Natrag

Pogled iz Moskve

Narod i vlast u „liberalnom sosu". Polemičke beleške

Igra žmurke

U klasičnom smislu, savremena država (nije važno da li je velika ili mala) stoji na tri „stuba" koja čine vlast, narod i društvo. Vlast ostvaruje upravljačke funkcije, narod stvara celokupan iznos materijalnih vrednosti, a društvo nematerijalnim načinima reguliše sistem međusobnih odnosa između vlasti i naroda, ne zaboravljajući pritom na sopstveni interes.

Piše: Aleksandar Afanasjev

U sovjetsko vreme društvo je imalo značajnu ulogu u sistemu političko-socijalnih odnosa u zemlji. Pod upravom zvaničnih državnih institucija društvu je dodeljena posrednička misija u izgradnji pozitivnih odnosa između vlasti i naroda („radnih masa"). Pritom je najaktivniji deo sovjetskog društva (posebno njegova partijska avangarda) davala ton mobilizaciji narodnih masa za praktično rešavanje političko-ekonomskih problema, a inteligencija se zanimala prosvećivanjem masa i njihovim kulturnim vaspitanjem u sovjetskom duhu.

U „novo" vreme, nakon državnog udara 1991. godine, liberalno-buržoasko društvo u Rusiji takođe je u početku preuzelo posredničke funkcije. Ali, svoju misiju ono nije videlo u uspostavljanju poslovnog i političkog kontakta između ruske vlasti koja se preokrenula za 180 stepeni i naroda koji je još uvek razmišljao na sovjetski način (u negativnom smislu te reči).

„Posredovanje" ruskog liberalnog društva se svodilo na uspostavljanje što bliskijih veza sa ideologijama i poslovnim krugovima zapadnog sveta sa ciljem nametanja narodu kapitalističkih vrednosti i ličnog bogaćenja.

Sa ovim minimalnim programom rusko liberalno-buržoasko društvo uspešno se izborilo. Godine 1993. u ekstremnim uslovima, zajedničkim naporima predstavnika liberalno-buržoaskog društva, struktura vlasti i zapadnih „konsultanata", narodu je nametnut za njegova shvatanja tada, u suštini strani Ustav koji je u Rusiji potvrdio kapitalističke odnose. Ovim Ustavom narodu je bio zagarantovan minimum socijalnih davanja, a liberalno društvo je dobilo punu slobodu izražavanja.

Ipak, „svete" devedesete godine prošlog veka predstavljale su ne samo vreme teških iskušenja za ruski narod, koji se preko noći od hegemona pretvorio u osiromašenu i obespravljenu masu lumpenproletarijata. Liberalno-buržoasko društvo takođe je prošlo kroz svoj „trnov venac", iskusivši oganj koji ga je sagoreo i od kojeg se raspalo. Buržoaski deo se potpuno stopio sa vlašću, korupcijom je rastavivši pomoću deobe bogatstva pokradenog od naroda. Liberalnu ideologiju prihvatila je ruska inteligencija, zavedena ponižavajućim poklonima sa gazdinskog stola i željenom slobodom „stvaralaštva".

U tim uslovima je od 2000-ih godina u Rusiji započela prva etapa velike unutarpolitičke „igre žmurke". Njeni preduslovi su bili smena brutalnog „cara Borisa" obećavajućim mladim liderom i njegov kurs ka stabilizaciji situacije u zemlji. Vlast je postala uredna, uzdržana i razborita. Narod je odlučio da se naoruža strpljenjem i vidi šta će od toga ispasti. Buržoaski deo društva je iskoristio političko zatišje za nesmetano povećavanje svog kapitala. Liberalna inteligencija se bavila oportunističkim poslovima, služeći sama sebi i zadovoljavajući svoje individualističe i egoističke sklonosti.

Suština „žmurke" na ovoj etapi bila je u sledećem. Vlast je zatvarala oči pred rastućim jazom između bogatih i siromašnih, kriminalizacijom ekonomije i opšteg pada morala u zemlji.

Narod, sećajući se postrevolucionarnog haosa i ogromnih žrtava koje je podneo u vreme Velikog otadžbinskog rata (Drugog svetskog rata), iazbrao je da izdrži „nevolje" nadajući se u prosvetljenje vlasti. Buržoaski deo društva cinično je eksploatisao strpljenje naroda i lojalnost vlasti, testirajući granice njihovih mogućnosti.

Liberalna inteligencija, sama se besramno obogaćujući, hranila je narod bajkama o tome kako će teći med i mleko.

Tokom ove „igre" svi mi nekako nismo primetili da je iz sistema državnih odnosa u Rusiji ispao ceo jedan stub pod imenom „društvo". Krici: „Mi ga gubimo, mi ga gubimo!", samo su otkrili da smo ga već izgubili. Realnost u Rusiji je takva da je do danas narod ostao sam sa vlašću, a vlast s narodom. Posrednik je nestao. On ne samo da je izgubio vezu sa vlašću i narodom, već je izgubio i predstavu o stvarnosti. Bogataši besmisleno povećavaju svoj kapital isključivo da bi povećali svoje bogatstvo i ličnu moć. Intelektualci su razbijeni na veliki broj klubova na osnovu privatnih interesa, i nemaju nikakav odnos ni prema narodu, ni prema vlasti.

Liberalna ideologija danas je pretvorena u slatki sos u kojem, s obzirom na njen dominantni položaj u ruskoj državi, tonu i vlast i narod. Ta ideologija ne samo da je besmislena, već je i pogrešna. Kakvu korist imamo od „reka mleka", ako su obale od meda? Svaki pametan momak sposoban je da shvati da je doći do takve „reke mleka" u principu nemoguće, jer ko god pokuša da dođe do nje, potonuće u „medu" od obale.

Ovo je trenutak da se setimo proročke pesme Bulata Okudžave o starom, bolesnom, umornom kralju koji je krenuo u pohod na stranu zemlju a kojeg je kraljica ispratila sa željom da oduzme neprijatelju što više medenjaka. Kralj u Okudžavinoj pesmi ostao je bez ičega, jer se „moralno nestabilan" desetar oženio zarobljenom devojkom, a istovremeno zgrabio i sve medenjake. Pesma se završava tužno: „ni medenjaka nema uvek dovoljno za sve".

Danas u Rusiji postoji veliki deficit „medenjaka". Njih u dovoljnoj meri imaju predstavnici vlasti, ogrezli u korupciju. Više nego dovoljno ih imaju „desetari" - oligarsi i njihovi intelignetni pomagači. Ali, „medenjaci" brzo nestaju u patriotskom delu društva. A pošteni radnici iz naroda veoma loše „stoje" sa njima. U tim uslovima postaje sve teže ne primetiti nastavak privatne pljačke državne i društvene imovine. A ona se dešava. Samo od 2000. godine, prema podacima objavljenim u štampi, u privatno vlasništvo u Rusiji prešlo je 40.000 državnih i 5.000 društvenih organizacija. Ukupno, za privatnike danas radi više od 70% ruskih građana.

Tokom dugotrajne ekonomske krize i sankcija Zapada prema našoj zemlji, privatni sektor ne žuri da pritekne u pomoć državi i narodu.

Uprkos poziva vlasti da se maksimalno ojača supstitucija (zamena) uvoza u proizvodnoj sferi, privatnici jačaju svoje napore isključivo u maksimalnom širenju sektora usluga, osuđujući industrijsku proizvodnju na sporo umiranje. Prema podacima Rosstata, 2017. godine udeo industrijske proizvodnje u BDP-u zemlje iznosio je samo 27,1%.

realnoj situaciji većine stanovništva države može se suditi na osnovu sledećih brojki, koje su u aprilu 2019. objavili Rosstat, Fond za javno mnenje i nezavisni analitičari.

Godine 2018. 74% ruskih građana nije imalo nikakvu štednju. Dve trećine Rusa uopšte nema nikakvu uštedu. Za poslednjih pola godine, 40% stanovništva je „smanjilo svoj apetit" (što će reći smanjilo kupovinu hrane). Teškoće sa obezbeđivanjem neophodnog minimuma proizvoda imalo je 80% porodica, a trećina porodica nije mogla sebi da priušti kupovinu obuće. Udeo porodičnog budžeta koji odlazi na kupovinu hrane varira između 50 i 90%. Realni prihodi stanovništva su u padu već nekoliko godina za redom. Inflacija jede sve prihode. Raste jaz u prihodima najbogatijih i najsiromašnijih slojeva stanovništva.

Vlast je prinuđena da malkice otvori oči na kritično stanje u zemlji. Predsednik vlade RF Dmitrij Medvedev, podnoseći izveštaj Državnoj dumi u aprilu 2019. rekao je sledeće: „...Danas je život u našoj zemlji daleko od ideala za koji, svi zajedno, bez obzira na partijsku pripadnost, radimo." Umesto da direktno ukaže na neprofesionalizam i nemoć sadašnje vlade, govori se o nedostižnosti „ideala" i aludira se na kolektivnu odgovornost. Kao da u idealu liberalne vlade i postoji nešto drugo osim apsolutne slobode i lične neodgovornosti. I kao da u Rusiji, osim ove vlade, još neko ima uticaja na unutrašnjepolitički kurs države.

Realnu sliku krizno-kritičnog stanja u zemlji otkrili su, mada ipak u glavnim crtama, ruski učesnici Međunarodnog ekonomskog foruma koji je od 6. do 8. juna održan u Sankt Peterburgu. Definišući suštinu svetskih i ruskih problema, Vladimir Putin je ukazao na to da je globalna trgovina „prestala da bude bezuslovni pokretač" svetske ekonomije, a da „novi pokretač - supersavremene tehnologije - još nije počeo da radi punom snagom". Prevodeći ovu rečenicu sa diplomatskog na običan jezik, treba je shvatiti kao osudu tržišnih odnosa i kao nagoveštaj poziva ruskim preduzetnicima da aktivno podrže i pomognu ruskoj državi u razvoju supersavremenih tehnologija.

Rusku poslovnu zajednicu alarmirale su reči Antona Siluanova o tome da smo „veliki deo preduzetnika mi pokvarili" i da „slušamo biznis i spremni smo da radimo sa njim, ali je ipak još uvek sve loše".

Čuti tako nešto od delikatnog ministra finansija, pa još i prvog potpredsednika liberalne vlade, za mnoge ugledne učesnike Foruma to je bio pravi šok. Već sledećeg dana na ministra su se obrušile silne kritike sa spekulacijama da je reč o problemima malog i srednjeg biznisa. Ali, ministar je pre svega govorio o krupnom biznisu, onom koji stalno žudi za novim „povlasticama", a ne želi mnogo da radi.

Bojim se da poslovna zajednica prisutna na Forumu nije dobro „čula" reči pune gorčine koje je izgovorila takođe potpredsednica vlade Tatjana Golikova, koja je zaključila da „obrazovanje u Rusiji ne odgovara aktuelnim izazovima tržišta rada". A to je veoma ozbiljna izjava. Upravo favorizovanjem tržišta, ruska poslovna zajednica je spustila obrazovanje u zemlji na najniži nivo koji odgovara mentalitetu i jednostavnim potrebama slabo obrazovanih zagovornika tržišne ekonomije. Ali tajna je u tome da su sa obrazovanjem u tesnoj vezi zdravstvena zaštita i kultura. I svi oni su prilagođeni upravo tržištu, i zato nisu spremni da obezbede Rusiji visokotehnološki proboj.

Nakon starijih kolega, svoj kritički glas je rešio da pusti čak i mladi diplomac Visoke škole za ekonomiju Maksim Oreškin, u svojstvu ministra ekonomije, zabrinut što tempo rasta potrošačkih kredita (30%) „umnogome premašuje tempo rasta prihoda stanovništva".

U tome on vidi „pretnju recesije". Ali, u stvari, za zemlju i narod, problem je mnogo ozbiljnji. Zato što to znači sve veće dužničko ropstvo stanovništva zemlje, koje zarobljava ruski narod za dugo godina, a mnoge od njih i - zauvek.

Kako se ovo realno ropstvo koje je podstakla poslovna zajednica može slagati sa liberalnim naklapanjima o univerzalnoj slobodi, jednakosti i bratstvu?!

Svoj doprinos opisivanju kritične situacije u zemlji dao je i gubernator Permskog kraja Maksim Rešetnjikov, govoreći o tome da je od 2012. godine savezni budžet u Rusiji porastao za 77%, a „realni prihodi regionalnih budžeta" u istom periodu su porasli samo za 5%.

Šta to znači? Samo to da Moskva i Petrograd potpuno mogu da pokriju mnoge svoje potrebe na račun države, a da je provincija, uključujući ceo činovnički aparat i svu socijalnu sferu, data na upravljanje oligarhijskom i lokalnom kapitalu. I, posle toga, zvanične vlasti govore o oštroj borbi protiv korupcije, koja je od strane same vlasti preobraćena u sistemski faktor.

čemu govore sve navedene kritičke primedbe i zapažanja predstavnika ruske vlasti u centru i na lokalu? Pre svega o priznavanju postojanja ozbiljnih problema u zemlji. I to toliko ozbiljnih da dalje ćutanje o njima više nije moguće čak ni u prisustvu veoma uticajnih inostranih gostiju.

Đubre je izneseno iz kolibe, a vlast je sve strele usmerila ka ruskoj poslovnoj zajednici koju je, na sličnim forumima, uvek zastupala i branila upravo liberalna svetska elita.

Računajući na ove „advokate", istaknuti predstavnici ruske poslovne zajednice ne samo da se nisu postideli i zbunili nakon ovolikih kritika, već su krenuli u napad. Oni nisu poricali postojanje ozbiljnih problema u zemlji. Upravo suprotno, naglasili su pretnju koju predstavljaju ti problemi. Aleksandar Šohin iz Ruskog saveza industrijalaca i preduzetnika istakao je „blizinu ponavljanja već viđenog", aludirajući na povratak liberalno-buržoaske „revolucije" iz 1991. godine. Šohina je podržao Aleksej Kudrin (Računska komora RF) izjavivši da danas u Rusiji „nema mogućnosti za ozbiljan napredak". Obojica su zajedno „zapevali" staru liberalnu „pesmu o glavnom" - odnosno, o ptopunom povlačenju države iz ekonomske sfere. I, očigledno, ne samo iz te sfere, već i iz svih za zemlju životno važnih sfera.

Ova zajednička borba izazvala je ozbiljan sukob interesa između liberalne vlade i sve radikalnije poslovne zajednice, koja drsko brani interese oligarha. U zemlji je loše, nezadovoljstvo naroda raste, a oni koji su na vlasti počeli su da upiru prstom jedni na druge.

Štaviše, stvoren je utisak da je oligarhija usvojila princip: što gore - to bolje, i nema nameru da ga ublaži, već da na svaki način pogorša ekonomsku i političku situaciju u zemlji.

Govoreći jezikom Puškinovih bajki, pohlepnoj i mrzovoljnoj oligarhijskoj „starici" prohtelo se da postane „vladarka mora" koja ima „zlatnu ribicu" (ruska država) koja mora da joj bude „potrčko".

Nisu li sa te lude liste želja iz krugova „bele lente" (odnosno iz krugova opozicije; bela lenta, je inače simbol protestnog pokreta između ostalog vezanog i za izbore za Državnu dumu 2011) došle glasine o ruskom „majdanu" koji se nadvio nad Moskvu?

Da li se time može objasniti skandal koji je priredio Dmitrij Dibrov na tv kanalu Zvezda, sa „pozdravom" obojenim revolucijama i „očekivanjem" slične „revolucije" i u našoj zemlji? Trebalo bi imati u vidu da, sudeći po kijeviskim događajima iz 2014. godine, na „majdan" ne izlazi narod (on je, kao i uvek, zauzet poslom!), već fašističke jurišne kolone. Za te mlade provokatore koje plaćaju oligarsi „bele lente" će poslužiti samo kao „nevine žrtve" prinete na oltar oligarhijskog državnog udara.

Igra žmurke u Rusiji se nastavlja, ali dobija sve tragičnije obrise. Njeni zakulisni organizatori jasno nameravaju da organizuju u Rusiji ovu igru na balabanovski način. Radi se o varijanti „ruskog ruleta" kod koje jedan od igrača ima okvir sa metalnim punjenjem. Provokatori su ubeđeni da tako dragocen okvir sa zlatnim punjenjem poseduju njihovi pokrovitelji-oligarsi, i zato se nadaju da će smrtonosnu „igru" držati pod kontrolom i garantovano uništiti vlast koja poseduje revolver ali je po njihovom mišljenju neodlučna i ima slabu volju.

Ali, svaki rat ima svoja pravila. U Rusiji sve odlučuje praktična ravnoteža snaga i Božja volja. Tako je bilo u svim smutnim vremenima, a njih je u našoj zemlji bilo mnogo.

U Rusiji su se obično menjale elite i predstavnici vlasti, ali narod je uvek ostajao veran svojim vekovnim tradicijama i principima proverenim u praksi. Upravo to ga je uvek činilo pobednikom. Mislim da i današnji „veliki" liberalni nered neće biti izuzetak od opšteg pravila.

Doći će vreme da i narod kaže svoju reč. I sve će biti po njegovoj volji i božanskom proviđenju.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane