Natrag

Podsećanja

Uspon i pad Četvrtog rajha (3)

Cara je zamenio Firer

Ujedinjenjem nemačkog naroda u jedinstvenu državu, početkom devedesetih prošlog veka, stvoren je Četvrti rajh. Iako je nastao na ideološkim temeljima koji su u potpunosti negirali nacističku prirodu Trećeg rajha, novo nezvanično nemačko carstvo tri decenije je dominiralo Evropom. Pod njegovim uticajem oblikovana je Evropska unija, sa svim njenim prednostima i nedostacima. Nemački uspon je trajao dok su se kreatori političke i ekonomske strategije držali Adenauerove devize „bez eksperimenata". O nastanku, usponu i ''zastoju'' Četvrtog rajha piše istraživač Goran Petrović

Priredio: Goran Petrović

UVOD

U drevnoj germanskoj mitologiji centralni momenat je „Sumrak bogova", ili propast sveta. Taj događaj je neminovan, smatrali su Germani, i svi moraju da se pripreme za njega, odnosno za trenutak propasti. Germanska, a na prvom mestu nemačka istorija obiluju događajima koji su savremenicima morali da izgledaju kao „Sumrak bogova".

Ni jedan od tri dosadašnja nemačka rajha nije nestao mirnim putem, na protiv - svi su propadali u krvi i uz patnje miliona ljudi. Prvo Carstvo je faktički propalo tokom Tridesetogodišnjeg rata (1618. - 1648.), jednog do tada neviđenog masakra civilnog stanovništva praćenog bolestima (na prvom mestu kugom), iako se formalno održalo još vek i po do teških i krvavih poraza u napoleonovskim ratovima.

Takozvano Drugo Carstvo je nastalo posle pruske pobede nad Francuskom 1872. i propalo je pod topovskim kanonadama Prvog svetskog rata, do tada najveće klanice u istoriji ljudskog roda.

Treći Rajh izazvao je još veće krvoproliće nego prethodna dva carstva zajedno i Nemačku doveo na rub kompletne propasti i fizičkog nestanka. Skoro pola veka posle tog sloma zemlja je bila podeljena - prvo na četiri okupacione zone, a kasnije na dve međusobno suprotstavljene polusuverene države. Na zapadu, u Saveznoj Republici Nemačkoj glavnu reč su imali Amerikanci, a na istoku, u Nemačkoj Demokratskoj Republici (poznatoj kao DDR) gazde su bili Sovjeti.

U trenutku stvaranja svakog od tri prethodna carstva (rajha) začinjalo se i seme konačne propasti, onako isto kao što su stari Germani predstavljali nastanak Sumraka bogova. To se isto desilo i sa aktuelnim, Četvrtim Rajhom nastalim 1990. godine ujedinjenjem dve nemačke države.

Pad Berlinskog zida i ponovno ujedinjenje Nemačke 1990. bili su prilika da se konačno zakopaju sve ratne sekire potegnute za vreme Trećeg Rajha. Od početka su, međutim, zapadni saveznci, na prvom mestu SAD, sa nepoverenjem posmatrali novonastalog džina u Centralnoj Evropi i podučeni istorijom i iskustvom sumnjali kako ponovo ojačana i suverena Nemačka može dugo da sedi s mirom. Nisu morali dugo da čekaju kako bi videli da su u pravu.

- „Genšerizam" je izraz (nastao od imena svog tvorca, tadašnjeg ministra spoljnih poslova SR Nemačke, Hansa Ditriha Genšera) koji opisuje agresivnu diplomatiju koja tvrdoglavo i bez obzira na cenu stremi zadatom cilju.

U trenutku raspada SFR Jugoslavije velika većina evropskih država i SAD bili su za mirno rešavanje konflikta, makar i po cenu odlaganja za više godina priznanja novonastalih državica. Genšer je bio suprotnog mišljenja i insistirao je na brzom rešenju, makar ono podrazumevalo i krvoproliće, koje se zaista i dogodilo. Jedna od žrtava bio je i sam Genšer koji je morao da podnese ostavku pošto je njegovo tvrdoglavo inistiranje na rešenju „po svaku cenu" dozlogrdilo njegovim kolegama iz najuticajnijih zemalja sveta. On je otišao, ali je „genšerizam" ostao u nemačkoj spoljnoj politici, što se videlo i nedavno, tokom migrantske krize - nemačke odluke imaju da se sprovode odmah, bez pitanja i bez obzira na žrtve.

U vremenu ponovnog ujedinjenja najtiražniji evropski dnevni list, nemački „Bild" na naslovnoj strani je objavio ogroman naslov „Wir sind wieder wer" („Opet smo neko" u smislu: sa nama morate da računate). Naslov se, istina, odnosio na jednu pobedu nemačkog nacionalnog tima u fudbalu, ali je odlično oslikavao euforiju u koju je cela nacija upala posle pada Berlinskog zida.

I ponovo nemačka spoljna politika pravi istu grešku koju je napravila i u Drugom i u Trećem Rajhu, a to je da potcenjuje inteligenciju diplomata drugih velikih sila. Amerika i Ujedinjeno Kraljevstvo su dva puta u toku 20. veka imali krvave sukobe sa Nemačkom i dobro su znali na šta je sve ova zemlja spremna samo ako joj se pruži mogućnost. Insistiranje Vašingtona da se bivše članice Varšavskog pakta iz Istočne Evrope brzo prime prvo u NATO, a zatim i u Evropsku Uniju izgledalo je u početku prihvatljivo i za Nemačku, posebno jer se prijem ponudio i Sloveniji i Hrvatskoj, štićenicama nemačke diplomatije. Osim toga, u Berlinu se verovalo kako će nadmoćna nemačka privreda sa lakoćom „progutati" ove zemlje i od njih napraviti nemačke kolonije.

- U Drugom zalivskom ratu, kada je Nemačka odbila da pruži podršku SAD-u i Velikoj Britaniji pokazalo se da su nemačke procene bile pogrešne. Džordž Buš mlađi, tadašnji američki predsednik, tada je prvi put upotrebio izraz „Nova Evropa" koji se odnosio na zemlje, bivše članice Varšavskog pakta, plus tri pribaltičke države i dve iz nekadašnje Jugoslavije. „Nova Evropa" je po Bušu trebalo da predstavlja protivtežu takozvanoj „Staroj Evropi" koju su činile članice Evropske zajednice pre 1990. godine, odnosno Nemačkoj koja je posle ponovnog ujedinjenja opet počela kočoperno da uzdiže glavu.

Tada se videlo kako je Nemačka dozvoljavajući da se po hitnom postupku u Evropsku Uniju prime države Istočne Evrope koje nisu ispunjavale sve kriterijume potrebne za punopravno članstvo ojačala opoziciju njenim hegemonističkim planovima. Kao konačni dokaz služi formiranje „Višegradske grupe" sastavljene od Poljske, Češke, Slovačke i Mađarske koja se najenergičnije suprotstavila glavnom spoljnopolitičkom cilju Angele Merkel - davanju kvota svim članicama EU koliko migranata imaju da prihvate.

- Poljska, koja je tradicionalno anti-nemački raspoložena, otišla je i korak dalje, pa sada u Trampovim geostrateškim planovima figurira kao najozbiljniji suparnik Nemačkoj u njenim pokušajima da preko „Severnog toka" 1 i 2 postane dominantni distributer ruskog gasa i nafte i time energetski zagospodari Centralnom Evropom. Poljska, nasuprot tome, gradi terminale za prihvat prirodnog gasa iz Amerike i drugih prekomorskih zemalja.

- Zapadne diplomate su od početka strahovale da će se ujedinjena Nemačka otrgnuti kontroli i u dogledno vreme pokušati da ponovo uspostavi svoju hegemoniju u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Genšerizam ih je učvrstio u ovom uverenju. Da je nemačka spoljna politika bila suptilnija, manje agresivna i bahata, moguće da bi i pažnja ostalih velikih sila vremenom popustila. Ovako su one spremno dočekale uspon Četvrtog Rajha.

- Ono što je „genšerizam" bio u spoljnoj politici to je „šojblizam" bio u finansijama: bahato nastupanje sa pozicija jaćeg. Ujedinjena Nemačka je bez sumnje najjaća ekonomija Evropske Unije, a njena snaga se posebno ogledala u svetu finansija. Fiskalno sređena Nemačka sa moćnom, izvozno orijentisanom industrijom lako je ostvarivala budžetske suficite. Stotine milijardi evra koje su svake godine stajale na raspolaganju državi i privatnim bankama korišćene su za uspostavljanje nemačke dominacije u svetu finansija.

- Pre poslednje svetske ekonomske krize Nemačka je sa odobravanjem gledala kako se druge članice EU zadužuju kod Evropske centralne banke ili Evropskog investicionog fonda koji su novac, sa svoje strane, najviše dobijali iz prepunih nemačkih kasa.

Po izbijanju krize sve se od jednom preokrenulo: umesto investicionog zaduživanja kojim bi se pomogla obmrla privreda, Nemačka je finanisjki slabim članicama Evropske Unije nametala rigoroznu štednju.

Nemački ministar finansija je u to vreme bio Volfgang Šojble, po kome je nastao naziv „šojblizam" koji podazumeva štednju do iznemoglosti nametnutu zemljama koje upadnu u finansijsku krizu. Na samu Nemačku, kao uostalom i na neke druge države, šojblizam se nije primenjivao, bar ne u onom svom ekstremnom obliku koji je bio nametnut Grčkoj.

Stanovnici slabijih evropskih zemalja kojima je bio nametnut program rigorozne štednje i smanjenja javnih rashoda, pa tako i penzija i socijalnih davanja, sa zavišću su gledali Nemce kojima ove mere nisu bile nametane i koji su mogli, čak i ako su penzioneri ili primaoci socijalne pomoći, sebi da omoguće boravak na plažama zemalja čije je osiromašeno stanovništvo ostajalo u kućama.

Iz te zavisti razvila se mržnja koja je rezurtirala otporom nemačkim planovima na širokom frontu: od pitanja rešavanja migrantske krize, pa sve do rasprava o reformama unutar Evropske Unije.

Dežurna opozicija je tako stvorena, posebno od kako su evropske finansijske institucije pod kontrolom Nemačke smanjile doliv svežeg novca, a na njihovo mesto uskočile finansijske organizacije pod američkom kontrolom koje su bile daleko više raspoložene da daju povoljne zajmove ili direktne investicije.

- Kao što je genšerizam okončao političku karijeru svoga tvorca Genšera, tako je i šojblizam pospešio pad svog tvorca Šojblea, koji je sklonjen na funkciju predsednika Bundestaga sa koje ne može da ucenjuje strane vlade. U oba slučaja, šteta po samu Nemačku i njne dugoročne planove time nije bila otklonjena. Genšerizam je u stanje pripravnosti stavio velike sile, tradicionalne nemačke protivnike, dok je šojblizam protiv nje okrenuo i manje države koje su mogle da joj budu saveznici.

- Četvrti Rajh je uprkos ovome mogao još neko vreme da preživi, pa čak i da povrati neke izgubljene pozicije, da na površinu nije izbio jedan unutarpolitički problem koji svoje korene, takođe, ima u vremenu pada Berlinskog zida,

- Ujedinjenje dve Nemačke pred tadašnju vladu u Bonu stavilo je niz skoro nerešivih problema. Tadašnji kancelar Helmut Kol je želeo da u trenutku konačnog brisanja međusobne granice nestane i podela na bogatu Zapadnu i siromašnu Istočnu Nemačku. U pokrajinama dotadašnjeg DDR-a uvedena je nemačka marka koja se koristila i na zapadu ponovo ujedinjene države. Cena na istoku su povećane i usklađene sa onima na zapadu, a isto tako su ujednačene i penzije i socijalna pomoć u oba dela države.

Preduzetnici na istoku su dobili izuzetno povoljne kredite od države pomoću kojih su plate svojih zaposlenih mogli odmah da podignu na približno isti nivo kao što su bile na zapadu zemlje. Krenulo se sa gigantskim infrastrukturnim projektima koji su trebali da udahnu novi život razorenoj privredi istoka.

Po većini procena, do sada je na projekat ponovnog ujedinjenja Nemačka potrošila više od hiljadu milijardi evra. I za inače finansijski solidnu državu to je veliki izdatak. Da bi se našlo dovoljno para bez pokretanja mehanizma koji vodi u super-inflaciju Kolova vlada je morala da štedi na drugoj strani, odnosno da uspori rast penzija, plata u državnoj službi i socijalne pomoći.

Nemačka je među prvim državama na svetu u 19. veku uvela obavezno penzioni osiguranje, socijalnu pomoć i zdravstvenu zaštitu za siromašne. Tadašnji „gvozdeni kancelar" Oto fon Bizmark je ove mere uveo kako bi zaustavio rast popularnosti socijalista, ali su one pustile duboko korenje i postale nezaobilazni deo svakog kasnijeg nemačkog društva. Iz patriotskih razloga, da bi se finansiralo ponovno ujedinjenje, Nemci su prihvatili odlaganje već tada potrebnih reformi socijalne države. Kol je, međutim, otišao i korak dalje u demontaži postojećeg relativnog socijalnog blagostanja, što tada malo ko da je i primetio.

Da bi privukao investitore u Nemačku, posebno u novopripojene istočne pokrajine, tadašnji kancelar je sve više prihvatao ideje neoliberalnog kapitalizma i sve se više udaljavao od države socijalne pravde. Vlasnici kapitala su bivali sve bolje zaštićeni od štrajkova i državnih intervencija, lišavani mnogih dotadašnjih obaveza. Širom su bila otvorena i vrata špekulativnom kapitalu.

Oslobođeni straha od državne kontrole investitori su ulagali u sve i svašta, ponajviše u ono što će im doneti ili brzu ili sigurnu zaradu. Na udaru se našlo i tržište nekretninama. Nedavno su mediji objavili kako je samo jedna engleska porodica posredstvom cele mreže preduzeća i fondova došla u posed više od tri hiljade kuća i stanova u Nemačkoj, ponajviše u Berlinu i Minhenu.

Ulazak špekulativnog kapitala u nekretnine, uz istovremeno smanjenje izdavanja države za socijalno prihvatljive stanove, značilo je eksploziju kirija. Jedna prosečna nemačka porodica nije više u stanju da sebi priušti odgovarajući stan, osim u slučajevima kada oba bračna druga rade i odriču se cele jedne plate kako bi platili kiriju i ostale troškove vezane za stanovanje. Istovremeno su i cene građevinskog zemljišta odletele „nebu pod oblake", pa je sve manje običnih Nemaca koji su u stanju da sebi priušte svoja „četiri zida".

Kada su Helmut Kol i njegova stranka, CDU, konačno sišli sa vlasti 1998. novoformirana savezna vlada SPD-a i Zelenih se suočila sa potrebom hitnih reformi socijalnog sistema.

U svom prvom mandatu (1998. - 2002.) koalicioni partneri se nisu usuđivali da krenu u promene za koje su se ohrabrili tek pošto su im birači ponovo iskazali poverenje. U narodu poznata pod imenom Harc (po svom predsedavajućem Peteru Harcu) komisija koju je ovlastila Šrederova vlada rad je započela 22. februara 2002. i već pola godine kasnije iznela predloge četvorostepenih reformi. Za običnog građanina najvažniji je bio poslednji paket, takozvani Harc IV koji je predviđao objedinjavanje naknade za nezaposlenost i socijalnu pomoć i to u minimalno potrebnoj visini, koja je za zapadne pokrajine iznosila 345 evra, a istočne 331 evro mesečno za jednočlano domaćinstvo.

Iako je uz ovo dolazila i pomoć za plaćanje kirije i pratećih troškova, jednom nezaposlenom bi dnevno za sve ostalo, računajući i hranu, na raspolaganju ostajalo tek nešto malo više od 10 evra. Već iz ovoga se vidi kako je Nemačka prestala da bude zemlja socijalnog blagostanja.

Razlog za ove polu-reforme, kako su ih kritičari nazvali, bila je činjenica da su levičarske partije SPD i Zeleni imali tada većinu u donjem domu (Bundestag), dok su u gornjem domu (Bundesrat) većinu činili predstavnici konzervativnih partija CDU i CSU koje su tradicionalno protiv povećanja fiskalnih namet kojima bi se finansirala uspešnija socijalna zaštita.

Zbog toga je Šrederov kabinet morao da prihvati loš kompromis kojim su fiskalni nameti ostali skoro nepromenjeni, zbog čega ni socijalni izdaci nisu mogli da budu značajno povećani. Mnogo buke ni oko čega.

- Nemci su iz patriotskih razloga bili spremni na stezanje kaiša devedesetih prošlog veka, ali ih je ta spremnost napustila do 2019, jer se smatra da su istočne pokrajine u potpunosti integrisane i da nema potrebe štedeti kako bi se one finansirale. Zbog toga etablirane stranke, na prvom mestu SPD (kojoj birači zameraju što je pristala na loš kompromis) i CDU/CSU (kojoj njihovi birači zameraju isto što i levičari SPD-u - prihvatanje lošeg kompromisa) sve više gube na popularnosti, što je dovelo do velike političke krize u kojoj se našla treća velika koalicija na čelu sa Angelom Merkel.

Svi su izgledi da će se Četvrti Rajh završiti rasulom koje je pratilo pad Drugog Carstva.

- Stara Savezna Republika Nemačka bila je poznata po izuzetno uspešnoj istočnoj politici čiji je tvorac bio Egon Bar, saborac Vilija Branta. Pošto je veliki broj Nemaca ostao istočno od „Gvozdene zavese", bonska vlada je bila primorana da vodi opreznu i razumnu istočnu politku. Odnosi SRN-a i tadašnjeg SSSR-a bili su u mnogim slučajevima iskreniji od odnosa današnje Nemačke i Rusije. Današnja Nemačka ima neprijatelje i na istoku i na zapadu, i među velikim silama i među malim državama. Opet je ona sama protiv celog sveta, kao što je bio slučaj u oba svetska rata.

Bahata spoljna i ista takva finansijska politika, uz pogrešnu unutrašnju politiku doveli su do toga da vlada u Berlinu ne samo da nema saveznika u inostranstvu, već ni u sopstvenoj zemlji.

Ideja ponovnog ujedinjenja dve Nemačke na kraju 20. veka mogla je da rezultira napretkom ne samo za Nemce, već i za čitavu Evropu. Ovako, na Četvrti Rajh bi odlično mogla da se primeni čuvena izreka francuskog ministra spoljnih poslova iz 18. i 19. veka Šarla Maurisa de Taljejrana: „To je više od zločina, to je greška".

A: Izraz Rajh budi zebnju

Zbog svežih sećanja na užase Trećeg Rajha, čija je državna ideologija bila istrebljenje drugih naroda, između ostalog i Slovena, sam izraz Rajh budi zebnju kod ljudi. Ova nemačka reč nužno ne znači „carstvo", iako se tako najčešće prevodi, već uopšteno državnu tvorevinu. Sadržana je i u reči „Reichtum" (bogatstvo).

U starogermanskom se koristila da označi zajednicu koja je omogućavala blagostanje i sigurnost.

Ono što u istoriji zovemo Prvim Rajhom (Carstvom) zvanično se u ono vreme nazivalo Svetim Rimskim Carstvom i nastao je u istočnim provincijama carstva Karla Velikog u 10. veku pod dinastijom Otona. Od 16. veka država nosi naziv Sveto Rimkso Carstvo Nemačke Nacije.

To nikada nije bila jedinstvena država, već slab savez suverenih država koje su često ratovale među sobom, a i protiv samog cara. Pošto se krunisao za francuskog cara 1804. Napoleon je sebe smatrao takođe naslednikom Karla Velikog i zahtevao je od tadašnjeg Svetog Rimskog cara Franje II Habzburškog da se odrekne te titule i zauzvrat prihvati titulu cara Austrije. Ovo se konačno i desilo 1806. posle strahovitog poraza austrijske i ruske vojske protiv Francuza u bici kod Austerlica.

Posle pobede nad Napoleonom III u bici kod Sedana, pruski kralj Viljem Hoencolern se na predlog svog kancelara Bizmarka 1872. u dvorcu Versaj krunisao ne za cara Nemačke, već za cara Nemaca, čime je želeo da izbegne sukob sa još uvek snažnim plemstvom. U istoriji se ova država, koja je prestala da postoji abdikacijom Viljema II 1918, zove Drugi Rajh (Carstvo).

Treći Rajh je formirao Adolf Hitler koji za sebe nije uzeo ni titulu cara, a ni regenta, već „Vođe" (Firera). Zbog toga se ova državna tvorevina kao jedina od svih kod nas ne prevodi kao (Treće) Carstvo, jer formalno nije ni bila monarhija. Iz istog razloga ne bi ni Četvrti Rajh trebalo prevoditi kao Četvrto Carstvo, iako se i on oslanja na srednjeveko

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane