Postdemokratija

Trinaesti aprililili

Ko će 13-og aprila, povikati aprilili? Vlast ili opozicija? Da li će Vučić, Brnabićka i Maja, prvog aprila saopštiti da im ne pada na pamet da podnesu ostavke, pa 13-og objasniti da su se šalili i povući se. Ili obrnuto, prvog objaviti da će odstupiti sa vlasti, a onda 13-og reći da je to bila samo prvoaprilska šala? Ili će, pak, opozicija, tog 13-og aprila, biti prinuđena da prizna da su zahtevi za ostavkama bili neslana šala? Hoće li trinaestog aprila doći do sukoba na ulicama Beograda i šta biva sutra. Hoće li posle 13-og aprila osvanuti 6. oktobar? Ili će opet biti raspisani vanredni izbori, pita se kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši podpredsednik u Đinđićevoj vladi i ambasador u Tel Avivu, kome još nije došlo u glavu (napomena redakcije) da je Vučić već ''klinički mrtav''

Piše: Mile Isakov

Opozicija je naredila Vučiću, Brnabićki i Maji Gojković, kao i Bujoševiću, da hitno podnesu ostavke. Ako to ne urade, zapretila je velikim svesrpskim protestima u Beogradu u subotu 13. aprila. Prva asocijacija je na 5.oktobar dvehiljadite, dakle da bi toga dana trebalo da se okupi nekoliko stotina hiljada građana, pod čijim bi pritiskom vlast jednog čoveka trebalo da padne. Na miran način, bez većih sukoba i posledica.

Odmah da kažem da iz sve snage i srcem navijam za to. Ali!!!

Da li će baš tako biti? Da li je uopšte moguće u ovom trenutku i na takav način srušiti Vučića? Da li je zrelo? Na osnovu upada u RTS i opkoljavanja Vučića na Andrićevom vencu, reklo bi se da nije. To što je uradio Boško Obradović podseća na ono što je radio njegov zemljak Velja Ilić petog oktobra, ali nije isto jer uslovi nisu isti. Bez Veljine robusne energičnosti, kada je probijajući se iz Čačka do Beograda rušio sve barijere koje mu je vlast postavljala na tom putu, verovatno ni 5.oktobar ne bi bio tako efikasan. Ali ni Velja ne bi to mogao izvesti da nije bilo svih onih koji su godinama stvarali atmosferu u kojoj je to bilo moguće. Veljina drčna borbenost donela je tog dana odlučujuću prevagu, podižući elan, energiju i odlučnost protesta, ali je u Beogradu takođe bilo sve spremno. Postojala je kritična masa od oko 500 hiljada ljudi i poprilično jasan plan kako zadati taj završni udarac. Danas se čini da ova opozicija ne može da okupi toliki broj građana, da teren nije pripremljen i da ne postoji ni strategija ni taktika za konačni obračun. A dodatni problem je i direktna posledica petog oktobra, posle koejeg nije došao šesti. Dakle, miting zakazan za trinaesti april poprilično inhibira i pitanje šta biva Dan posle.

Deset godina je trajala ta borba protiv Miloševićevog režima, svuda po Srbiji i u svim strukturama društva. Sve opozicione partije i pokreti, nevladine organizacije, nezavisni sindikati i mediji, naročito lokalni, studenti i đaci, koji su ubeđujući svoje babe i dede razbili najtvrdokornije uporište režima u penzionerima, lomili su kosku po kosku tog političkog frankenštajna, tako da se on srušio već pri prvom kontaktu sa protestantima prilikom upada u Skupštinu tog petog oktobra. Pomenimo samo one najveće obračune, od 9.marta 91, kada je ipak smenjen direktor RTS-a, do svakodnevnih protesta 97, posle čega je preuzeta vlast u svim većim gradovima, da bi tek 2000-te bilo zrelo.

Ovom današnjem farankenštajnu još nisu izbijeni ni najklimaviji zubi, kao što su vazduplohov Babić, seksualni napasnik Jutka iz Brusa i onaj predsednik Grocke koji naručuje ubistva novinara. Ili beogradski kutnjaci koji se skrivaju iza fantomki iz Savamale, iza lažnih doktorata, dok protivzakonito posluju sa milionima eura. Da ne govorim o ministrima sa punim koferima banana ili sa dezerterskim iskustvom na čelu vojske uz podršku tetke iz Kanade.

To bi prvo trebalo učiniti, povaditi te kvarne zube režimu, da ne može da ujeda. To su realniji zahtevi, lakše ostvarljivi a neumitno vode konačnom cilju. Samo tako se ruši diktatorsko utvrđenje, vadeći kamen po kamen iz bedema kojim se opasao. Što bi rekao deda Đoleta Balaševića kada ga je podučavao da ne može da mrzi ceo jedan narod, nego jednog po jednog, pa dokle stigne.

Asocijacija na 5.oktobar neminovno nameće podsećanje i na Marksovu misao da se istorija ponavlja dva puta, prvi put kao tragedija a drugi put kao farsa. Možda je srećna okolnost što nama ovo nije ni prvi, ni drugi put. Naše istorisko iskustvo preopuno je primerima nasilnih smena vlasti. Samo knez Miloš i Josip Broz Tito nisu sa vlasti nasilno oterani ili ubijeni. A to znači da smo imali previše diktatora. Zapravo, znajući i ovu dvojicu preživelih, može se reći da je vekovima diktatura ovde pravilo a demokratija, ako je ikad za kratko bilo, izuzetak. Aktuelnim politički korektnim rečnikom govoreći, u Srbiji je kršenje zakona i izbegavanje propisa sasvim uobičajena stvar i zajednička navika i vlasti i građana. U našoj istoriji nikad se nije poštovala podela vlasti, na osnovu koje bi funkcionisale institucije sistema i tačno se znalo gde se donose koje odluke i ko za njih snosi odgovornost, čime bi se ustanovio ključni princip za demokratsku smenu vlasti.

Zahvaljujući tome ovde je uvek društvo zavisilo od vlasti, a ne vlast od društva. Kad je to tako naopako nasađeno, a i danas je tako, vlast nema nikakvog razloga da strepi od društva, naprotiv građani strahuju od vlasti. Taj osećaj ljudi da ne mogu ništa da promene, mada imate sve institucije i neophodne alatke, dovodi do očaja, a povremeno i pobune koja onda ne vidi drugo rešenje osim da se sve sruši. A posle, srediće se već nekako. Sa uverenjem da ne može biti gore, mada nas je iskustvo najčešće demantovalo.

Ovoga puta je nešto drugačije po tome što se već u fazi rušenja razmišlja i o tome šta će biti posle, posebno o tome ko će biti kalif posle kalifa. I to čini krajnje neizvesnim taj 13. april. Veliko je nepoverenje učesnika u protestima prema liderima opozicije, a još veće kod onih nezadovoljnih građana koji zbog toga ni ne učestvuju u šetnjama po gradovima širom Srbije, tako da nije izvesno da će se na njihov poziv odazvati kritična masa dovoljna za taj dan D. Kad najavite D day, ljudi danas očekuju i plan za Day after.

Sa iskustvom nikad dočekanog 6. oktobra postali su oprezniji. Dan posle, postao je jednako važan, ako ne i važniji od samog dana konačnog obračuna. To nepoverenje, izazvano pre svega činjenicom da su skoro svi već jednom izneverili dok su bili na vlasti, dovodi u pitanje i sam smisao, odnosno ciljeve i plan akcije pri tako masovnom okupljanju u Beogradu protestanata iz cele Srbije. Ne zna se šta se tačno želi postići tim generalnim mitingom, pa se ne zna ni šta se sve može očekivati da se dogodi toga dana i posle njega, naročito ako ništa od preambicioznih zahteva ne bude prihvaćeno, što je vrlo verovatno. Pa ni ako kojim slučajem taj protest donese neke rezultate.

To nepoverenje Vučić koristi i podstiče besomučno ponavljajući kako je Obradović fašista, a Đilas i Jeremić tajkuni koji bi opet da pljačkaju državu i građane. Naravno da, po običaju, besramno preteruje, dok ništa ne čini da se to utvrdi tamo gde treba, na sudu. Ali ima tu nešto što i dobar deo građana muči. Zato bi trenutni lideri opozicije, koji su očigledno preuzeli proteste, trebalo da odustanu od toga, da do trinaestog aprila pronađu i afirmišu neka nova lica i njima prepuste vođstvo. Dva su odlučujuća razloga zbog kojih bi to trebalo da urade. Prvi i najvažniji je da se time građanski protesti vrate građanima, da se otklone sve sumnje i hipoteke prošlosti, kako bi se oslobodila i razmahnula nova autentična energija koja ih je pokrenula i učinila toliko značajnim da je vlast počela da se trese.

Drugi, ne manje važan, razlog je upravo neutralisanje kontraofanzive vlasti, koja pokušava da diskvalifikuje celokupne proteste i sve nezadovoljne građane, poistovećujući ih sa "fašistima" i "tajkunima" , koji navodno manipulišu njima zarad svojih ličnih interesa. Time bi se zapravo izbio glavni, odnosno jedini adut iz ruku Vučića, koji koristi u svojoj kampanji protiv demonstranata i svih argumenata za promenu vlasti i nakaradnog sistema koji je uspostavila.

Kao i obično u kriznim situacijama, Vučić preti vanrednim izborima, znajući da na njima može da već proverenim metodama zastrašivanja i ucena, uz razrađenu krađu glasova, može da namakne većinu. Ali, sada je i to drugačije. Opozicija se opametila i složna je u tome da na takve izbore ne izlazi. Jasno je saopštila da nema nikakvih izbora dok se ne oslobode mediji, pročiste birački spiskovi i zabrani takozvana funkcionerska kampanja, odnosno dok se tako ne stvore uslovi za koliko toliko ravnovpravnu utakmicu.

Zato je Vučić navodno još uzdržan, mada su svi u rukovodstvu SNS apsolutno i jednoglasno za izbore, pošto im je on tako naredio. Plaši se, naime, da bi, ako opozicija ostane dosledna, tim neregularnim izborima mogao samo da izgubi legitimitet, koji sad bar formalno ima. Vreme za razmišljanje, koje je zatražio navodno zbog Kosova i pregovora sa nekim velikim investitorima, zapravo će iskoristiti da pokuša da oko toga zavadi i podeli opoziciju, a podmićivanjem zavrbuje što veći broj stranaka koje formalno nisu u vlasti, pa i neke iz njegove koalicije, da izađu na izbore predstavljajući se kao opozicija. Naravno i da proveri da li bi to moglo da mu prođe kod onih koji o svemu u svetu odlučuju, pa i o njegovoj sudbini. Mogao bi on da, što milom što silom, navuče popriličan broj strančica, nekima čak i da doda nešto glasova. A, neke bi možda i same napabirčile census u odsustvu prave opozicije,ali pitanje je da li će Veliki brat imati živaca za takva njegova prenemaganja.

Lično ne verujem da će spoljni mentori još jednom nasesti na njegovu foru da izbore mora održati pre nego što narodu servira njihovo rešenje za Kosovo, jer posle neće imati nikave šanse. U principu, jebe se njima šta će sa njime biti posle.

Dakle, izbora verovatno neće biti, ali to ne znači da, za razliku od Vučića, mi nemamo izbor.