Natrag

Veterani

Oko 30 hiljada ratnih veterana čeka šta će odlučiti Vučuć

Njegova je jača od zakona

Ubrzano se odvija rasprava o novom zakonu o srpskim veteranima, ratnim vojnim invalidima i članovima porodica poginulih boraca, što bi trebalo da znači da je vlast ipak odlučila da proceduru dovede do kraja i usvoji novi zakon, nada se Željko Vasiljević, predsednik Pokreta veterana Srbije. Redakcija sumnja u povoljan ishod

Željko Vasiljević

Učesnici ratova su dali svoj doprinos, sve tribine su bile odlično posećene, sa velikim brojem govornika, koji su pokazali da su ovi heroji zainteresovani za sopstvenu sudbinu i pokazali da još u njima ima snage i energije. Kvalitet tih rasprava je uslovljen i greškama napravljenim od strane ministarstva prilikom predstavljanja predloga nacrta zakona ali i pored brojnih diskusija koje su bile pogrešno usmerene stiče se utisak jedinstva populacije oko ključnih odredbi zakona. Svesni činjenice da će za mnoge učasnike ratova ovo biti zakon koji će im odrediti sudbinu do kraja života, gotovo svi govornici koji su govorili o zakonu, jasno su ukazivali na potrebu adekvatnog uređenja ove oblasti u skladu sa maksimalnim mogućnostima države.

Ovih dana očekujemo konačnu verziju nacrta zakona kako bismo mogli da organizujemo sastanak sa predsednicom Vlade Anom Brnabić na kojem bi pokušali da u nacrt ubacimo i ona prava koja sa ministarstvom nismo mogli da dogovorimo. Nadamo se da takvih spornih detalja neće biti mnogo.

Želimo da iskoristimo privilegiju pisanja za Tabloid i da na ovaj način pozovemo sve učesnike ratova koji su oboleli od PTSP i od bolesti radijacije da se jave Udruženju ratnih vojnih invalida Srbije svih ratova i Srpski ratni veterani kako bih upisali na spisak koji ćemo dostaviti Vladi RS koji će biti sastavni deo zaključka Vlade a koji bi im omogućio lečenje u vojnim bolnicama u Beogradu, Novom Sadu i Nišu bez uputa i ostalih administrativnih procedura.

Održana je prva sednica radne grupe za izradu pravilnika o ortopedskim pomagalima i početni stavovi su ohrabrujući za sve korisnike ortopedskih pomagala. Na početku su zauzeti stavovi da se omogući najviši kvalitet ortopedskih pomagala i ono što je našim članovima mnogo važnije da se pojednostavi procedura dobijanja ortopedskog pomagala.

Svim članovima radne grupe je bilo nejasno zašto se u predhodnom vremenu, a naročito poslednje 3-4 godine ta procedura toliko iskomplikovala da su neki odustajali od zahteva za izradom novih pomagala, iako su na to imali pravo. Poznavajući pojedince koji su celu proceduru toliko iskomplikovali, gotovo smo sigurni da im je to i bio cilj. Bogu hvala što ih danas nema u organima koji odlučuju o nama.

Na sastanku koji je održan 5. juna u Beogradu, ministar Zoran Đorđević je objašnjavajući proceduru donošenja zakona rekao da će sa nacrtom zakona prvo upoznati predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji će odlučiti šta će od prava biti u zakonu!

Malo nas shvata da je to kršenje procedure i da predsednik ima ovlašćenja da taj zakon kada bude usvojen u Skupštini potiše ili ga vrati na ponovno odlučivanje, ali svi su ćutke prešli preko činjenice da neko neovlašćeno, pa makar bio i predsednik Srbije, makar se zvao Aleksandar Vučić, protivzakonito odlučuje o sudbini oko 300.000 srpskih učesnika ratova.

Ne želimo da prejudiciramo stvar, možda će on iz njegovih razloga da bude blagonaklon i da ovi heroji dobiju neke mrvice sa vladarevog stola ali ostaje gorak ukus u ustima na činjenicu da sve zavisi od jednog čoveka i njegove dobre volje.

Sve ovo pokazuje opravdanost odluke da protest protiv lošeg stanja naše populacije organizujemo ispred kabineta predsednika Srbije Aleksandra Vučića, jer smo svesni da on na kraju odlučuje o svima nama, i na način kako on hoće.

Molimo se Bogu da tog dana kada bude odličivao o nama i našem zakonu, neće biti loše volje i da neće biti u negativnoj psihoičkoj fazi, jer će onda trpeti i patiti i to godinama svi srpski ratnici. To se samo može dogoditi u zemljama kojima vladaju diktaturi.

Mi, ratnici, želimo da naša sudbina zavisi od celog društva i cele države, za koju smo se borili, i za koju smo stradali, a ne da zavisi od volje jednog čoveka, jer se to na taj način ne rešava nigde u svetu.

Predsedniče Srbije, Aleksandre Vučiću, srpski ratnici od tebe očekuju podršku za rešenje svojih problema, očekuju politički pritisak na tvoju partiju i njene kadrove da u skladu sa zakonima rešavaju u što kraćem roku na prihvatljiv način naše probleme, ali ne očekuju da do rešenja dođu kršenjem Ustava Republike Srbije i brojnih zakona, jer onda postajemo meta budućih vlasti koje bi mogle da zbog zakona donetih van procedure pokušaju da nam umanje prava za koja smo se žestoko borili i izborili.

Sada nam je potpuno jasno, a i ministar Zoran Đorđević je to potvrdio, ako ne budemo zadovoljni tekstom zakona i rešenjima u njemu nastavljamo započeti protest od 18.04.2019. godine u šatorima u Pionirskom parku ispred predsedništva Srbije i radnog mesta Aleksandra Vučića do ispunjenja naših zahteva.

Ovu našu ideju su iskoristili neki drugi za obračun sa vlastima i Aleksandrom Vučićem, ali kada mi budemo to organizovali zbog našeg nezadovoljstva brzo će park biti ispunjen brojnim šatorima i nezadovoljnim građanima.

Rasprava o zakonu je pokrenula veći broj ratnika da razmišljaju o svojoj sudbini i pokreću se neke akcije koje će dobro doći u afirmaciji cele populacije. Jedna od akcija koja ima za cilj tu afirmaciju i pokazivanje odlučnosti da ne pristajemo na negiranje našeg herojstva i žrtve u odbrani Srbije i srpskog naroda je, i parada koja se održava na vidovdan u Čačku.

Organizatori su predstavnici veteranskih organizacija i pojedinci poput Stanića i ovo je pokušaj da se po našoj želji prihvati Vidovdan kao Dan veterana.

Pored protivljenja predstavnika ministarstva da se Vidovdan proglasi danom veterana, mi ratnici ne odustajemo od tog dana i te ideje. Pošto je to naš dan, jedino mi imamo pravo da izaberemo koji će to dan biti.

Srpska pravoslavna crkva vekovima Vidovdan obeležava kao pomen na stradanje srpskih ratnika od Kosovske bitke do naših dana i taj dan je u svesti svih ratnika posle 1990. godine urezan kao dan duhovne veze i istorijske povezanosti sa našim precima koji su stradali za srpsku državu, srpski rod i pravoslavnu veru.

Možda se neko boji te duhovne povezanosti sa našim precima, možda nekome smeta ta duhovna vertikala moralnih vrednosti koje su iznad materijalnih ali mi kao čuvari srpske tradiceje ne odustajemo od borbe za te vrednosti. Zato gospodo iz ministarstva prihvatite izričit zahtev za proglašenje Vidovdana kao dana veterana i proglasite ga državnim praznikom u kojem ćete odavati poštu svim srpskim ratnicima od Kosova 1389. do Kosova i Metohije 1999. godine.

Sigurno je da je upad pripadnika ROSU na sever Kosova i Metohije i hapšenje 20 pripadnika policije iz reda srpskog naroda događaj koji je izazvao veliko uznemirenje svih građana, a naročito nas koji prema srpskoj pokrajini zbog stradanja brojnih naših saboraca imamo posebne emocije i posebnu brigu za njenu budućnost.

Svakako je neprihvatljivo da se taj herojski narod koji i danas stoji na braniku odbrane Srbije od vekovnih srpskih neprijatelja zastrašuje primenom prekomerne sile i svakako da Srbija mora da reaguje u cilju zaštite tog naroda ali i svojih interesa.

Nedopustivo je da država Srbija koja tu teritoriju smatra svojom nema nikakve institucije koje bi se bavile zaštiom tog naroda, nema nikakvu organizaciju koja bi prvenstveno organizacijom mirnih protesta zaštitila taj narod od upada terorista a u krajnjoj nuždi ta zaštita bi morala da ima i resurse za odbranu primenom sile. Očekivanje da će goloruki srpski narod štititi međunarodne snage koje pretežno čine pripadnici iz onih zemalja koje su priznale nezavisnost KiM je neodgovorno i apsolutno izdajnički.

Postavlja se pitanje zašto je Srbija dozvolila da se nađe u takvoj situaciji?

Do potpisivanja Briselskog sporazuma Srbija je na severu KiM imala oko 750 pripadnika snaga bezbednosti koji su imali zadatak da zaštite taj narod ali i da spreče upad naoružanih terorista.

Za vreme upravljanja kancelarijom za KiM od strane Aleksandra Vulina i njegovog zamenika Dragana Popovića koje smo upamtili po haosu koji su ostavili u sektoru za boračkoinvalidsku zaštitu, su sve ove službe rasformirane i narod ostavljen na milost i nemilost albanskim dušmanima.

Uz činjenicu da su istim sporazumom sve pravosudne institucije države Srbije takođe predate Albancima koje oni danas koriste za teror nad Srbima i taj teror pravdaju policijskim akcijama govori o veličini izdaje i katastrofalnim posledicama koje je ostavio neustavni akt poznat kao Briselski sporazum.

Još više zabrinjava neefikasnost srpske države koja je mirno posmatrala šta teroristi rade sa srpskim narodom i samo dizala neshvatljivu dreku protiv takvih akcija. U tu drku možemo smatrati i proglašenje povećane borbene gotovosti vojnih i policijskih jedinica i njihovo pokretanje iz svojih baza.

Na žalost ovi srpski zaštitnici, bar bi tako trebalo da bude su paradirali srpskim gradovima ali nikako nisu kretali ni u pravcu KiM već su po našem mišljanju više imali zadatak da smiruju narod iz Srbije da mu ne bi palo na pamet da krene u pomoć svojoj braći na jugu ili da mu spreče odlazak u slučaju nekog spontanog narodnog okupljanja i delovanja.

Dosta nam je pozivanja na mir i insistiranju da je mir najveća vrednost u slučajevima kada druga strana silu i teror koristi za ostvarivanje svojih nacionalnih interesa. Da li će mir biti apsolutni prioritet i ako Albanci odluče da zauzmu Niš? Da li će i tada jedinice srpske vojske i policije zastrašivati Srbe da se slučajno ne organizuju u cilju samoodbrane, kako danas izgleda to će im biti osnovni zadatak?

Vi koji upravljate srpskom državom imate ustavnu obavezu odbrane nacionalnih interesa i odbrane države Srbije u svim oblastima, pa tako i KiM. Ako ne iskoristite sva ustavna ovlašćenja u cilju odbrane možete očekivati osudu naroda ali u nekim kasnijim vremenima i države za izdaju jer takvo vaše ponašanje ne možemo okarakterisati drugačije.

Način na koji Vučić brani naše sugrađane na KiM silno podseća na onaj vic kada siledžija maltretira nekog jadnika, a prilazi neki prolaznik i kaže siledžiji, ajde udari ga još jednom ako smeš, a siledžija svaki put ga još jače udati. Tako jedno deset puta dok onaj nesretnik ne počne da moli, nemoj više da me braniš ko boga te molim.

Čini nam se da je došlo vreme da Srbi sa KiM počnu da mole Aleksandra Vučića da ih više ne brani jer dok ih on brani oni će samo još veći teror i maltretiranje da doživljavaju a krajnji cilj njegove odbrane je da se oni isele i ostave celu teritoriju KiM albanskim teroristima na izvolte. Neće oni biti prvi Srbi koji su tu sudbinu doživeli jer sve ono što su branili radikali i njihovi istomišljenici je ostalo bez Srba i sada se zatiru poslednji tragovi njihovog postojanja na tim teritorijama.

Braćo Srbi, izgleda da je došlo vreme samoorganizovanja u cilju odbrane naših nacionalnih interesa u borbi, ako bog da protiv terorista ali ako bude trebalo i onih koji deklarišući se kao Srbi rade protiv našeg naroda.

Bojimo se da će ta borba protiv unutrašnjeg neprijatelja biti prva koja će doći na red, jer nam se čini da će prava sloboda doći tek posle te pobede.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane