Natrag

Pogled iz Moskve

Čuveni Mikis Teodorakis je okrivio grčke vlasti da su pristali da postanu oruđe protiv Rusije

Kako je Soroš „kupio" Makedoniju

Legendarni, u celom svetu poznati grčki kompozitor Mikis Teodorakis, oštro je osudio politiku SAD, NATO i sadašnjih grčkih vlasti. „Tužan sam zbog toga što su se složili da našu državu učine oružjem za uništavanje Rusije", rekao je u intervjuu atinskim novinama „Nea", imajući u vidu sadašnje vlasti u zemlji.

Vladimir Mališev

U pomenutom intervjuu, kompozitor koji ima 93 godine, komentarisao je to što je grčki parlament ratifikovao tzv. Prespanski sporazum koji se odnosi na promenu imena susedne, bivše jugoslovenske republike Makedonije, sa glavnim gradom Skopljem, zahvaljujući čemu ona sada stiče mogućnost da uđe u NATO.

„Sadašnja vlada se", smatra Teodorakis, „pretvorila u slepog poslušnika NATO i ne predstavlja grčki narod". „Živeo sam još u vreme Džona Pjurifoja (ambasador SAD u Grčkoj pedesetih godina 20. veka, prim. V. M.), koji je ostavio svoj trag na formiranju našeg nacionalnog života, čiji je vrhunac bio izvršenje smrtne kazne nad komunistom Nikosom Belojanisom... Drugim rečima, dobro mi je poznata arogancija moćnih (država), koje nameću svoju volju našem nesrećnom narodu. Ali, moram da priznam da je savremeni Pjurifoj, g. Pajet, sadašnji ambasador SAD u našoj zemlji, mnogo uspešniji od svog pokojnog prethodnika. On je uspeo da uznemiri zemlju i podeli narod kako bi omogućio ulazak Skoplja u NATO! To je, naravno, detalj u generalnoj slici strategije NATO, sa njegovim dobro poznatim agresivnim ciljevima i glavnim ciljem našeg vremena - Rusijom..."

„Cilj g. Pajeta", nastavlja Teodorakis, „bilo je da se Skoplje prizna pod imenom koje uključuje reč „Makedonija", kako bi duga ruka NATO-a postavila Skoplje na šahovsku tablu svoje agresivne pripreme i pretvorio ga u još jednu bazu u njegovim mračnim planovima.

Priznajem, ražalostio sam se kad sam video da se deo potomaka mojih prijatelja i saradnika slaže sa tim da naša zemlja postane oružje za uništenje Rusije. Osim toga, oni pomažu da se Skoplje pretvori u oružje za istrebljenje ruskog naroda.

Oni zaboravljaju da je naša zemlja uvek imala bratske odnose sa Rusijom i da smo se mi, grčki komunisti, borili zajedno sa Crvenom armijom, prolivajući našu krv za oslobođenje naroda Evrope od nemačkog hitlerizma koji je dostigao najviši stepen varvarstva stvaranjem logora smrti."

Ruski narod - ključni pristalica mira

„Nikada nećemo zaboraviti ko su bili naši prijtelji i ko su bili naši neprijatelji", rekao je grčki kompozitor, dodavši da smatra „ruski narod ključnim pristalicom mira u svetu". „Velika većina našeg naroda želi", ubeđen je Teodorakis, „da Grčka bude oružje mira i mirne saradnje... Vojne baze u našoj zemlji i na Balkanu ne služe interesima naših naroda, već strancima koji imaju druge interese, i sve što oni rade izlaže nas velikim opasnostima." Tako oštru izjavu, najautoritativniji i najpoštovaniji grčki umetnik dao je u vezi sa pokušajima SAD i EU da uvuku u NATO susednu državu. Posle raspada Jugoslavije, Atina je protestovala protiv toga da se ona nazove Republika Makedonija. Grci smatraju da, sa istorijske tačke gledišta, to ime pripada samo Heladi (Grčkoj), a osim toga, na severu Grčke već postoji oblast tog imena. Zbog tih nesuglasica, susednu republiku nisu mogli da prime u EU i NATO. Ipak, pod pritiskom SAD i Zapadne Evrope, došlo se do kompromisnog rešenja po kome se ova država od sada zove Severna Makedonija, iako referendum koji je o ovom imenu organizovan u Skoplju nije uspeo, a u Grčkoj ga uopšte nisu ni organizovali, provukavši ovu odluku kroz parlament. Pritom, prema poslednjem ispitivanju javnog mnenja, većina Grka, 62%, negativno se odnosi prema Prespanskom sporazumu. Rezultat toga je da danas mnogi u Grčkoj burno protestuju protiv ovog sporazuma, a najveća opoziciona partija Nova demokratija već nadmašuje po rejtingu popularnosti vladajuću koaliciju radikalne levice SIRIZA, koja je inicijator sporazuma.

Ko je već „kupio" Makedoniju?

Kako primećuju grčki mediji, iza sporazuma koji otvara susednoj zemlji put u NATO stoji Zapad predvođen SAD, a konkretno - zloglasni milijarder Džordž Soroš.

Prema navodima makedonske novinske agencije MIA, u kuloarima Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, ovaj međunarodni špekulant se susreo sa premijerom Makedonije (sada Severne Makedonije) Zoranom Zaevim i rekao mu: „Čestitam vam na Prespanskom sporazumu!" O susretu je sam Zaev izvestio na svom tviter nalogu: „Ulazak Makedonije u NATO i u EU ocenjeni su kao ključni koraci za obezbeđivanje stabilnosti i bezbednosti u zemlji i regionu, otvaranje vrata za nove strane investicije, ekonomski rast i poboljšanje uslova života građana."

Tokom razgovora, Zaev i Soroš su govorili o važnosti nacionalne strategije za društvo i multikulturalizam i o neophodnosti aktivnog angažovanja građanskog društva. Kao što je poznato, kroz svoj Fond za otvoreno društvo, Džordž Soros je od 1992. do 2016. izdvojio za Skoplje 98,7 miliona dolara, a zatim još 35 miliona za „sponzorisanu pomoć". Takozvani „makedonski" savezi takođe su dobijali novac iz Sorosovog Fonda. Soros je među prvima priznao republiku pod imenom „Makedonija" sa Skopljem kao glavnim gradom, a njegov institut je izdavao propagandni časopis „Macedonian Times".

Jedan od najaktivnijih kritičara Prespanskog sporazuma, bivši ministar odbrane Grčke Panos Kamenos, napisao je na tviteru: „Istraživanja javnog mnenja pokazuju da je većina Grka protiv sporazuma i ta činjenica ne obećava ništa dobro Ciprasu u godini izbora. Opšti izbori bi trebalo da se održe u oktobru i njegova partija zaostaje za opozicionom Novom demokratijom za 12 mesta. Debate u grčkom parlamentu bile su vatrene, glasanje je bilo skoro prekinuto, kada je jedan od poslanika izjavio: „To je prevara!""

Slične izjave mogle su se čuti od još nekoliko poslanika, uključujući i one iz opozicione Nove demokratije, koji su direktno okrivili svoje protivnike za izdaju grčkih interesa i za podmićivanje od strane Sorosa.

Kako je to urađeno

Džordž Soroš - milijarder i međunarodni avanturista - počeo je svoje intrige na Balkanu još u vreme postojanja socijalističke Jugoslavije. Kustos njegovog programa u Beogradu postala je Sonja Liht - veteranka disidentskog pokreta koja se borila još protiv Titove vlade, počevši od 1966. godine. Sorosov fond Otvoreno društvo - Jugoslavija osnovan je 1991. godine (sada se zove Otvoreno društvo - Srbija). Vrhovni sud Jugoslavije je 1996. godine ukinuo njegovu registraciju, ali posle pet meseci neviđenog međunarodnog pritiska i, od strane Sorosa organizovanih protesta u zemlji, delovanje fonda je opet dozvoljeno. Nema javnih podataka o tome koliko su Sorosove strukture potrošile na teritoriji Srbije. Smatra se da je upravo Srbija postala poligon za razrađivanje tehnologije „obojenih revolucija" u 21. veku.

U oktorbu 1998. godine Sorosovim novcem je grupa aktivista koja je rukovodila studentskim akcijama 1991-1992. i 1996-1997. u Srbiji, stvorila pokret Otpor. I sam naziv organizacije „Studentski pokret Otpor" stavljao je do znanja da je reč o mladim ljudima „odlučnim i progresivnim". Njihov cilj bio je obaranje vlasti Slobodana Miloševića. Već početkom novembra 1998. godine počela je serija uličnih akcija, uz pomoć dobro osmišljene strategije „nenasilnih" metoda borbe. Komiteti Otpora bili su organizovani na Beogradskom univerzitetu, gde su uspeli da izdejstvuju smenu rektora.

Ipak, nakon 24. marta 1999, Otpor se našao na ivici neuspeha zbog početka NATO bombardovanja Srbije, ali se na vreme povukao u senku. Dobivši dodatno finansiranje od Sorosa, organizacija je počela da iznajmljuje prostorije za svoje kancelarije po celoj Srbiji. Ako je u početku Otpor delovao samo u četiri univerzitetska i još nekoliko velikih gradova, u februaru 2000. u Srbiji je već postojalo 160 podružnica. Organizacija je transformisana od „studentskog" u „narodni" pokret.

Na kraju je Slobodan Milošević bio prinuđen da podnese ostavku 6. oktobra 2000. godine. Prva „obojena revolucija" konačno je pobedila, a kasnije je sličan scenario preuzimanja vlasti od strane prozapadnih snaga bio realizovan u Gruziji, Ukrajini, Kirgiziji.

Nakon toga, Soros se pozabavio Makedonijom. Fond Otvoreno društvo - Makedonija registrovan je u toj bivšoj jugoslovenskoj republici još 1992. godine.

U „makedonsku demokratiju" Soros je, prema podacima medija, investirao više od 100 miliona dolara, a 90% aktivnih NVO u Makedoniji formirano je uz njegovu podršku.

Pritom je ovaj milijarder finansirao i makedonske vlasti: 1993. godine im je dao beskamatni kredit od 25 miliona dolara za kupovinu energenata. Do 2006. godine, dok je u zemlji na vlasti bio Socijaldemokratski savez Makedonije (SDSM), Soros je imao neograničen uticaj u Makedoniji. Taj period je u ovoj zemlji ostao zapamćen po pljačkaškoj privatizaciji i stagnaciji industrije.

U Skoplju je 2015. godine započela akutna faza unutrašnjeg političkog konflikta: opozicioni lider Zoran Zaev je optuživan za „saradnju sa stranim obaveštajnim službama sa ciljem svrgavanja vlade". Optuživali su ga da je reč o britanskoj i američkoj obaveštajnoj službi, a da iza samog Zaeva stoji britanski ambasador.

Zoran Zaev je u periodu 2005-2016. bio gradonačelnik Strumice i dobijao je finansijsku pomoć od Sorosovog fonda. I danas, na naslovnoj stranici Fonda Otvoreno društvo - Makedonija stoji link za sajt Društvenog centra Strumice. Američki USAID je 27. februara 2017. godine izvestio o tome da je sa Sorosovim fondom zaključen ugovor na 2,54 miliona dolara koje je trebalo usmeriti na razvoj „građanskih aktivnosti", „mobilizaciju" i „uključivanje građana u društveni život".

Rezultat: u junu 2017. Zoran Zaev je postao premijer Makedonije. Nova vlada, stvorena uz pomoć Sorosovog truda, otvoreno je usmerila kurs zemlje ka ulasku u NATO. Na zahtev Grčke i Zapada, 20. oktobra 2018. makedonski parlament je odlučio da promeni ime države u Republika Severna Makedonija, bez obzira na propast referenduma o tom pitanju.

Pritom se poslanicima - protivnicima promene imena države, javno pretilo odmazdom. Naravno, sve te procese je u potpunosti podržao fond Sorosa Otvoreno društvo - Makedonija, koji je je u septembru 2018. pokrenuo specijalnu informativnu kampanju o prednostima članstva u NATO i EU. Glavna prepreka na tom putu je uklonjena. Milionska Sorosova ulaganja u Makednoju su se isplatila...

Pogled iz Moskve

Zašto statističkim podacima više ne veruju ni ministri, ni narod

Rosstatovi zbunjujući rezultati

Ne jednom je Rosstat (Federalna služba državne statistike) iznenađivao Ruse neočekivanim brojkama. Tako je, naprimer, u junu 2018. godine prevideo podatke o ruskoj industriji i objavio da ona ne stagnira, već naprotiv - raste. U oktobru su realni prihodi Rusa porasli prvi put od jula te godine. I te Rosstatove brojke su izazvale polemiku u političkim krugovima i ozbiljno su se razlikovale od mišljenja naučnika...

Jurij Aleksejev

Nedavno, Rosstatovim prognozama nije bila zadovoljna Tatjana Golikova, zamenica predsednika vlade, koja je na Gajdarovskom forumu izjavila da će vrlo brzo, 2023-24. negativna demografska situacija da se promeni nabolje. Razlike u ocenama su podstakle poslanika Olega Šeina da zamenici premijera uputi pitanje sa molbom da razjasni: zašto se njena izjavi kosi sa zvaničnom prognozom Rosstata?

U narodu odvano postoji izreka da je statistika - lukava rabota. Ali, zašto je lukava? Zar Rosstat ne radi po utvrđenom i od strane vlade odobrenom metodu. Otkud onda brojke koje objavljuju izazivaju sumnju ne samo kod građana i naučnika, već i kod državnih službenika koji su tu metodu i utvrdili i odobrili?

Zašto prema jednom izveštaju Rosstata proizilazi da su realni prihodi građana Rusije pali 2018. godine za 0,2%, a po drugom da su, upravo suprotno, porasli za 0,3%? Čak ni ministrima nije lako da se snađu u zamršenim brojkama, a kamoli običnim građanima.

U pomenutom slučaju, pad prihoda se dobija ako se uzme u obzir jednokratna isplata od 5.000 rubalja koju su dobili penzioneri 2017. godine. Ali, to mišljenje nije sasvim korektno, jer je ipak reč o jednokratnoj isplati. A ako se ona ne računa, prihodi 2018. godine su u poređenju sa onima iz 2017. iako minimalno, ipak porasli. Za to minimalno povećanje su se i uhvatili državni službenici u svojim proračunima, a prethodne brojke su jednostavno ignorisali.

Slična pitanja javljaju se i kada je reč o rastu realne (prosečne obračunate mesečne) plate radnika u organizacijama. Prema ovom izvoru, 2018. su plate porasle za 6,8%, a prihodi za samo 0,3%. Kako to razumeti?

Jednostavno. Prema metodi obračuna, prihodi se računaju u tri faze: preliminarna procena se objavljuje 15. marta (ona se radi na osnovu operativnih, mesečnih podataka), revidirana procena - 29. aprila (sa uzimanjem u obzir godišnjeg prilagođavanja prometa u maloprodaji i plaćenim uslugama) i konačna - 29. decembra, u kojoj se sabira sve, od obaveznih uplata do raznih doprinosa za kupovinu hartija od vrednosti, deviza, nepokretnosti, kreditne zaduženosti i još mnogo toga.

Najprecizniji podaci prihoda po svim pokazateljima daju se samo na kraju godine. A na proleće, leto i jesen daje se samo veoma preciznna ocena onoga što prosečni Rus jede, pije, čuva u bankama ili pod jastukom. Eto zašto jedna, ranija prognoza, protivreči drugoj, kasnijoj.

Naravno, državni službenici žele da u brojevima sve teče glatko, kako bi generalna slika pokazivala da oni dobro rade i da su odluke koje se donose na vrhu jedino tačne i ispravne. Ali, obični ljudi ne misle tako. Jedan od razloga razilaženja statističkih podataka i procena ministara, prvi zamenik premijera Anton Siluanov je video u zastarelim tehnologijama i instrumentima koji se do danas koriste u ovoj važnoj službi, Rosstatu.

Rosstat mora da promeni metod određivanja relanih prihoda stanovništva, jer je sada, prema oceni Siluanova, kvalitet obračuna ovog pokazatelja „užasan". Umesto da uzimaju podatke od Federalne poreske službe, koja ima sve informacije o maloprodaji, oni „ručno" sabiraju podatke o cenama proizvoda koji ulaze u potrošačku korpu, a isto tako „ručno", kako se izrazio prvi zamenik premijera vlade, rade i obračune.

Na arhaičnost informacione baze ukazao je i predstavnik naučne zajednice, prorektor Nacionalnog istraživačkog univerziteta Visoke škole ekonomije (NIU VŠE) Andrej Žulin. Podaci kojima raspolaže statistička služba dovode do toga da ministarstva stalno manipulišu metodama obračuna ciljanih pokazatelja, a to se završava tako što se postavljeni ciljevi ostvaruju samo „na papiru".

Veliki podaci

Danas postoji 133 vrste statističkih izveštaja, u kojima je običnom računovođi teško da se snađe. Da bi ih ispunio, trebalo bi da ima celu četu pomoćnika. Ukupni troškovi prikupljanja informacija i sve vrste statističkih izveštaja samo za budžetske organizacije i organe uprave u socijalnoj sferi, istakao je naučnik, svake godine premašuju 66 milijardi rubalja. Pritom, svako ministarstvo radi po svome, a podatke Rosstata samo primaju k znanju. Da li je onda Rosstat uopšte potreban? Uostalom, danas živimo u okruženju tzv. „velikih podataka" koji se proizvode bez učešća čoveka. To se odnosi npr. na telefonske pozive, geografske podatke, podatke Penzionog fonda, Centralne banke, Državne blagajne, Federalne poreske službe i mnoge druge.

„Sistemi „velikih podataka" uskoro će dovesti do toga da ni statistika, ni sociologija, neće više biti potrebne. Možemo dobijati podatke iz niza poziva, GPS praćenja i drugih nizova (složen tip podataka). Zato je glavno pitanje da li je potrebno baviti se tradicionalnom statistikom", predviđa rektor NIU VŠE Jaroslav Kuzminov. Bivši rukovodilac Rosstata Aleksandar Surinov ne slaže se sa ovako postavljenim pitanjem. „Veliki podaci", prema njegovim rečima, predstavljaju ozbiljan izazov za statističku službu, „glupo je ne primetiti njihovo postojanje", ali „govoriti da smo spremni da ih koristimo i da je statistika sama po sebi postala zastarela je - preuranjeno". Izgleda da je došlo vreme da se pređe na jedinstveni, integrisani model sakupljanja, obrade, čuvanja, deljenja i distribucije statističkih, računskih i administrativnih podataka.

Reorganizovati sisteme sakupljanja, obrade, analize i predstavljanja statističkih podataka, formirati sistem efikasne saradnje sa korisnicima statističkih informacija. Za to je potrebno stvoriti Jedinstveni registar objekata posmatranja na bazi modernizovanog Statističkog registra Rosstata.

U kraljevstvu iskrivljenih ogledala

Možda tada neće biti postavljana pitanja o proceni nacionalnog bogatstva i na površinu će isplivati mnoge interesante stvari? Pa ćemo tako konačno saznati koliko naših preduzeća i fabrika pripada nama i ko njima upravlja iz inostranstva. A do tada, kako je jednom primetio direktor Nacionalnog istraživačkog instituta za statistiku, doktor ekonomskih nauka, prof. Vasilij Simčera, dobijaćemo izveštaje samo o prvom nivou vlasnika i živećemo u kraljevstvu iskrivljenih ogledala. Kada državni službenici govore da se prosečna plata u državi približava cifri od 40.000 rubalja, mnogima je mučno da slušaju. Veće pravičnosti radi, Vasilij Simčera predlaže da se prosečne plate računaju odvojeno od prihoda bogatih.

Tako dobijena cifra bi manje šokirala javnost. Ako „očistimo" naše plate od višemilionskih „plata" naših tajkuna i drugih najbogatijih slojeva stanovništva i od dividendi iz inostranstva, a dodamo prihode koje ljudi dobijaju za svoj intenzivni i prekovremeni rad, plate koje se dobijaju na ruke i niz drugih pozicija, ispostavilo bi se da je prosečna plata 14-15 hiljada rubalja. Takve brojke bi uništile mit o rastu životnog standarda.

Da bi bilo jasnije, prema mišljenju naučnika, i našu inflaciju bi trebalo razvrstati. Izdvojiti iz opšte cifre koeficijent za najsiromašnije, koji i dalje siromaše, i najbogatije koji se bogate bez obzira na krizu. Tada bi opšta realna inflacija za bogati sloj bila manja, za srednji sloj veća, a za siromašne još veća.

Statistički podaci i ranije su izazivali nemalo sumnji rukovodstva države. Godine 2013. u Rusiju je pozvana glavna statističarka Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) Martina Durand. Zamoljena je da pogleda rad Rosstata sa tačke gledišta evropskih standarda. Gospođa Durand je ocenila stanje kao pozitivno, ali je primetila da je potrebno još mnogo uraditi „za proširenje pokrivenosti, pravovremenosti i povećanje uporedivosti sa međunarodnom statistikom".

Ali, pokušaj uvođenja zapadne metodologije u naš sistem obračuna statističkih podataka koji je izgrađen još u sovjetsko vreme, nije uspeo, jer je naša ekonomija organizovana na potpuno drugačiji način nego na Zapadu. Mi, jednostavno, mnogo toga ne uzimamo u obzir zato što ne znamo. I ne samo zato što su neki podaci tajni i praktično nedostupni za procenu. Na primer, preduzeća koja imaju manje od 100 zaposlenih, statistika uopšte ne uzima u obzir, a rad malog biznisa ocenjuje se jednom godišnje.

Našem Rosstatu je teško da izračuna dodatu vrednost unutar zemlje u uslovima autstafinga (outstaffing - korišćenje osoblja drugih preduzeća za svoje potrebe sa sklapanjem privremenog ugovora) i autsorsinga (outsourcing - prepuštanje dela poslovnih aktivnosti spoljnom partneru odnosno dobavljaču), kao i tzv. „proizvodnje bez fabrike".

Danas niko ne može tačno da kaže koliko ljudi živi na prostoru Rusije. Čak je i lokalnim administracijama često teško da kažu koliko stanovnika stalno živi u jednom ili drugom selu ili rejonu, a koliko privremeno, npr. dolaze preko leta i tokom odmora u vikendice. A nemoguće je izračunati broj stanovnika i posetilaca bez registracije.

Prema procenama naučnika, stvaran broj stanovnika Rusije može varirati od 120 do 160 miliona ljudi, a ipak se celokupna demografska politika zasniva na broju od 141-145 miliona ljudi. Nema u tome ničeg iznenađujućeg, jer kod nas popis stanovništva nije obavezan, već ima dobrovoljan karakter, što znači da ne morate u njemu da učestvujete. Isto je i sa brojem stoke u seoskim domaćinstvima. Na primer, zvanično, broj konja je 8 hiljada grla, a nezvanično ih ima dva puta više.

Takođe je nemoguće dobiti preciznu sliku o tome kojim poslovima se ljudi bave. Statistika o nezaposlenosti vodi se na osnovu broja registrovanih na birou rada. Ali, to što je neko registrovan na birou za nezaposlene i dalje ne znači da nema nikakvih prihoda, odnosno taj podatak samo govori o određenom socijalnom statusu. Nije jednostavno istražiti ni broj stanovnika koji rade: oko 25 miliona ljudi radi u „sivoj zoni" - programeri, dizajneri, novinari, umetnici, maseri, frizeri, bebisiterke, krojači, vozači, građevisnki radnici, kuriri itd. Te preduzetnike i frilensere država „ne vidi". A njih ima oko 25 miliona, gotovo trećina svih radno sposobnih građana.

„Tačni" brojevi

Mladi ministar je poželeo da na čelu Rosstata vidi mladog ambicioznog rukovodioca. Izbor je pao na Pavla Malkova, direktora odeljenja državne uprave Ministarstva za ekonomski razvoj.

Dolazak novog rukovodioca obeležen je tačnim brojevima. Nedavno je Rosstat izvestio o rekordnom, u poslednjih šest godina, rastu BDP-a, nadmašivši prognoze Ministarstva za ekonomski razvoj i Centralne banke Rusije. Ispostavilo se da je 2018. BDP porastao za 2,3%. Iz drugih izvora saznajemo da je u zemlji otvoreno 53 velika preduzeća (sa investicijama većim od 1 milijarde rubalja, najveći projekat je „Kujbišev Azot" za proizvodnju amonijaka, vrednosti 20 milijardi rubalja), kao i 31 poljoprivredno preduzeće. Ispostavlja li se to da smo na pravom putu? Uostalom, izgleda da se pre svega gradi bazična proizvodnja koja je osnova industrije.

Tačno je, ima još mnogo problema, rast BDP-a je skroman, a rast prihoda još skromniji. Ali, složićete se, u uslovima sankcija i cena nafte koje nisu na najvišem nivou, takva statistika inspiriše, makar i oprezan, ali ipak optimizam.

Rast ruske ekonomije primetili su i stručnjaci Svetske banke: prema Doing Business listi naša država je za godinu dana skočila sa 35. na 31 mesto, iako je 2012. bila na 120. mestu. U 2018. godini Rusija je postavila apsolutni rekord kada je reč o profitu od nafte i rekord kada je u pitanju izvoz gasa u Evropu. Osim energenata, prošle godine smo izvezli i rekordnu količinu žita. Zbog ruske pšenice, američki farmeri danas trpe ozbiljne gubitke.

Ali, postoje i tužne brojke. Kod nas se decenijama ne obrađuje skoro 45 miliona hektara zemlje, cena hektara svake godine pada. Ulaganja u ljudski kapital su u proseku četiri puta manja od zemalja EU. I te brojke se sve vreme smanjuju. U SSSR-u se za razvoj ljudskih potencijala izdvajalo 30-33% od ukupnog budžeta (osim obrazovanja i medicine, novac je išao i za nauku i sport). Danas se za to izdvaja tri puta manje.

Shodno novom majskom ukazu predsednika, do 2024. godine Rusija treba da uđe u prvih pet najvećih svetskih ekonomija. Za sada se, prema prognozama, takva perspektiva ne vidi.

Ali, koje god metode obračuna i prikupljanja podataka se koristile, važno je da one ne iskrivljuju stvarnost. Sistem upravljanja zvaničnim informacijama trebalo bi da bude takav da, pre svega, odgovara državnim interesima, a ne nečijim političkim ili ambicijama pojedinih ministarstava. Da zvanična statistika ne bi zbunjivala, ili stvarala pogrešnu sliku stvarnosti, već da bi pomagala da se problemi osvetle i rešavaju, ali ne u virtuelnoj realnosti, već u svakodnevnom životu, sredstvima koja su na raspolaganju našoj ekonomiji.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane