Natrag

Istinom do pravde

Iz knjige "Sedam Njegoševih sahrana" Slobodana Kljakića i Ratka Pekovića (3)

Rat posle rata

Publicističko delo "Sedam Njegoševih sahrana", autora Slobodana Kljakića novinara "Politike" i Ratka Pekovića, književnog istoričara (1942 - 2014. godine), izdata je 2013. godine, u vreme kad su Srbija i Crna Gora trebali zajedno da slave veliki jubilej, 200 godina od rođenja Petra Petrovića Njegoša. Ali, u vreme velikih deoba, ni taj jubilej nije slavljen kako treba. Knjiga "Sedam Njegoševih sahrana" govori o neverovatnoj sudbini lovćenske kapele, mesta gde je Njegoš sahranjen po svojoj izričitoj želji 27. avgusta 1855. godine. Od tog momenta, do današnjih dana, ne prestaju obračuni i sa njegovim delom i sa tako neobičnim mestom gde veliki pesnik i državnik počiva. Danas, skoro vek i po kasnije, Njegoša i dalje čereče i "tumače" prema prolaznim političkim i ideološkim potrebama. Magazin Tabloid objavljuje u nastavcima odabrane delove iz ovog izvanrednog publicističkog dela, uz saglasnot izdavača

Slobodan Kljakić I Ratko Peković

U samrtnom ropcu, Beč i Pešta menjaju taktiku. Ideja je očigledno bila da taj navodni „Genije pobede i slave" predstavlja austrijskog cara, ali taj projekat nije realizovan. Već 22. aprila 1917. godine list Ujedinjenje, koji izlazi u Ženevi, očigledno dobro obavešten i iz krugova bliskih bečkom dvoru, piše: „Kosti Vladičine biće vraćene na Lovćen i na njih će se opet sklopiti ista kapela, ali to nikad ne može biti kao što je bilo."

Vrednost ove informacije postaje jasnija ako podsetimo da je skrnavljenje Njegoševog groba obavljeno u formi strogo tajne akcije, o kojoj nisu bili obavešteni čak ni visoki austrougarski uglednici, dobri poznavaoci ovdašnjih prilika, vrlo ambiciozni u nastojanjima da skrešu slobodarska krila „balkanskih Srba". Među njima je visok ugled uživao publicista Leopold Mandl, koji je 29. maja 1917. godine uputio opširno pismo tadašnjem ministru spoljnih poslova Austrougarske grofu Otokaru Černinu. Ne znajući da su posmrtni ostaci Njegoševi već prebačeni sa Lovćena na Cetinje, Mandl je ministru „predložio da se Njegoševi ostaci svečano ekshumiraju i isto tako sahrane u srebrnom kovčegu, koji bi poklonio lično car (podvukli autori), na Cetinju ili u Ostrogu - sve to s ciljem da se navodnim počastima i srebrnim kovčegom Crnogorci zalažu i odvrate od pobune", piše Komnen Bećirović i citira deo tog Mandlovog poverljivog pisma upućenog Černinu: „Ako bi se vladika Petar II ostavio u njegovom grobu na Lovćenu, ta planina bi postala stalno stjecište hodočasnika, stvoreno od strane velikosrpske propagande, radi ostvarenja zavjereničkih i političkih ciljeva."

Ima ironije u činjenici da je Mandl brinuo brigu o Njegošu, Lovćenu i „velikosrpskoj propagandi", a da nije video šta mu se pred očima dešava sa umirućom Austrougarskom, imperijom čijim je interesima tako predano služio. Svesne ratnog poraza koji se neumitno približava i spremnosti pobedničkih sila da zločinstva poraženih budu kažnjena, austrougarske vlasti su još jednom htele da Njegoša i Lovćen upotrebe kao poligon na kome treba realizovati ambiciozne ideje dvojne monarhije.

U susret četvrtoj sahrani

Ondašnji mitropolit crnogorsko-primorski, docniji patrijarh srpski Gavrilo Dožić, svedoči da je u novembru 1920. godine podneo izveštaj Svetom arhijerejskom saboru o tome šta se dogodilo kada su prenete Njegoševe kosti sa Lovćena na Cetinje 1916. godine, o tadašnjem stanju kapele i o potrebi njene obnove:

„...Podvukao sam tačno stanje stvari, naročito Kapele koja je bila dovedena dotle da je bilo nemogućno sa ma kakvom njenom opravkom, dokle se ne bi izvršila opšta rekonstrukcija, na jednoj solidnoj osnovi, od materijala novoga, koji bi bio garancija da će buduća Kapela biti u mogućnosti da odgovori svojoj svrsi. Tako isto zamolio sam Sveti arhijerejski sabor da ovo uzme kao jednu ozbiljnu i hitnu stvar i da se angažuje Srpska crkva kod državnih vlasti da se nađu sredstva i mogućnosti da bi se Kapela osposobila za svoju namenjenu ulogu. Napomenuo sam koliki je značaj kod naroda u pogledu svega ovoga. Svi su Srbi želeli da se ovo izvrši na najbolji način, kako bi se dostojno odužili velikome geniju srpskog naroda. Iz svega moga izveštaja u celosti je izlazilo: da dosadašnja Kapela nije bila upotrebljiva (podvukli autori). Njen temelj je bio gotovo uništen. Trebalo je sve iznova početi, ali da se sačuva u svemu želja velikoga pesnika. Trebalo je izvesti sve to da bi bilo saglasno sa njegovom poslednjom odlukom u testamentu. Naročito da bude u duhu skromnosti koja treba da odlikuje jednog prvosveštenika, kao što je bio Petar Petrović Njegoš. Bio sam u načelu protiv svih novotarija i luksuza koji ne bi odgovarali životu i delima Petra Petrovića Njegoša (podvukli autori)..."

Zahtev mitropolita Gavrila Dožića

Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske patrijaršije u Beogradu, 6/19. novembra 1920. godine, na kome su bili „Nj. S. Patrijarh, svi članovi i sekretar D. Rošu" raspravljano je o ovom pitanju, a u zapisniku je sažeto opisan tok te rasprave.

„...G. Mitropolit Gavrilo izveštava, da je neprijateljska okupatorska vlast razorila Kapelu i grobnicu na Lovćenu, i iz grobnice izvadila kosti Vladike Rada i svukla ih noću na Cetinje, gde se i danas nalaze, pa predlaže, da Sv. Arhijer. Sabor uzme inicijativu da bi se Kapela i grobnica na Lovćenu opravile i kosti crkvenog i narodnog velikana prenele uskoro da miruju na onom mestu koje je Vladika još za života sebi za večito počivalište označio. Primivši k znanju izveštaj V. Mitropolita G. Gavrila, Sv. Arh. Sabor na prvom mestu izražava svoje duboko žaljenje zbog krajnje bezobzirnosti neprijateljskih zavojevača Crne Gore, čak i prema prahu takvih crkvenih i narodnih velikana kakav je bio Vladika Rade. Pa ceneći veliku ličnost Vladike Rada, koji je svojim genijem toliko proslavio srpsko ime i postao učitelj pokoljenjima - Sv. Arhijer. Sabor nalazi: da iz dužnog poštovanja prema njegovoj svetloj uspomeni treba njegov prah povratiti na Lovćen po mogućstvu što skorije. Pa kako je 1921. godine sedamdesetogodišnjica njegove smrti, to ovaj prenos praha izvesti svakako iduće godine. No prethodno porušenu Kapelu i grobnicu opraviti i posrtu oko Kapele ograditi i ukrasiti. Ovu priliku učiniti opšte narodnom svečanošću, u kojoj bi uzele učešće i crkva i država. Da bi se ovo izvelo treba sastaviti jedan širi odbor od crkvenih i građanskih predstavnika, pod predsedništvom Mitropolita crnogorskog, koji bi odbor u sporazumu sa Kraljevskom Vladom to delo najbolje izveo. Za sada stvar uputiti Sinodu da je on vodi dalje kako treba...."

Ovaj zapisnik potpisali su predsednik Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Dimitrije i još trinaest episkopa: episkop temišvarski i administrativne Karlovačke mitropolije Georgie, mitropolit Zahumsko-Hercegovački (potpis nečitak), mitropolit Bihaćko-banjalučki Vasilije, mitropolit Tuzlansko-zvornički (ime u zapisniku nedostaje), mitropolit Pećki Gavrilo, episkop Pakrački Miron, episkop Nikšićko-zahumski Kiril, episkop Velško-dabarski Varnava, episkop Budimski Georgije, episkop Niški Dositej, episkop Žički Nikolaj, episkop Timočki Irinej i episkop Šabački Jefrem. Zapisnik je vodio i potpisao sekretar Dimitrije Rošu.

Obnova ili rekonstrukcija

Sveti arhijerejski sabor je, vidimo iz ovog dokumenta, prihvatio predlog mitropolita Gavrila Dožića, a detalj naveden u zapisniku da u svečanom prenošenju kostiju vladike Rada na Lovćen treba da uzmu „učešće i crkva i država", očigledno posredno govori i o tome da crkva u stvari ne može da finansira takvo pregnuće, već da to može samo „državna kasa", kako će to kasnije u memoarima pojasniti patrijarh Gavrilo Dožić.

Prva osoba koja je ovaj problem iznela izvan sveštenih krugova, i izvan tog kruga zainteresovala intelektualne i javne radnike, bila je već pominjana beogradska profesorka Jelena Lazarević, koja je te godine došla na Cetinje i posetila razrušenu kapelu. Kao što smo već videli, ona je pored grobnice pronašla jednu malu kost, pretpostavlja se od Njegoševe ruke ili stopala, koju je predala Mitropoliji. Održala je potom širu konferenciju, pozvavši istaknute ličnosti Cetinja, da prvo pred njima progovori o prenosu Njegoševih zemnih ostataka i o potrebi da tu ideju podrže i širi krugovi, ne samo iz porodice intelektualaca i javnih radnika, nego i narod. Nastavila je svoju akciju Jelena Lazarević i posle toga, tako da je s njom upoznala i predsednika Srpske kraljevske akademije Jovana Cvijića.

Paralelno, mitropolit Gavrilo Dožić je takođe tražio pomoć u Beogradu, zbog čega je primljen kod ministra vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Pavla Marinkovića.

„Marinković mi je", piše mitropolit Gavrilo, „...dao obećanje da će za celu ovu stvar angažovati i samog Kralja Aleksandra, kako bi on lično uzeo učešća u ovome visokome činu koji Marinković smatra kao prvorazredni. Zatim Marinković smatra da je to dužnost da naš Kralj učini, pošto je njegova majka bližnja rođaka velikoga pesnika. Što znači da u žilama našega Kralja teče ista krv i nasledstvo dinastije Petrović Njegoš. Kralj je naslednik i srodnik po krvi i s pravom mi svi očekujemo da on to izvrši na način kako odgovara ne samo interesima dinastije, nego i interesima celog srpskog naroda i naše države koja u celini treba da da dokaze o svome poštovanju najvećega čoveka naše rase. Njemu treba prirediti za vreme izvođenja toga čina najveće počasti, koje je on s pravom zaslužio. Ovakav stav ministra vera Marinkovića iskreno me je obradovao. Bio sam u uverenju da će ovo biti sprovedeno na najbolji mogući način jer će se država angažovati da obezbedi celu stvar..."

Mitropolit Gavrilo Dožić se tih dana susreo i sa Jovanom Cvijićem, sa kojim je razgovarao tri sata. „...Cvijić je podržao inicijativu crkve da kapela bude obnovljena i prihvatio da bude član Centralnog odbora za izvođenje celoga ovoga zamašnog programa..."

Tako se i dogodilo da u Beogradu 1923. godine bude osnovan ovaj odbor u kome su se, pored Cvijića, nalazili Živan Živanović, predsednik Srpske književne zadruge, Pavle Popović, profesor Beogradskog univerziteta, Jelena Lazarević, profesor Svetozar Tomić, direktor gimnazije i mnogi drugi uglednici.

U mnogim razgovorima mitropolit Gavrilo Dožić je iznosio svoje uverenje da ne može biti govora o obnovi, već jedino o rekonstrukciji kapele „iz novog materijala koji bi mogao da izdrži nepogode koje je priroda uslovila na vrhu Lovćena (podvukli autori)". Znajući da su vrlo male finansijske mogućnosti države u krajnje oskudnim poratnim vremenima, mitropolit Gavrilo je usmerio napore da se dobije poseban kredit, a kada je izabran za predsednika Centralnog odbora, on je u tom svojstvu tražio prijem i kod predsednika Vlade Nikole Pašića, koji je podržao projekat. Obećanje o konkretnoj finansijskoj podršci Pašić, međutim, nije dao.

Kralj rođak preuzima obavezu

Kada je shvatio da „stvari ne idu kako treba", mitropolit Gavrilo je bio „veoma očajan". Zato je na sednici Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve, održanoj sredinom avgusta 1923. godine, izrazio svoju zabrinutost, da bi potom patrijarh Dimitrije predložio da se apeluje na kralja Aleksandra, „kao krvnog rođaka" Njegoševog, da iz svojih sredstava rekonstruiše Kapelu i prenos Vladičinih kostiju na Lovćen. Crkvenim velikodostojnicima ukazala se prilika za susret sa kraljem 6. septembra te godine, kada je održano bogosluženje u Sabornoj crkvi u Beogradu, povodom rođenja prestolonaslednika Petra. Posle završenog bogosluženja, uz ostale uglednike, u dvor su pozvani patrijarh i svi članovi Svetog sinoda.

„Posle svečanosti u Dvoru", svedoči mitropolit Gavrilo Dožić, „kralj pokloni pažnju srpskom patrijarhu Dimitriju i predstavnicima koji su ga pratili: kako stoji sa prenosom Njegoševih kostiju na Lovćen i obnavljanjem porušene Kapele. Patrijarh Dimitrije ukratko je izložio Kralju situaciju i na kraju zamolio ga da sasluša mene lično, kao nadležnog arhijereja koji je pokrenuo ovo pitanje još 1920. godine. On mu je rekao da je Srpska pravoslavna crkva jednodušno odlučila u sednicama Svetog Arhijerejskog Sabora i Svetog Sinoda da u potpunosti primi moj predlog i da mi dv u svemu odrešene ruke u izvođenju celoga ovoga plana. Ali da do sada nije ništa urađeno. Na to se Kralj obrati meni, sa rečima: 'Molim Vaše Visokopreosveštenstvo da me upozna sa celom stvari. Ja sam bio obavešten od Ministra vera, ali sve to izlaganje ne dolazi iz prve ruke. Verujem da ćete mi vi najbolje izložiti u čemu je težište i problem cele stvari'.

Na to odgovorih, da bi trebalo prvo kao nužno, da se opravi Kapela koja je porušena i koja ne odgovara svojoj funkciji. Trebalo bi prvo ozidati novi zid od tvrdoga materijala, koji bi bio dosta širok i sposoban da odoli svim prirodnim stihijskim dejstvima i nepogodama koje se događaju na Lovćenu. Stari kamen, odnosno zid od stare Kapele, trebalo bi upotrebiti u unutrašnjosti Kapele u razne svrhe, tako da bi odgovorile svome prvobitnom zadatku i ciljevima velikog pesnika koji je u svome testamentu izjavio svoju želju o svom budućem miru na Lovćenu. Mi to moramo da poštujemo u potpunosti, da ne bi tako oskrnavili njegovu poslednju volju (podvukli autori)."

(Prema dokumentu Cetinjske mitropolije, slične ideje izneo je 1921. godine Glavni cetinjski odbor za prenos Njegoševih kostiju sa Cetinja na Lovćen: „Što se Kapele tiče, tu se mora naći način, koji će pomiriti i estetiku i arhitekturu i potrebu, i troškove u jednom skromnom i dovoljno otmenom obliku, sve, i da se Kapela iznova ima prezidati, ali po mogućnosti u prvom redu sa materijalom stare Kapele i iz bliže okoline".)

„Na moje izlaganje", nastavlja mitropolit Gavrilo Dožić opis razgovora vođenog na dvoru 6. septembra 1923. godine, „koje je Kralj sa velikom pažnjom pratio, on reče: 'Meni je vrlo drago, vaše Visokopreosveštenstvo, da ste vi shvatili dobro ovaj ceo problem koji od svih nas traži da ga do kraja pomognemo kako bi bio u potpunosti izvršen, onako kako ste mi vi to izložili. Ja se od srca odazivam predlogu vašem i vašeg odbora čiji ste vi predsednik, da uzmem učešće u tome svečanom činu. Ja želim da Kapela bude podignuta onako kako najbolje odgovara velikome pesniku. To treba da bude jedan vidni spomenik zahvalnosti današnjega pokoljenja i svih nas prema velikom pesniku slobode Vladici Radu. Ja ću od srca da snosim sve te materijalne izdatke iz moje kase. Tačno je da ja kao krvni rođak treba to da izvršim!".

Kralj je predložio da Odbor stupi u kontakt sa svim pojedincima koji treba da izrade plan za ostvarenje ovog poduhvata. Interesujući se u kakvom je stanju tadašnja veza za Lovćen, predložio je ne samo da se osposobi novi put do Ivanovih korita, nego i da se trasira „novi put od Ivanovih korita do vrha Lovćena, koji će biti težak, ali koliko toliko snošljiv".

Mitropolit Gavrilo je obavestio članove Odbora u Beogradu o kraljevoj izjavi, smatrajući da je ona od prvorazrednog značaja za sređivanje državnih odnosa, a naročito teškog i bolnog stanja u Crnoj Gori, pri čemu je podsetio na događaje i bratoubilačku borbu posle ujedinjenja 1918. godine.

Razlike između Cetinja i Beograda

Nije trebalo dugo čekati da se i u ovoj prilici, povodom Njegoša, ispolje razlike između Cetinja i Beograda, o čemu svedoči pisanje cetinjskog lista Narodna riječ. U jednom tekstu, objavljenom 3. oktobra 1923. godine, ovo glasilo se zalaže za to da ne samo kralj, već da i Crnogorci „participiraju" u podizanju - „Grobnice na Lovćenu": „...Crnogorci imaju malo zemaljskog blaga, ali ih ima puno kojima su ostala kanđela njihovih porodica, pa će po potrebi u ovoj prirodi, da bi prinijeli svoj obol za podizanje pristojnog Spomenika - Grobnice neumrlom autoru 'Gorskog vijenca' na Lovćenu. Svaki izgovor da će u ovom pogledu pošted, ispašće neozbiljan i staviće se kao namjerna uvreda. Za Njegošev Spomen - Grobnicu na Lovćenu, ali u ovom slučaju svakako uz participiranje Crnogoraca..."

U drugom tekstu, objavljenom 24. oktobra 1923. godine, Narodna riječ još oštrije kritikuje beogradsku vladu povodom prenosa Njegoševih kostiju: „...Evo ih u jednoj ćeliji Cetinjskog manastira, na sramotu cijelog jugoslovenskog naroda, poglavito srpskog dijela našega naroda! Vele što se nije imalo mogućnosti. Nema novca da se o državnom trošku prenesu kosti najvećeg jugoslovensko-srpskog pjesnika, a bilo je na stotine miliona za isplatu 'begovskih haka'! (…)

Srpski narod u Crnoj Gori, nije da se neće odužiti Njegošu - pored sve siromaštine i bijede, koja ga ni u ujedinjenju dalje ne napušta. On je to htio učiniti još u početku, kada se oslobodio mrskog neprijatelja, ali ga u tome ometoše čitave čete profesora, doktora i vazdan drugih naučnika i spisatelja koji trubljahu na sva usta, da će Njegoš biti sahranjen sa počastima, koje samo njemu mogu da se odaju. Obrazovaše i odbore, ali nažalost odbore za narod i radi parade. Međutim, za prenos Jagića koji je umro u Beču, beogradska radikalsko-turska vlada imala je da stavi na raspolaganje iz državne kase trideset miliona kruna. To je onaj književnik, koji pisaše i govoraše u svoje vrijeme, da postoji bosanski jezik i da su Bosanci poseban narod. I njega pretpostavljaju Njegošu!"

Na kraju, Narodna riječ naglašava da je uzaludno traženje novca od vlade, jer je ona gluva na sve što stiže iz Crne Gore, zbog čega ove novine pozivaju crnogorske seljake da od svojih skromnih prihoda odvoje deo za Njegoša i da ispune svoj dug prema njemu. „Za nas bi, Crnogorci, bilo sramota primiti ma i jedne pare od beogradske Vlade, za opravku Njegoševe Grobnice na Lovćenu!" (

Cetinjski list Narodna riječ bio je organ nezavisne demokratske omladine, odnosno Demokratske stranke u Crnoj Gori, od 1919. do 1928. godine, koji je izlazio dva puta nedeljno. Pola broja je štampano latinicom. Moto lista do 1926. godine bio je: „Borba sa neprijateljom i domaćim izdajnicima". U navedene citate autori nisu jezički intervenisali.)

Država nema novca

Dve godine pošto su navedeni tekstovi objavljeni u Narodnoj riječi, sedam godina po završetku Prvog svetskog rata rata i devet godina posle rušenja Kapele u tom ratu, Njegošev prah je 1925. konačno vraćen na Jezerski vrh, a njegovi zemni ostaci su po četvrti put sahranjeni. Vladici i njegovoj kapeli kao da je bilo suđeno da i tokom priprema za obnovu, odnosno popravku stare, ili izgradnju „nove kapele", pa i onda kada su sva pitanja bila formalno razrešena, budu nametnute duge rasprave, administrativne procedure, svakojaka dopisivanja na razne teme, sustizanja i mimoilaženja ideja i predloga raznih komisija i odbora. Teškoće su bile najrazličitijih vrsta, od onih protokolarnih do problema saobraćajnih, uz podrazumevajuće „nepravilnosti" iskrsle oko materijalnih pitanja, što će reći da je bilo i novčanih zloupotreba.

Inspektor i šef Građevinske sekcije na Cetinju u svom predračunu za ovaj projekat tražio je, na primer, za izgradnju crkve na Lovćenu 1,000.000 dinara, za pravljenje puta od Cetinja do Ivanovih korita, dugog trinaest kilometara, 400.000 dinara, a za novi put od Ivanovih korita do vrha Lovćena 800.000 dinara.

Suočen s takvim „stručnim" predračunom, mitropolit Gavrilo Dožić je uzeo olovku u ruke i izračunao da je predlog prekomeran, a ako bi bio prihvaćen, da bi ukupni troškovi oko prenosa Njegoševog praha bili nekoliko miliona dinara, što je „u današnjim prilikama teško izdvojiti na račun državne kase". Svoju procenu mitropolit Gavrilo Dožić je preneo vojnom inženjeru Bračancu, a ovome nije ostalo ništa drugo do da se s njom saglasi.

Možda i zato, svestan različitih opasnosti i ljudskih lakomosti koje prate svaki posao, a pogotovo planove „koji nemaju cenu", mitropolit je zatražio da se „stara Kapela na Lovćenu razvali i materijal složi, kako se ne bi kamenje iz zidova survalo i kotrljalo niz Lovćen". Na to mu je izvesni Karhovac odgovorio „da nema štete za materijal sadašnji na Lovćenu, jer će on za novu Kapelu, da nabavi cio materijal iz Dalmacije i to iz Korčule". Mitropolit mu je odgovorio da je „kamenje u sadašnjoj Kapeli sve tesano i ono bi se moglo upotrebiti za zidanje nove Kapele, i to sa nekim pridodatkom izgrađenih krša na Lovćenu".

I u saopštenju Ministarstva vera, objavljenom 1925. godine, pominju se finansijske teškoće: „...Sama kapela trebala je da se opravi, a put do nje, koji je zbog terenskih teškoća vrlo težak, takođe se imao opraviti i provesti. U februaru 1921. godine službeno je bio obrazovan državni odbor, sa isključivim zadatkom, da spremi sve, što je potrebno za ovakvu svečanost. I otpočeo je rad. Ali je sve ipak zaostalo ušljed materijalnih teškoća..."

Uprkos svemu, kada je kralj Aleksandar odlučio da iz svojih sredstava finansira obnovu kapele i prenos Njegoševih zemnih ostataka, radovi su konačno započeti i za divno čudo bili su obavljeni brzo.

„Primicao se mjesec septembar (1925. godine - primedba autora) ali su i pripremni radovi bili na svršetku. Put za Lovćen bio je temeljito opravljen. Kapela bila je gotova 10. septembra i 12. osvećena. Osvećenje izvršio je Nj. Visokopreosveštenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski dr Gavrilo Dožić uz asistenciju četvorice sveštenika. Osvećenju su prisustvovali: komandant zetske divizijske oblasti đeneral Vojislav Krupežević, zastupnik velikog župana referent Milan Radmanović, prosvjetni inspektor zetske oblasti Dušan D. Vuksan i predsjednici cetinjske i njeguške opštine Tomo Milošević i Vaso Otašević", objaviće Glavni odbor za prenos Njegoševih kostiju. A dok se to nije dogodilo, dok kapela nije obnovljena (izgrađena), sve je bilo opterećeno još jednim problemom, nesumnjivo važnijim od pitanja finansija, naime, idejom kralja Aleksandra da na mestu nekadašnje kapele Njegošu bude podignut mauzolej koji bi uradio znameniti vajar Ivan Meštrović.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane