Iz mog ugla

TAPIJA NA BOGA, NACIJU I LJUBAV

Živan Haravan

Davno to beše kada sam napisao jedan "škakljiv" tekst koji će mi, kasnije, biti objavljen u Magazinu Tabloid, a tada sam ga ponudio časopisu "Pravoslavlje".

Nazvao sam redakciju i javio mi se neko kao sagovornik. Predstavih se punim imenom i prezimenom i rekoh o čemu se radi u tekstu. "Ne možemo taj tekst objaviti, jer, ne objavljujemo tekstove - neverujućijih"- "blagougodno" mi odgovori taj Božji službenik.

Da sam pripadnik bilo koje od oficijelnih religija, a nisam ni jedne, mada je gospodin, verovatno, sudeći po mom prezimenu, "nepogrešivo" zaključio da nisam pravoslavac, pa, samim tim sam "neverujući", osetio bih se povređenim onakvim njegovim "blagougodnim" obrazloženjem.

Ovako, kao, vernik, DETERMINISANE KAUZALNOSTI koja je moja religija i životna filozofija, dakle, kao verujući, ne mogu da budem ni ljut ni povređen, jer, smo, pomenuti gospodin i ja odigrali samo jednu sekvencu svojih uloga, koje nam je Bog odredio i pre našeg rođenja, u "filmu" po Njegovom "scenariju" i Njegovoj "režiji".

Siguran sam da bih isti odgovor-obrazloženje dobio i od katoličkog časopisa, i od judaističkog, i od islamskog..., jer, Bog ih je, iz samo Njemu znanih razloga, podelio i svakoj od religija "dao tapiju" na pravovernost.

Ovo što rekoh nije propaganda moje religije, već, odbrana od osione anateme svih onih, slobodoumnih, od Boga stvorenih, miliona pojedinaca koji, itekako, veruju u Boga, ali van religioznih knjiga, pravila, dogmi... Da li su "neverujući", podrazumevano, loši ljudi samo zato što nisu pristupili religiji svoje nacije, a verujući su, podrazumevano, svi do jednog, časni, moralni, pošteni, pravoverni i patriote na koje nacija, isključivo, računa? Belodano, istorija i svakodnevica pokazuju i dokazuju da to nije tako, već, ne retko, i da je suprotno.

Ko je stariji: nacija ili religija? Na ovo jednostavno pitanje, jednostavan je i odgovor. Naravno da su se prvo rodili Srbin, Hrvat, Jevrejin, Musliman, Indus.., pa, tek onda njihove religije. Da li će biti da će svaki pojedinac koji se nije "primio" na religiju svog naroda-svoje nacije prestati da bude i njen pripadnik? Naravno da ne samo sto neće, već, niko nema pravo niti može da mu oduzima osećanje pripadnosti bilo jednoj, ako je "čist", bilo dvema nacijama ako je "mešanac".

Nediskutabilno je da su kroz burnu ljudsku istoriju religije sačuvale svoje nacije od raznih pogroma i stradanja. A, da postavim još jedno "jeretičko" i hipotetično pitanje: da je Bog stvorio ljude i podario im JEDNAKU SVEST da je On jedan jedini-nedeljivi Stvoritelj Raja na planeti Zemlji, da su svi ljudi braća raznih rasa i nacija, da su svi upućeni da uživaju u međusobnoj ljubavi i uzajamnom poštovanju, da je svačiji život Božji dar i Božja svetinja, da li bi, tada, bilo burne ljudske istorije, pogroma i stradanja nacija koje bi spašavale njihove religije? Odgovor je više nego jasan, ali ZAUVEK će bez odgovora, pored mnoštva drugih pitanja, ostati i ono beznadežno pitanje upućeno Bogu: Pa, onda, ZAŠTO?

Kao što niko niti ima pravo niti može da oduzme ili zabrani čoveku njegovo osećanje pripadnosti jednoj ili dvema nacijama, tako je nemoguće u njemu ugušiti osećanje ljubavi i poštovanja prema jednoj ili dvema nacijama i državama - matici ili maticama jedne ili dve nacije, iako nije pripadnik ni jedne religije.

Znači li to da su "neverujući" "operisani" od osećanja ljubavi kako prema svojim bližnjim tako i prema svakom drugom biću, samo zato što nisu pripadnici ni jedne od zvaničnih religija?

Može li dvoje da se zavole, da osnuju srećnu zajednicu, da izrode zdravo potomstvo, a da je devojka-žena "pravoverna", a njen izabranik "neverujući"?

Mogu li da budu ravnopravni i korisni članovi društva dvoje "neverujućih" koje veže neraskidiva ljubav? Treba li ih izopštiti zato što je ljubav "ekskluzivitet" svake od priznatih religija?

I na kraju, još jedno, kontrafaktualno razmišljanje: da Bog, između ostalih podela ljudske vrste, nije čovečanstvo podelio na nacije i religije, danas bi se neki govornik obratio masi sa "Dragi ljudi, muškarci i žene!", umesto "Braćo Hrvati i sestre Hrvatice", ili "Braćo Srbi i sestre Srpkinje" ili..., a da se pri tom misli samo na "pravoverujuće" pripadnike svoje nacije.

Meni takvo obraćanje naciji zvuči - incestualno!