić

Prošlogodišnji izveštaj Britanske Kuće Lordova ispoljio je žaljenje zbog toga što je Evropska Unija izabrala „stabilnost iznad demokratskih vrednosti" u slučaju Zapadnog Balkana. Može biti ironično da je jedna britanska institucija kao što je Kuća Lordova sudi o demokratiji, budući da ta Kuća isto tako nije demokratski izabrana, ali njihov izveštaj ima značajnu poruku: većina post-jugoslovenskih vlada postale su „stabilokratske" i ne demokratske i to nije nigde više izraženo nego što je u Srbiji. Vladajuća Srpska napredna stranka desnog-centra ima totalnu kontrolu srpske vlade, zakonodavstva, sudova i bezbednosnih snaga. Oni kontrolišu skoro sve medije u zemlji, osim nekoliko manjih koji se osuđuju da kritikuju korupciju, šikaniranje glasača i bahatost, ali zbog toga ti mediji jedva sastavljaju finansijski kraj sa krajem jer vladajući elementi sprečavaju oglašavanje u tim glasilima. Danas, na primer, ugledni dnevnik izgubio je toliko oglašivaća da svoje novine objavljuju na 24 umesto na 32 strane, iako imaju najjeftiniji oglasni prostor.

Međutim, dok god Srbija nije u Evropskoj Uniji, Brisel je u stanju da distancira sebe od Vučićeve politike, što nije slučaj kada se radi o Mađarskoj i Viktoru Orbanu jer u tom slučaju oni su mrlja na evropskom miljeu. Brisel takođe izbegava da mnogo pritiska Vučića jer ovaj održava bliske odnose sa Kremljom i Evropa nema nameru da Srbiju prepusti Rusima. Ipak, napori zvanične Srbije da igra na obe strane nisu naišli na simpatije u Vašingtonu. Vučić je dobio poruku američkih političara da ne može da „istovremeno sedi na dve stolice, naročito kad su one udaljene jedna od druge". Zapad je takođe zaključio da je Vučićeva „ljubav" prema Moskvi pre svega retorična i osmišljena da baci malo „crvenog mesa" rusofilima iz svoje partije koji mu donose dosta glasova.

Uz sva ta srpska kolebanja, Srbija je imala 2017. godine 13 vojnih vežbi sa NATO, a od toga je bilo sedam sa Sjedinjenim Državama. Na Zapadu zaključuju da je Srbija član NATO u svemu osim u imenu. I mada srpski predsednik jasno zna na kojoj strani hleba je namazan puter, Srbija je i dalje veoma zavisna od ruskog gasa i nafte. Bilo kako bilo, sve je više glasova da Brisel ne može da kritikuje ni Moskvu, ni Peštu, ni Varšavu sve dok on sam podržava nekog kao što je Vučić.

Prilikom posete američkog senatora Džona Mekejna 2017. godine, Njujork Tajms je objavio urednički članak gde upozoravaju da je Aleksandar Vučić sve bliže autokratiji. Članak koji nije bio potpisan, znači da je to bi stav uredničkog kolegijuma, isticao je da je Srpska sloboda medija veoma ograničena i da je politička opozicija marginalizovana. Njujork tajms je upozorio na tendenciju dela zapadnih lidera da posmatraju Vučića kao „snagu stabilnosti", dodavši da „dozvoljavanje takve kontrole gospodinu Vučiću je izdaja suštinskih vrednosti Evropske Unije".

Fridom haus je pre par nedelja objavio svoj izveštaj o stanju demokratije u svetu i u tom izveštaju Srbija je ispala iz društva slobodnih zemalja i upala u grupu delimično slobodnih. Beogradu se to nije dopalo i mnogi iz redova vladajuće koalicije su se oglasili negodovanjima. Sama premijerka Ana Brnabić je rekla da „Apsolutno ne mislim da i ne osećam da živim u delimično slobodnoj zemlji, već mislim da živim u slobodnijoj zemlji nego pre nekoliko godina". Kome je bila upućena ova poruka? Fridom hausu? Briselu? Evropskoj uniji generalno? Vašingtonu? Ili srpskom narodu koga većinski niti interesuje šta tvrdi Fridom haus i još manje šta odokativno o toj temi misli Ana Brnabić?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane