Natrag

Esej

Nečista krv iz podkopaoničkog kraja (2)

Niske strasti gazda Jutke

Bruska priča o muškarcu napasniku i ženama njegovim žrtvama bila bi petparačka da nije politička. Čovek iz Brusa po imenu Milutin Jeličić, po nadimku Jutka, inače porodičan, sa ženom i decom, ima nekakav čudni poriv seksizma da uznemirava tuđe žene. To može da bude i bolest, slučaj za psihijatriju. Da je na pojavnom nivou, slučaj ne bi bio za javnost, verovatno bi ga neko od muževa, braće, rođaka... napastovanih žena jednostavno pretukao i tako bi se sve završilo na običajnom pravu. Napasnik ne bi mogao da prođe nekažnjen.Problem je u tome što je taj Jutka predsednik Opštine Brus! Zabeleženo je da je on atakovao na sedam žena, koje su nasilje prijavile vlastima. O slučaju heroine Marije Lukić, koja se oduprla palanačkom paši, piše najstariji živi srpski pisac - disdent Ivan Ivanović, čiju priču objavljujemo u dva nastavka

Ivan Ivanović

2.

Da se vratimo Mariji Lukić, Antigoni iz Brusa. Zašto Antigona?

Obično se primer Antigone, junakinje Sofoklove istoimene tragedije, uzima kao paradigma borbe žene za svoja prava. Ova hrabra žena, čije i ime kaže da je izuzetna (protiv generacije), ustaje protiv vlastodršca, koji nameće zemaljski zakon a odbacuje božji. A božji zakon je iznad zemaljskog. Antigona brani božji zakon. (Danas bismo rekli zakon o ljudskim pravima.) Stoga je Antigona jedan od najsvetlijih likova svetske književnosti.

Inače, Sofoklova tragedija pripada tebanskom mitu, jednom od najkrvavijih u grčkoj religiji. (Samo je tragedija Agamemnonovih potomaka, orestija, krvavija.) To je priča o tebanskom kralju Edipu, koji je iz neznanja ubio svog oca i oženio se svojom majkom. Iz tog rodoskrvnog braka izrodilo se četvoro dece, sinovi Polinik i Eteokle i ćerke Antigona i Ismena. Kad je Edip saznao za svoju tragičnu krivicu (krivicu bez krivice), čiodom je probo svoje oči i tako oduzeo sebi vid. Njegova majka, odnosno žena, Jokasta se obesila. Edip odlazi u hram na Kolonu da ispašta svoje grehe. Prati ga ćerka Antigona da mu olakša bol. (Sofokle je ovu priču obradio u dve tragedije, „Kralj Edip" i „Edip na Kolonu".)

Po stradanju Edipa, vlast u Tebi preuzima Jokastin brat Kreont. Za razliku od Edipa koji je bio pravičan, Kreont je surov i okrutan vladar, kome je vlast jedini cilj.

Apsolutistički vladar bezosećajnog i hladnog srca. Priča o Antigoni izgleda ovako.

Kad su stigli Edipovi sinovi da vladaju Tebom, među njima nastaje rivalstvo. (Borba za vlast. Slično je bilo sa Nemanjinim sinovima). Po važećem pravu na nasleđe, presto pripada starijem Poliniku. Ali Kreont daje vlast mlađem Eteoklu, jer je smislio da preko njega vlada Tebom. Polinik odlazi u izgnanstvo, traži pomoć u Argu. Otuda dolazi sa vojskom, koju predvodi sedam vitezova (Eshilova drama „Sedmorica protiv Tebe"), napada Tebu. U nastalom građanskom ratu Polinik i Eteokle ginu, vlast ostaje Kreontu.

Kreont izdaje zapovest da se Etiokle sahrani uz najveće počasti, jer je branio otadžbinu, tačnije kralja. Još naređuje da Polinik ostane nesahranjen, prepušten grabljivicama da ga rastrgnu. Kreont, novi stari vladar Tebe, sledi autokratski zakon koji ne dozvoljava sahranu neprijatelja države. Antigona, sestra poginule braće, odbacuje vladarev zakon i odlučuje se za božji. A po božjem zakonu, mrtvi moraju da budu sahranjeni, bez obzira na kojoj su se strani borili u građanskom ratu. (Uzgred: Gde je sahranjen Draža Mihailović?)

Sahranjujući brata Polinika mimo vladareve volje, Antigona krši Kreontovu zapovest, ali izvršava obavezu prema bogovima kojima pripada duša poginulih. Kreont osuđuje Antigonu na zazidavanje (u nas pesma „Zidanje Skadra"), no ona bira smrt umesto poniženja.

Posledica Kreontovog neprihvatanja božjeg zakona je tragedija i njegove porodice. Ubija se njegov sin Hemon, koji je zaljubljen u Antigonu, ubija se njegova žena Euridika. Tako je kažnjen i Kreont, kome je otvorio oči tek prorok Tiresija, najvidoviti slepac staroga sveta.

Tvorac mitske drame o događajima u Tebi, Sofokle, u potpunosti staje na stranu Antigone. Samostalna je i beskompromisna. Hrabra je i ustrajna kod svojih odluka. Oseća sestrinsku ljubav i zato ne sluša tuđe naredbe, već sledi svoje srce. Svesna posledica srlja u propast. Ona je pozitivan lik u svakom smislu, vođen ljubavlju: "A ja samo za ljubav na ovaj dođoh svet."

„U središtu dramskog zbivanja je Antigona i njena sestrinska ljubav, a izvor sukoba i uzrok Antigoninog stradanja je nesklad između naloga i zakona vlasti na jednoj strani, i naloga ili diktata srca i nepisanih zakona morala - na drugoj strani. Pojedinac (Antigona) suprotstavljen je vlasti u liku Kreonta. Antigona u prevodu znači - protiv generacije. U tom suprotstavljanju pojedinac je usamljen i nemoćan, pa je njegovo stradanje neminovno. Glavni junak, Antigona, od samog početka zna da će tako biti, ali, i pored toga ne odustaje od svojih namera koje su uzvišene. Iz tih razloga je i ovo stradanje glavne junakinje poprimilo oreol tragičnosti, jer ona se bori za pravo na ljubav prema bratu koja je starija od svakog zakona, za pravo da sama odlučuje kako će postupati.

Antigoni snagu daje i uverenje da postupa časno i da se zalaže za pravednu stvar koja ne povređuje društvene norme. Međutim, ona ipak strada. (U tome i leži njena tragička krivica - svesno je izabrala ono što je zabranjeno). Naravno, na njenoj strani su i božji zakoni, za koje će sama reći da su nepisani ali večni."

U modernoj verziji „Antigone", Marija Lukić iz Brusa se bori ne samo za svoju čast i poštenje, nego i za pravo žene, izvojevano još od Klare Cetkin, da bude „svoga tela gospodar". Zato se ona toliko razlikuje od „hora žena" koje podržavaju nasilnika Jutku, koji drži da u ime vlasti koje se domogao ima pravo na „tuđe žene i tuđe živote". Između egzistencije i esencije, Marija Lukić bira ovo drugo. Zato sam rekao da je ona „Antigona iz Brusa".

Nasuprot Antigoni je njena mlađa sestra Ismena. Iako ne manje čestita od Antigone, iako u potpunosti deli njena shvatanja, ona se ne usuđuje da se suprotstavi Kreontu, jer „žene smo, pa nećemo s muškarcima se boriti; pa onda nama jači zapovedaju, te i to i još gore valja slušati. Ja, dakle, moliću se pokojnicima nek oproste, jer ovo jači nameću, i poslušaću vlast. Ta upinjati se nad snagu svoju - nije pamet nikakva."

U našooj verziji „Antigone" u Brusu u liku Ismene javlja se Snežana Bojić. Njena ispovest u Život priča za mene je bila još potresnija od Marijine. Jer, Marija Lukić je sazdana sva od snage, od ličnosti, od prkosa. Marija na prkosima! Snežana je sva u slabosti, u patrijarhalnosti, u pokoravanju. Njena priča izgleda ovako.

Seljačko dete, skromna, neprimetna, pomalo anksiozna, Snežana Bojić je u emisiji bila impresivna. Ona je sva u patrijarhalnom moralu reda i zakona. Roditelje uzdiže do božanstva. Ponajbolji đak u generaciji, od osnovne škole u Brusu do filološkog fakulteta u Beogradu, Snežana se okvalifikovala za bibliotekara. Šta je normalnije nego da posao potraži u svom zavičaju? Sticajem okolnosti, njen otac Andreja je odrastao sa Jutkom, valjda su iz istog sela Kobilja, samo što je Jutka sad predsednik Opštine Brus a Andreja zemljoradnik. Razume se da Andreja odlazi Jutki da traži posao za ćerku. Jutka ga prima drugarski i zemljački, Snežana može odmah da počne da radi u gradskoj biblioteci, tim pre što je direktorka sestra od strica predsednika Opštine. Srećna zbog zaposlenja, Snežana kupuje čokoladu i odlazi čika Jutki da se zahvali. Prijatelj njenog oca! Ljube se po srpski triput u obraz!

No nisu prošla ni dva tri dana od Snežaninog zaposlenja, a čika Jutka dolazi u biblioteku da se kod sestre raspita kako je nova službenica. Direktorka poziva Snežanu u svoju kancelariju, ali je Jutka sad ljubi u usta! Snežana je preneražena, ne zna kako da postupi, a Jutka joj zavlači ruku pod suknju, ide direktno na polni organ. Snežana je uspela nekako da pobegne, no njene muke tek sad nastaju. Od čika Jutke stižu esemesovi, kao i Mariji, ono bljutavo Volkim te, želkim te, ljubkim te. Devojka je očajna, roditeljima ne sme da se požali, a direktorka podvodačica je šalje da ide u predsednikovu kancelariju jer se ovaj tamo dosađuje i traži mlado društvo.

Konačno je Snežana Bojić smogla snage da se poveri majci, ali je pukla, dospela je na psihijatrijsku kliniku u Nišu na lečenje. Kad je Andreja Bojić čuo kako njegov školski drug postupa sa njegovom ćerkom, imao je dva izbora: ili da primeni srednjovekovni zakon ili da se obrati modernom pravu. Izabrao je ovo drugo, tražio je za svoje dete pravicu na sve strane, konačno se obratio pismom i predsedniku države Aleksandru Vučiću, uveren, kao i cela jedna generacija pre njega koja se obraćala Titu, da sa izvora teče bistra voda samo je ovi dole zamute. Naravno, dobio je birokratski odgovor iz predsednikovog kabineta da će „njegovu predstavku da proslede nadležnim organima".

Milutin Jeličić Jutka je odgovoran za sudbinu dve mlade žene, koje su imale ponos da mu se ne podaju i to iznesu u javnost: Mariju Lukić je ostavio bez posla, Snežanu Bojić je poslao na psihijatrijsku kliniku.

3.

U našoj narodnoj epici ima više Antigona. Ta epika zastupa visoku etiku, zato je u vrhu evropske književnosti, što je potvrdio i jedan Gete.

Da pogledamo samo neke od tih etičkih pesama.

Prva u nizu tih pesama je „Bolani Dojčin", svakako iz Dušanovog vremena kad je Solun bio i srpski grad. Dojčin, predvodnik solunskih Srba, epski junak, teško je oboleo i o njemu se ništa nije čulo devet godina. Kad je muslimanima iz Soluna postalo jasno da Dojčina više nema, jedan od njih, Uso Arapin (za narodnog pevača svaki musliman je Arapin), verovatno Turčin, razapeo je čador u Solunskom polju i pozvao srpske junake na dvoboj. (Dvoboji su bili česti u Srednjem veku, ja sam u romanu „Vojvoda od Leskovca" opisao srpskog megdandžiju Iliju Strelju, koji je pod Deligradom zastupao Srbe u megdanima sa turskim izazivačima.) Ali, u Solunu nema više junaka koji bi izašao Arapinu na dvoboj! Onda je Arapin udario porez na Solun: Sve na dvora po jalova ovna, / Po furunu ljeba bijeloga, / I po tovar vina crvenoga, / I po kondir žežene rakije, / I po dvadest žutijeh dukata, / I po jednu lijepu đevojku, / Ja đevojku, ja nevjestu mladu, / Kojano je skoro dovedena, / Dovedena, jošte ne ljubljena. Solun ropće pod sramnim porezom, sav se izredio u davanju, red je došao na Dojčinove dvore. Pošto je Dojčin oboleo, čuvaju ga sestra Jelica i žena Anđelija. One su sakupile porez, ali nema ko da ga odnese, jer Dojčinova sestra ne pristaje da ode u Arapinov čador. Kad su se žene požalile Dojčinu, ovaj se rešio na dvoboj. Veliki srpski junak! Žene su ga nekako uvile u platno, da mu se kosti ne razminu, tu mu je ubojito oružje, ali mu je konj doro nepotkovan. Anđelija vodi konja Petru nalbantinu, Dojčinovom pobratimu, da ga potkuje na veresiju, platiće mu ako se živ vrati sa megdana. No Petar nalbatin (tadašnji Jutka!) vidi svoju šansu da dođe do Anđelije. Progovara: "Anđelija, moja snaho mila! / Ja ne kujem konje veresijom; / Da mi dadeš tvoje oke čarne, / Da ih ljubim, dok se pobro vrati / I dok mene potkovicu plati." Slede veličanstveni stihovi ženskog ponosa: „Anđelija ljuta i prokleta, / Ona planu, kako vatra živa, / Pa odvede nekovana dora." Žena velikog junaka Dojčina ne može da ljubi nalbatine!

o Ukratko, kad se Dojčin pojavio u Solunskom polju, pokazalo se da Arapin i nije neki junak, hrabar je samo dotle dok mu se niko ne suprotstavi. Kad je video Dojčina, dao se u bekstvo, Dojčin ga je pristigao na gradskoj kapiji i prikovao kopljem za zidine. Zatim je otišao da se naplati Petru nalbatinu. Shodno srednjovekovnim običajima, Dojčin je izvadio oči nasilnika i odneo ih svojim velikim ženama, sestri Jelici i ljubi Anđeliji: „Pa izvadi oči Arapove, / Te ih baci svojoj miloj seji: / "Eto, sele, oči Arapove, / "Neka znadeš, da ih ljubit' ne ćeš, / "Sele moja, za života moga." Pa izvadi oči nalbantove, / Te ih daje ljubi Anđeliji: / "Naj ti, Anđo, oči nalbantove, / "Neka znadeš, da ih ljubit' ne ćeš, / "Ljubo moja, za života moga." / To izusti, a dušu ispusti."

o Sledeće dve pesme su vezane za najčestitiju i najpravičniju ženu srpske poezije, majku Kraljevića Marka, Jevrosimu majku. U prvoj pesmi „Ženidba kralja Vukašina" Jevrosima je devojka, sestra vojvode Momčila. U drugoj pesmi „Uroš i Mrnjavčevići" ona je starica, ostarela majka Kraljevića Marka.

o Vukašin kralj Skadra (istorijski netačno) rešio je da zavede ženu vojvode Momčila sa Durmitora. Kralj piše Momčilovoj ljubi Vidosavi knjigu (pismo - nije bilo SMS poruka kao u vreme Jutke!), u kojoj je poziva da napusti svog muža i prikloni se njemu. Obećava Vidosavi gospodski život u primorskom Skadru, sve u svili i kadivi.Budući da je Vidosava nezadovoljna pastirskim životom na planini, kraljevo pismo je našlo pogodno tlo. Vidosava se odlučuje na izdaju muža, inače velikog junaka vojvodu Momčila. Stoga poziva pismom kralja Vukašina da dođe na jezero sa vojskom, a ona će da onesposobi za borbu svog gospodara. Da bi to učinila morala je da učini tri stvari: da zakatrani Momčilov mač da ne može da se izvuče iz korica, da sagori krila njegovom krilatom konju Jabučilu i da veže njegovu sestru Jevrosimu. Tako je kralj Vukašin dobio bitku protiv vojvode Momčila izdajom. Vojvoda Momčilo je pogubljen kad je pokušao pomoću platna koje mu je dobacila sestra Jevrosima (prethodno je iščupala kose da bi se odvezala) da se domogne Pirlitora grada, jer je Vidosava presekla platno. No zaplet pesme počinje tek kad je Vukašin ušao u Pirlitor i domogao se Momčilovog oružja i video kakvog je junaka pobedio. Lepi stihovi:

„Al' da vidiš čuda velikoga: / što Momčilu bilo do koljena, / Vukašinu po zemlji se vuče; / što Momčilu taman kalpak bio / Vukašinu na ramena pada..." „Tad govori kralju Vukašine:/ „Avaj meni do boga miloga! / Nuto kurve mlade Vidosave! / Kad izdade ovakog junaka, / koga danas u svijetu nema, / to li mene sjutra izdat neće!"

I kralj odlučuje da „razapne kuju Vidosavu konjma na repove" a oženi se Momčilovom sestrom Jevrosimom, počupane kose. Kralj je odveo Jevrosimu u Skadar na Bojani, načinio je kraljicom i s njom dobio sina Marka (Kraljevića). „A Marko se turi na ujaka,na junaka vojvodu Momčila."

Nema sumnje da je Vidosava jedna od najnegativnijih žena u našoj narodnoj epici.

Pesma „Uroš i Mrnjavčevići" istorijski je više utemeljena od prethodne. Po smrti cara Dušana velikaši se grabe o njegovo carstvo. Na presto pretenduju tri brata Mrnjavčevića, kralj Vukašin, despot Uglješa i vojvoda Gojko. Oni potiskuju Dušanovog sina nejakog Uroša, koji je još dete. Sastaju se na Kosovu kod Samodreže crkve (neki kažu da je to bilo kod Gračanice) i svađaju oko nasleđa. Pošto ne mogu da se nagode, šalju svaki posebno svog čauša protopop Nedeljku u Prizren, koji je pričestio Dušana, da on odluči na koga je carstvo. No pop se ne usuđuje da odredi, zna s kakvim silama ima posla. Zato šalje čauše u Prilep gde stoluje Marko Kraljević."Kod mene je knjigu naučio, /

Kod cara je Marko pisar bio, / U njega su knjige starostavne, / On će kazat na koga je carstvo."

Pop upućuje na Marka, jer se Marko ne boji nikoga do Boga. Tako se Marko našao u čudu, Vukašin mu je otac, a Uglješa i Gojko stričevi.

o Kad je Markova majka Jevrosima čula šta hoće čauši, obratila se Marku rečima koje predstavljaju vrhunac etike srpske istorijske misli.

o „Kol'ko Marko težio na pravdu,/ Tol'ko moli Jevrosima majka:/"Marko sine jedini u majke!"Ne bila ti moja rana kleta,/"Nemoj, sine, govoriti krivo/"Ni po babu, ni po stričevima,/"Već po pravdi Boga istinoga;/"Nemoj, sine, izgubiti duše;/"Bolje ti je izgubiti glavu,/"Nego svoju ogr'ješiti dušu."

o Marko uzima starostavne knjige i odlazi na Kosovo u Samodreža crkvu. Presuđuje da je carstvo na Urošu: "Knjiga kaže, na Urošu carstvo,/"Od oca je ostanulo sinu,/"Đetetu je od koljena carstvo./"Njemu carstvo care naručio/"Na samrti, kad je počinuo."

o Zbog toga što je sudio po pravdi, Marko umalo nije od oca izgubio glavu. Dobio je strašnu kletvu od oca:

„Na Marka je vrlo žao kralju,/Te ga ljuto kune i proklinje:/"Sine Marko, da te Bog ubije!/"Ti nemao groba ni poroda!/"I da bi ti duša ne ispala,/"Dok Turskoga cara ne dvorio!"

Ali i blagoslov od cara, koga je on imenovao:

Kralj ga kune, car ga blagosilja: "Kume Marko, Bog ti pomogao! /"Tvoje lice sv'jetlo na divanu! /"Tvoja sablja sjekla na mejdanu! /"Nada te se ne našlo junaka! /"Ime ti se svuda spominjalo, /"Dok je sunca i dok je mjeseca!"

Što su rekli, tako mu se steklo.

4.

U odbrani Marije Lukić iz Brusa (i inih Marija od svugde) da bude svoga tela gospodar, što je suština ženskog prava, potegao sam literarni argument, jer ga najbolje poznajem. Postoji, međutim i pravni argument, to je deklaracija o pravu žene, koju je donela Ženska kancelarija pri nemačkoj Socijal-demokratskoj partiji 1907. godine a prihvatio čitav civilizovani svet. Na čelu te kancelarije bila je nemačka socijalistkinja Klara Cetkin. Kancelarija je organizovala proslavu Međunarodnog dana žena 8. marta 1911. godine i otad se ovaj dan uzima kao simbol borbe za ženska prava.

Vekovima je trajala borba žena da se izjednače sa muškarcima, odnosno da se emancipuju. To im je pošlo za rukom tek u moderno vreme, kako u kojoj državi. (Kod nas su žene dobile pravo glasa tek sa komunizmom 1946. godine.) Danas je to globalno pravo.

Klaru Cetkin je veoma interesovala ženska politika, uključujući borbu za ravnopravnost i pravo glasa za žene. Ova nastavnica započela je svoju borbu još od 1891. godine, pišući u ženskim novinama Jednakost. Zbog zabrane socijalističkih aktivnosti koju je u Nemačkoj uveo Bizmark, a zatim je otišla u izgnanstvo u Pariz. Tokom boravka u Parizu igrala je važnu ulogu u osnivanju Socijalističke internacionale

Po povratku u Nemačku, Klara Cetkin je, zajedno sa Rozom Luksemburg (u nekim tekstovima suprotstavljala se Lenjinu), bila jedna od glavnih političkih ličnosti u Vajmarskoj Nemačkoj. Tokom Prvog svetskog rata vodila je antiratnu kampanju i organizovala je 1915. godine međunarodnu žensku antiratnu konferenciju u Berlinu. Zbog antiratnih delatnosti bila je više puta hapšena.

Godine 1925. izabrana je za predsednicu nemačke humanitarne organizacije Crvena pomoć i ušla u parlament. Avgusta 1932. kao predsedavajuća Rajhstaga pozvala je nemački narod da se bori protiv Nacional-socijalizma (Nacizma).

Kad su Adolf Hitler i njegava Naconal-socijalistička nemačka radnička partija preuzeli vlast, Komunistička partija Nemačke je izbačena iz Rajhstaga, a nakon požara u Rajhstagu 1933. godine Klara Cetkin poslednji put odlazi iz Nemačke u izgnanstvo, ovoga puta u Sovjetki Savez, gde je umrla i sahranjena pod zidinama Kremlja u Moskvi.

Ovo sam napisao da bih dao legitimitet borbi žene iz Brusa Marije Lukić za svoja prava, ali i za prava svih žena u Srbiji. Stoga je suđenje u Brusu, koje je nažalost počelo kao farsa, važno suđenje za demokratski život naše zemlje. Na njemu se inicira demokratski put Srbije u budućnost i njena integracija u svetsku civilizaciju.

A svojim srpskim savremenicima, kao njihov pisac, svejedno uvažavan ili odbacivan, imao bih da poručim: Mnoge države su izbrisane sa mape sveta zato što su odbacile istoriju kao argument i moral prognale iz svog života. Bez etosa su se raspale iznutra. NEMA ETNOSA BEZ ETOSA!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane