Natrag

Esej

O prećutanoj srpskoj pesnikinji Danici Marković (1)

DANICA

Danica Marković je jedna od najvećih srpskih pesnikinja. Korenima Čačanka i Kragujevčanka, životom Beograđanka, u najtežim danima nove srpske istorije našla se u Prokuplju, pod okupacijom. O tom periodu njenog života, nazivajući je heroinom Topličkog ustanka, književnik Ivan Ivanović, stalni pisac Magazina Tabloida, i svim Topličanin, napisao je esej-priču, čiji siže je kazao u selu Vraniću, povodom monografije Branke Radovanović o pesnikinji. Donosimo ovaj rad u 3 nastavka

Ivan Ivanović

REČ NA PROMOCIJI KNjIGE „DANICA" AUTORKE BRANKE RADOVANOVIĆ U SELU VRANIĆU

1.

Poštovani stanovnici Vranića

Ja sam ovde došao na poziv načelnika Vaše biblioteke Vladana Nikolića da govorim o knjizi „Danica" autorke Branke Radovanović. Kad sam dobio poziv, kolebao sam se: nisam pročitao knjigu, da li će mi biti zanimljiva; ne bavim se književnom kritikom, pogotovo ne kritikom poezije, pa se ne smatram kompetentnim da „kritikujem kritiku".

Vladan me je pozvao jer je za to imao dva razloga: prvi, što smo obojica Prokupčani, zapravo izašli smo iz prokupačke Gimnazije, i drugi, što sam se ja bavio Topličkim ustankom u dva romana, „Četnici" i „Toplička država 1917.", a Danica Marković je okupacione dane u Velikom ratu provela u Prokuplju, pa sam ja, po prirodi stvari, njen boravak ukomponovao u svoj roman. Razume se da nisam mogao da odbijem Vladanov poziv, bez obzira što je bilo prvo što mi je rekao „Nema honorar!"

Onda sam se setio: pa ja sam taj segment iz Topličkog ustanka napisao na osnovu feljtona Branke Radovanović, objavljenog u Politici 2001. godine. Uzeo sam iz njega onoliko koliko sam mislio da mi je potrebno za roman. Sad sam već imao jak motiv da prihvatim poziv Vladana Nikolića. Sklopile su se kockice u ovom mozaiku.

Kad sam pročitao knjigu „Danica", osetio sam se čak pozvanim da govorim o njoj. Jer, kad se stvari razgrnu, knjiga je više roman nego kritika, a za roman sam stekao majstorsko pismo. Da pokušam da ovu tezu argumentujem.

Već sam naslov govori da je reč o romanu: Danica. Da se radi o kritici, stajalo bi i prezime Marković i još ponešto, recimo Danica Marković, život i delo. Istina, Branka Radovanović je upotrebila svu akribiju neophodnu za naučni rad, ali to me nije zavaralo. Recimo, moj prijatelj Marinko Arsić Ivkov piše svoje pripovetke u vidu eseja, sa svim fusnotama, ali to je odlika novog realizma, nazvanog postmodernizam. Branka Radovanović pripoveda život Danice Marković posredno, kroz eseje o njenoj poeziji i prozi, kroz sećanja njenih savremenika, kroz kritiku kritičara koji su pisali o njoj, kroz njena sećanja, kroz njene ispovesti, konačno, kroz njenu književnost (poeziju i prozu). To su sve elementi postmoderne.

Ovo mogu da argumentujem predgovorom Branke Radovanović, nenaslovljenim, ali inspirativnom:

„Listajući po varljivom sećanju, shvatam da je naše poznanstvo (nje i Danice) davno započelo, u kući moga detinjstva, u koincidenciji sa zvezdastim imenom moje majke, u radovima koje je moj otac izvodio u zavičajnim atarima, u antologiji koju je moja sestra dobila na dar, u knjigama koje je moj brat donosio punim naručjima, u mladalačkom treptaju oka i bezazlenom osmehu u pročitanim pesmama, u studijama na Filološkom, u kasnijem radu sa mnogobrojnim generacijama srednjoškolaca... Ispašće da smo se nas dve, Danica i ja, oduvek znale, jer prijateljstvo je valjda jedino druženje za koje se ne zna ni kad je počelo ni koliko je trajalo. Trebalo je samo da se prepoznamo, da stisnemo ruku jedna drugoj, da se negde smestimo i progovorimo. A onda, sredinom osamdesetih, daleko od buke i galame svakodnevne i prozaične gomile, Danica i ja smo se slučajno srele i odmah dogovorile: da napišem knjigu o njoj, da oživim njen život, da osvetlim njenu dušu, da pročitam ponovo njene pesme, da iz mraka zaborava izvučem zaboravljene pripovetke i otkrijem nepoznato. I da sve to premerim na terazijama novog vremena."

Ovako se piše predgovor za beletristiku, a ne za nauku.

Branka Radovanović se bavila Danicom čitavog svog svesnog života (30 godina rada), a sa promocijom pesnikinje počela je pre 17 godina. Navodi te radove: feljton u Politici, od 21. avgusta do 1. septembra 2001. godine, pod naslovom Zaboravljena pesnikinja Danica Marković; tekst Sve adrese Danice Marković u Književnom listu u novembru 2002. godine, tekst Jedno neobično prijateljstvo u Književnom magazinu 2003. godine. Konačno, ova knjiga, monografija, studija „Danica" u Službenom glasniku 2014. godine.

Povodom štampanja ove knjige u Službenom glasniku Branka Radovanović je napisala: Kad dobra uprava i plemenita veština pružiše ruke jedna drugoj... što je parafraza Andrića iz Mosta na Žepi... bi štampana ova knjiga. Neka mi Branka dozvoli da to pogledam malo drugačije. Njeno parafraziranje Andrića je kurtoazna pohvala izdavaču što je prihvatio njen projekat. Ovaj državni izdavač, koji novac zarađuje na monopolu na državne informacije, povremeno štampa poneku knjigu iz beletristike ili nauke. Koliko da fingira slobodu stvaralaštva i demokratiju. Pošto je SG prihvatio Brankinu knjigu, a pod zaštitom je države, ona je zaključila da je SG „dobra uprava". Samim tim je i država „dobra uprava".

Neka mi Branka Radovanović dozvoli da se s ovim ne složim. Moje iskustvo sa tim dobrim izdavačem je suprotno, za mene SG nije bio „dobra uprava". Kao ni država koja ga izdržava i promoviše. „Dobra uprava" bi danas imala desetak izdavačkih kuća, ne samo jednu, državnu, što znači kontrolisanu.

U književnosti sam više od pola veka, napisao sam pedesetak knjiga, ali nikad dosad se nisam osećao tako suvišnim i poniženim kao u državi sa „dobrom upravom". Brankina „dobra uprava" je moja spuštena rampa. Ja u njen Službeni glasnik nisam mogao da uđem, jer njegova „dobra uprava" zabranjuje moju kritičku književnost kao takvu.

Meni nisu spustili most na jarku za ulazak u njihov zamak, nisu mi otvorili gvozdena vrata ovog državnog preduzeća. Čak i u vunenim vremenima komunizma, kad je država kontrolisala sve vozove, nalazio sam poneki izlaz iz tunela. Danas sam u potpunom mraku. Gde tu Branka Radovanović vidi „dobru upravu"?

Tako, došao sam u selo Vranić, jer sam tu video fenjer koji država još uvek nije ugasila. Samo ga je utulila, koliko da fingira izvesnu svetlost za nepoželjne pisce, kakav sam besumnje danas ja. Znam da za ovu promociju postoje Brankini emotivni razlozi: ovde je službovala učiteljica Danica Marković, ali i učiteljevao Brankin otac Vitomir Radovanović. Stoga, ne želim da svojim protestom pokvarim njenu promociju, ali ja poodavno nastupam sa uzdignutom pesnicom. Morao sam to da kažem i ovde.

Prihvatam da je Brankina knjiga plemenita veština, jer je znalački i dobro napisana. Impresioniran sam do koje mere se Branka poistovetila sa Danicom i koliko je sebe uložila u ovu veoma značajnu srpsku pesnikinju od pre jednog veka, ali to nije argument da je Srbija koja štampa takve knjige „dobra uprava". Jer ta ista Srbija odbija svaku kritiku, čak zabranjuje karikature o sebi. Pokazaću to na primeru nerealizovanog filma o Topličkom ustanku.

2.

Moja tema večeras je Danica Marković u Topličkom ustanku. To znači da sam ja objavio 2007. godine roman „Toplička država 1917.", u koji sam inkorporirao sudbinu Danice Marković. Pre toga sam objavio roman „Četnici" u kojem se vidi kako je ustanak u Toplici pripreman i predstavljaju ljudi koji će ga dići. Roman „Toplička država..." govori o velikoj narodnoj buni na jugu Srbije, a napisan je u formi filmskog scenarija.

Ideja da se snimi film o Topličkom ustanku stara je koliko i Brankino bavljenje Danicom. Bio sam profesor Gimnazije u Kuršumliji 1965. godine, kad su u ovaj gradić doputovali pesnik Rade Vojvodić, filmski režiser Jovan Živanović i glumac Dušan Janićijević u potrazi za sredstvima za igrani film o Ustanku. Rade je napisao scenario, Jovan je bio spreman da ga režira. Duško Janićijević je poreklom iz sela Grgura, gde je kod crkve sahranjen vojvoda Kosta Vojinović, koji je stradao u jednoj vodenici na Cerovici poviše Grgura. Dušku je bio san da odigra Kostu Vojinovića. Nažalost, komunističke vlasti Toplice nisu prihvatile ovu inicijativu, verovatno stoga što je ta nacionalna tema bila tad nepoželjna.

Kasnije sam, posle 2000. godine, i sam došao u situaciju da budem scenarista za film koji se neće snimiti. Režija bi bila poverena Žarku Dragojeviću iz Kuršumlije, poslednjem Pulskom pobedniku pre raspada Jugoslavije. Dušan Janićijević bi igrao vojvodu Kostu Pećanca, jer su ga godine udaljile od Vojinovića. Ne sećam se koji glumac je pominjan za ulogu Koste Vojinovića. Film je trebalo da bude gotov do 2007. godine, za proslavu 90-godišnjice ustanka, bar tako je obećao u Blacu prvi demokratski premijer Srbije Zoran Đinđić. Međutim, premijer je ubijen, od filma nije bilo ništa. Meni je preostalo da proširim scenario i načinim od njega roman. Srbija još jednom nije imala dobru upravu.

Prošle godine je pala 100-godišnjica Ustanka a ove Gvozdenog puka. Nova uprava više nije ni govorila o staroj ideji, upriličila je proslavu da sebi podigne spomenik. Srpska istorija postoji radi njih, oni je samo upotrebljavaju. Ja tu ne vidim „dobru upravu".

3.

Pre nego što dođem do Danice Marković, moram nešto da kažem o strukturi mog romana. Roman počinje letom francuskim aeroplanom Koste Pećanca iz Veternika kraj Soluna u Toplicu u septembru 2016. godine. Četničkog vojvodu je poslala Vrhovna komanda da izvidi situaciju u Toplici i podnese izveštaj, jer se u Solunu čulo o komešanju naroda. Ne da digne Ustanak. U sličnu misiju je poslat vojvoda Vasilije Trbić u Makedoniju. Kad je Pećanac aterirao na jednoj livadi poviše Kuršumlije, Ustanak je bio u toku. Vodio ga je zaostali u povlačenju potporučnik Srpske vojske Kosta Vojinović. Dalje sam opisao do detalja kako se Ustanak odvijao, kako je oslobođena velika teritorija u Toplici, kako je u Prokuplju stvorena Toplička država u februaru u martu 1917.godine Zatim sam opisao propast Ustanka, nezapamćen teror od strane Bugara nad narodom u Toplici, lov na ustaničke vođe. Pećanac je uspeo da se sakrije, a Kosta Vojinović se junački borio sa bugarskim poterama do poslednjeg metka. Roman sam završio suđenjem Kosti Pećancu od strane Anketnog odbora Narodne skupštine nove države, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, što je dozvolio da se Ustanak podigne i odvija mimo Ustavnih faktora. Pećanca je najviše teretio vojvoda Petar Bojović, čija rodbina je živela u Toplici u selu Konjuši. Kosta se jedva izvukao, možda najviše zaslugom vojvode Živojina Mišića koji ga je uzeo u zaštitu.

Osim glavne radnje, hronologije Ustanka, upotrebio sam fus note za sporedne radnje. U nekim fus notama je osvetljena uloga žena u Ustanku, posebno pesnikinje Danice Marković, koja se 1913. godine nastanila u Prokuplju, idući za mužem koji je postavljen za policijskog pisara u Prokuplju. Pored feljtona Branke Radovanović, koristio sam knjigu istoričarke Božice Mladenović „Žena u Topličkom ustanku".

Dakle, Veliki rat, srpsku tragediju, Danica Marković je dočekala u Prokuplju. Prokuplje je bilo poslednji svedok raspada Srpske države i Srpske vojske u jesen 1915. godine. Toplica je bila zakrčena vojskom u povlačenju, drumom prema Kosovu kretala se Srpska vojska, praćena narodom. Sa vojskom se povlačio i kralj Petar, njegova limuzina nije mogla da se probije od naroda. Nastalo je masovno dezertiranje, mnogi vojnici nisu hteli da se odvoje od svojih kuća i porodica i idu u najmasovniji egzodus u srpskoj istoriji. Uzalud se ostareli kralj popeo na krov limuzine i vikao „Ne begajte!", vojnici nisu hteli da ga slušaju. Ti dezerteri će dve godine kasnije dići Toplički ustanak.

Interesantno je da su se u Prokuplju tih dana našla tri značajna srpska pisca. Pored Danice Marković, koja se tu zatekla sa šestoro dece i starom tetkom, u Prokuplju je bila i Anđelija Lazarević, kći čuvenog pisca Laze Lazarevića, radila je kao dobrovoljac u sanitetu. Kasnije je o Prokuplju napisala roman „Palanka u planini", što je bio prvi roman o ovom gradu. Neki književni kritičari (Predrag Protić) smatraju da je Anđelija potcenjena u srpskoj književnosti zbog senke svog oca. Sa vojskom se povlačio Milutin Uskoković, doktor pravnih nauka, pisac prvog srpskog modernog romana „Došljaci". Izdržao je do Kuršumlije, ali dalje nije mogao. Odlučio je da sebi oduzme život u nabujalim talasima Toplice, koja je u Kuršumliji plitka ali je te godine bila nadošla do neslućenih razmera.

U Prokuplje su ušli okupatorski Bugari.

prokupačkim danima Danice Marković pisala je kasnije Milena Bojović, Daničina profesorka na Višoj ženskoj školi u Beogradu, inače sestra vojvode Petra Bojovića. Za ovu profesorku se kaže da je predstavljala sami vrh prosvetarskog kadra u Srbiji na razmeđi vekova."Nije onda ni čudo što su iz njene škole (Kraljevske srpske više ženske škole u Beogradu, kasnije Učiteljske) u kulturni i svaki drugi život iskoračile veličanstvene Milka Grgurova, glumica, Nadežda Petrović, slikarka, Danica Marković, pesnikinja." Profesorka i učenica srele su se 1915. godine u blizini Prokuplja, gde ih je ratni vihor ponovo zbližio. Profesorka piše: „To su bile fizičke i materijalne teškoće a moralne još veće. Gruba okupatorska sila pritisla je strašnom težinom ožalošćeni i zaprepašćeni svet i može se zamisliti kako je i koliko Danica osećala sav jad svojom pesnički patriotskom dušom."

Kako su izgledali prvi dani okupacije opisala je Danica u feljtonu u Politici 1929. godine, pod naslovom Utisci iz bune u Toplici.

„Naša se vojska povlačila pred neprijateljem, država je napuštala zemlju, a narod padao u ropstvo. Neprijatelj je na pragu. Tragedija kakvu istorija nije zabeležila. Ostadosmo napupušteni, tužni i hrabri!... Posle jednog stoleća slobode i napretka, naš inteligentan narod opet postaje raja." (...) „Kad se na brdu poviše grada zalepršao beli barjak, bio je to znak teškoga ropstva pod Bugarima". (...) „U gradu, međutim, život je tekao mirno, „na pazaru" se svašta prodavalo i kupovalo, ali se zato „iza kulisa vodio život grozničavog osluškivanja, pritajenog priželjkivanja i uvek nepokolebive vere u blisko oslobođenje."

Iako je bugarska propaganda tvrdila suprotno, saznalo se da srpska vojska nije „potpoljena u more", da je kod Soluna otvoren novi front i da će „naši uskoro doći". Još kad se pročulo u septembru 1916. godine da je vojvoda Pećanac doleteo u Toplicu, a da na Kopaoniku deluje četa Koste Vojinovića, nada u blisko oslobođenje naglo se razbuktala.

U nastavku feljtona Danica Marković piše o ustanku.

„17. februara (1917) zorom zagroktaše puške posred Prokuplja". Nekoliko dana ranije u Kuršumliji započeše borbe i Bugari tamo behu savladani. „Sva srca kao da zastadoše od nesvesnog i neodređenog straha, i zatreperiše potom, pred slobodom na pomolu. No ukoliko se borba razvijala, iz onog priliva osećanja, rađao se niz misli. Utisci, shvatanja i priroda osećanja zavisili su od intelekta i kulture lica.. Ali težnja za slobodom sjedinjavala je sva srca u neobuzdanom oduševljenju, potirući sve razloge, svako rasuđivanje, logiku, zdrav razum."

No Danica već u trećem nastavku Sećanja daje tamnu stranu slobode.

„Već izjutra osvanuše u gradu vešala, pa se mnoge nečiste savesti uznemiriše. Vojvoda Vojinović krete baš od žena, priredivši im suđenje. Varoš se uzbudi i uzbuni, pa se ženski živalj - gospođe, spontano pojaviše u funkciji branioca. Molile su za milost u ime onih drugih, no ta vojvodina komedija potraja poprilično, uz mnogo grdnje i „gromke i grube vakele". Da li zbog „dobre odbrane" ili što i nije imao drukčije namere, pozorje u jednom činu se brzo završi, on ih otpusti, ali se na vešalima ipak nađoše dvojica seljaka osumnjičenih kao bugarski agenti. One gospođe još jednom u toku dana osvetlaše obraz, ustrojiše bolnicu i u nju smestiše ranjene."

„Jedna od ovih gospođa bila je i učiteljica Angelina Ilić, Užičanka, udata u Prokuplju za advokata Iliju Ilića. Poštovana kao patriotkinja, često je odlazila u okolna mesta, pomagala ustanicima, hrabrila ih. I Vojinoviću je bila od velike pomoći... Ali sada mu, pred masom naroda, pruži otpor, tražeći da se žene puste. Vojinović odbija takav način razmišljanja - pravedni moraju da budu svirepi! - „Jesi li ti svetac?" - pita gospođa Ilić. „Jesam" - uzvraća mladi vojvoda s mešavinom zbunjenosti i iskrenosti. „Upravo su sveci najviše praštali. I ti ćeš oprostiti", rekla je gospođa Ilić. I mladi vojvoda se povukao" - napisao je Radovan Kovačević u feljtonu o Topličkom ustanku u Politici.

4.

Ovde ću da zastanem. U romanu sam opisao jedno literarno veče u oslobođenom Prokuplju. O tome nema sigurnih podataka, ali ima nagoveštaja. Po tim izvorima u Kuršumliji su ustanici spremili pozorišnu predstavu po tekstu Koste Vojinovića Čučuk Stana, o heroini Prvog srpskog ustanka, supruzi čuvenog junaka Hajduk Veljka Petrovića.

Veče, 6 sati. Pada gust sneg, Prokuplje je obelelo. U kafani Raponja se skupljaju članovi literarnog društva Jug Bogdan, veoma aktivnog do okupacije. Pod okupacijom društvo nije radilo. Muški članovi društva, pre svega profesori, povukli su se sa vojskom. Veče je posvećeno pesnikinji Danici Marković. Veče otvara Jelena Loret. Ona je poljska plemićkinja, u Prokuplje je dšla sa suprugom inženjerom, koji je gradio prugu Niš - Prokuplje. Jelena je izvezla zastavu Topličkog ustanka i sašila uniforme za vojvode.

JELENA LORET: Evo, i to smo doživeli. Posle dve godine ponovo se sastajemo, ovoga puta u kafani jer u zgradi Gimnazije je ratna bolnica. Iako se čuje grmljavina topova, ponašajmo se kao da rata nije bilo! Život je kratak, umetnost je večna! Ovo veče držimo pod prkosom, u znak podrške Topličkom ustanku.

Mi smo pozvale vojvodu Kostu Vojinovića, za koga smo čule da pripada našem rodu, ali vojvoda ne zna na koju će pre stranu. Već u 7 sati počinje u kafani Jug Bogdan bal, na kojem će se skupiti svi ugledni Prokupčani da potvrde svoju Topličku državu. I da daju dobrovoljne priloge za njenu vojsku. Vojvoda nam je obećao da će poslati svog pisara.

Pre rata je našim Društvom rukovodio profesor Bogoljub Tirić i on je na našim sastancima držao uvodno slovo. Ali profesor je sa našom vojskom, na frontu, njegov dolazak željno očekujemo. Umesto njega ja ću da otvorim ovaj sastanak, uz sav rizik da ne mogu da ga zamenim uspešno, tim pre što ja nisam iz prosvetne struke.

Šta reći o pesnikinji Danici Marković? Staro je pravilo da kad čovek nešto ne zna dobro, priziva u pomoć autoritete. Ja ću da se pozovem na dva najuglednija naša kritičara, Srbina Jovana Skerlića i Hrvata Antuna Gustava Matoša. Evo šta je veliki Skerlić napisao o Danici Marković. Citiram: „Iskrenost, retka i smela iskrenost, iskrenost koju ni ljudi uvek nemaju, glavna je odlika ovih pesama. Treba imati hrabrosti pa reći svu svoju misao, ne praviti se ni bolji ni gori no što jesi, pevati samo ono što se istinski osetilo i od čega je duša zatreptala.

Posle svake od tih pesama stoji datum kada su pisane; neke od njih nose i naslove značajnih dana i doba u životu... To su odista Trenuci jednog uznemirenog i neveselog života." Pred tom i tolikom iskrenošću Skerlić je ostao zadivljen. Citiram: „Ti bolni krici cele jedne duše, taj bol koji se upleo u život, a život u poeziju, ta i takva osećanja nije mogao imati svako, i ovakve pesme ne peva ma ko". (...) „Kod nas je bilo i ima i književnijih i savršenijih i lepših stihova, ali od ovih nervoznih, uznemirenih i čudnih pesama teško da ima iskrenijih". A ništa manje čuven Antun Gustav Matoš kaže: „Kod nas je u modi pisati pjesme.

U modi je lirika. Koja lirika? Bez sumnje ona koju fabrikuju pesnici u modi... Karakteristika te modne poezije je da dolazi iz Pariza, hoću reći iz Ženeve, da je srpska obično tek jezikom i, najzad, da nije personalna, originalna." Tu ne spada Danica Marković. „Ta knjiga rđave spoljašne tehnike ima rijetku, u nas sve rijeđu, glavnu i najzanimljiviju lirsku osobinu: ona je iskrena. Roman. Parče života. Život." (...) „Ta vanredna i za naše neiskreno vrijeme neobična iskrenost daje toj knjizi, tankoj kao gospođica, obilježje i cijenu konfesija, ispovijesti."

Pre nego što dam reč pesnikinji, da napomenem da je naš poznati profesor Bogdan Popović sastavio antologiju najboljih srpskih pesama, pod nazivom „Antologija novije srpske lirike", koja se najpre pojavila u Zagrebu 1911. a potom u Beogradu 1912. godine, i u nju uvrstio tri Daničine pesme, kao jedine žene zastupljene u ovom strogom izboru. A sad dajem reč pesnikinji.

DANICA: Teško mi je da vam se obratim u ovom trenutku... kad svuda oko nas gori, kad se stvara nova srpska istorija... Svesna sam da su danas potrebni pesnici koji će pevati na barikadama, ali ja nisam od njih... Nisam nikakva junakinja, nisam Jovanka Orleanka... Obična sam žena koja ljubi, pati, tuguje... Ipak, pročitaću vam svoju pesmu „Aprilska elegija".

DANICA MARKOVIĆ: APRILSKA ELEGIJA

Prošle su ljubičice!

I moja kratka i nestalna sreća

Sa dahom njinim u nepovrat minu;

April u cvetu i u sjaju sinu,

Sad samo tugu u mom srcu budi,

I sve, o druže, što me na te seća;

A uzdah teški razdire mi grudi.

Sad nema ljubičica!

Hodeć kroz cvećem išarana polja,

Gde one smerne ne cvetaju više,

Gde naše staze povetarac briše,

Duh mi se vraća u vremena bolja,

Što skora prošlost u sebi ih skriva;

I to sećanje suzu izaziva.

Sad nema ljubičica!

Tu, pogružena u duboku dolu

Potočić slušam gde žuborom zvoni,

I šumor lišća, što kroz goru goni

Dah povetarca u dremljivu molu;

A šuma miris cvetna jorgovana

Obiljem svežim sipa sa svih strana...

Svele su ljubičice!

Nad sudbom će mi kami da protuže,

Uvele moje da oplaču snove:

Jer tebe večnost u zagrljaj zove

I smrt bolji ti svet otvara, druže;

Dok meni ovaj zemni život osta,

S utehe malo, i očaja dosta.

Što ću bez ljubičica!

U pustolini budućnosti tajne

Nikakav cvetak procvetati neće;

Samo će duh tvoj groblje da obleće;

A na zgarištu moje sreće bajne

Ostaće samo spomena povorka,

Očajne patnje, i stradanja gorka.

Dolazi Vlastimir Vuković.

VUKOVIĆ: Izvinjavam se što sam zakasnio, ali morao sam da zapišem vojvodine naredbe područnim komandantima. Vojvoda me je zamolio da vam pročitam odlomak iz njegove drame „Čučuk Stana". Reč je, naravno, o velikoj junakinji Prvog srpskog ustanka. Ja ću da vam pročitam samo uvodnu reč.

KONSTANTIN VOJINOVIĆ: ČUČUK STANA

PROLOG: Stana, devojka sa padina Deli Jovana u istočnoj Srbiji, bila je bez sumnje najpoznatija junakinja Prvog srpskog ustanka. Njeno delovanje bilo je vezano za Hajduk Veljka Petrovića, koji je predstavljao mladost ustanka. Kad se Stana udala za Veljka, imala je 15 godina, a njemu je bilo 30. Nadimak Čučuk dobila je po tome što je bila niskog rasta, jer na turskom čučuk znači mali.

Otud u narodu nisu je drugačije znali nego kao Čučuk Stanu. Bila je svuda uz Veljka, u svim bojevima koje je on vodio. Ni u čemu nije zaostajala za svojim gospodarom, dobila je u bojevima četiri rane. Nadživela je Veljka i uspela da se izvuče iz Negotina kobne 1813. godine.

Stana je potekla iz familije Plještića, koji su bili poreklom iz Hercegovine, a doselili se u selo Sikole podno Deli Jovana preko Vlaške. Pričalo se da je za vreme njihove bežanije neprestano padala kiša te je vlažna zemlja plještala pod nogama, zbog čega su prozvani Plještama.

Neki njihov predak uvek se ljutio kad ga neko oslovi po nadimku Plješta, pa da bi tome učinio kraj zaklao je vola, spremio piće i pozvao seljake na gozbu, kojom prilikom ih je zamolio da ga tako više ne oslovljavaju. Seljaci su to prihvatili, ali polazeći kući i zahvaljujući domaćinu na časti, rekli su: „Zbogom i hvala ti Plješto!" Kad je ovaj to video, promenio je prezime u Plještić.

Stana je detinjstvo provela za ovcama i govedima na padinama Deli Jovana. Biti onda pastir značilo je umeti čuvati stado od razbojnika i Turaka, koji su plenili sve na šta naiđu. Otud Stanino interesovanje za oružje iz najranije mladosti.

Jedan letopisac opisao je Stanu kao lepu crnomanjastu devojku, malu ali jaku, plahe naravi i ratobornu. Nije se odvajala od svoje puške i noža, a oružjem i konjem je rukovala veštije od mnogih momaka. Bila je vesele naravi i umela je lepo da peva narodne pesme. Bila je pismena, jer je rođena u najkulturnijem selu Krajine, koje je imalo crkvu i školu, koje Turci nisu uspeli da ukinu. Pošto je Sikole bilo u šumovitom predelu, zgodnom za zasede i prepade, Turci se nisu usuđivali da češće dolaze u njega.

U vreme kad Srbiju zapljusnu burni dani narodne bune, Stana je devojčurak i sprema se, kao sve seoske devojke, za udaju. Uspeo Karađorđev ustanak doneo je Krajini za gospodara Milenka Stojkovića, koji se smestio u gradu Poreču na ostrvu na Dunavu, nepristupačnoj tvrđavi sa koje se kontrolisao Dunav.

Milenko je bio raspusan čovek, srpske nacije ali turskog karaktera, i jedva da je priznavao Karađorđevu vlast. Oslanjao se na Ruse i oni na njega, kako bi kontrolisali vođu srpskog ustanka. Milenko je imao harem sastavljen pretežno od zarobljenih turskih bula. Bio je zulumćar i okupljao je oko sebe momke, bećare, koji su bili uglavnom razbojnici.

U vreme kad počinje naša drama, 1809. godine, u leto, Milenkovi bećari upali su u Sikole i opljačkali mnoge domove. Odneli su i Stanine devojačke darove. Svakako da Stana nije bila kod kuće, jer znajući njen karakter, ne bi ta stvar lako prošla. Ne dvoumeći se, Stana je osedlala konja i krenula vojvodi Milenku Stojkoviću u Poreč da povrati darove. Imala je 15 godina, put je vodio kroz neprohodne šume, ali ova devojka nije znala za strah.

U to vreme je Poreč bio varošica na dunavskom ostrvu, bliže srpskoj strani reke. Stana se nije uplašila grada, iako pre toga nije napuštala svoje selo u dalekim planinama. Merkajući priliku da se susretne sa vojvodom Milenkom, odsela je kod krajinskog kapetana Stojana Abraša, koji je bio u nekom srodstvu sa Plještićima.

U to vreme se kod Milenka nalazio Veljko Petrović, koji je ranije hajdukovao pa je dobio nadimak Hajduk. Mnoge srpske starešime tog vremena su bili hajduci, kao Stanoje Glavaš, Đorđije Ćurčija, Stojan Čupić... I svm vožd ustanka, Karđorđe Petrović, jedno vreme je hajdukovao. Hajduk Veljko je bio proteran iz Beograda, gde se ranije nalazio kod Karađorđa.

Bio je osuđen na zatočenje u kulu, jer su ga optužili da je napadao devojke a njegovi momci da su pljačkali stoku. Letopisac opisuje Veljka kao mladog čoveka gotovog na svašta, kome nikad nije bilo pravo, koji je na sve prkosio i bio odmetnik od reda i pravila. Stoga su protiv njega stizale Sovjetu mnoge tužbe zbog nasilja i osionog ponašanja. Bio je visokog i vitkog rasta, smeđe kose, malih brkova, širokih usana, malo dužeg nosa. Bio je uvek gizdavo obučen, sklon veselju i piću, smelog ponašanja i bez dlake na jeziku. U boju s Turcima bio je smeo i odvažan, u bitkama je uletao u najgušće redove i svojom sabljom činio pokor. Turci su ga se plašili kao čume.

Tako su se u Poreču sreli odmetnički vojvoda, koga Karađorđe ipak nije strpao u haps, nego poslao Milenku na ispomoć da brani Krajinu, i seoska devojka, koja je odlučila da se ne vraća u selo, nego da uzme učešća u ustanku. Ovde počinje naša drama.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane