Duplerica

Sa Banjice, umesto u zatvor, idu u diplomatiju

Ekselencije krvavih ruku i dugih prstiju

Kada po njega postanu opasni, Vučić ih je iz Bezbednosno informativne agencije, kao islužene rage, slao u diplomatiju, za ambasadore, savetnike, konzule... Tako ovejani kriminalci poslednjih godina predstavljaju Srbiju u inostranstvu. Nije ni čudo što nas svi preziru.

potpukovnik Goran Mitrović

Krajem oktobra ove godine ambasador u Mađarskoj Ivan Todorov, nekadašnji dečko za burek i tankanje automobila u JUL-u, a koji je u vreme direktora BIA Aleksandra Đorđevića voleo lažno da se predstavlja kao zamenik direktora BIA, podsetio nas je da je živ. žž

Učestvovao je u promociji džudo škola za naše najmlađe sugrađane u SC „Šumice". Par nedelja pre toga, u jednom ugostiteljskom objektu u susednoj nam državi, u više nego srdačnom razgovoru sa diplomatom jedne strane sile, ponudio je svoje usluge na planu „razumevanja situacije u Srbiji i praćenja aktuelnih političkih elita". Zauzvrat, zatražio je amnestiju od zločina u kojima je učestvovao. Pare nije tražio, para ima i previše. A zločina je mnogo. O većini je Magazin Tabloid naveliko pisao, koliko je prostor dozvoljavao.

Todorov se na iste teme sastaje u Beogradu sa bivšim zamenikom diretkora BIA, Goranom Živaljevićem, kome uredno raportira o svojim aktivnostima. Živaljević je pre nego što je za potrebe britanskih mentora i akcije „Sablja" 2003. g. postavljen na mesto zamenika direktora BIA, bio višegodišnja obrada RDB zbog utvrđenih i neodobrenih kontakata sa britanskim obaveštajcima. Tako da je, onima koji se time bave, jasno da Todorov i Živaljević imaju iste šefove. Javnosti je poznato da je Živaljević, kao predstavnik BIA u srpskoj amabasadi U Skoplju bio optužen da je organizovao upad građana u Sobranje Makedonije. Bio je i sudski gonjen zbog kidnapovanja bivšeg radnika BIA Vladimira Nikolića.

Umesto da vreme provodi u nekom podrumu u Bačvanskoj, Todorov promoviše zdrav život naše dece!

Nakon otkrivanja brojnih krivičih dela koje je lično izvršio ili naredio, Todorov je najuren iz BIA. Sada bez državnog i privatnog obezbeđenja, uveren da bi mogla da ga stigne zaslužena kazna, nije previše izlazio napolje. Međutim, postavljenje na mesto ambasadora u Mađarskoj (uz direktnu asistenciju njegovih prekograničnih šefova) dalo mu je krila. Opet se osilio.

Prvo je organizovao napad na Đorđa Višekrunu u Mađarskoj a onda se ponovo aktivirao na planu okupljanja ubica za, kako on to kaže, „državne potrebe". Nudi službene legitimacije, amnestiju od krivičnih dela i unosne poslove. Kaže da iza njega stoji ,,sam vrh", da je samo privremeno sklonjen iz BIA i da će se već na proleće „vratiti na velika vrata".

Nakon smene Aleksandra Đorđevića sa mesta direktora BIA jedan operativac BIA je duhovito rekao - uvalismo ove ludake Ministarstvu spoljnih poslova. Međutim, „ludaci" ne miruju. Sem Todorova, luduje i Radmila Selaković zvana Porcelanka.

Sa mesta generalnog konzula Srbije u Milanu, o trošku građana Srbije, organizuje sedeljke na kojima svojim „proverenim" saradnicima obećava da će se osvetiti BIA (valjda misli na celu instituciju) jer su je „šutnuli ko gluvu kučku", čim klan Selakovića „ponovo uzme" BIA nakon predstojećih izbora. Kaže, to im je obećano. Nije precizirala šta namerava da uradi sa aktuelnim direktorom BIA i kako se Todorov uklapa u tu priču. Možda im je neko, po starom receptu, obećao istu stvar.

Advokat Gordana Kozlovački iz Milana napisala je pismo Vučiću i Nikoli Selakoviću o ponašanju gospođe Selaković prema građanima iz Srbije.

Najagilniji u ludovanju je bivši direktor BIA, Aleksandar Đorđević, sada ambasador Srbije u BiH. Đorđević svoj „uticaj" pokušava da zadrži zahvaljujući velikom broju sporova koje je još kao direktor BIA kanalisao ka svojoj advokatskoj kancelariji. Pored brojih kriminalca, kojima je on lično „napravio problem", pa ga onda preko svojih advokata „rešavao", Djordjević je preuzeo odgovornost i za neke ozbiljnije slučajeve.

Tako se njegovi puleni pojavljuju kao advokati koji zastupaju fabriku HK „Krušik" A.D. iz Valjeva u suludom sporu koji ova fabrika vodi protiv uzbunivača Aleksandra Obradovića (mada, prema najnovijim informacijama, kriminalci koji se osećaju prozvanim nameravaju da u ovaj slučaj uključe i neke druge advokate).

Kada je u pitanju namenska industrija, Đorđević se pojavljuje i kao „konsiljere" iz senke i u slučaju fabrike „Milan Blagojević - namenska" A.D. iz Lučana.

Zbog užasnih propusta i neodgovornosti u ovoj fabrici namenske industrije ginu radnici (u fabrikama namenske industrije u Srbiji za desetak godina poginulo je najmanje 18 a povređeno više od 80 radnika).

Umesto da odgovorni završe u zatvoru, podižu se tragikomične prekršajne prijave i vrši se pritisak da (uz blagoslov tužilaštva) jedan od niže rangiranih rukovodilaca prihvati svu krivicu na sebe.

U užasnoj atmosferi linča otac jednog od poginulih radnika javno je proglašen za „rušitelja fabrike" i to zato što traži suđenje odgovornima za smrt svoga sina. Idejni tvorac ovog monstruoznog plana za „odbranu" Radoša Milovanovića, direktora fabrike, je Aleksandar Đorđević. Đorđević je preko svojih satrapa iz Čačanskog pravosuđa uticao i na rad nadležnog tužilaštva i na rad suda u ovom postupku.

Radoš Milovanović nije jedini Milovanović koji je pod „zaštitom" Đorđevića. Milovanović Goran, samozvani fudbalski menadžer, poreklom iz sela Trbušani kod Čačka, za sebe kaže da je sa Đorđevićem u kumovskoj vezi, te da mu je Đorđević obezbedio da nesmetano funkcioniše kao fudbalski menadžer. Goran je višegodišnji informator, angažovan na praćenju lokalnih kriminalaca, ali ga Đorđević koristi pre svega za plasiranje informacija, pokretanje sukoba i za pranje para. Goran je instruisan da se sukobljava sa licima po izboru Đorđevića iz Fudbalskog saveza Srbije, ali i sa pojedinim političarima. Goran je po zadatku ušao u konflikt sa bivšim predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem ,a nameštaju mu i „saradnju" sa Veljom llićem. Goran je, zahvaljujući kumu Đorđeviću, kanalisan da organizuje neke aktivnosti ,,od značaja za državu Srbiju" u Africi (o čemu se radi poznato je redakciji), ali je u pitanju obična prevara za koju je Goranu isplaćeno 100.000 evra.

Iz njemu znanih razloga, Đorđević se plaši u gradu, ali se plaši i u svom selu. Kad dolazi da obiđe svoje rođake u selu Gornja Gorevnica kod Čačka, iz njemu poznatih razloga selo blokiraju jake policijske snage PU Čačak. Načelnik PU Čačak, Draško Darijević, budno pazi na Đorđevića ali ne propušta priliku da o svojim saznanjima o ambasadoru Đorđeviću, raportira ministru policije. Darijević i njegov kum Ikodinović Nebojša, načelnik Centra BIA Kraljevo su od posebnog značaja za Đorđevića. Oni imaju zadatak da pokrivaju narko aktivnosti jedne kriminlane grupe iz Čačka. Grupa je u organizaciji Đorđevića, upućena da drogu kupuje od kriminalne grupe iz Niša.

Đorđević se redovno informiše o radu specijalnog suda, a to čini preko svog pulena, specijalnog tužioca Mladena Nenadića. Po već uhodanom receptu, uz pomoć Nenadića „zaštitio je i zadužio" i nejakog ministra vojnog, desetara Aleksandra Vulina. Naime, kada je Vulin trebao da javnosti (i tužilaštvu) objasni odakle mu gotov novac za kupovinu luksuznog stana u Beogradu (afera „tetka milionerka iz Kanade") predmet je završio u fioci. U tužilačkoj fioci stajao je dve godine nakon čega je odložen u arhivu. Ali i Vulinu je palo na pamet da ga je možda, ista ruka malo tukla malo mazila, ali za sada samo škrguće zubima.

Kako funkcioniše Đorđevićeva pravosudno-policijska mafija objasnićemo na primeru kriminalca iz Čačka, Arsenijević Bojana, zvanog Bokum.

Nakon serije nameštenih sukoba i pucnjava, Arsenijević je iz audija A 8, upucao Mirka R. zvanog Torbica. Nakon pucnjave Arsenijević je pobegao u Slovačku a onda je stupila na scenu Đorina ekipa. Preko uhodanih kanala Arsenijeviću je „preporučeno" da problem može da reši ako plati „pošten otkup".

Kao „oficir za vezu" određen je čačanski advokat Čvrkić Ivan. Čvrkić je ,,đak" Đorđevićevog partnera Dragana Ranđelovića zvanog Džakec. Arsenijević je preko posrednika Čvrkiću isplatio avans od 70.000 evra. Đorđeviću je ovaj incident došao odlično, jer je kao sveže postavljeni direktor BIA dobio priliku da se dokaže u „gazdinim očima".

Naime, audi kojim je u trenutku pucanja upravljao Arsenijević pripadao je lokalnom narko dileru Propadalo Dejanu, čoveku koji je u dugogodišnjoj vezi sa funkcionerima SPS-a. Propadalo je najbliži saradnik Ivice Tončeva a u kontaktu je i sa drugim SPS-ovcima. To je bila prečica da se na fin i zakonit način kompromituju koalicioni partneri. Zlu ne trebalo.

Međutim, Čačak je tih dana zadesila još jedna tragedija. Sin Milivoja Kalajdžića zvanog Kalaja, lokalnog narko dilera od značaja za narko-kombinatoriku vrha SNS-a, brutalno je llikvidirao jedno lice, pa je trebalo odlučiti kome i koliko pomoći. Sastali su se Đorđević, Ranđelović i Čvrkić a „mišljenje" je dao i Peđa Pavlović (lokalni inspektor - kriminalac, jedan od koordinatora ove kriminalne grupe, čija ćerka je sada supruga advokata Čvrkića, nakon brune višegodišnje „veze" sa funkcionerom SPS-a Brankom Ružićem).

Odlučili su da je Kalajdžić mnogo solventniji te su za ogromu sumu gotovog novca „pomogli" da njegov sin, za najbrutalnije ubistvo, dobije 9 meseci zatvora. To je značilo da Arsenijević ide ,,pod led". Đorđević je znao da su Arsenijevićeve pare već podeljene pa su skovali plan da spreče Arsenijevićevu osvetu.

Kao direktor BIA, incirao je primenu mera BIA i MUP-a prema Arsenijeviću kao da je međunarodni terorista, pa je ubrzo lociran u inostranstvu, uhapšen i izručen Srbiji. Upućen je na izdžavanje kazne u KPZ Niš gde se i sada nalazi. Međutim, Arsenijević važi za čoveka koji vraća svoje dugove, pa Đorđević i ekipa nikako nisu imali miran san. Skovali su i krenuli sa realizacijom još jednog plana kojim treba da se reše Arsenijevića, ali i još nekih lica koja im smetaju.

Preko svojih kanala, osuđeniku Arsenijeviću, ponudili su da kad izađe iz zatvora preuzme neke unosne narko kanale iz Južne Amerike uz uslov da prethodno sprovede likvidaciju nekih lica.

Ideja im je da Arsenijević i njegova grupa likvidiraju lica koja im smetaju (od kojih nisu svi iz sveta kriminala) a da onda Arsenijevića njihovi policajci ili likvidiraju prilikom hapšenja ili da ga, kao šefa organizovane kriminalne grupe, doživotno smeste u zatvor. Arsenijević nema informaciju da i u ovoj priči komunicira sa Đorđevićevim ljudima.

Pomenuti advokat Ranđelović obavlja i druge zadatke za Đorđevića.

Pored pomenute komunikacije (preko posrednika) sa specijalnim tužiocem Mladenom Nenadićem, ima zadatak i da prati aktivnosti premijerke Ane Brnabić. Jedan radnik obezbeđenja premijerke Brnabić, poreklom iz okoline Čačka, redovno, u direktnom kontaktu, informiše Ranđelovića o premijerki i njenim aktivnostima.

Zbog pozicije na kojoj se nalazi, informacije sa kojima servisira Ranđelovića, a posredno i Đorđevića, su vrlo interesantne. Kada dođe do nekih izuzetno važnih informacija Ranđelović odmah dođe do Đorđevića ma gde se on nalazio.

Tako je, jednom prilikom, po dobijanju nekih pikantnih informacija o premijerki, pravo sa odmora sa Kopaonika otišao u BiH da se nađe sa Đorđevićem i da raportira.

Ranđelović kontroliše i poslanika SNS iz Čačka Marka Parezanovića. Preko njega plasira dezinformacije ka vrhu SNS-a a zajedno drže pod kontorolom i jednog lokalnog kriminlaca, bivšeg vlasnika diskoteke u Holandiji. Ovaj trojac je zajedno išao na svetsko prvenstvo u fudbalu koje je održano u Rusiji 2018. g. i prema njihovim rečima, sjajno su se proveli.

Ranđelović, uz pomoć Ikodinovića i Darijevića, „pazi" i na svog poslovnog partnera, inače „uglednog člana" lokalnog SNS-a, koji je na volšeban način „zaslužio" da za grad Čačak menja sijalice na objektima javne rasvete. U ovaj izuzetno unosan posao ugradio se i Ranđelović ali to nije sve što vezuje ova dva kriminalca. Naime, sinovi Ranđelovićevog partnera su vlasnici kafea „Tifani" u samom centru Čačka, koji već duže vreme važi za glavno mesto za distribuciju narkotika deci osnovnih i srednjih škola u Čačku.

Ranđelović uredno uzima svoj deo od ovog „posla" a zauzvrat garantuje (preko Ikodinovića) da Darijevićeva policija ni na koji način neće ometati ovaj „biznis". Građani Čačka dobro znaju za sve ovo i već su smislili adekvatne načine kako će da samoorganizovano da stanu na put ovom zlu.

Đorđevićeva kriminalna grupa je odlično uvezana sa drugim „državnim" kriminalcima. Naime, pomenuti Propadalo Dejan (narkodiler sa više decenijskim stažom koji voli da ga zovu sportski radnik) u odličnim je odnosima sa svojim sugrađaninom, gore pomenutim Đorđevićevim kumom, Milovanović Goranom.

Propadalo je čovek od Ivice Tončeva a zajedno su u FK Radnički iz Niša sarađivali sa bivšim Đorđevićevim zamenikom Draganom Markovićem Markonijem. Marković je, kao zamenik direktora BIA, između ostalih teških kriminalnih dela, organizovao i masovno reketiranje privrednika. Njegov saučesnik, Dragoljub Peurača, uhapšen je početkom 2014. g. u akciji UKP dok je Marković izbegao hapšenje.

U bruci kakvu BIA nikada nije videla, Marković je ,,pao" na poligrafu za ovo i za nekoliko drugih krivičnih dela (doveden je u vezu i sa odavanjem podataka o privatizaciji firme „Progres" iz Velike Plane) ali nije završio u zatvoru (za sada) već je premešten u Niš. Marković je to postigao jer je imao dovoljno informacija da može da uceni svoje mentore iz PUPS-a ali mu je rečeno da na tu kartu više ne igra, jer bi sve moglo i drugačije da se završi.

Ovo upozorenje izgleda nije shvatio ozbiljno pa je u proteklom periodu pokušao da se ponovo aktivira u politici i sferi bezbednosti. Nudi svoje usluge a tvrdi da moraju da ga slušaju jer „svašta zna". Pokušao je da se aktivira i preko svojih starih „prijatelja" iz PUPS-a ali je dobio odgovor da ih više ne kontaktira. Neki izvori govore da se zbog skupih navika ozbiljno zadužio kod rodbine svoje supruge koja dug ne namerava da mu oprosti.

Zanimljiva je i veza Đorđevića sa njegovim kumom, advokatom Zoranom Jakovljevićem zvanom Lepi Cane. O prirodi te veze i liku i delu Jakovljevića pisali smo i ranije. Jakovljević je kao advokat tragikomičan, ali ume da obećava. Tako je i braći Vučić obećao svašta (po nagovoru Đorđevića) a u stvari, zadatak mu je bio da za potrebe Đorđevića „meri puls braći iz bliza". Ako je i imalo nekog smisla da se, dok je bio direktor BIA, preko Jakovljevića informiše o tome kakvog su raspoloženja braća Vučić, nejasno je zašto je to nastavio da radi i nakon smene sa mesta direktora.

Za koga tandem Đora - Jakovljević prikuplja delikatne podatke o mentalnom zdravlju i raspoloženju prve braće Srbije poznato je samo upućenima. Jakovljević se odlično uklopio u ovo pedersko-kriminalno okruženje. Brzo su našli zajednički jezik" sa SNS stranačkim prvacima, pa su dobili odobrenje da se ukljuće i u unosne narko poslove. Uz asistenciju Đorđevića, Jakovljević je sa svojim partnerima Milinkom Isakovićem i Dušanom Odžaklićem pokušao da preusmeri prihode iz nekih narko poslova. Međutim, nešto je krenulo po zlu, Đorđević je neplanirano smenjen sa mesta direktora BIA, neke su pare nestale a i neke su glave odletele. (O ovome ćemo vas detaljno izvestiti u narednom broju Magazina Tabloid.)

Međutim, braća Vučić nisu jedina „linija rada" koju Đorđević intenzivno prati. Đorđević je vrlo brzo po postavljenju dobio zadatak da uz pomoć Ivana Todorova organizuje bezbedan boravak i poslovanje palestinskog tandema smrti - Mohamed Dahlana i Adham Abu Madalala.

Prvi ešalon domaćih izdajnika koji su prodali sve tajne BIA ovoj dvojici stranih operativaca postavio je još Đorđevićev prethodnik, direktor BIA Nebojša Rodić. U pitanju su Bobić Duško i Radivoje Mićić. Ubzo po postavljenju Đorđević je počistio dvojac Bobić - Mičić i palestince „od značaja za državu Srbiju" okružio je ešalonima svojih Ijudi.

Za direktno fizičko obezbeđenje angažovana je grupa koju je predvodio Branko Čović, Đorđevićev intimus još iz doba kada su zajedno jeli besplatne pice kod jednog lokalnog čačanskog kriminalca.

Za poslove koordiniranja po osnovu međunarodne saradnje zadužen je Vojin Milojević, jedan od nekoliko homoseksualaca koji je ostao u sastavu kolegijuma BIA nakon smene Đorđevića. Doduše, Milojević ima i mnogo ozbiljnije grehove. Kao radnik po međunarodnoj saradnji dobio je zadatak da održava vezu sa predstavnicima jedne strane službe koja ne gleda baš blagonaklono na Palestince.

Kada je ustanovljena njihova neprijateljska delatnost, Milojević je dobio striktno naređenje da sa njima momentalno prekine svaki kontakt. Umesto da izvrši naređenje, ne samo da nije prekinuo kontakt, već je o tom naređenju kao i drugim saznanjima koja ima o BIA, informisao stranog operativca i prešao da se sa njim nadalje viđa konspirativno. Upućeni raspolažu konkretnim saznanjima zašto je Milojević ostao na svom radnom mestu i zašto (za sada) nije uhapšen.

Mere prema Dahlanu i Madalali primenjivao je Centar BIA Beograd, a po potrebi uključivane su i nadležne uprave. Dok je Đorđević bio direktor BIA posao je nekako funkcionisao.

U skladu sa rangom svi imenovani su imali redovne apanaže. Ilustracije radi, samo za jedno veče Bobić je od novca koji je od Madalale dobio da obezbedi „devojke za provod" inkasirao više od 40.000 evra, dok je Čović, od bakšiša, kupio stan na Banovom Brdu. Novopostavljeni direktor BIA, Bratislav Gašić, pokušao je da račisti ovu bandu. U tome je samo delimično uspeo. Čović i dalje redovno servisira informacijama Đorđevića o Dahlanu i Madalali i redovno od njih uzima „rezervnu" platu, a Milojević svim saznanjima do kojih dođe informiše i strance.

Đorđević vrlo dobro zna da su informacije o Palestincima kamen koji može da trajno potopi Vučićev režim ali je nužno pratiti situaciju na dnevnom nivou pa se trudi da bude aktuelan. Veruje da će sa prikupljenim informacijama moći da za sebe izdejstvuje „otkup" kad dođe vreme za istražne radnje.