Natrag

Istinom do pravde

Iz knjige "Sedam Njegoševih sahrana" Slobodana Kljakića i Ratka Pekovića (9)

Lovćen je najbolji spomenik pesniku

Publicističko delo "Sedam Njegoševih sahrana", autora Slobodana Kljakića novinara "Politike" i Ratka Pekovića, književnog istoričara (1942 - 2014. godine), izdata je 2013. godine, u vreme kad su Srbija i Crna Gora trebali zajedno da slave veliki jubilej, 200 godina od rođenja Petra Petrovića Njegoša. Ali, u vreme velikih deoba, ni taj jubilej nije slavljen kako treba. Knjiga "Sedam Njegoševih sahrana" govori o neverovatnoj sudbini lovćenske kapele, mesta gde je Njegoš sahranjen po svojoj izričitoj želji 27. avgusta 1855. godine. Od tog momenta, do današnjih dana, ne prestaju obračuni i sa njegovim delom i sa tako neobičnim mestom gde veliki pesnik i državnik počiva. Danas, skoro vek i po kasnije, Njegoša i dalje čereče i "tumače" prema prolaznim političkim i ideološkim potrebama. Magazin Tabloid objavljuje u nastavcima odabrane delove iz ovog izvanrednog publicističkog dela, uz saglasnost izdavača

Slobodan Kljakić, Ratko Peković

U reviji Danas, oglasio se Lazar Trifunović, 30. avgusta 1961. godine, objavljujući tekst pod naslovom „Mit o Meštroviću". Kao istoričar umetnosti, Trifunović analizuje Meštrovićevu umetnost u kontekstu vremena i podseća da ona pripada bečkoj secesiji, koja je, prema njegovom mišljenju, u razvoju evropske umetnosti 20. veka direktno suprotna progresivnim tokovima u vajarstvu i arhitekturi.

„Ponikao kao nastavak secesionističkih shvatanja Meštrovićev projekat spomenika Njegošu je obnova jedne stare i konzervativne ideje, koja je potpuno protivna duhu i suštini naše umetnosti danas i koja je u punoj suprotnosti sa savremenim shvatanjem umetničkog dela. Ali, ovaj projekat nije prevaziđen samo likovno i estetski već i sadržinski i idejno."

Ne osporavajući Meštrovićev talenat i njegove zasluge za razvoj našeg vajarstva, Trifunović podseća da su mnogi kritičari, pripadnici i levice i tzv. građanske inteligencije, svojevremeno negativno ocenili Meštrovićev nacionalni ciklus izložen u Parizu 1919. godine. Učinili su to Antun Gustav Matoš, Moša Pijade, Petar Dobrović, Miloš Crnjanski, Miroslav Krleža, Rade Drainac i drugi.

Kada je reč o spomeniku Njegošu ovaj likovni kritičar smatra da on predstavlja „čisti anahronizam (povampirenu Secesiju), a sa sadržinske strane - glorifikaciju ideja koje su ovoj zemlji i ovom društvu veoma, veoma strane".

„Iako je bio gospodar Crne Gore, Njegoš je pre svega bio pesnik i filozof, humanista i čovek, i njegov grob ne bi smela da pritiska jedna mauzolejska arhitektura koja je krasila i krasi grobove tirana i diktatora. Da li treba zbog te starinske, prašnjave, monstruozne kvaziumetnosti narušiti siluetu Lovćena?! Zar nam Lovćen sa svojom kapelom nije najbolji spomenik pesniku?!"

„Na kraju bih želeo da upozorim i na ovo: javni spomenik nije određen samo ličnošću kojoj se podiže: on „MAUZOLEJ TAMO GDJE JE SADA KAPELICA" je u najvećoj meri i svedočanstvo o ljudima koji ga dižu, o njihovim shvatanjima i težnjama. Spomenik ide u budućnost da obeleži i prenese poruku tih ljudi. Meštrovićev projekat je i likovno i sadržinski u potpunoj suprotnosti sa svim idejama koje su u ovom društvu rođene. Neće li njegovo postavljanje predstavljati veliki falsifikat nas samih? Podići ovaj spomenik znači, za mene, izneveriti sve progresivno u našoj kulturi i umetnosti, znači izneveriti humane tekovine koje smo tako teško stekli. Značilo bi to obnovu jednog lažnog mita, kome nije mesto u životu, već u muzeju da tamo sačeka ocenu istorije", zaključuje Trifunović.

U ovu raspravu se 8. novembra 1961. godine, kao čitalac revije Danas, uključio i istoričar književnosti Trifun Đukić, koji, kao i Trifunović, smatra da će promena siluete Lovćena biti neminovna ako se mauzolej postavi na njegovom vrhu. „I zar da se ruši grobnica kakvu je Njegoš u sebi zamislio da bi se na tom mestu postavile karijatide koje čuvaju njegovu figuru? Meni se čini da takva promena nekako remeti onaj lovćenski simbol koji je tu više od sto godina kao nacionalna svetinja."

Đukić smatra da je praktičnije i korisnije da se Meštrovićev mauzolej postavi preko puta Biljarde na Cetinju. „Da je Meštrović posetio Njegošev grob i on bi verovatno nešto tako pomislio. Uvideo bi i on da njegova koncepcija sa karijatidama i 'stranom simbolikom' - nije podesna i da dolazi u oprečnost sa originalnošću Njegoševog Lovćena. No, pošto on to nije video, treba da vide oni koji su preuzeli brigu oko njegova spomenika... Meštrovićeva umetnička koncepcija dakle može da naškodi vrhu Lovćena, ali će na Cetinju mnogo da doprinese."

Dve godine docnije, Politika je 7. aprila 1963. pokrenula anketu o ovoj temi, objavljujući tekst književni ka i novinara ovog lista Dušana Kostića, koji tvrdi da postojeća kapela priliči Jezerskom vrhu, a da bi Cetinju pristajao Meštrovićev mauzolej. „Cetinje ili Lovćen" bio je naslov tog teksta u kome Kostić piše: „Potpuno sam ubijeđen da Cetinje u tome odnosi prevagu, pa makar kako se odlučilo. Treba Njegoša, ovog, Cetinju, zbog hodočašća Njegošu - i češćih i obilatijih jer Lovćen je u visinama, do vrha se njegovog uspinje ipak tek poneki i tek pokatkad."

Prvi tunel na vrhu planine

Nedelju dana kasnije, 14. aprila, na stranicama Politike se oglasio i arhitekta Dimitrije Leko, koji Kostićevu sugestiju smatra dobrodošlom, pogotovo zato što je Leko čovek sa dugogodišnjim iskustvom koje mu govori „da podizanje novog mauzoleja na vrhu Lovćena predstavlja jedan zaista retko komplikovan i težak tehnički poduhvat". U prilog tom stavu citirao je neki novinski izveštaj, objavljen nekoliko meseci ranije, u kome je navedeno: „Ispod samog vrha Lovćena bio se počeo probijati tunel kroz koji bi trebalo izvući Meštrovićev spomenik Njegošu. Gradnja je međutim obustavljena zbog velike poroznosti tla, tako da je ostalo otvoreno pitanje kako na lovćensku kapu izneti golemi tovar od 28 tona".

(Nekoliko godina docnije, Matija Bećković je duhovito primetio da je ovo jedinstven slučaj da se tunel probija na vrhu a ne u podnožju planine.)

Arhitekta Leko na stranicama Politike izlaže stav da je primerenije mesto za mauzolej „na onom divnom čistom prostoru kraj lepog Cetinjskog manastira", koje bi bilo „znatno pristupačnije svima onima koji ne bi hteli da se liše jedinstvenog umetničkog doživljaja koji se stiče pri posmatranju skulpture velikog Meštrovića".„MAUZOLEJ TAMO GDJE JE SADA KAPELICA" Nasuprot takvom mišljenju, istog dana kada i tekst arhitekte Leka, 14. aprila, Politika je objavila i prilog profesora i folkloriste Vukmana Džakovića, koji se zalaže za podizanje mauzoleja na Lovćenu. Ovo je bio prvi Džakovićev argument: „Istorijska je istina da je Lovćen, ne Cetinje - simbol crnogorskog otpora i borbe za slobodu iz epohe turske vlasti na Balkanu. Planine su bile izvorišta otpora i borbe, ne gradovi i manastiri; nosilac borbe bio je narod, ne kaluđeri i vladike." Drugi argument: „Iako je Njegoš radio u Cetinju - Lovćenom je duhovno živeo." Treći argument je svm naslov najvećeg Njegoševog dela: „Nije slučajno što se 'Gorski vijenac' ne zove 'Cetinjski vijenac' ili 'Crnogorski vijenac', nego baš 'Gorski vijenac'". Četvrti Džakovićev argument: „Meštrovićeva umetnička koncepcija spomenika Njegošu zamišljena je i oformljena da odgovara vrhu Lovćena, a ne središtu grada Cetinja."

Četiri dana kasnije, 18. aprila, na stranicama Politike objavljeno je i mišljenje vajara Rista Stijovića, koji se javio kao čitalac, podstaknut pokrenutim pitanjem „gde da se postavi Meštrovićev spomenik Njegošu".

„Još pre nekoliko godina", piše Stijović, „kao član žirija za podizanje Njegoševog spomenika, bio sam protiv toga da se spomenik postavi na vrhu Lovćena. Smatrao sam, i smatram i sada, da je Lovćen, sam po sebi, već istorijski spomenik i da je, kao takav, ušao u istoriju Jugoslovena kao simbol slobode sa Njegoševim grobom na svome vrhu".

„Nigde na svetu spomenik se ne podiže na nekom nenaseljenom mestu", podseća Stijović, „nego tamo gde ljudi žive. U tome se i iskazuje pijetet prema velikanu kome se spomenik podiže. Ako se Meštrovićev spomenik Njegošu postavi u Cetinju a ne na Lovćenu, Cetinje, već i samo grad-spomenik - samo će još više dobiti u svojoj istorijskoj veličini, a Lovćen neće ništa izgubiti od svog značaja".

Pošto se čitalac može zapitati otkuda to da je javna rasprava na ovu temu uopšte započeta posle dve godina zatišja od objavljivanja Trifunovićevog teksta u reviji Danas, podsetićemo da je upravo 1963. godine obeležavana stopedesetogodišnjica Njegoševog rođenja. Jubilej je, očigledno, ponovo bio natkriljen spornim pitanjem šta da se čini sa kapelom na Lovćenu i sa Meštrovićevim mauzolejom i kako da se iz tog lavirinta izađe. Pošto se Njegoševa kolosalna statua još od septembra 1957. godine nalazila u dvorištu Narodnog muzeja na Cetinju, posebna komisija Saveta za prosvetu i kulturu Crne Gore donela je početkom maja zaključak da do početka septembra 1963. godine, „kada će se održati svečanost organizovana povodom 150-godišnjice Njegoševog rođenja", Meštrovićev rad bude „postavljen uz istočni deo Biljarde", pošto se komisija „prethodno uverila da je u ovoj jubilarnoj godini nemoguće (...) postaviti Meštrovićev spomenik na Lovćenu".93

„U svim ovim veoma raznovrsnim razmatranjima ima mnogo veoma lucidnih zapažanja, uz, često, pomalo pretjeranu, previše patosom potkrijepljenu patriotsku raspjevanost i zanos Njegošem, slobodarskom Crnom Gorom i dugom prema najvećem pjesniku jugoslovenskih naroda", primećuje Olga Perović, ugledni crnogorski likovni kritičar i urednik kulturne rubrike titogradskog lista Pobjeda. Perovićeva 12. maja 1963. godine, u tekstu pod naslovom „Meštrović na Cetinju", nizu do tada razmatranih odaje i jedno novo, opet sporno pitanje: da li, „s obzirom na to da se ove godine proslavlja 150. godišnjica Njegoševog rođenja", treba „učiniti sve da za javnost postane dostupan najatraktivniji i najznačajniji deo Meštrovićevog dela - Njegoševa figura", kako je to predložila posebna komisija koju je imenovao Savet za prosvetu i kulturu Izvršnog veća Crne Gore.

„Ova zamisao je, opet, naišla na dva oprečna mišljenja. Jedni su da se grandiozna figura Njegoša u sjedećem stavu za sada ostavi da čami okovana drvenom oblogom u dvorištu Narodnog muzeja na Cetinju, a drugi da joj se nađe pogodno mjesto i da se u Cetinju učini vidljivom svima koji žele da je vide", piše Perovićeva i upoznaje javnost s činjenicom da se pomenuta komisija „ovih dana opredijelila za mjesto pod Biljardom - Njegoševim muzejom". To mesto „omogućava da se figura pogodno postavi", pošto „ova statua nije pogodna za posmatranje sa svake strane, nego jedna njena strana treba da ima zid za pozadinu".

„Otkrivanjem i postavljanjem Njegoševe statue neće se, naravno, prekinuti diskusija o mauzoleju na lovćenskoj kapi koju bi trebalo ili ne bi trebalo dirati, jer je ona postala simbol Crne Gore takva kakva je sada, dio njenog grba i sjećanja posjetiočevog", zaključila je dalekovido Perovićeva, pošto su žustre rasprave o ovoj temi nastavljene i narednih skoro deset godina, do 1972, kada je rušenje kapele na Lovćenu konačno počelo, čime je nepovratno pokazano koja je od sučeljenih koncepcija odnela prevagu.

U tom periodu debate su, istina, vođene preko stranica štampe, ali se čini da su se mnogo više odvijale pod okriljem raznih državnih ustanova, kao i unutar Srpske pravoslavne crkve, odnosno u njihovoj međusobnoj komunikaciji, a o sadržaju tih sporova javnost nije opširnije izveštavana.

KAPELI JE MESTO NA LOVĆENU

Jedan od najpouzdanijih Njegoševih biografa, Jefto Milović, u beogradskom nedeljniku Sport i svet, 19. septembra 1963. godine, u tekstu pod naslovom „Potonja želja velikog pesnika", napisao je i ove redove: „Njegoš je s malim prekidima živeo preko 25 g. (vladao punu 21 g.), pisao i umro na Cetinju. Zato je besumnje potrebno da Meštrovićev spomenik ostane na Cetinju. Trebalo bi ga postaviti na najistaknutije mesto grada, na domak celog sveta, jer on nije samo lep muzejski predmet i veoma značajno umetničko ostvarenje za galeriju, nego je istovremeno i živa inkarnacija crnogorskog slobodarstva i rodoljublja. Kao što je bogato obdareni hrvatski pesnik Ivan Mažuranić u svome besmrtnome spevu 'Smrt Smail-age Čengijića' ovekovečio crnogorsku borbu protiv turskih zulumćara, porobljivača i tlačitelja, tako je veliki hrvatski umetnik Ivan Meštrović podigao trajan spomenik najvećem Crnogorcu Petru II Petroviću Njegošu. (...)

Mi ćemo se i te kako ogrešiti o Njegoševu poslednju volju ako srušimo kapelu na Lovćenu. Njegoš je bio duboko kontemplativna ličnost i zato je još za života, 1845. g. podigao 'crkvu Svetog Petra' u kojoj je želeo da počiva. Neka počivaju Njegoševe kosti u kapeli na Lovćenu onako kao što je on sam želeo i tražio, a neka Meštrovićev spomenik u sred Cetinja, u samom srcu grada, čuva Njegošev besmrtni lik 'za daleko neko pokoljenje'", apeluje Milović.

Dileme Vlade Crne Gore

Koliko je ova dilema pritiskala i vrhove vlasti u Crnoj Gori prepoznaje se iz teksta „Gde je mesto za Njegoša", objavljenog u Politici 25. oktobra 1965. godine. Autor priloga Ž. Todorović ukratko je opisao istorijat Meštrovićevog projekta, podsetio na to šta je do tada urađeno i da su radovi na Lovćenu obustavljeni zbog tehničkih i finansijskih teškoća (potrebna su „ogromna sredstva"), na diskusije vođene u javnosti koje traju „već godinama", da i dalje nema odgovora na pitanje „da li da se ovaj grandiozni spomenik postavi na vrhu Lovćena, kako je i sam Meštrović predvideo, ili dole, na Cetinju, uz Biljardu i manastir".

„U Izvršnom veću Crne Gore rekli su nam da bi bilo veoma korisno ako bi se u javnosti prethodno raspravilo o starom pitanju - izgradnji mauzoleja - jer o tome još postoje veoma različita mišljenja", napisao je Todorović i izneo argumente u prilog i protiv varijante da se mauzolej sagradi na mestu lovćenske Kapele.

„Svakako, o tome će biti još reči do konačne odluke. Od toga šta će se odlučiti mnogo zavisi i kad će spomenik uopšte biti podignut", valjano je procenio Todorović.

Nedoumice koje su očito bile snažno prisutne u samom vrhu crnogorske vlasti potvrđene su i odlukom Republičkog sekretarijata za prosvetu i kulturu da se osnuje trinaestočlana Komisija za reorganizaciju muzeja na Cetinju, za čijeg je predsednika izabran Lazar Trifunović, tada direktor Narodnog muzeja u Beogradu. Posle višemesečnog rada, Komisija je podnela izveštaj vladi Crne Gore, 15. februara 1966. godine, unevši u taj dokument i rezultate ankete, koju je na njen predlog Uprava „Muzeja Cetinje" organizovala među jugoslovenskim istoričarima umetnosti, kritičarima i umetnicima, da se izjasne „o podobnosti Meštrovićevog projekta" (dokumente navodimo prema tekstovima objavljenim u Sumraku Lovćena).

„Komisija je jednoglasno zaključila da predloži, i to ovim čini: da se na Lovćenu ne podiže Njegošev mauzolej prema projektu Ivana Meštrovića", navedeno je na početku izveštaja. Donoseći takvu odluku, Komisija se rukovodila: prvo, prirodnom konfiguracijom Lovćena koja je „toliko impozantna i sama je po sebi spomenik da se na njoj ne može umjetnički održati ništa što bi se takmičilo s prirodom"; drugo, Meštrovićev projekat neadekvatno simbolizuje Njegoša i njegovo delo, „jer je paradna, hladna i reprezentativna arhitektura i figura u sedećem položaju sa orlom više istakla Njegoša kao gospodara i vladara nego kao pesnika i simbola slobode"; treće, Meštrovićev projekat „predstavlja tipično delo bečke secesije koju su već u godinama prvog svetskog rata prevazišla druga i napredna umetnička shvatanja", zbog čega bi prihvatanje tog projekta danas značilo „negirati sve progresivno što se u našoj i svetskoj umetnosti dogodilo za poslednjih 50 godina".

Što se tiče pomenute ankete, upućene na adrese 33 stručnjaka, na nju se odazvalo deset upitanih. Za podizanje mauzoleja na Lovćenu izjasnilo se troje (Grga Gamulin, Vanja Radauš i Sida Marjanović), a protiv tog projekta sedam anketiranih (Miroslav Krleža, Cvito Fisković, Kruno Prijatelj, Oto Bihalji-Merin, Risto Stijović, Milo Milunović i Luc Menaše). Naglašeno je da su naknadno" stigla još tri odgovora u kojima su se Aleksandar Zarin, Ljubomir Durković-Jakšić i Franc Stele izjasnili „odlučno protiv izvođenja Meštrovićevog projekta na Lovćenu".

Anketa je upućena i devetorici kulturnih radnika iz Crne Gore. Za mauzolej na Lovćenu bilo ih je šestorica (Miloš Vušković, Savo Vukmanović, Jovan Vukmanović, Marko Borozan, Luka Vujović i Čedo Vuković), a protiv tog projekta trojica (Jovan Ivović, Aco Prijić i Milutin Plamenac).

Na zahtev Komisije, Republički sekretarijat za kulturu i prosvetu SR Crne Gore dostavio je topografsku kartu Cetinja, pa je Komisija zaključila da bi Meštrovićevo delo moglo da se postavi na plato iznad Cetinjskog manastira („gde je predviđeno mesto za spomenik Lovćenskom odredu"), ali bi povoljniji bio unutrašnji otvoren prostor bloka „Doma slobode".

„Što se tiče postojeće kapele na Lovćenu, Komisija je mišljenja da bi trebalo ispitati mogućnost restauriranja njenog prvobitnog izgleda koji je ona imala pre 1925. godine. Međutim, već sada je neophodno da se na Lovćen dovede stručnjak specijalista za gromobrane koji bi izradio jedan bolji sistem zaštite nego što je današnji. Trebalo bi naći načina da se ta zaštita postigne bez onih gvozdenih šipaka pobodenih oko kapele koje predstavljaju nedovoljnu zaštitu i ružno izgledaju", zaključila je Komisija u dokumentu potpisanom 5. marta 1966. godine.

Glas anketiranih

Iz odgovora na pomenutu anketu organizovanu među jugoslovenskim istoričarima umetnosti, kritičarima i umetnicima, navešćemo neke naglaske.

Miroslav Krleža je napisao: „Ako je riječ o tome da se Meštrovićev mauzolej sa Njegoševim spomenikom podigne na Lovćenu, moje je subjektivno mišljenje beskompromisno negativno. (...)

Meštroviću kao kiparu, oduvijek sam imao superlativno mišljenje (što je, uostalom, za vrijednost njegova djela zaista sporedno), no jedna je stvar dobra skulptura, a druga - dobar spomenik. U ovom stvarnom slučaju Njegoš je karikatura i kao spomenik i kao statua."

Ljubomir Durković-Jakšić: „Rušiti Kapelu i na njenom mestu podizati novi spomenik znači vređati Njegoševu volju i narodno osećanje. I još nešto: zameriti se narodu koji dobro pamti nedela naših neprijatelja izvršenih baš na toj Kapeli, čiji je bio cilj da sruše Njegoševo delo i time unize njega i naš narod. Srušiti tu Kapelu znači izvršiti ono delo koje nisu uspeli neprijatelji. Ko može primiti tu odgovornost na sebe i svoje potomstvo?

I na Cetinju Njegoš je ostavio sebi spomenik, koji ne sme biti stavljen u senku drugog. Uostalom, ko tu može podići Njegošu spomenik lepši od Biljarde?"

Kruno Prijatelj: „Čini mi se, da bi bilo uputnije, da se, radi čuvanja prekrasnog prirodnog ambijenta i stare kapele na Lovćenu, na samom Lovćenu sačuva današnja situacija, a da se sam Meštrovićev spomenik Njegošu postavi na doličnom mjestu u samom gradu Cetinju."

Luc Menaše: „Sadašnji mauzolej na Lovćenu je kulturno-istorijski spomenik I reda, koji je nastao po Njegoševoj želji i zamisli, počeli su ga zidati još za njegovog života i takav, kakav je, nerazlučivo je povezan s našim predstavama o Njegošu, Lovćenu i Crnoj Gori. (...) Moj pozitivni predlog je da Meštrovićev spomenik Njegošu treba postaviti - svakako samo plastika, bez arhitekture! ali u njegovom rodnom selu (Njeguši) ili na Cetinju, uz Biljardu, u kojoj je živeo, vladao i umro."

Oto Bihalji-Merin: ,,1. U principu nisam za to da se, ma kako bio skroman, spomenik ruši da bi se na njegovom mestu stavio drugi. Stara kapela na Lovćenu postala je sastavni deo siluete te planine; ona ima izvesne tradicije koje ne treba zaboraviti. Smatram da je ne treba ukloniti radi monumentalne građevine, kao što ne bi trebalo - recimo - Ajfelovu kulu ukloniti radi novih smelijih konstrukcija.

2. I ako bi se prenebregle sve ove činjenice, ipak bih oklevao da na mestu stare kapele postavim Meštrovićev mauzolej, jer mi izgleda predimenzioniran, pretežak za položaj na uskom vrhu brda. Osim toga, na tom mestu bi bio i predalek od života. Besumnje, Meštrovićev mauzolej Njegošu treba graditi. Da li je autor pre stvaranja svoje koncepcije bio na vrhu Lovćena? Ja verujem da bi on sam predložio koncepciju mauzoleja na nekom pogodnijem mestu i narodnom životu bližem."

Risto Stijović: „Mislim, da ni u kom slučaju taj mauzolej Njegošev ne treba postaviti na Lovćen i ako je umetnik predvideo da se baš tu postavi. Razlozi su vrlo prosti i ubedljivi: spomenik se pravi tamo gde ljudi žive i cilj mu je da uvek podseća buduće naraštaje na svog velikog sina, kojemu je potomstvo zahvalno. (...)

Mislim da niko nema prava da kvari izgled Lovćena, pa ni jednim lepim spomenikom, jer svi smatramo taj vrh Lovćena gde je grob Njegošev - kao simbol slobode svih Jugoslovena, a specijalno nas Srba."

Cvito Fisković: „Ja sam se sa Meštrovićem o ovome dopisivao i predočio mu teškoće podizanja spomenika na Lovćen, ali on je neizravno odgovarao na ta pitanja, pa mi se čini da je ipak bio da se podigne spomenik na Lovćen (naglaske iz te prepiske vođene 1952. godine već smo naveli - primedba autora). Ali to je, naravno, samo umjetnikovo mišljenje, koje Vam moram iznijeti, a s kojim se ne bih složio, s tim više što Meštar, kako ga mi onda zvasmo, nije bio čedan pri izboru postavljanja svojih spomenika, pa smo s njim i njegovim sumišljenicima imali teških okapanja, koje su izazivale polemike zvanih i nezvanih u javnosti. (...) Vi ćete mi, druže direktore, oprostiti na ovoj iskrenosti, ali sam ih izrazio iz ljubavi prema ljepoti vašeg kraja u kojemu treba doista podizati spomenike na jedan iskreni i profinjeni način."

Milo Milunović: „Obnoviti prvobitnu Kapelu koju su Njeguši podigli Vladiki Radu i koja je nažalost zamijenjena negdje poslije prvog Svjetskog rata ovom postojećom.

Meštrovićev spomenik uklopiti u sastav umjetničkog muzeja koji kako čujem adaptira se u Domu Slobode (Vidin Dola)."

France Stele: „Kapela na Lovćenu mi je poznata te mislim, da ne bilo umesno da se ona ukloni i mesto nje postavi nova...

(Kraj u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane