Natrag

Krize

Da li je svet na pragu globalne ekonomske krize?

Sve zavisi od Trampa

Svet se nalazi na pragu nove globalne ekonomske krize koja bi po svojoj žestini mogla da nadmaši sve doskorašnje. Da li će do nje doći zavisi prvenstveno od jedinstva sedam najrazvijenijih zemalja sveta, od njihovog odnosa sa Rusijom i od uspeha trgovinskog rata sa Kinom. Politička sudbina najvažnijih svetskih državnika, na prvom mestu Donalda Trampa, zavisi od načina i brzine rešavanja ovih problema koje dodatno otežavaju lični animoziteti.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Skup sedam najrazvijenijih zemalja sveta, G7, koji se ove godine održava u francuskom mestu Biaric, ima sve uslove da u istoriju uđe kao prekretnica. Od njegovih rezultata zavisi jedino da li će se krenuti uzlaznom putanjom, ili dalje u sunovrat.

Centralno pitanje, od čijeg rešavanja sve zavisi, jesu razne trgovinske sankcije koje su na prvom mestu uvele Sjedinjene Američke Države (i to još za vreme administracije Baraka Obame), a koje su zatim proširene kontrasankcijama pogođenih država, kao i sankcije koje su uvele članice Evropske Unije, najčešće prateći SAD, u velikoj meri opterećuju svetsku privredu i provociraju novu globalnu ekonomsku krizu.

Najveći broj trgovinskih rampi je spušten od dolaska Donalda Trampa na čelo najmoćnije svetske ekonomije, jer je on morao da opravda svoj izborni moto „Prvo Amerika" („America First"). Ideja da se u globalistički orijentisanom svetu vodi izolacionistička politika je mnoge zbunila. Zaštitne carine i takse su uvedene na čitav niz proizvoda iz različitih država, a pod udarom su se našle i pojedine kompletne privrede.

Trampova računica je bila veoma jednostavna: američka privreda i valuta su toliko dominantni u današnjem svetu da bez njih ništa ne bi funkcionisalo. Američki kapital je daleko najuticajniji u svetu, ali je sve više „američki" samo još po imenu. Njegovi interesi su sve češće u koliziji sa ciljevima zvanične politike Vašingtona i to je ono o čemu i Tramp mora da vodi računa upravo u periodu pred početak nove predizborne kampanje, jer on ne želi da u istoriju uđe kao treći američki predsednik koji je tražio, ali nije dobio drugi mandat (prvi je bio Džimi Karter, a drugi Džordž Buš stariji).

Krupni kapital je u velikoj meri zavistan od uspeha investicija na Dalekom Istoku i nije oduševljen trgovinskim ratom sa Kinom koja je trenutno najdinamičnija svetska privreda.

Trampovom politikom „Prvo Amerika" nisu oduševljeni ni zapadnoevropski saveznici. Mercedes i BMW najveći broj svojih automobila koje izvoze u Kinu ili prodaju u SAD proizvode u upravo Sjedinjenim Američkim Državama i njima zaoštravanje odnosa između dve najveće svetske privrede nikako ne ide u korist. Postoje, međutim, i neki pojedinačni interesi koji kvare prekoatlantsku harmoniju. Francuska bi želela da uvede takozvani digitalni porez na zarade velikih svetskih internet koncerna (koji su skoro isključivo stacionirani u SAD), a Tramp je za uzvrat odmah najavio uvođenje kaznenih carina na uvoz francuskih vina.

Ovi sukobi između atlantskih saveznika sigurno ne jačaju njihovu poziciju u suočavanju sa Kinom. Tu je još jedan veliki problem - odnos sa Rusijom.

Borba sa Kinom je dovoljno iscrpljujuća sama po sebi, a istovremeno produbljivanje sukoba sa Rusijom bi zapadne ekonomije bacilo na kolena. I Kina i Zapad u ovom trenutku računaju na rusku podršku, što je pokazalo i Trampovo insistiranje da se teritorijalno najveća država sveta vrati u ekskluzivni klub najrazvijenijih ekonomija iz koga je odstranjena na insistiranje prethodnog američkog predsednika Baraka Obame.

Osim toga, postalo je svima jasno da ekonomske sankcije uopšte nisu oslabile Rusiju - ona u ovom trenutku ima petinu svih svetskih zlatnih rezervi (2.217,68 tona, što vredi 92 milijarde evra, odnosno oko 102 milijarde US dolara) i četvrta je država na svetu po svojim deviznim rezervama.

Rusija je i značajan snabdevač Kine naftom i prirodnim gasom i bez tog savezništva bi kineska privreda bila daleko lakši plen za Zapad, budući da postoje samo još dva svetska velika proizvođača nafte koji nisu pod kontrolom SAD: Venecuela i Iran.

Ako Zapad ne može da kontroliše dotur energenata rastućoj kineskoj privredi, svaki trgovinski sukob je ili bura u čaši vode, ili unapred izgubljena bitka, jer Peking drži monopol u svetskoj proizvodnji retkih metala (koji su nezaobilazni u današnjoj visokoj tehnologiji) i koji rado koristi kao kontramere u aktuelnom trgovinskom ratu. Ne radi se samo o rudnicima u samoj Kini, već i o onima u Africi, Južnoj Americi, Aziji i delom u Evropi koje poseduju kineske kompanije.

Sukobi između atlantskih saveznika dodatno bi mogli da prodube patriotske stranke koje su u usponu u Zapadnoj Evropi, a koje sve glasnije ističu devizu „Evropa Evropljanima" (po ugledu na takozvanu Monroovu doktrinu „Amerika Amerikancima" sa početka 19. veka, kojom se zahtevala dekolonizacija američkog kontinenta).

Dobar primer za ovo je nedavna inicijativa najjače opozicione partije u Bundestagu, AfD-a, da se nemačke zlatne rezerve povuku iz američkih i britanskih banaka i smeste u samu Nemačku, kao i da se podrži inicijativa pojedinih zemalja da se dolar odbaci kao najvažnija svetska rezervna valuta u kojoj se skoro sve obračunava.

Rusija i Kina već uveliko iz američkih trezora izvlače svoje zlato i međusobnu trgovinu sve više obračunavaju u nacionalnim valutama. Njih slede pojedine daleko slabije ekonomije, kao što su Iran i Venecuela, a Indija se još uvek dvoumi. Ako bude prihvaćena inicijativa AfD-a, Nemačka će biti druga velika zapadnoevropska država koja je svoje zlato vratila kući. Prva je bila Francuska u vreme Degola, šezdesetih godina prošlog veka.

Već duže vremena se priča kako Fed (skraćenica za Američke federalne rezerve) kod njega deponovano zlato drugih država koristi za sopstveno poslovanje, pa bi epidemija zahteva za povraćaj zlatnih rezervi uzdrmala dolar.

Malo je verovatno, međutim, da će vlada Angele Merkel prihvatiti ovu inicijativu, jer izlazak iz krize nemačke privrede u najvećoj meri zavisi od dobrih odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali i od ukidanja sankcija Rusiji, što je, očigledno, i Trampov cilj. Pitanje je samo da li će Merkelova uspeti da se približi Trampu, prema kome je od početka njegovog predsednikovanja imala odbojan stav.

Postoji još jedan problem sa kojim lideri najrazvijenijih zemalja sveta moraju da se suoče, a to je nastupajuća ekonomska kriza izazvana upravo trgovinskim ratovima. Naznake za ovo su brojne: nemačka privreda je već drugo tromesečje za redom u recesiji sa padom proizvodnje od 0,1 odsto, američke kratkoročne državne obveznice imaju viši prinos od onih dugoročnih i cena zlata konstantno raste.

Eskortne stope najvažnijih centralnih banak u svetu su i dalje izuzetno niske, jer privatnog kapitala, usled straha od recesije, ima sve manje na slobodnom tržištu pa bi visoka cena državnog kapitala ubrzala ekonomski slom.

Od načina, ali i dinamike rešavanja ovih komplikovanih i zamršenih problema, u najvećoj meri zavisi politički opstanak većine današnjih svetskih lidera. Tramp će na sledećim izborima morati da ubedi birače kako je njegova spoljna politika uspešna i da Amerika čvrsto ostaje na čelu modernog sveta. Zbog toga treba očekivati veći i odlučniji amerčički angažman u rešavanju svetskih konflikata. Koliko je to dobro, pokazaće vreme.

Novi front

Upravo u vreme kada Trampova administracija pokušava da prvo stiša, a zatim i potpuno prekine sukob sa Rusijom, pojavio se francuski predsednik Emanuel Makron sa svojim predlogom o blokadi sprovođenja takozvanog Merkosur sporazuma kao kaznu za navodnu nedelotvornost režima brazilskog predsednika Žoara Bolsonara u gašenju i sprečavanju požara u Amazoniji. Novi front koji bi najmanje odgovarao Sjedinjenim Državama.

Merkosur je naziv za političku i privrednu organizaciju južno-američkih država koju čine Argentina, Brazil, Paragvaj, Urugvaj i Venecuela. Posle dugih i teških pregovora koji su trajali još od prve polovine devedesetih, Merkosur i EU su se krajem juna ove godine dogovorili o potpisivanju sporazuma o slobodnoj trgovini koji bi označio početak stvaranja najveće svetske zone slobodne trgovine.

Do sada nije dokazana nikakva veza brazilskog predsednika i požara u Amazoniji, plućima sveta, ali je on veoma nepopularan posebno u takozvanim liberalnim krugovima u Evropskoj Uniji na čiju podršku računa Makron.

Ovogodišnji domaćin samita predsednika i premijera sedam najrazvijenijih privreda sveta u suštini je ličnost od koje malo šta u svetu zavisi. ali je željan veće slave i uticaja. Najverovatnije iz tog razloga on i pokušava da isprovocira sukob sa najvećom latino-američkom državom, Brazilom.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane