Feljton

Psihopolitika: priručnik za ispiranje mozga (1)

Oružje za lomljenje volje pojedinaca ili grupacija

Predgovor srpskom izdanju napisao je urednik Aleksandar Dramićanin, radi boljeg razumevanja pitanja koje pokreće ovaj spis, koji je na srpski jezik prevo Dušan D. Stojanović

***

Ovaj provokativni spis, pretencioznog naslova i mutne autentičnosti, neka je vrsta priručnika mentalne manipulacije, ali i zavere protiv kapitalističkog poretka. Da bismo čitaoca, koji se prvi put upoznaje sa ovim materijalom, uveli u njegovu problematiku, potrebno je da rasvetlimo nekoliko važnih momenata. Kao prvi, postoji nerazjašnjeno pitanje ko je stvarni autor ove knjige? Naime, ona se pojavljuje u Američkoj kongresnoj biblioteci, Međunarodnom bibliografskom institutu, zatim u klasičnim i internet knjižarama potpisana imenom Pitera Sedžvika (Peter Sedgwick), britanskog komunističkog aktiviste, kao navodnog autora, a isti podatak može se naći i u njegovoj zvaničnoj bibliografiji, kao i na veb stranici Marksističke arhive. I pored svega toga, po našem mišljenju, u pitanju je vrlo sumnjivo autorstvo.

Naime, u poslednjih dvadeset godina pojavili su se, takođe, i autori koji su u svojim studijama pokušali da dokažu da je stvarni pisac ove knjige L. Ron Habard (L. Ron Hubbard), iako njegova zvanična bibliografija ne podržava takvo gledište. U pitanju su autori i dela poput Benta Koridona (Bent Corydon) L. Ron Hubbard: Messiah or Madman, L. Ron Habarda Jr. (L. Ron Hubbard Jr.) Quotes from Brain-Washing, zatim Rasela Milera (Russell Miller) Bare-Faced Messiah: The True Story of L. Ron Hubbard i drugi.

Svi oni svoje dokaze grade na Habardovom spisu Brain-Washing, čije postavke su vrlo slične postavkama iznetim u Psihopolitici. Međutim, činjenica koja dovodi u ozbiljnu sumnju stavove ovih autora jeste opšte poznata, brižljivo utemeljena poslovnost kako Habarda tako i njegove Sajentološke crkve, koja striktno vodi računa o zaštiti pripadne intelektualne svojine i autorskih prava.

Naše skromno mišljenje o tom problemu je da jedan tako značajan spis ne bi ostao pravno nezaštićen imajući u vidu činjenicu da se on pojavio na engleskom jeziku davne 1955. godine, a Ron Habard je bio aktivan sve do 1986., dok je Sajentološka crkva osnovana 1953. godine.

Istina je da se u Psihopolitici pojavljuje osvrt na dijanetičku praksu, kao načinu lečenja psihičkih bolesti, međutim, prema svedočenju samog Habarda, on je dijanetički metod zasnovao 1920. godine, a usavršavao ga je sve do 1930. kada mu je dao konačni oblik, te je bio u praktičnoj upotrebi znatno pre nego što ga je autor publikovao u istoimenoj knjizi, objavljenoj 1950. godine.

Koliko je nama poznato nikada nije došlo do pravnog spora u vezi zaštite autorskih prava za knjigu Psihopolitika, koji bi pokrenuo bilo Habard lično ili Sajentološka crkva. To je još jedan značajan činilac koji ubedljivo svedoči u prilog našem gledištu o izloženoj problematici.

Da se vratimo na Sedžvika. Zašto izražavamo sumnju da je on stvarni autor spisa Psihopolitika? Kao prvo, Sedžvik je rođen 1934. godine, što znači da je 1955. bio dvadesetogodišnjak. Za sastavljanje ovakvog spisa potrebno je veliko praktično iskustvo, ne samo na polju eksperimentalne psihologije i njene primene, već i na polju političkog delovanja visokog nivoa, može se čak reći doktrinarnog.

Sedžvik u tim godinama nije mogao da bude format o kome je reč. Epoha staljinizma je u to vreme već minula, Berija i ostala boljševička nomeklatura sišli su sa istorijske scene, te stoga ne verujemo da je Sedžvik mogao da bude deo tog establišmenta sa svojih 10 ili 12 godina.

Osim toga, iz Sedžvikove biografije i njegovih radova možemo videti da je on prevodio, pa je čak možda imao za uzor, Viktora Serža, odnosno Viktora Ljvoviča Kibaljčiča, proslavljenog revolucionara visokog ranga, koji je umro 1947. godine, dakle kada je Sedžviku bilo svega 13 godina. Možda tu negde treba tražiti vezu između Sedžvika i spisa Psihopolitika, to jest mogućnosti da mu je ovaj dopao u ruke te ga je on preveo na engleski.

Poznavajući biografiju Viktora Ljvoviča Kibaljčiča, lako bi moglo biti istinito (kako se u nekim radovima čak i tvrdi) da je on autor ovog spisa, koji neporecivo odiše atmosferom sovjetizma. Dakle, stav urednika je, posle iscrpnog ispitivanja izložene problematike, potpuno utemeljen u uverenju da autori spisa Psihopolitika nisu ni L. Ron Habard, niti Piter Sedžvik.

Osim izloženog, može se izneti i gledište da je po sredi spis anonimnog autora, što za Rusiju ne bi bilo ništa neobično. Naime, na hiljade izuzetno dragocenih spisa anonimnih autora i dan danas kruže širom Rusije.

Zbog određenih specifičnosti ruskog duha, kao i atmosfere sovjetizma, koje može da prepozna kako srodan slovenski duh, tako i onaj koji je imao neposredno iskustvo življenja u socijalističkom poretku, te upućenosti na povezan ideološki i geopolitički prostor, razmenu komsomolskih radionica, kulturnog prožimanja, rađanja i umiranja iza „gvozdene zavese", pogotovo kada se iščitaju Sedmo i

Osmo poglavlje Psihopolitike, i tome slično, mislim da ne možemo da pogrešimo u tvrdnji da Piter Sedžvik prosto nije bio organski deo tog sveta (iako je nesumnjivo bio idejni), te stoga, bez odgovarajućeg iskustva, nije mogao ni da osmisli tako rafinirani metod iz čistog uma, već mu je ovaj spis na neki način dopao u ruke, recimo da ga je dobio od nekog ruskog revolucionara, koji je potom preveo na engleski, i usput mu prisvojio autorstvo. Ni ovo nije ništa neobično kada je u pitanju anglo-američka civilizacija.

Zbog svega dosad rečenog, urednik se opredelio da ovaj spis pripremi za objavljivanje kao delo anonimnog autora smatrajući to činom poštenja.

Drugi momenat je pokušaj definisanja psihopolitike. Čitajući Predgovor američkom izdanju, kao i govor koji je Berija Lavrentije Pavlovič održao polaznicima nastave o psihopolitici, te brojne druge članke na internetu, nameće se gledište da je u pitanju naučni metod zasnovan u boljševičkoj Rusiji, koji je osmislio istraživački tim psihologa regrutovan za potrebe NKVD-a (Bezbednosne službe ondašnjeg SSSR-a.).

Metod se temelji na naučnim postavkama Ivana Pavlova, posebno na fenomenu uslovnog refleksa, i ima za cilj da ostvari kontrolu kako nad pojedincima tako i nad kolektivima zarad instaliranja komunizma kao planetarnog poretka.

Dakle, psihopolitika je naučna grana psihologije koja se stavlja u službu političke doktrine radi postizanja određenog cilja; preciznije rečeno, psihopolitički metod je oružje za lomljenje volje pojedinaca ili grupacija koji treba da budu pokoreni.

Na kom načelu se bazira ovaj metod? Na načelu uslovnog refleksa. Po tom učenju, čovek je biološka sprava sastavljena od spleta nerava koji reaguju na podražaj. Ističu se nekoliko osnovnih grupa podražaja, a najvažnije su izbegavanje neprijatnosti, i priklanjanje prijatnosti.

Čovek teži da zadovolji svoje osnovne potrebe, što znači da se prehrani, zaštiti, reprodukuje i uživa. Da bi to ostvario, mora imati odgovarajuće uslove. Ti uslovi su organizovana društvena zajednica. E, na ovoj tački se pojavljuje psihopolitika. Ko zagospodari uslovima taj kontroliše kako sistem tako i zajednicu.

Psihopolitičar je praktično dreser, koji primenjuje metod uslovnog refleksa. Dresura se obavlja čitavim dijapazonom tehnika, od onih suptilnih, jedva opažljivih, pa sve do brutalnih, kao što su droga, seksualno zlostavljanje, mučenje, klevetanje, batinanje, itd. Cilj dresure je prost - pokoriti, potčiniti, podrediti.

U ovom spisu se ističe da se psihopolitički metod koristi sa ciljem da se pojedinci i grupacije pokore radi ostvarenja komunističkog poretka. Dakle, u pitanju je doktrina totalitarizma. Ipak, sam metod je primenljiv bez obzira na doktrinarni prefiks, te stoga pažljivi posmatrač može da ga primeti na delu i u takozvanim slobodnim društvima, čiji je zamenljivi ekvivalent demokratija. Na ovom primeru možemo da vidimo koliko je metod uslovnog refleksa razrađen kao sofisticirano oružje pokoravanja.

Miloni ljudi su uvereni da uživaju u najvišim standardima slobode i blagostanja demokratskog društva, dok su zapravo samo dobro izdresirane životinje. Metod funkcioniše savršeno bez obzira na izme. Nema nikakve razlike da li je u pitanju demokratizam ili komunizam. Važno je samo gospodariti uslovima i kontrolisati uslovni refleks.

Autor ovog spisa jedinu opasnost po doktrinu totalitarizma vidi u nezavisnom i misaonom pojedincu, koji može da pomrsi računicu planerima globalističkog poretka, zato što je inventivan i nepredvidljiv. Možda je pomalo simptomatično da je isto zapažanje imao i anonimni autor „falsifikovanog" spisa Protokoli skupova sionskih mudraca. Nije li čudno da se takvi trustovi moći pribojavaju slabašnog pojedinca? Deluje donekle groteskno, ali ako je zaista tako, sutra će osvanuti novi dan.

Reč američkog izdavača

Od 2. maja 1936. pa sve do 10. oktobra 1939. bio sam član Komunističke partije i redovno plaćao svoje obaveze u partijsku kasu; zadatke sam izvršavao pod sopstvenim imenom, Kenet Gof, kao i pod pseudoniumom, Džon Kits. Na sopstvenu inicijativu sam se 1939. godine pojavio pred Komisijom za anti-američke aktivnosti u Federalnom Distriktu Vašington, kojom je u to vreme predsedavao Martin Dajs, a moje svedočenje se nalazi u 9. tomu Izveštaja Američkog Kongresa za tu godinu.

Tokom pomenutog perioda bio sam član Komunističke partije, pohađao sam partijsku školu koja se nalazila u ulici I. Vels 113 u Milvokiju, Viskonsin, koja je radila pod nazivom Radnička škola Judžin Debs. Ovde smo bili obučavani za sve etape ratovanja, kako u psihološkom tako i u fizičkom smislu, radi uništenja kapitalističkog društva i hrišćanske civilizacije. Tokom jednog perioda školovanja detaljno smo proučavali i problematiku psihopolitike. Radilo se o veštini ovladavanja celom nacijom putem ispiranja mozgova i lažnog mentalnog zdravlja - o podvrgavanju celih naroda vladavini Kremlja sticanjem kontrole nad njihovim umovima.

Učili su nas da je mentalno degradiranje stanovništva manje nehumano od njegovog uništavanja bombama, jer za životinju koja živi samo jednom, ma kakav život je draži od smrti. Kraj rata predstavlja uspostavljanje kontrole nad pobeđenima. Ukoliko jedan narod može da bude savladan bez rata, onda će se rat završiti bez ratnih razaranja.

Tokom nekoliko proteklih godina sa užasom sam primetio sve širu upotrebu psihopolitičkih metoda ratovanja na američkoj javnosti. Prvo u pogledu ispiranja mozgova našim momcima u Koreji, a onda i u dobro finansiranom propagiranju mentalnog zdravlja od strane levičarskih grupa za vršenje pritiska, usled koga su mnoge naše savezne države izglasale zakone koji lako mogu biti iskorišćeni od strane neprijatelja Amerike da podvrgnu torturi i hapšenju one koji propovedaju Jevanđelje našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista, kao i one koji se suprotstave komunističkoj pretnji.

Jasan primer ove preakse se može videti na primeru Lusil Miler. U vezi sa ovom vrstom vođenja rata, Komunisti su nedvosmisleno izjavili: „Sve vrste nacionalnih ustanova koje su određene za uništenje morate dovesti do toga da besno reaguju na sam pomen religioznog ozdravljenja."

Drugi primer specijalnog rata koji je u toku može se videti u pokušaju da se uspostavi neka vrsta Sibira za ‚mentalne slučajeve' na Aljasci, što je traženo u nacrtu Zakona o mentalnom zdravlju Aljaske. Pri pažljivom proučavanju ovog zakona odmah će pasti u oči da zemljište koje je izdvojeno u tu svrhu sigurno nije predviđeno samo za tu malu teritoriju, kao i da zakon predviđa uspostavljanje takvih ovlašćenja da ova ustanova može da bude pretvorena u zatvorenički logor, pod prividom mentalnog lečenja, za sve koji dignu svoj glas protiv komunizma, kao i skrivene vlasti koja deluje unutar naše sopstvene nacije.

Ova knjiga se koristi u ilegalnim školama, a u njoj se nalazi i govor koji je Berija održao pred američkim studentima na Lenjinovom univerzitetu pre 1936. godine. Sam tekst knjige je preuzet iz Komunističkog priručnika o psihopolitičkom ratovanju, a u Americi je korišćen za obuku komunističkih kadrova. Jedino što je u ovoj knjizi promenjeno je zaključak, koji su komunisti dodali posle nastanka atomske bombe.

U njenom sadržaju možete da prozrete paklenu zaveru neprijatelja Hrista i Amerike, jer oni pokušavaju da bace našu naciju na kolena podvrgavanjem naših umova svojoj volji upotrebom raznih zločinačkih sredstava.

Ovaj priručnik komunističke partije bi trebalo da se nađe u rukama svakog lojalnog Amerikaca, kako bi mogao da postane svestan činjenice da jedan narod može da bude porobljen ne samo armijama i topovima, nego i drugim sredstvima

Kenet Gof

BERIJIN GOVOR

Američki studenti Lenjinovog univerziteta, pozdravljam dobrodošlicom vaše prisustvo na predavanjima o psihopolitici.

Psihopolitika predstavlja vrlo važan, mada manje poznat deo Geo-politike. Malo je poznata jer neizbežno mora da se bavi visoko obrazovanim ljudima, najvišim nivoom „mentalnog lečenja".

Naši glavni ciljevi se putem psihopolitike efikasno ostvaruju. Naš prvi i najvažniji korak je da u kulturnom životu našeg neprijatelja stvorimo najveći mogući haos. Naši ciljevi najbolje uspevaju u atmosferi haosa, nepoverenja, ekonomske depresije i meteža u naučnim krugovima. Na kraju, iscrpljene mase mogu da nađu spokoj jedino u komunističkoj državi koju mi nudimo, na kraju jedino komunizam može da reši njihove probleme.

Psihopolitičar mora naporno da radi da bi stvorio najveći mogući haos na polju „mentalnog ozdravljenja". Moramo da upregnemo i iskoristimo sve ustanove i resurse „mentalnog lečenja." Moramo da radimo na tome da povećavamo broj ljudi i resurse uposlene na „mentalnom lečenju" sve dok na kraju čitavo polje mentalne nauke ne bude potpuno potčinjeno komunističkim principima i željama.

Da bi ostvario ove ciljeve, psihopolitičar mora da uništi svaki oblik „kućne" varijante mentalnog lečenja u Americi. Učenja iz Džejmsove, Edijeve ili Pentekostalne Biblije, koja propovedaju verski iscelitelji među vašim zabludelim narodnim masama, moraju biti potpuno odbačena. A oni moraju biti diskreditovani, oklevetani, pohapšeni, zgaženi čak i od strane njihove sopstvene vlade, sve dok im više niko ne bude verovao, dok ne preostane jedino „lečenje" u skladu sa komunističkim principima.

Morate da radite na tome sve dok svaki predavač psihologije svesno ili nesvesno ne bude podučavao isključivo komunističkoj doktrini pod maskom „psihologije". Morate da radite sve dok svaki lekar i psiholog ne postane ili svesni psihopolitičar ili nesvesni pomagač u ostvarenju naših ciljeva.

Morate da radite sve dok ne budemo zagospodarili umom i telom svake značajnije osobe u vašem narodu. Morate da raširite takav strah od mentalnih poremećaja, kao i tako neosporan autoritet pri njihovom proglašavanju da nikome ko je tako obeležen niko više i nikada neće pokloniti poverenje. Morate da radite sve dok samoubistvo usled mentalnih poremećaja ne postane uobičajena pojava i dok ne bude neophodna opšta istraga ili reagovanje javnosti.

Sa ustanovama za mentalno obolele, u vašoj zemlji imate i zatvore u koje može da stane milion ljudi, gde mogu da ih drže ne poštujući njihova građanska prava ili ma kakvu nadu na slobodu. I na tim ljudima se mogu vršiti šok-terapije i hirurške operacije tako da nikada više ne postanu normalni.

Ovakve postupke morate učiniti uobičajenim i opšteprihvaćenim. Morate odbaciti ma kakvu terapiju ili ma koju grupu ljudi koja pokušava da leči efikasnim sredstvima.* *Š Godine 1969. Sajentološka crkva je osnovala Građansku Komisiju za Ljudska Prava (Citizens Commission on Human Rights - CCHR) sa ciljem onemogućavanja povreda ljudskih prava prilikom psihijatrijskog lečenja. (Nap. urednika.)

Morate da se nametnete na poljima psihijatrije i psihologije kao uvažene i poštovane ličnosti. Morate da držite u šaci bolnice i univerzitete. Morate da širite mit o tome kako je jedino evropski doktor kompetentan na polju mentalnih poremećaja, i da na taj način pronađete izgovor za veliki broj onih među vama koji su se rodili i/ili školovali u inostranstvu. Ako i kada zauzmemo BeČ (u smislu dominacije u psihologiji), dobićete zajedničko mesto okupljanja gde ćete moći da dođete i dobijate upustva kao poklonici Frojda, zajedno sa psihijatrima iz drugih zemalja.

Psihopolitika je uzvišen zadatak. S njom možete da zgazite naše neprijatelje kao da su insekti. Možete da osakatite efikasnost političkih predvodnika usađujući mentalne poremećaje u njihove porodice upotrebom droga. Možete i da ih potpuno zbrišete, uz sasvim verodostojne dokaze da nisu bili pri sebi. Pomoću naših tehnologija u stanju smo čak i da izazovemo mentalni poremećaj kod onih koji deluju izuzetno otporni na njih.

Možete da promenite i stranu kojoj su lojalni pomoću psihopolitike. Za kratko vreme, uz pomoć psihopolitičara, možete zauvek da promenite lojalnost vojnika koji nam je dospeo u ruke, ili pak državnika, ili nekog predvodnika u njegovoj sopstvenoj zemlji, ili možete da potpuno uništite njegov um.

Međutim, suočićete se sa izvesnim opasnostima u svom radu. Može da se dogodi da budu otkriveni lekovi koji bi imali svojstvo da otklone posledice naših „terapija". Može da se dogodi da javnost počne da negoduje i otvoreno ustane protiv „mentalnog lečenja".

Tako može da se dogodi da svo mentalno lečenje iz ruku naših psihologa i psihijatara pređe u ruke sveštenika. Ali kapitalistička žeđ za kontrolom, kapitalistička nečovečnost i opšti užas javnosti pri samoj pomisli na mentalnu bolest mogu se upotrebiti kao preventivna mera da do toga ne dođe.

No, bude li ipak došlo do toga, budu li nezavisni istraživači zaista otkrili sredstva pomoću kojih se mogu poništiti psihopolitički postupci i metode, ne smete ni jesti ni spavati, ne smete da štedite ni na najmanjoj sumi raspoloživog novca kako biste vodili kampanju protiv njih, diskreditovali ih, srušili i učinili bespredmetnim. Jer zaista efikasnim sredstvima bi sve što mi preduzimamo, sav naš istraživački rad, mogli da budu poništeni.

U kapitalističkoj državi ćete svuda moći da računate na pomoć iskvarene čovekove filozofije i vremena u kome živimo. Otkrićete da će vam sve ići na ruku u vašoj borbi da se dočepate kontrole i upotrebite sve tehnike „mentalnog lečenja" kako bi raširili naše učenje i oslobodili nas naših neprijatelja unutar njihovih sopstvenih granica.

Koristite pravosuđe, koristite sudije, koristite ustavni poredak zemlje, koristite njena medicinska udruženja i njene zakone da što pre ostvarite naš cilj. Radite koliko god možete u tom smeru. A kada budete uspeli, otkrićete da možete da ustanovite svoje sopstvene zakone kako god želite, i da možete, pažljivim organizovanjem lekarskih društava, neprestanom kampanjom o društvenim opasnostima, pod izgovorom da je efikasnost i vas pretvorila u kapitalistu, sopstvenim izdvajanjima da finansirate veći deo tihog komunističkog pokoravanja celog naroda.

Stvarajte haos pomoću psihopolitike. Ostavite naciju bez vođstva. Ubijte naše neprijatelje. I uspostavite na Zemlji, posredstvom komunizam, najveći mir za koji je čovek ikada znao.

Hvala vam.

Poglavlje 1 - Istorija i definicija psihopolitike

Mada kazna sama po sebi može da bude od koristi, ipak je istina da je krajnji cilj svakog kažnjavanja usađivanje određene ideje u svest kažnjene osobe, bilo da se radi o uzdržavanju od nečega ili o pokornosti.

Kako je svakom vladaru, od nezapamćenih vremena, bila potrebna pokornost njegovih podanika da bi ostvario svoje ciljeve, nužno je pribegavao kažnjavanju. To važi za ma koje pleme ili državu u ljudskoj istoriji.

U današnje vreme je ruska kultura razvila sigurnije i trajnije metode usklađivanja i osiguranja lojalnosti kako pojedinaca tako i čitavog stanovništva, i njihovog prisiljavanja na pokornost. Ovaj savremeni izdanak drevnih postupaka je nazvan psihopolitika.

Glupost i ograničenost naroda koji nisu obdareni ruskim načinom razmišljanja odgovorni su za njihovo oslanjanje na metode koji su danas suviše zastareli i prevaziđeni za brzi, herojski tempo razvoja našeg vremena.

Imajući u vidu ogroman napredak ruske kulture na polju mentalnih tehnologija, koji je započeo slavnim otkrićima Pavlova i vrlo kompetentno nastavljen od strane kasnijih ruskih naučnika, bilo bi čudno da se ova veština i nauka nisu razvile u pravcu potpuno posvećenom usklađivanju lojalnosti i iznuđivanju pokornosti pojedinaca, kao i širih masa.

Otuda vidimo da su procedure kojima se služi psihopolitika prirodni izdanak postupaka koji su stari koliko i sam čovek, postupaka koji se upražnjavaju u svakoj grupi ljudi ma gde u svetu. Prema tome, u psihopolitičkim postupcima se ne javlja etički (moralni) problem, jer je očigledno da je čovek uvek prinuđen da, protiv svoje volje, radi za veću i važniju dobrobit države, naveden ekonomskom korišću ili mentalnim usađivanjem želja i potreba države.

U suštini, čovek je životinja. On je životinja kojoj je dat civilizovan izgled. Čovek je kolektivna životinja, koja se drži zajedno sa drugim jedinkama zbog sopstvene zaštite pred pretnjama koje vrebaju iz okruženja. Oni koji ga tako okupljaju i kontrolišu moraju da raspolažu specijalizovanim tehnikama kako bi usmeravali hirove i energiju životinjskog čoveka ka većoj efikasnosti, kako bi ostvarili ciljeve države.

Psihopolitika je, u ovom ili onom obliku, dugo bila korišćena u Rusiji, ali se o tome gotovo ništa ne zna van granica naše zemlje, osim tamo gde smo pažljivo preneli svoje informacije i gde se one koriste na dobrobit cele zemlje.

Sledi definicija psihopolitike.

Psihopolitika.

Problematika psihopolitike se deli na nekoliko kategorija, koje prirodno i logično proističu svaka iz one koja joj prethodi.

Prvi problem je telesni sastav i unutrašnja građa samog čoveka, kao političkog organizma.

Sledeće je ispitivanje čoveka kao ekonomskog organizma, jer može biti podvrgnut kontroli posredstvom svojih prohteva.

Sledeće je klasifikacija ciljeva države u pogledu pojedinca, kao i širokih masa.

Sledeće je preispitivanje osećaja lojalnosti.

Sledeće je opšti problem pokornosti.

Sledeće je anatomija mehanizma čovekovih podsticaja i reakcije na njih.

Sledeće je podvrgavanje šoku i izdržljivost koju pri tom pokazuje.

Sledeće je kategorija iskustva.

Sledeće su metodi pospešivanja iskustva i njegovog ujednačavanja.

Sledeće je upotreba droga.

Sledeće je upotreba tehnika usađivanja.

Sledeće je opšta primena psihopolitike u Rusiji.

Sledeće su organizacije van Rusije, njihov sastav i aktivnosti.

Sledeće je stvaranje ropske filozofije u neprijateljskoj državi.

Sledeće su metodi suprotstavljanja aktivnostima u drugim zemljama, koje su uperene protiv psihopolitike, i, najzad, poslednja, neizbežna sudbina psihopolitičke vladavine u epohi nauke.

Ovome se mogu dodati brojne pod-kategorije, kao što je poništavanje efekata savremenog naoružanja putem psihopolitičke aktivnosti.

Nemoguće je preceniti snagu i moć psihopolitike, naročito kada se koristi u narodu koji je već načet razvojem pseudo-intelektualizma, gde se eksploatacija radnih masa vrlo brzo kombinuje sa psihopolitičkim aktivnostima, a naročito tamo gde je pohlepa kapitalističkih ili monarhističkih režima već dovela do nezadrživog porasta neuroza koje mogu biti iskorišćene kao podloga za psihopolitičku akciju i psihopolitičko organizovanje.

Deo tvoje misije, učeniče, sadrži se u tome da sprečiš psihopolitičku aktivnost na štetu ruske države, kao što je tvoja misija i da radiš na ispunjenju svrhe i ciljeva psihopolitike u našoj zemlji i inostranstvu, ukoliko to bude tvoj zadatak. Niko ko radi za Rusiju ne bi mogao da bude nimalo efikasan ako nije temeljno upućen u psihopolitiku, tako da Rusija čvrsto veruje da ćete u daljem radu dobro iskoristiti ono što ste ovde naučili.

Poglavlje 2 - Sastav čoveka kao političkog organizma

Čovek sam po sebi predstavlja organizovani skup ćelija; smatrati ga jedinkom bi u tom smislu predstavljalo grešku. Grupe ćelija su okupljene u vidu organa ili nekog drugog dela tela, da bi ovi organi, okupljeni zajedno, dali oblik celini koju sačinjavaju. Otuda vidimo da je čovek već sam po sebi politički organizam, čak ako i ne razmatramo okupljanje ljudi u masu.

Bolest se može smatrati odricanjem lojalnosti jednog organizma prema ostalim organizmima. Kada ova nelojalnost postane očigledna, dovodi do pobune jednog dela anatomije protiv ostatka celine, pa na taj način praktično imamo neku vrstu unutrašnje revolucije.

Kada srce oslabi, ono prestaje da bude tesno povezan član koji služi ostatku organizma, pa otkrivamo da su sve njegove aktivnosti ozbiljno narušene zbog revolucionarne aktivnosti srca. Srce se pobunilo jer nije u stanju ili neće da sarađuje sa ostatkom tela.

Ukoliko dopustimo srcu da se na takav način pobuni, bubrezi, po ugledu na srce, takođe mogu da se pobune i prestanu da rade na dobrobit celog organizma. Ova pobuna, proširujući se na druge organe, kao i na sistem žlezda sa unutrašnjim lučenjem, na kraju dovodi do smrti „individue". Nije teško uvideti da pobuna znači smrt, tj. da pobuna ma kog dela organizma završava smrću. Prema tome, vidimo da sa pobunom ne može biti nikakvog kompromisa.

Poput pojedinca i država predstavlja skup manjih skupova. Politički entiteti obuhvaćeni državom moraju, svi do jednog, da sarađuju radi više dobrobiti države da se ona ne bi raspala na delove i umrla, jer u otuđenju ma kog sumnjivog dela vidimo primer koji iskušava i ostale delove, da bi na kraju posmatrali kako se cela država ruši. U tome je opasnost od revolucije.

Pogledajte Zemlju. Ona je primer celovitog organizma. Organizam Zemlje je jedan idividualni organizam. Zemlja kao svoje organe ima razne rase i narode sveta. Čim se jednom od njih dopusti da se otuđi, samoj Zemlji zapreti smrt.

Pretnja pobunom u jednoj državi, svejedno da li je velika ili mala, protiv Zemlje kao celovitog organizma, dovelo bi do bolesnog stanja čitave planete, i kulturno stanje čoveka bi ispaštalo kao posledica toga. Prema tome, bolesna trulež kapitalističkih država, koja svojim gnojem i bakterijama preti da zarazi zdrave zemlje sveta, ne može da uradi ništa drugo do da celu Zemlju dovede do smrti, osim ako bi ti bolesni organizmi bili vraćeni lojalnosti i pokornosti i naterani da rade za višu dobrobit globalne države.

Čovek je tako sastavljen da ne može efikasno da funkcioniše bez usklađenosti svakog, to jest svih delova i organa svoje anatomije. Kako prosečan pojedinac ne raspolaže gotovo nikakvim sposobnostima u svom nedovršenom i nekulturnom obliku, kao što pokazuju varvari iz džungle, on mora da bude obučen da koordinira svoje organske funkcije vežbom, obrazovanjem i radom radi dostizanja određenih ciljeva.

Posebno i izričito naglašavamo da pojedinac mora biti usmeravan od strane nekog drugog kako bi uspešno obavio svoje vežbe, obrazovanje i rad. On mora to da shvati, jer jedino tada može da se privoli da efikasno funkcioniše u ulozi koja mu je namenjena.

Načela izraženog individualizma, ličnog opredeljivanja, snažne volje, mašte i lične kreativnosti se ispoljavaju na istovetan način u masama koje su neprijateljski raspoložene prema dobrobiti globalne države. Ove samovoljne i neusklađene snage nisu ništa više nego bolest koja će vremenom doneti otuđenje, razdor, a na kraju i kolaps grupe kojoj takav pojedinac pripada.

Sam čovekov telesni sastav je takav da ga čini lako i potpuno podložnim izvesnom pozitivnom regulisanju svih svojih funkcija koje dolazi spolja, van njega, uključujući razmišljanje, pokornost i lojalnost, i sve te stvari moraju biti podvrgnute kontroli da bi globalna država uopšte mogla da nastane.

Dok hirurgu može da izgleda poželjno da amputira ovaj ili onaj ud ili organ kako bi spasao čitav organizam, mora se istaći da ovakav nužan potez ne predstavlja pouzdano rešenje kada razmatramo narode. Možemo da primetimo da telo kome nedostaju pojedini organi ima umanjenu efikasnost.

Svet koji bi ostao bez radničkih masa koje se trenutno nalaze u ropskom položaju, zahvaljujući ludačkoj, besmislenoj gluposti kapitalista i monarha širom planete bi, ukoliko bi ih uklonili, rezultirao oslabljenom globalnom državom.

Kao što primećujemo da je pobednik nateran da bude milostiv prema stanovništvu pobeđene zemlje na kraju rata, tako bi i ma koje nastojanje da se zbriše deo stanovništva otuđenog dela sveta moglo da proizvede određene posledice.

Međutim, razmotrimo upad virusa i bakterija štetnih po organizam, i videćemo da će, ako nismo u stanju da pobedimo klice, organ ili ceo organizam koji je napadnut, biti izložen teškim mukama.

U ma kojoj državi postoje pojedinci koji igraju ulogu virusa i/ili klica i oni, napadajući čitavo stanovništvo ili ma koju grupu u okviru njega, svojom samovoljom i pohlepom uzrokuju bolest organa, koja se onda po pravilu proširuje na celinu.

Sastav čoveka kao individualnog tela i sastav države ili njenog dela kao političkog organizma su potpuno podudarni. Misija psihopolitike je da prvo uskladi pokornost i ciljeve grupe, i da onda održava njihov međusobni sklad uklanjanjem efikasnosti onih pojedinaca koji bi mogli da zavedu celu grupu ka otuđivanju.

U našem sopstvenom narodu, gde se ovim stvarima bolje upravlja i gde razum vlada nad svim ostalim, nije teško iskoreniti bakterije samovolje koje bi mogle da napadnu neki od naših političkih entiteta. Ali na planu osvajanja, među manje prosvetljenim narodima, gde ruska država još uvek ne drži stvari u svojim rukama, nije izvodljivo uklanjanje pojedinca koji se odlikuje samovoljom. Psihopolitika omogućuje da se ukloni ono svojstvo njegove ličnosti koje izaziva pustoš koristeći sopstveni telesni sastav, kao i grupu sa kojom je pojedinac povezan.

Ukoliko bismo čoveku na životinjskom nivou dopustili da neometano nastavi sa svojom anti-revolucionarnom propagandom, ako bismo ga pustili da i dalje radi pod dobro planiranom upravom države, otkrili bismo da je izazvao nešto malo bolesti među ljudima, dok bi država ostala potpuno zdrava. Ali tamo gde je pojedinac uznemiren propagandom koja se suprotstavlja državi, tamo gde je osetio efekte revolucionarnih aktivnosti, gde mu je dopušteno da na kritički način razmišlja o samoj državi, gde mu je dopušteno da dovodi u pitanje one u čiju nadležnost spada po samoj prirodi stvari, otkrićemo da ispašta njegov telesni sklop.

Otkrićemo da iz tog otuđenja proizilazi dodatno otuđenje njegovog srca i drugih delova anatomije. Ovaj princip tako sigurno deluje da kada naiđemo na bolesnog pojedinca, ako bismo mogli da ga ispitamo dovoljno duboko, pokazalo bi se da je njegova lojalnost neusklađena a potčinjenost grupi kojoj pripada prekinuta.

Ima i onih koji su naivno krenuli na nekakvo duhovno putovanje poput Alise u zemlji čuda, ka onom što nazivaju „podsvesnim" ili „nesvesnim" umom, i koji, pod maskom „psihoterapije", nastoje da izleče otuđenje telesnih organa, ali treba primetiti da njihovi rezultati redovno ostaju bez uspeha. Takvom pristupu nedostaje vitalnost.

Kada je hipnoza otkrivena u Rusiji, zapaženo je da je bilo dovoljno zapovediti subjektu koji nije pružao nikakav otpor da se oseća dobro i u mnogim slučajevima bi se to i dogodilo.

Ograničenje hipnoze sastojalo se u tome što mnogi subjekti nisu bili dovoljno prijemčivi, pa je bilo neophodno uneti poboljšanja kako bi se povećala sugestibilnost pojedinaca do kojih inače ne bi doprla. Na isti način, svaki narod je iskusio da se ponovo dobro razvija kao celovit organizam čim upotrebi dovoljnu silu protiv grupe koja se otuđila od njega.

Kao što u hipnotizmu ma koji organ može biti primoran na veću lojalnost i pokornost, tako se i ma koja politička grupa može prinuditi na veću lojalnost i pokornost ukoliko se upotrebi dovoljna sila. Međutim, sila često dovodi do uništenja, dok u nekim prilikama nije izvodljivo masovno korišćenje sile kako bi se ostvarili željeni ciljevi. Otuda je neophodno okrenuti samog pojedinca protiv njegove želje da ostane neusklađen.

Kao što je priznata istina da čovek mora da se uskladi sa svojim okruženjem, tako je priznato, i sve više će biti kako vreme bude prolazilo, da se čak i čovekovom telu može zapovediti da bude zdravo.

Čovekov telesni sastav ga čini naročito pogodnim za preusmeravanje lojalnosti. Kad god je postojeća lojalnost neprihvatljiva za sam telesni sastav pojedinca, kao što je lojalnost ‚sitno-sopstveničkom mentalitetu', kapitalisti, anti-ruskim idejama i sl. nalazimo da je njegovo telo čudno podložno bolestima, i na taj način možemo jasno da shvatimo pojavu epidemija, raznih obolenja, masovnih neuroza, bunta i konfuzije koji vladaju u Sjedinjenim Američkim Državama i drugim kapitalističkim zemljama.

Ovde nalazimo radnika čija je lojalnost neprikladna i pogrešna i stoga vidimo da je radnik bolestan. Da bismo ga spasli i usmerili na ispravan i odgovarajući način ka njegovom pravom cilju, globalnoj državi, apsolutno je neophodno da mu se omogući da iskaže svoju lojalnost u ispravnom smeru.

Cilj i smer delovanja psihopolitike se jasno vide iz činjenice da je njegova lojalnost na stramputici i da njegovu pokornost kukavički iznuđuju osobe koje rade protiv njegove dobrobiti, kojih je tek nekolicina čak i u kapitalističkoj državi.

Da bismo pomogli radniku u takvoj neprilici, neophodno je opštim metodama propagande, kao i drugim sredstvima, uz saradnju samog radnika, iskoreniti samovolju izopačene elite. Isto tako je neophodno usaditi u visoko obrazovani sloj društva načela i principe saradnje sa okruženjem, i na taj način osigurati radniku manje otuđeno rukovodstvo, doktrinu koja nije utemeljena na strahu i tešnju saradnju sa idejama i idealima komunističke države.

Tehnologije psihopolitike su usmerene ka tom cilju.

( Nastavak u sledećem broju)