Natrag

Nuklearke

Atomski s leva, skači desno u jarak!

Uvećavanje smrtne opasnosti za planetu

Stokholmski međunarodni mirovni istraživački institute (SIPRI) objavio je svoj redovni Almanah za 2019. godinu o aktuelnom stanju u naoružanju, razoružanju i međunarodnoj bezbednosti. U tom izveštaju navodi se da trenutno u svetu postoje 13.865 nuklearnih bojevih glava koje se nalaze u u posedu devet zemalja: Amerika, Rusija, Velika Britanija, Francuska, Kina, Indija, Pakistan, Izrael i Severna Koreja. Amerika i Rusija proizvode nešto više od 90 odsto svog svetskog nuklearnog arsenala. Apsolutni broj nuklearnih bombi se smanjuje u poslednjih par godina, ali i to zahvaljujući smanjenju u Rusiji i Americi dok su neke druge države uvećale svoj atomski kapacitet. Prošle godine nad planetom su se nadvijale 14.465 nuklearnih bombi. Amerika, Velika Britanija i Francuska redovno objavljuju neke informacije o svom atomskom naoružanju, a podaci o drugim nacijama uglavnom se sakupljaju na osnovu praćenja testiranja raketa i snabdevanja nuklearnim materijalom. Da li je nuklearno naoružanje garancija mira i da li bombe ičemu služe je tema o kojoj postoje oprečna mišljenja, smatra kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Amerika je u procesu modernizacije svojih nuklearnih kapaciteta i stručnjaci tvrde da im je cilj da u svoje nuklearne opcije uključe slabije bojeve glave koje su pogodnije za balističke rakete ispaljene iz podmornica. To bi bio dodatak arsenalu koji već uključuje hiljadu gravitacionih bombi i krstareće rakete ispaljene iz vazduha koje takođe mogu da nose slabije bojeve glave.

Jedno je sigurno - Amerika se koncentriše na ne-strategijski nuklearni arsenal, a to može da pogura druge nacije u istom pravcu. Ruske odluke o veličini njihovog ne-strategijskog nuklearnog arsenala izgleda da su provocirane američkom superiornošću kada su u pitanju konvencionalne snage, a ne zbog ne-strateškog nuklearnog arsenala i njihove snage, tvrdi SIPRI u svom najnovijem Almanahu.

SIPRI takođe tvrdi da Rusija poseduje 4.330 nuklearnih glava, a od toga približno 1.830 koje spadaju u kategoriju ne-strateškog oružja. Rusija je takođe testirala iznad severa svoje zemlje prošlog novembra lansiranje krstarećih raketa sa Tu-160 bombardera. To je privuklo pažnju zbog broja lansiranih raketa. Smatra se da i Kina može biti isprovocirana da ojača svoju nuklearnu snagu ne-strateškim atomskim bombama. Procenjuje se da Kina ima oko 290 nuklearnih bombi, ali i da nastavlja sa razvojem i proizvodnjom poboljšanih verzija.

Stalni rivali, Indija i Pakistan, ne oglašavaju koliko su nuklearno jaki, ali obe države obaveštavaju o svojim raketnim testiranjima. Tako se procenjuje da Indija poseduje između 130 i 140 nuklearnih glava, a Pakistan nekih od 150 do 160. Takođe se procenjuje da su tokom prošle godine obe ove nacije povećali svoj atomski arsenal sa po 10 do 20 bombi. Severna Koreja nije transparentna kada je u pitanju njihov nuklearni arsenal, osim što objave, ali nakon što su već testirali, broj raketa. Na osnovu toga se zaključuje da Severna Koreja ima negde između 20 i 30 bojevih glava. To bi bilo uvećanje od prošle godine za preko 10 bombi, procenjuje se.

Inače, informacije o broju nuklearnih bombi mogu da variraju jer, osim Amerike, svi ostali nisu voljni da o tome pričaju. Najmanje Izrael.

Nedavno je Bela kuća obavestila da neće više da objavljuje podatke o američkim nuklearnim kapacitetima. Od 13.865 nuklearnih bombi, njih 9.330 nalaze se u rukama vojski, a ostale čekaju da budu rastavljene ili zato što će ih zameniti nove i modernije ili iz bilo kog drugog razloga. Od tih 9.330 nekih 3.600 su raspoređene u operacionim vojnim jedinicama, a nekih 1.800 bilo američkih, ruskih, britanskih ili francuskih su u stanju visoke pripravnosti. Među tim u pripravnosti nalaze se bombe montirane na interkontinentalnim balističkim raketama i u bazama teških bombardera. Ne-strateške bombe u pripravnosti nalaze se u vojnim bazama odakle mogu da gađaju bliže ciljeve.

Nedavno je jedan kanadski senator nehotično otkrio na internetu gde su u Evropi locirane američke rakete sa nuklearnim bojevim glavama, kao i gravitacione bombe koje se bacaju iz teških bombardera. Radi se o nekih 150 bombi, ali je opšte mišljenje da ti otkriveni podaci nisu ni toliko bitni jer je Rusija, na primer, već znala gde se bombe nalaze. Osim američkih, u Evropi su smeštene britanske i francuske bombe, a svaka od tih zemalja poseduje i do 300 komada. Moguće da neke od bombi tih zemalja putuje i na nosačima aviona, a skoro sigurno i u podmornicama.

Koliko Kina ima atomskih bombi u pripravnosti, koliko u rezervi - ne zna se. Sve skupa se procenjuje da ih ima nekih 290, a od toga daleko najveći broj je montirano na balističkim raketama. Koliko ima ne-strateških bombi takođe nije poznato. Bilo kako bilo, tačan broj nuklearnih glava nije podatak od kapitalne vrednosti.

Izrael strateški krije bilo koji podatak o broju svojih bombi i na taj način postižu efekat da se njihovi neprijatelji, u čijem je okruženju, dvaput zamisle pre nego što krenu u rat protiv te zemlje. Istini za volju, Izrael nije nikada priznao da poseduje atomsko oružje, ali takođe nije nikada rekao da ga ne poseduje i to je deo njihovog "strateškog zbunjivanja".

Kada je na konferenciju za štampu u Beloj kući dopisnica i sada već preminuli doajen AP, Helen Tomas, upitala tadašnjeg predsednika Obamu da li Izrael poseduje atomsko oružje, on je odgovorio da ne bi voleo da spekuliše.

Kako je to najbolje čuvana tajna, o izraelskim bombama može samo da se spekuliše, a neke od tih spekulacija su najverovatnije blizu istine. Opšte mišljenje svetskih stručnjaka je da Izrael ima od 80 do 90 bojevih glava. Bivši američki predsednik Džimi Karter procenio je 2008. da Izrael verovatno ima minimum od 150 nuklearnih glava koje su spremne da budu upotrebljene.

Šest godina kasnije Karter je ispravio svoju procenu i rekao da Izrael može da ima i do 300 bombi. Iranski ministar inostranih poslova, Mohamad Džavad Zarif, tvrdi da Izrael ima 400 bombi. Smatra se da su svi ovi brojevi netačni jer te izraelske bombe služe za odvračanje neprijatelja, a ne za upotrebu, i za to je dovoljno samo nekoliko desetina atomskih bombi.

Kada se sve sabere i oduzme, svet nema pojma koliko bombi ima Izrael u svom posedu i to je upravo ono što Izrael hoće da postigne, da drži svoje neprijatelje u neizvesnosti. Kolikogod da ih ima, sve su te bombe napravljene u nuklearnom reaktoru zvanom Dimona. Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka izraelska vlada je izbegavala da Vašingtonu pruži bilo koju informaciju u vezi sa temom, a ponekad bi ih i hladnokrvno lagali.

Šezdesetih godina Izrael je nazivao Dimona reaktor "fabrikom tekstila", a takođe i kao "metaluršku istraživačku instalaciju". Tadašnji ministar inostranih poslova, Šimon Peres, ubeđivao je predsednika Džona F. Kenedija 1963. godine da Izrael "neće uvesti nuklearno oružje u region".

Predsednik Kenedi je bio zbrinut zbog mogućih izraelskih nuklearnih bombi da je zahtevao da Izrael prihvati američke inspektore u Dimonu. Izrael je pristao na te zahteve, a onda ih je, te inspektore, varao na licu mesta. Pregrađivao je prostorije, kamuflirao liftove koji su vodili šest spratova pod zemlju i nije dozvolio inspekciji da donese svoje instrumente niti da prikuplja uzorke tla oko reaktora.

Pokretač čitave inicijative da se Izrael snabde nuklearnim bombama dolazila je od Ben-Guriona, osnivača i prvog predsednika Izraela. Sve je bilo povezano sa namerama Egipta, Sirije, Jordana i Iraka: "Ne znam ni o jednoj drugoj naciji čiji susedi izjavljuju da žele da je unište, i ne samo da izjavljuju, već se i pripremaju za to svim raspoloživim sredstvima. Ne možemo da imamo iluzije da ono što se svakog dana izjavljuje u Kairu, Damasku i Iraku su samo reči. To je misao koja upravlja arapskim vođama", tvrdio je Ben-Gurion.

Izrael nikada nije potpisao međunarodnu povelju Nuklearnog neširenja (NPT) mada je sve vreme pod pritiscima da to uradi. Izrael je jedna od pet zemalja na svetu koji je odbio da potpiše NPT.

Inače, SIPRI smatra da Izrael poseduje 30 gravitacionih bombi koje mogu da se ispuste iz borbenih lovaca, još 50 nuklearnih glava koje mogu da se ispale sa balističkim raketama koje su stacionirane na zemlji i nepoznat broj krstarećih raketa na koje mogu da se prikače bojeve glave i da se lansiraju sa brodova i to bi bio izraelski drugostepeni kapacitet napada. Postoje i priče da Izrael skriva svoje nuklearne bombe zakopane u pustinji i ta priča je - tačna.

Kako je Izrael napravio svoje atomsko oružje je takođe tajna, ali je to u suštini "javna tajna". Poduži je spisak zemalja koje su u tajnosti prodale Izraelu potreban materijal i znanje, ili onih koje su okrenule glavu da ne vide šta se događa. Na tom spisku nalaze se i zemlje koje su danas najglasnije u promovisanju NPT ugovora. To su Amerika, Francuska, Nemačka, Britanija i čak i Norveška.

Od presudnog značenja izraelskim naporima da proizvede atomsku bombu je njihovo špijunsko umeće. Oformili su špijunsku grupu poznatu pod imenom Lakam u kojoj se nisu nalazili samo profesionalni agenti već i drugi Jevreji i to svetski poznati. Dok su jedni nabavljali tehnologiju za obogaćivanje uranija, fotografišući planove za centrifuge koje im je, za lep novac, ostavio na trenutak jedan nemački inženjer, drugi su donosili tešku vodu iz Norveške. Planovi tih evropskih centrifuga takođe su bili ukradeni od strane pakistanskih agenata, a kasnije su stigli i do Irana.

Kada je Izrael pre nekoliko godina sabotirao iranske centrifuge, vežbu za tu akciju sproveli su na svojim sopstvenim centrifugama koje su bile skoro iste. Izrael je takođe pomagao Južnoj Africi da razvije svoju atomsku bombu, od koje su kasnije odustali, i za to su dobili od te zemlje 600 tona oksida uranija poznatog po imenu "žuti kolač".

Tokom pedesetih godina nekih 2.500 francuskih građana živelo je kod Dimona, ali je i to njihovo prisustvo bilo pritajeno. Samo u jednom trenutku za vreme Jon Kipur rata Izrael je pomislio da će morati da iskoristi atomske bombe, ali su odmah odustali shvativši da to neće biti potrebno. Pravilo, za bilo koga koji to oružje poseduje je da ga ne koristi.

Nuklearne ambicije Severne Koreje datiraju još od Korejskog rata iz pedesetih godina prošlog veka, ali svet je na to obratio pažnju 1992. kada je otkriveno da su njihove nuklearne aktivnosti intenzivnije nego što je to Pjongjang tvrdio. Njihov atomski program je odavno prevazišao početničke faze, a veruje se, sa dosta sigurnosti, da ta zemlja poseduje kako hemijsko tako i biološko oružje.

Severna Koreja je izašla januara 2003. iz NPT, a počela je da testira nuklearne probe 2006. godine. Ta zemlja nije potpisnik ni Konvencije hemijskog oružja, a bez obzira što jeste potpisnik Konvencije biološkog oružja, kao i Ženevskog protokola, evidencije ukazuju da Severna Koreja najverovatnije ima ofanzivni program biološkog oružja. Režim Kim Džong Una je po tvrdnjama Ujedinjenih Nacija testirao februara 2014. svoje hemijsko oružje na zatvorenicima i invalidima, mada te tvrdnje ne mogu biti sa sigurnošću potvrđene.

Zbog svega toga ta zemlja je već godinama pod međunarodnim sankcijama i te sankcije su jedan od razloga zašto je glad tamo normalna pojava.

Pre dve godine, jula 2017, Severna Koreja je uspešno testirala svoju prvo interkontinentalnu raketu, a dva meseca kasnije izvela je probu za koju je Pjongjang tvrdio da se radi o termonuklearnoj bombi. Severna Koreja započela je svoj balistički raketni program još u kasnijim sedamdesetim godinama prošlog veka i nakon što su od Egipta nabavili ruske rakete i na osnovu njih počeli da prave svoje sopstvene. Oni proizvode bombe koristeći i plutonijum i obogaćeni uranij, a veruje se da imaju dovoljno nuklearnog materija da proizvedu i do 12 bombi godišnje.

Iran još nema atomsko oružje, a pitanje je koliko je blizu svom cilju, ako uopšte tome teže, da takvo oružje proizvedu. U ponedeljak, 1. jula, Teheran je objavio da je prešao limit svoje zalihe obogaćenog uranija, limit na koji su se obavezali 2015. godine po dogovoru sa zemljama Zapada, Rusijom i Kinom.

Kasnije je Bela kuća izašla iz tog ugovora i situacija je počela da se komplikuje. Ukoliko bi Iran nastavio sa obogaćivanjem svog nuklearnog materijala, mogao bi da ima u roku od nekoliko meseci dovoljno uranija prigodnog da izgradi bombu. U nekoliko meseci dovoljno uranija, ali ne i samu bombu. Međutim, stručnjaci kažu da je iransko kršenje sporazuma više simboličan akt nego što je to konkretni korak ka izgradnji atomskog oružja.

Takođe nije baš sasvim najjasnije da li Teheran namerava da to uradi, pa ni da li vidi potrebu za tim. Iran pokušava da ublaži sankcije koje mu je nametnula Bela kuća iz koje poručuju da se radi o "maksimalnom pritisku".

U tim i takvim svojim namerama, Teheran je "zaplenio" nekoliko stranih tankera, a čak i oborio jedan američki špijunski dron. To obaranje drona skoro je dovelo do američkog raketnog napada koji se nije dogodio jer je u poslednjem trenutku predsednik Donald Tramp odustao od te operacije.

Eksperti takođe tvrde da bi Iranu bilo potrebno oko godinu dana da od "obogaćenog uranija" stvorio onaj koji se koristi u bombama. Nakon što bi Iran postigao dovoljnu količinu prigodnog uranija, morao bi da ga pretvori iz gasa u metal i da ga ugradi u "paket" koji bi mogao da počne nuklearnu reakciju, a sve to zahteva dodatno vreme.

Druga je priča da je njihov ministar inostranih poslova, Mohamad Džavad Zarif, izjavio prošlog juna da Iran nikada neće da napravi atomsku bombu jer u tome njihovu zemlju sprečava islamska vera. Bez obzira na izjave ministra Zarifa, može da se pretpostavi da bi Iran u roku od godinu dana mogao da poseduje nuklearno oružje i šta bi se dogodilo sledeće?

Sledeće bi bilo da bi Saudijska Arabija takođe imala atomske bombe, a Izrael ih već ima u većim količinama i koju bi vojnu dominaciju atomsko oružje donelo Iranu!? Sve bi donekle krenulo drugim tokom ukoliko bi Amerika odlučila da im napadne nuklearna postrojenja. Ukoliko bi se to dogodilo, Iran bi nastavio da u novim postrojenjima napravi svoje atomsko oružje, a u cilju odbrane od Amerike.

Jedino se ne zna kako bi Iran zaista mogao da naudi Americi, mada bi mogao da pripreti da će ih gađati balističkom raketom s bojevom glavom. Postoji i drugi podatak, koji je najverovatnije najpresudniji kada se porede snage dve suparničke zemlje: u Americi se nalazi od 35 do 37 odsto globalne ekonomije, a u Iranu samo 0,5 odsto. Evropske države bi čak i iz moralnih razloga stale na stranu Irana ekonomski ih podržavajući, ali čak ni "moćna Evropa" nema želudac da se suprotstavi Americi.

Ukoliko bi došlo do nuklearnog rata, ili ograničenog nuklearnog napada, ko su ti koji u zemljama sa takvim oružjem imaju autoritet da taj rat započnu? U Americi je jasno - predsednik sam odlučuje.

Američki predsednik nema obavezu da se konsultuje ni sa jednim savetnikom pre nego što naredi da se i jedna atomska bomba, koja može da ubije stotine hiljada ljudi, uputi ka svom cilju. Ne mora da pita bilo koga iz ministarstva odbrane, Kongresa ili iz sudstva. Međutim, takvu odluku u drugim zemljama ne može da donese sam predsednik, mada nije poznato kakav je slučaj u Severnoj Koreji, već odluka o napadu mora da prođe kroz lanac komandi.

U Velikoj Britaniji premijer donosi odluku, ali monarh je formalno vrhovni komandant. Ukoliko Ministarstvo odbrane dobije naredbu od premijera da krene u nuklearni napad, i ako im se ta odluka učini pogrešnom, oni mogu da odu kod kraljice.

U svim tim kombinacijama i britanski Parlament može da odluči da traži ostavku premijera. U Indiji i Pakistanu postoje Saveti koji autorizuju nuklearni napad. Kada je u pitanju Izrael, ne postoje sigurni podaci, ali se misli da nuklearno oružje ne kontroliše neki pojedinac već da je izgrađen civilno telo koje kontroliše upotrebu atomskog oružja.

U Kini, ukoliko to nije primenjeno, Savet koji se sastoji od 11 članova, visokih partijskih rukovodioca, sekretara partije i generala, donosi odluke po tom pitanju. U Rusiji predsednik, ministar odbrane i šef generalštaba imaju pristup nuklearnim šiframa. Osim njih troje, postoji i dodatna grupa ljudi koja takođe učestvuje u odlučivanju. U Francuskoj, kao i u Americi, sam predsednik može da naredi nuklearni napad, mada šef generalštaba i ministar odbrane mogu da u toj odluci učestvuju.

Od četrdesetih godina prošlog veka nuklearno oružje veoma je uticalo na vojne budžete nekih država, na politiku, na vojne strategije i na akademske teorije. Van tih sfera, nuklearno oružje nije imalo mnogo uticaja.

Čak i iz vojnog ugla to oružje se nije pokazalo mnogo efikasnim osim kada su bačene one dve bombe na Japan koje jesu završile Drugi svetski rat, ali ne iz vojnih, jer nisu pobile mnogo vojnika, već iz egzistencionalnih razloga.

U Hirošimi i Nagasakiju te su bombe pobile mnogo ljudi, ali je više Japanaca stradalo tokom američkih bombardovanja Tokija. Nuklearno oružje može da postigne neke značajne rezultate: 1) Kraj ljudskih života, a možda i kraj svog života na Zemlji. 2) Ukoliko ne bi svi bili pobijeni, oni koji bi ostali vratili bi se u kameno doba. Nuklearni rat bi bilo jednostavno započeti, ali komplikovano zaustaviti.

U nekim situacijama može se zamisliti da neka veća država sa nuklearnim oružjem i predvođena nekom vrstom Hitlera koga slede milioni fanatika - mora biti zaustavljena nuklearnim udarom. To su teorijske mogućnosti, isto kao i da neka teroristička organizacija počne da aktivira atomsko oružje. Inače, "obični" diktatorski režimi, smatra se, ne prestavljaju veliku opasnost. Na kraju krajeva, i Staljin i Mao su imali atomsko oružje i ništa se nije dogodilo.

Nuklearne bombe služe da se zadovolji ego država koje ih poseduju, ali ne mnogo čemu drugom. Za sada. Pakistan i Rusija, na primer, su značajnije jer poseduju atomsko oružje, ali Japan, na primer, nije manje značajan zato što ga ne poseduje. Koja bi razlika bila kad bi Francuska umesto 300 imala samo 150 bombi? Nikakva! Država koja poseduje atomsko oružje može lako da kontroliše druge zemlje, neki bi pomislili. Osim, Amerika je jedno vreme bila jedina država sa atomskim bombama i nikoga nije uspela da ubedi u bilo šta. Jeste sa konvencionalnim oružjem; nosačima aviona, krstaricama i avionima, ali nije atomskim bombama.

Možda će jednog dana ljudska vrsta biti zahvalna što poseduje atomsko oružje i to u momentu kad se neki ogromni meteor uputi ka našoj planeti.

ANTRFILE:

Jugoslovenske nuklearni snovi

Jugoslavija je nameravala, ili makar razmišljala o tome, da razvije svoj nuklearni program, pa i da napravi svoje atomske bombe. Bilo je to odmah nakon Drugog svetskog rata, a u jeku Hladnog rata kada su se otimale oko nje dva antagonistička bloka. Za prve napore bila je zadužena UDBA, a Jovo Kapičić je bio jedan od glavnih likova. Nosilo se u diplomatskoj pošti tovar novca da bi se kupio gajgerov brojać da bi se, jednom u Americi, otkrilo da se taj instrument može za male pare nabaviti u bilo kojoj od specijaliziranih maloprodajnih radnji.

Pre par godina CIA je skinula veo tajnosti sa svojih dokumenata po toj temi i tamo stoji da je Amerika još 1952. godine u Jugoslaviju postala svoje timove geologa da u Jugoslaviji traže uranij. Pronašli su ga na severu i na jugu zemlje, a u količinama da je od njega moglo da se napravi nekoliko bombi. Bilo kako bilo, Amerika je pomagala Beogradu da razvije nuklearne sposobnosti. Kasnije je Jugoslavija sklopila ugovor sa američkom firmom Vestinghaus Nuklear za izgradnju svoje prve atomske centrale u Sloveniji.

Od samog početka Amerika je stajala uz jugoslovenski nuklearni projekat i fizičari i inženjeri su pozivani da se edukuju na američkim univerzitetima. CIA tvrdi da je procenila da bi Jugoslavija mogla da napravi svoje bombe u roku od četiri godine, a Vašington ju je u tome podržavao. CIA je procenila da je Jugoslavija bila sposobna i na tehničkom i na finansijskom nivou. Bilo je to 1975. i kako se kasnije Titovo zdravlje pogoršavalo, proglami su napuštani da bi rukovodstvo nakon Tita u potpunosti napustilo nuklearne ambicije.

Inače, i od pokušaja odmah nakon Drugog rata odustalo se Titovom voljom jer je on bio odlučio da ojača svoju konvencionalnu vojsku.

Kako su se u nekim periodima odnosi sa SSSR poboljšavali i ta zemlja je pomagala naporima Jugoslavije da razvije svoje atomske ambicije. Beograd je dobio solidnu količinu obogaćenog uranijuma koje je vratila u Rusiju tek pre neku godinu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane