Pogled iz Moskve

Životni standard miliona Rusa nastavlja da pada

Ekonomija raste, narod sve siromašniji

Na Istočnom ekonomskom forumu u Vladivostoku, ministar za ekonomski razvoj Maksim Oreškin je izjavio da ne sumnja da će se ruska ekonomija 2024. godine naći među pet vodećih svetskih ekonomija. O tome navodno govori i činjenica da naša ekonomija raste već 14 kvartala u nizu.

Piše: Jurij Aleksejev

Za ubrzavanje ekonomskog rasta, po njegovim rečima, u vladi su osmislili „giljotinu propisa", kako bi ukinuli administrativne barijere i sve što „predstavlja suvišne troškove za biznis i smeta mu da se razvija".

Uz to, državni organi žele da uvedu smanjenje poreza na investicije, da ožive tržište rada, tehnološki razvoj - sve to će nam, prema zamisli stratega ekonomskog čuda, omogućiti da uskoro prestignemo Nemačku koja je već usporila rast svog BDP-a.

Ali, uspesi su već očigledni. Nedavno je Ministarstvo za ekonomski razvoj objavilo redovni izveštaj „Slika poslovne aktivnosti" iz koga se vidi da je tempo rasta našeg BDP-a u avgustu bio 1,6% na godišnjem nivou.

Ako se ekonomija i dalje bude razvijala u istom stilu, onda bi, prema ovoj ideji, i život običnih ljudi trebalo da se poboljšava. Ipak, u poslednjoj, avgustovskoj redakciji prognoze socijalno-ekonomskog razvija za period 2019-2022. Ministarstvo za ekonomski razvoj je bilo veoma suzdržano kada je reč o rastu realnih dohodaka građana. Ove godine, građani naše zemlje bi trebalo da se „obogate" samo 0,1% (prema aprilskoj prognozi planiran je rast na nivou 1%).

Suprotno očekivanjima, broj siromašnih nastavlja da raste, a prihodi opšte populacije padaju. U prvom kvartalu ove godine, armija siromašnih povećana je za 500 hiljada ljudi, u prvom polugodištu njihov broj je još više porastao.

U drugom kvartalu 2019, prema podacima Rosstata, u zemlji je već bilo 18,5 miliona ljudi, gotovo 13% stanovništva, čiji prihodi ne dostižu egzistencijalni minimum koji danas u proseku jedva da premašuje 11 hiljada rubalja.

Rusija - zemlja kontrasta

Rusiju, ne bez razloga, zovu zemljom kontrasta. U rangiranju 149 zemalja sveta, zauzimamo prvo mesto po proizvodnji nafte i 96. po kvalitetu života. Ispred svih smo po izvozu gasa i nikako da se podignemo sa 90. mesta po kvalitetu zdravstvene zaštite. Drugi smo po broju kupljenih superskupih jahti, a po kvalitetu puteva nalazimo se na začelju, zajedno sa Burundijem, Liberijom, Beninom, Kazahstanom, Zimbabveom i Malavijem.

U prvom planu, naravno, nisu oni koji oru, seju, grade, već oni koji zarađuju novac na prirodnim resursima. Gas, nafta, nikl, čelik, aluminijum, hrane njihove ogromne trgovačke apetite. Samo za sedam meseci ovi ljudi, prema Bloomberg indeksu, obogatili su se za 36 milijardi dolara (u prevodu na rublje, po trenutnom kursu, to je 2,34 triliona). To je četiri puta više od prošlogodišnjeg budžeta Moskovske oblasti koja ima sedam miliona stanovnika.

Postaje uvredljivo kada shvatite da je na celokupna davanja za socijalne programe, beneficije, subvencije, poliklinike, dečje vrtiće, škole, sportske i rekreativne centre, napredak regiona sa višemilionskim stanovništvom, odvojena suma jednaka četvrtini rekordnog dohotka bogatih, koji su ostvarili za samo sedam meseci tekuće godine.

Može se samo radovati uspešnom biznisu bogatih. Samo, nemamo čemu da se radujemo. Prema podacima Rosstata, prihodi miliona naših građana padaju već petu godinu zaredom, i nikako ne dostižu nivo iz 2013. godine, kada se kriza još nije nazirala na horizontu.

A danas, kada se kriza već povukla, kako nas uveravaju naši državni zvaničnici, i kada je u ekonomiji vidljiv mali, ali ipak rast, ljudi nastavljaju da siromaše. Iako bi po logici sve trebalo da bude upravo obratno. Ako ekonomija ne stagnira, budžetski suficit raste, a inflacija pada, onda bi i život običnih ljudi trebalo da se poboljšava. Ali, iz nekog razloga, to se ne dešava.

Prema ocenama pomenutog Rosstata, ove godine broj ljudi čiji su prihodi ispod egzistencijalnog minimuma porastao je skoro na 21 milion. Više od polovine porodica sa decom žive ispod granice siromaštva. Apsolutna većina Rusa (59%) je prinuđena da štedi na hlebu.

Rusija je jedna od retkih zemalja sa razvijenom ekonomijom u kojoj milioni ljudi žive od plate do plate, uzimaju nepovoljne hipoteke, gužvaju se u tesnim stanovima, tezgare posle redovnog posla, rade i vikendom, uništavaju zdravlje, kako bi prehranili porodicu.

Za to vreme, njihovi bogati sunarodnici uživaju, kupuju jahte, avione, umetnička dela, nakit, organizuju „besne" žurke i prijeme, razbacuju se milionima dolara.

Bogati i siromašni

Nije loše biti bogat, loše je biti beznadežno siromašan. Tačno je da SAD ima mnogo više milionera nego mi, ali oni se drugačije ponašaju, zato što su svaku kopejku zaradili svojom pameću, svojim radom, trudom, strpljenjem, marljivošću, predanošću. A naši, novi ruski bogataši, žive po drugim pravilima, zato što im, da bi se obogatili, nisu bili potrebni ni pamet, ni naporan rad.

Na neke od njih bogatstvo se „sručilo" tokom devedesetih, nekima su novac dali dobrostojeći roditelji, ima onih koji su naučili da vešto kradu, uzimaju mito, i da u povoljnom trenutku odu u inostranstvo, i sada su spremni da investiraju u rusku ekonomiju, podrazumeva se - pod povoljnim uslovima.

Govore nam da su oligarsi stvar prošlosti. Danas je država zainteresovana za to da milioni običnih Rusa započnu sopstveni biznis i obogate se. Ali, za sada je to još daleko.

Broj pravnih lica, kako su izbrojali analitičari međunarodne revizorsko-konsultantske mreže „FinExpertiza", smanjio se za više od 800 hiljada. Jasno je da sa tržišta odlaze ne samo nesolventne kompanije, već i firme za „jedan dan". Ipak, one ne stvaraju poslovnu klimu.

Analitičari obraćaju pažnju na težnju privatnog sektora da usitni biznis, ode u sivu ekonomiju ili da, pristojnosti radi, firme registruju tako da ih podvedu pod samozapošljavanje.

Uostalom, kada pokrenete svoj biznis, državi za platu svakog zaposlenog morate da date još najmanje 30% (obavezni doprinosi za socijalno, penzijsko, zdravstveno osiguranje). Uz to, na preduzetnike su natovarene i finansijske obaveze. I niko ne brine o tome da je biznis tek u povoju, da još ne donosi nikakav profit.

Čini se da ima dovoljno različitih programa podrške preduzetništvu, budžetske organizacije sa državnim preduzećima su obavezne da kupuju robu od domaćih proizvođača.

Za podršku malim i srednjim preduzećima, naprimer, osnovane su regionalne garantne organizacije i mikrofinansijske organizacije za finansiranje preduzetnika. Ali, u zakonodavstvu su zaboravili da propišu njihovu organizaciono-pravnu formu i mnoge od njih su se odale trgovini, počele da podižu kamatne stope.

Rezultat je bio da je garancijsku podršku, u periodu 2015-2017, a prema podacima Računske komore, zatražilo samo oko 0,1% malih i srednjih preduzeća.

Pritom, kako ističu iz inspekcije, većina preduzetnika koji su dobili podršku, nisu poboljšali svoje finansijske pokazatelje, a neki su i propali: nisu izdržali „pljačkaške" uslove kreditiranja.

Konsalting kompanija FinExpertiza je izračunala da je tokom 2018. godine u našoj zemlji zatvoreno 2,14 preduzeća više nego što je otvoreno. Da li se onda može govoriti o povoljnim uslovima za razvoj biznisa ujka Vanje i tetke Poli?

Povlastice za milijardere

Preduzetničko iskustvo govori sledeće: da bi se dobila realna podrška od države i da ne biste jadikovali, trebalo bi da imate „u šteku" nekoliko miliona evra. Tada će i odnos prema vama biti potpuno drugačiji. Ljude koji imaju novac pozivaju u posebne ekonomske zone, sa njima se pozdravljaju članovi vlade.

Čim običan ruski milijarder ili milioner stupi u slobodnu ekonomsku zonu, sve se dešava samo od sebe. Njega čeka smanjenje poreza i izgradnja potrebne infrastrukture na račun države, ukidanje carina i mnoge druge povlastice. Nisu li zbog toga troškovi poslovanja firmi koje su svoju sudbinu vezale sa slobodnim ekonomskim zonama, kako uveravaju iz Ministarstva za ekonomski razvoj, 30% manji nego u zemlji?

Tako deluje princip - bogati plaćaju manje, a dobijaju više. Namamivši bogataše u posebne zone, država se ponadala da će profitirati od njihovog novca. Ali, to se nije desilo.

Računska komora je objavila da su „pravila za procenu efikasnosti funkcionisanja posebnih ekonomskih zona" toliko komplikovana, da se na osnovu njih ne može oceniti rast prerađivačke i visokotehnološke industrije, novih oblika proizvodnje i tehnologije, turizma, dostupnost banjskog sektora.

Štaviše, planirani i stvarni pokazatelji izveštaja Ministarstva za ekonomski razvoj o oceni efikasnosti funkcionisanja posebnih ekonomskih zona, kako ističu recenzenti, ne odgovaraju državnom programu „Ekonomski razvoj i inovaciona ekonomija". Ispada da se državni novac rasipa.

Generalno, kako primećuje statistika, ekonomija raste. Međutim, udeo siromašnog stanovništva sa prihodima ispod egzistencijalnog minimuma, 2018. godine smanjen je za samo 0,3% u poređenju sa 2017. godinom. Pokazatelji bi mogli biti bolji, kada se smanjenje nivoa siromaštva ne bi odvijalo u pozadini povećanja minimalne plate i povećanja plata radnika u socijalnoj sferi i nauci. Ali, i dalje ima povoda da se zamislimo nad statistikom.

Da li je bolje ništa ne menjati?

S jedne strane, državni funkcioneri su naizgled zabrinuti zbog nivoa siromaštva opšte populacije. Ministarstvo za rad je pokrenulo pilot projekat „za stvaranje registra siromašnih porodica". Istina, za to su izabrali osam relativno prosperitetnih regiona.

Među njima je i Republika Tatarstan sa dobro razvijenom proizvodnjom nafte i petrohemijom, Primorski kraj (njega hrane ribarstvo i šumarska industrija), Lipecka oblast sa razvijenom poljoprivredom i posebnom ekonomskom zonom, teritorija prioritetnog razvoja - Nižegorodska oblast sa preduzećima vojno-industrijskog kompleksa. Ako se orijentišu na njih, onda nivo siromaštva neće izgledati tako depresivno, kako ga slikaju pojedini političari.

Za borbu protiv siromaštva u 13 regiona, koji se nalaze u dužničkoj zamci, usmereno je 7 milijardi rubalja. Pomoć je, naravno, potrebna. Ali, ako se ova suma uporedi sa 2,34 triliona, koje prihoduje 20 naših milijardera, onda je pomoć države veoma skromna.

Država nastavlja da ravnodušno gleda na debele novčanike ljudi koji su u jednom pogodnom trenutku uspeli da se obogate, zavladavši ogromnim prirodnim resursima. A milioni građana svakog dana postaju sve siromašniji.

Njima je sve teže da se izbave iz siromaštva i bede. Zvanične prognoze kaže da će 2021. u Rusiji biti još više siromašnih. Uostalom, vrši se revizija potrošačke korpe, a sa njom i povećanje minimalne plate.

Zašto naša država, koja uopšte nije siromašna, ne može da usreći narod? Da li zato što se 70% prihoda u Rusiji od proizvodnje nafte, gasa, eksploatacije šume i drugih prirodnih resursa oduzimaju privredi?

To je pošteno priznao ministar finansija Anton Siluanov u tv emisiji „Pozner". Oduzeti prihodi se ili usmeravaju Fondu za nacionalno blagostanje, ili se ulažu u nekakvo Skolkovo (Inovacioni centar Skolkovo u Moskvi), Rosnano (bavi se nanotehnologijom) i druge državne korporacije, ili se njima kupuju hartije od vrednosti SAD i EU. Ponešto ode i za infrastrukturu, kako bi se privlačile investicije bogatih. A ono što preostane potroši se na hranu za siromašne.

Preostali novac je dovoljan da se s vremena na vreme za nekoliko procenata podignu plate u javnom sektoru, da se indeksiraju penzije do egzistencijalnog minimuma. Na taj način, problem siromaštva biće delimično rešen. Ministarstvo finansija je sve izračunalo. Šema funkcioniše i, uglavnom, ništa nije potrebno menjati.

Ako bi se stvarala nova radna mesta, isplaćivale velike plate i pristojne penzije, novca bi brzo ponestalo, a Rusi bi jednostavno „pojeli" devizne rezerve. A ako se kupuju hartije od vrednosti SAD, onda će novac biti vraćen sa kamatama. Pritom, kako ističu u Ministarstvu finansija, to obezbeđuje stabilnost za državu za mnogo godina unapred.

Rezultate takve politike svaki običan Rus oseća na svojoj koži. Ako se tako bude razmišljalo i ubuduće, onda siromaštvo nećemo iskoreniti.