Da se ne zaboravi

Gvozdeni puk ponovo u Prokuplju: istorijske činjenice, ideološke zablude i falsifikati (4)

Kome je trebala solunska golgota

Neumrli duh pučista, revolucionara i zavereničkih organizacija, nikada nije prestao da plaši vlastodršce u Srbiji. U novijoj istoriji, ovaj strah potpalilo je sećanje na organizaciju "Crna ruka", koja je presudila vladavini poslednjeg Obrenovića i koja je dovela ponovo Karađorđeviće na vlast. O uzrocima i tragičnim posledicama tih događaja, ulozi srpskih četnika, bugarskih komita i drugih, često pogrešno definisanih vojno - političkih organizacija, piše Ivan Ivanović, poslednji srpski književnik i disident.

Ivan Ivanović

Kad nas je u jesen 1915. godine razbio nemački feldmaršal Makenzen, morali smo da se povlačimo preko Albanije, jer su nam Bugari presekli odstupnicu kroz moravsko-vardarsku dolinu. Prilikom povlačenja meni su komandant Moravske divizije, pukovnik Ljubomir Milić, i šef obaveštajne službe, đeneralštabni pukovnik Danilo Kalafatović, poverili da predvodim celu diviziju u odstupanju. Ovo stoga što sam bio dobar poznavalac terena i što sam govorio šiptarski i što sam imao dobra poznanstva s nekim arnautskim prvacima. A kako sam ja kao vojni policajac preveo Moravsku diviziju do obala Jadrana najbolje može da se vidi po tome što je stradalo samo četiri vojnika, dok su druge divizije imale ogromne gubitke. Bio sam na čelu bombaškog odeljenja koje je razbilo arnautsku zasedu kod Spasa.

Ali da se zaustavimo kod Skadra. Tu, na teritoriji Albanske države, koju su silom stvorili Austro-Ugari, došlo je do velikih lomova u Srpskoj vojsci, u stvarima započet je obračun koji će se završiti na Solunskom procesu. Još tad je regent Aleksandar odlučio da slomi kičmu Crnoj ruci. O tome da su u vojsci veliki sukobi, znalo se od ranije. Mnogo se pričalo o ideji vojvode Živojina Mišića da se pokuša protivudar, pa ako ne uspe da se traži separatni mir. Mnogi vojnici nisu verovali u svrhu povlačenja preko Albanije, pa su ostajali kod svojih kuća, odnosno masovno dezertirali. Nikakva tu pretnja nije pomagala, komanda nije mogla da spreči rasulo vojske. Pričalo se i o delatnosti Crne ruke, koja je za sve okrivljavala predsednika Vlade Nikolu Pašića. A, kako su Pašića podržavali kralj i regent, kritika nisu bili pošteđeni ni Karađorđevići. Ja sam bio van svega toga, smatrao sam da treba slušati ustavne faktore. Ako su Vlada i monarh odlučili da nema kapitulacije, onda to tako mora da bude. A i imao sam poverenje u Pašića, zna Baja šta radi.

U Skadru je došlo do krupnih promena u Vrhovnoj komandi Srpske vojske. Slobodno se može reći da je regent Aleksandar izvršio neku vrstu vojnog udara. Najpre je bio smenjen dotadašnji načelnik Vrhovne komande, vojvoda Radomir Putnik, a na njegovo mesto je došao general Petar Bojović, jedan od najpouzdanijih Aleksandrovih ljudi. Tačno je da je vojvoda Putnik bio star i bolestan, ali važnije od toga je da je podržavao crnorukce. Razrešen dužnosti bio je i Putnikov zamenik pukovnik Živko Pavlović, za koga je bilo opšte mišljenje da je bio jedan od najsposobnijih srpskih oficira. On je bio tvorac vojne doktrine, a sad na vojni otpad. I za njega se govorilo da pruža podršku Crnoj ruci. Pod udar je došao i vojvoda Živojin Mišić, slavni pobedilac na Suvoboru i Kolubari. Njemu je oduzeta Prva armija.

Elem, dođe jednoga dana kod mene pukovnik Milovan Milovanović Pilac i kaže mi da bi Apis hteo da se sastane sa mnom. Kako sam ja Apisa dobro poznavao od ranije, smatrajući ga kao vrhovnog obaveštajca i poštenog oficira, odmah na to pristanem. Pri tom mi je predočio da oni smatraju da sam ja njihov čovek i da Apis na mene ozbiljno računa. Treba da znam da je Srpska vojska konačno propala i da srpska Vlada vodi nerazumnu i ludu politiku, držeći se saveznika koji nemaju izgleda na pobedu. Pilac mi je još govorio da mi kao svesni vojnici treba sami da ispitamo svoje slabosti i da blagovremeno tražimo lek da posle ne bi bilo dockan. A lek je da se zbaci Pašićeva Vlada i da se dogovori sa Nemcima separatni mir. Koliko sam razumeo Pilca, crnorukci su već bili uspostavili neke kontakte sa nemačkom vojskom, pa neću pogrešiti ako kažem da su zaverenici u Skadru dobili vezu sa Nemcima i da su tu vođeni krupni razgovori o našoj sudbini. Ono što me je zbunilo bio je predlog Pilca da se odmah ilegalno uključim u njihov rad i da izvršim jednu važnu misiju u Toplici. Trebalo je da se najpre prebacim do Arnauta i da se uz njihovu pomoć domognem Toplice. Moj zadatak bi bio da stupim u kontakt sa mnogobrojnim dezerterima i da vidim kakvo je kod njih raspoloženje u pogledu Pašićeve Vlade. Treba da pustim priču u narodu da je Vlada odlučila da sve dezertere, kad se vrati u zemlju, stavi na vojni sud i da to podržava i regent. Ja Pilcu po tom pitanju nisam umeo ništa da kažem, jedino što sam mu rekao to je da ću se posavetovati sa svojim komandantom đeneralom Ljubom Milićem. On mi je rekao da je to dobra ideja, jer Ljuba je naš čovek. U to sam ubrzo mogao i sam da se uverim, jer komandant Moravske divizije me je pozvao i rekao mi da će poći sa mnom na sastanak sa Apisom. Kad sam mu ja napomenuo šta mi je Pilac ponudio, on mi je rekao da za to još nije došlo vreme i da je plan promenjen.

Sa Apisom sam se sastao u njegovom šatoru u Skadru. Pored mene, tu su još bili Pilac i Ljuba Milić. Apis mi je otvoreno rekao da su oficiri krajnje nezadovoljni politikom koju vodi Narodna radikalna stranka i Vlada koju je ona obrazovala, na čelu sa Nikolom Pašićem. Za sve patnje kroz koje je prošao srpski narod neko mora da odgovara. Stoga se oficiri spremaju da sruše tu Vladu i u tome imaju podršku opozicije.

Golgota kroz Albaniju je bila nepotrebna, stoga treba što pre potpisati separatni mir i to sa Nemačkom. Apis je ispričao da je Nemačka bila spremna da zaključi separatni mir sa Srbijom i da je još na početku rata takvu ponudu dala Vladi. Još dok je Vlada bila u Nišu, Nemci su preko svog izaslanika Kučbaha ponudili Pašiću sporazum po kome bi Srbija dobila teritorijalne dobitke, celu severnu Albaniju sa Skadrom, dobrim delom Bosnu, mogućnost ujedinjenja sa Crnom Gorom, pod uslovom da se Srbija odrekne Maćedonije u korist Bugarske.

Da je Pašić prihvatio tu ponudu, izbegli bismo katastrofu i ne bismo doživeli golgotu. Ali Pašić je odbio Kučbahovu ponudu, pravdajući to bojazni da bi ruski car Nikolaj bio protiv toga. Kučbah je rekao da će u tom slučaju Srbija da bude napadnuta nadmoćnim snagama Centralnih sila i posle toga dobili smo Makenzena.

Apis me je pitao šta mislim o svemu tome. Rekao sam mu da sam ja samo jedan mali poručnik i da nije moje da odlučujem o tako važnim stvarima. Ali kao vojvoda koji je krvario tolike godine u Maćedoniji, ne mogu da podržim gubitak Južne Srbije. Tad nisam znao da je nemačka ponuda obuhvatala i Niš i moju Toplicu da to bude bugarska teritorija. Apis je to prečuo, ali mi je ponudio da potpišem listu zaverenika. Kad se uzme u obzir koliko sam ja cenio Apisa, gotovo da sam bio spreman da takvu listu potpišem. Ali, taman da stavim svoj potpis na papir koji mi je poturio Pilac, kad u šator uđe Ljuba Vulović. Čim sam ga video, trgnem se i pomislim da sve što radi Vulović ne samo da ne valja, već je i prokleto. Ja sam o tom čoveku imao loše mišljenje još iz Vranja, kad sam se sa njim sastajao više puta u vezi sa zaverom protiv kralja Aleksandra Obrenovića. Kasnije nam je taj čovek naneo mnogo štete u Maćedoniji, jer je hteo da narodne vojvode potčini oficirima na čijem čelu je stajao. Za mene je Vulović bio pre svega razbojnik. Zato kažem Apisu i Pilcu da mi ne zamere, ali ja ne mogu to da potpišem. Kažem da ne mogu da prihvatim da sam sve te godine krvario džabe. Pogledam u Ljubu Milića i on mi klimne glavom. Rečem da sam njihov prijatelj i da sam spreman da podržim svaku njihovu akciju koja će biti u korist srpskog naroda, ali da ne želim da se mešam u oficirske zavere i da se upisujem u njihovo članstvo. Na to mi Pilac kaže da grešim, jer su se u spisak upisale sve vojvode iz Maćedonije, na čelu sa Vojvodom Vukom. Ja se zakunem da ih neću izdati, ali da ne mogu nigde da se upisujem. Tad se to na tome svrši.

Njihov plan je bio ovakav. Da sačekaju da se kralj i regent evakuišu u Italiju, a da onda oni proglase svoj režim, neku vrstu vojne diktature. Po tom planu trebalo je ubiti Pašića, pohapsiti sve članove Vlade i narodne poslanike, streljati sve one koji ne prihvate politiku zaverenika, prigrabiti državni novac, uzeti komandu nad vojskom i okrenuti leđa kralju. Ja sam smatrao da su to samo njihove priče i hvale koje se neće ostvariti, ali sam za svaki slučaj upozorio neke moje prijatelje da se čuvaju. Laknulo mi je na duši kad ovaj plan nije uspeo. Sreća je bila što prestolonaslednik Aleksandar ne htede da se ukrca na lađu u San Đovani i time pokvario zaverenicima sve planove. Oni su bili strahovito ozlojeđeni, psovali su i grdili, ali nisu smeli nište preduzeti, dok je tu Aleksandar. Da li je regent saznao o njihovim planovima? Kad se uzme u obzir kakva je špijunaža u vojsci, mislim da je plan zaverenika procurio do njega. Držim da su smene u vojsci došle kao posledica toga. Tu se prestolonaslednik konačno odlepio od Crne ruke i pristupio oficirima njihovim protivnicima koji su formirali Belu ruku. Solunski proces je počeo još u Skadru."

Na Solunskom frontu Kosta Pećanac je od Vrhovne komande dobio zadatak da odleti u Toplicu i izvidi da li su istinite glasine koje stižu u Solun o nekakvoj narodnoj buni. Crnorukci su za taj let spremali svog čoveka, pukovnika Božina Simića, ali su ih belorukci preduhitrili izabravši Pećanca Njegov let u Toplicu spasio je život Kosti Pećancu, pošto je bio na spisku crnorukaca za likvidaciju.

Pećanac je pomenuo da je pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis planirao atentate na neke državnike, neprijatelje Srbije. Tu je pre svega mislio na predsednika srpske Vlade Nikolu Pašića i na crnogorskog kralja Nikolu Petrovića. Pećančeva tvrdnja ne mora biti tačna, jer je on te stvari bio samo načuo.

Godine 1923. istoričar profesor Stanoje Stanojević je izdao brošuru pod naslovom „Ubistvo austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda - prilozi pitanju o početku Svetskog rata". U toj brošuri za Apisa je napisao: „Nemiran duh, pun volje za avanture, Dimitrijević je u svom veku spremao i organizovao nekoliko zavera i atentata. On je bio jedan od glavnih organoizatora zavere protiv kralja Aleksandra (1903). U leto 1911. godine slao je čoveka da ubije austrijskog cara ili prestolonaslednika. Ugovorio je u februaru 1914. sa bugarskim tajnim revolucionarnim komitetom da se ubije bugarski kralj Ferdinand. Prihvatio je i organizovao atentat na austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda 1914. u Sarajevu. Slao je čoveka sa Krfa 1916. da ubije grčkog kralja Konstantina, a pokušavao je da uhvati veze sa neprijateljem, i, kako izgleda, organizovao atentat na ondašnjeg prestolonaslednika Aleksandra. Tom prilikom je osuđen na smrt i streljan na Solunskom frontu, u junu 1917. godine".

Više izvora ukazuju na Apisovo organizovanje atentata. Tako, ministar unutrašnjih dela, Ljuba Jovanović Patak, obaveštava u depeši predsednika Vlade Nikolu Pašića o „prevratnim pripremama pukovnika Dragutina Dimitrijevića i njegovih drugova": „...Utvrdio sam da su na Krfu spremali atentat na cara Viljema i kraljeve Ferdinanda i Konstantina, kao i na predsednika Vlade gospodina Pašića, i da je u vojsci stvorena organizacija nekih oficira aktivnih i rezervnih sa zadatkom da se nasilnim putem ustavno-parlamentarna monarhija sa dinastijom Karađorđevića na čelu države zameni nekom oligarhijom u kojoj bi najvišu vlast u državi imali njih deset do petnaest odabranih ljudi, a ovi bi se oslanjali na tu oficirsku organizaciju".

Vojni islednik pukovnik Milan Dunjić saslušao je 10. februara 1917. godine majora Ljubomira Vulovića u istražnom zatvoru u Solunu. Tom prilikom major Vulović je priznao da je pripremao atentate. „Od mene je nikla ideja da se sada, dok ratovi traju, ubiju ova tri vladaoca: nemački car Viljem, bugarski kralj Ferdinand i grčki kralj Konstantin." Vulović je rekao da je na tu ideju došao još prilikom povlačenja preko Albanije, ali da o tome nikoga nije obaveštavao sve do smeštaja na Krfu. Na Krfu je angažovao jedan broj svojih ljudi, a za atentatore na kralja Konstantina odredio je Muhameda Mehmedbašića i Vladetu Bilbiju, snabdeo ih novcem, ispravama za put i oružjem i poslao ih u Atinu. Tek tad je o tome obavestio Apisa, kad je bio siguran da se ta stvar ne može više pokvariti. Međutim, usled bolesti Mehmedbašića ta stvar je propala.

Drugi pešadijski puk Knjaz Mihailo, koji su sačinjavali Topličani, Jablaničani i Pustorečani, formiran je 1886. godine i za garnizon mu je određen grad Niš. Prvi ratni nastup je imao u Prvom balkanskom ratu 1912. godine kad je ušao u sastav Moravske divizije kojom je komandovao general Ilija Gojković. Ova divizija je dodeljena Prvoj armiji na čijem čelu je bio prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Moravska divizija odigrala je važnu ulogu u Kumanovskoj bici i prva ušla u Skoplje 13. oktobra. U ratu sa Bugarima 1913. godine Moravska divizija se nalazila u sastavu Treće armije pod komandom generala Božidara Jankovića. U ovom kratkotrajnom ratu naročito se istakao Drugi pešadijski puk kojom prilikom je dobio nadimak Gvozdeni. U stvari to se desilo već posle Kumanovske bitke, a samo se učvrstilo posle Bregalničke bitke. Jedni kažu da je na pitanje đenerala Bože Jankovića: „Ko probi front na Bregalnici?", odgovoreno: „Opet Gvozdeni". Drugi pak tvrde da su to isto pitanje postavili Bugari i dobili isti odgovor.

U Prvom svetskom ratu Drugi pešadijski puk je svojim silovitim noćnim udarom otvorio Cersku bitku. Patrola od 15 Topličana, sastavljena od starih graničara, prva je naišla na neprijatelja svega 500-600 koraka od čela prednjih trupa. Dakle, Topličani su sačinjavali onu prethodnicu ovekovečenu u filmu Žike Mitrovića „Marš na Drinu". U ovoj borbi Moravska divizija je imala velike žrtve, a samo puk je izgubio 15 oficira. U drugoj fazi bitke na Drini Moravci su naneli strašne gubitke neprijatelju sastavljenom uglavnom od slovenskog življa. Naročito su stradali Ličani iz sastava regimente Ban Jelačić.

U prvoj fazi Kolubarske bitke Moravci su branili položaje iznad Lajkovca u visini ušća Ljiga u Kolubaru, na Vračem brdu i Čovki. Kako su Austrijanci ugrozili odbranu Beograda, Moravska divizija je skinuta sa svog fronta i poslata u sastav odbrane Beograda, gde je stigla preko Grocke. U Kolubarskoj bici Drugi puk je pretrpeo velike gubitke i bio prepolovljen.

U jesen 1915. godine Gvozdeni puk je poslat u Makedoniju na planinu Babunu, koju je pre tri godine bio oteo od Turaka, da bi se preko Bitolja povuko prema Strugi na Ohridskom jezeru. Tu je komandu nad pukom primio major Vojislav Gojković, sin generala Ilije. On je pritom održao govor „najslavnijem puku najbolje vojske". „Junaci! Primio sam komandu nad pukom u kome sam bio komandir čete i komandant bataljona. Ja vas poznajem, sa vama sam bio u svim ratovima, znam vašu hrabrost i vaše požrtvovanje... Vi ste junaci nad junacima... Udruženi... navalili su na nas i prirodno je da nismo mogli odoleti ovoj velikoj navali. Mi nismo propali i nećemo propasti, jer nismo sami... Moramo imati strpljenja, a budite uvereni da će naša slava biti još veća, ako u ovim teškim danima budete istrajali. Mi preživljavamo velike dane, a veliki dani traže velike ljude; teški dani traže strpljenja i veru. Vi ste već pokazali da ste veliki i imajte strpljenja i vere i mi ćemo pobediti."

Na Krfu, po prelasku preko Albanije, puk se vratio u sastav Moravske divizije, koja je ušla u sastav Prve armije generala Miloša Vasića. Na Solunskom frontu puk je učestvovao u borbama na Gorničevu i Crnoj reci. U prodoru u Srbiju puk se istakao u borbi za prelaz preko Vardara. Gvozdeni puk je zauzeo planinu Seličevicu, odakle je napao Niš i osvojio ga od Bugara. Tako je puk posle pune četiri godine video svoj garnizon u Nišu.

Ko su bili komandanti Gvozdenog puka? Prvi komandant je bio potpukovnik Vladimir Ristić, koji je preveo puk kroz sve ratne okršaje Balkanskih ratova, a umro je u Štipu od kolere u vreme zatišja posle Bregalničke bitke. Na početku Prvog svetskog rata pukom je komandovao pukovnik Milivoje Stojanović rodom iz Požarevca, koji je poginuo na lazarevačkim položajima 1914. godine. O njemu je Milosav Jelić ispevao lepu pesmu, koja se u puku pevala sve do njegovog rasformiranja 1941. godine. Zatim je komandu preuzeo potpukovnik Dimitrije Milić, za koga se zna da je bio istaknuti crnorukac. Poginuo je na Solunskom frontu. Potom je komandu primio pešadijski pukovnik Alimpije Marjanović, koji je vodio puk sve do proboja fronta 1918. godine. Ovaj oficir je imao značajnu ulogu u organizovanju četničkih jedinica u Makedoniji početkom Dvadesetog veka. U puku se borio i Jovan Naumović, koji je takođe četovao po Makedoniji. On je iz ratova izišao sa jedanaest rana. Pukom drugog poziva komandovao je u Makedoniji major Vojislav Gojković, crnorukac kome se u Solunu sudilo.

Sve ovo pokazuje da se podela u vojsci odrazila i u Gvozdenom puku. Kako su se na ovaj puk oslanjale četničke jedinice, to su se i one podelile. Stari četnici, narodne vojvode, bili su svi odreda uz regenta Aleksandra i podržavali ustavni poredak. Mladi četnici, oficiri vojvode, bili su uglavnom crnorukci i radili su na rušenju monarhije. Zabeleženo je da je Apis bio za republiku, a da je oficirski krug oko njega video upravo njega za predsednika te republike, onako kako je u Turskoj to bio Kemal-paša Ataturk.

Mislim da se ni Toplički ustanak ne može razumeti bez ukazivanja na sukob u vojsci. Činjenica je da je glavni organizator ustanka bio Kosta Vojinović, za koga je utvrđeno da je pripadao crnorukcima. Po jednima, Kosta je bio ranjen prilikom povlačenja preko Kosova i iz tog razloga se zaustavio u kući svog oca Jovana Vojinovića u Kosovskoj Mitrovici, gde je ovaj bio predsednik Opštine; po drugima, mladog potporučnika su crnorukci ostavili da digne ustanak, jer bi ta buna išla njima u prilog.

U svakom slučaju, Solunski proces se nije mogao održati bez likvidacije četničkih vojvoda crnorukaca. Pošto je Voja Tankosić poginuo u Trsteniku 1915. godine prilikom sloma Srpske države, glavni oslonac Apisu u četničkim redovima bio je Vojin Popović - Vojvoda Vuk.

Za Vojvodu Vuka Milosav Jelić je napisao: „Naš najveći junak poginuo je u jurišima na Crni kamen na Gruniškom položaju 16. novembra 1916. godine kao komandant dobrovoljačkog četničkog odreda". Njegova biografija kaže da je kao pešadijski potporučnik Vojin Popović bio zaverenik u likvidaciji poslednjih Obrenovića. Kao četnik svoje prvo borbeno krštenje doživeo je na Čelopeku 1905. godine. „Otada pa do svoje smrti Popović se posvećuje isključivo nacionalno-revolucionarnoj akciji i borbi na terenu u kojoj stiče najveći autoritet i slavu legendarnog junaka, ušavši u istoriju borbe srpskog naroda za slobodu, nezavisnost i ujedinjenje pod imenom Vojvoda Vuk."

U razdoblju od 1905. do 1912. godine Vojvoda Vuk je organizator otpora narodnih masa u Staroj Srbiji i Makedoniji. U ratovima 1912-13. godine učestvuje sa svojim četnicima kao prethodnica, a prilikom povlačenja 1915. godine kao zaštitnica regularne vojske. Na Solunskom frontu Vojvoda Vuk u činu potpukovnika je komandant Dobrovoljačkog odreda kojem se poveravaju najteži zadaci. U svim tim bojevima stekao je renome da ga „kuršum ne bije". Međutim, u najtežoj borbi na Kajmakčalanu, na Crnom kamenu više Gruništa, kad je pobeda već bila izvojevana i bugarske trupe razbijene, pogodio ga je jedan metak tačno u srce. O pogibiji Vojvode Vuka su posle rata širene glasine da je ubijen s leđa, kako bi njegovim nestankom bio omogućen Solunski proces Crnoj ruci. I sam Kosta Pećanac pričao je tako nešto po Toplici. Milosav Jelić je u svom dnevniku zabeležio da je Vojvoda Vuk slat tamo gde mora da pogine. On je prisustvovao jednom telefonskom razgovoru u kojem neko iz Vrhovne komande naziva Vojvodu Vuka kukavicom što ne juriša na gotovo neosvojivi vrh Kajmakčalana. Reći Vuku da je kukavica! Juriš je izvršen, četnici su osvojili Crni kamen padajući jedan preko drugoga, čime je francusko-britanskim snagama omogućeno da bez borbe uđu u Bitolj. Vojvoda Vuk, koji je bio na čelu juriša, prošao je sa lakšom ranom na levoj ruci. Metak ga je pogodio posle borbe, dok su ga previjali. Milosav Jelić piše da bi Solunski proces bio nezamisliv da četnici nisu izginuli na Kajmakčalanu. Četnički dobrovoljački odredi, kojima je komandovao Vojvoda Vuk, bili su udarna pesnica Srpske vojske. Da je Vojvoda Vuk došao sa svojim četnicima u Solun, da je udario pesnicom o sto pred Pašićem i Aleksandrom, niko se ne bi usudio da organizuje najkontroverzniji proces novije srpske istorije.

Na kraju, ovo izlaganje sam napisao na osnovu svog romana "Narodna buna 1 - Četnici", u kome sam obradio četovanje srpskih dobrovoljaca po Turskoj carevini. Svi istorijski podaci u romanu su uzeti iz zabeležaka, dnevnika, arhive pojedinih aktera. Pošto se ne radi o naučnom nego o književnom radu, nisam navodio naučnu aparaturu, jer to ne bio bilo primereno romanu. Taj posao sam prepustio istoriografima, čiji je prevashodni zadatak da sakupe relavantne podatke za pisanje istorije. Pisac uzima slobodu da se tim podacima koristi, da ih kombinuje i tumači u sklopu svojer zamisli romansiranja stvarnih događaja. Pri tom, istoričar piše opštu, faktičku istoriju, a pisac ličnu, imaginarnu povest. Pitanje je koja je istorija tačnija, što je postavio još Engels vrednujući Balzaka.

(Kraj)