O tome se (ne) govori

Kako se i čime dopunjava dosije kriminalnog režima Aleksandra Vučića

Mutne igre u mutnim vodama

Sve evropske i anglo-američke diplomatije, obaveštajne službe i pripadajuće političke elite znaju da je odlazeći diktator u Srbiji personifikacija opšteg kriminala, bezakonja, progona, zatvaranja, pa čak i međunarodnog kriminalnog „preduzetništva". Problem je u tome što će svi oni, kao i davno kompromitovani američki diplomata, sada ambasador US u Srbiji, odrediti „rok trajanja" ovom neostvarenom političko-poslovnom huliganu, na „još malo". A, to „malo" Srbija ne može da čeka. Pomenuti američki diplomata Kristofer Hil ne razlikuje se u mnogo čemu od svog nekadašnjeg kolege, Bila Montgomerija i drugih „srodnih duša", kojima je i Srbija i čitav Balkan, „zadnja rupa na svirali", eventualno neko egzotično mesto gde mogu da iživljavaju svoje najniže strasti, prakticirajući navodno „diplomatsko iskustvo", a zapravo, uživajući u kontinuitetu zla koje proizvode korisni idioti koje su instalirali da terorišu građane i državu. Srbija sa Vučićem duže od jedne decenije trpi ovu torturu. Nekad, u vreme disidenata, američlki ambasadori su znali da intervenišu kad bi ih ondašnji režim utamničio. Kristofer Hil, kao pojava i kao „delatnik" liči na današnju američku diplomatiju. Zato Hil pozdravlja Vučića što je utamničio Milovana Brkića, glavnog urednika ovog magazina i čoveka koji je znao da kaže Hilovim prethodnicima ko su i kakvi su. No, svi su smrtni pa i ambasador Hil. Postoje metafizički prostori gde pravda konačno izmeri svačiju ulogu.

Nikola Vlahović

Dana 24. jula 2023. godine, odlazeći samodržac Aleksandar Vučić, koji je opoganio sve čega se dotakao u Srbiji, primio je u oproštajnu posetu ambasadora Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE) Mubaraka Al Daherija, kome je, kako službeno stoji, beskrajno zahvalan na tome što je „velikim diplomatskim iskustvom i ličnom posvećenošću dao nemerljiv doprinos snažnom usponu sveobuhvatnih odnosa između Srbije i UAE".

A, onda je i „objasnio" na čemu je Al Daheriju i njegovoj feudalnoj familiji zahvalan. Opet, u službenim saopštenju, pisalo je da je „predsednik Vučić istakao uspešnu realizaciju svakog zajedničkog projekta, poput Beograda na vodi" koji je, kako to službeno saopštenje kaže, „simbol jačanja strateškog partnerstva sa Emiratima".

U nastavku ove snishodljive, udvoričke i jadne „zahvalnice", Vučić je pozdravio svoga „mecenu", šeika Zajeda i zahvalio mu se „na velikoj posvećenosti brojnim budućim projektima od kapitalnog značaja za Srbiju, koji će dodatno doprineti ekonomskom uzletu naše zemlje". Jer, bankarski dug koji je napravio Vučićev režim prema Emiratima, nije manji od dve milijarde dolara, i to treba vraćati. Sa par „kapitalnih" poklona koji će Vučić opet „učiniti" feudalnoj porodici iz Emirata (ukoliko ga neko ne zaustavi), konačni „minus" Srbije prema šeiku Zajedu može da poraste i trostruko. Zavisno od toga na šta će da „zine" od budućih „kapitalnih projekata" od kojih će Srbija navodno da „uzleti".

Vučić se naravno, neće nikad pojaviti na pošteno suočiti sa istinom i neće nikad odustati od pozicije sa koje može da pljačka državu i narod preko kumova, prijatelja, familije i radikalsko-naprednjačkih strvodera. Sam je za to nesposoban. Osoba bez morala, bez karaktera, bez trunke poštenja i iskrenosti, bez ičega što bi ga makar malo učinilo čovekom, ne može da odstupi. Duboko je zaglibio, neko će morati da mu pomogne, da ga dovede u lancima do sudnice. Nije daleko dan kad će kukavički tražiti zaštitu od onih koji su u omogućili da porobi Srbiju gore nego što je to strani okupator radio. I neće je dobiti. Već danas ga ne poznaju.

U potpuno beznadežnoj situaciji, odlučio je da rasproda u bescenje i pokloni ono što je još ostalo od Srbije. Napravljena je „mapa kapitalnih projekata", gde će feudalna familija iz Emirata igrati glavnu ulogu direktno ili preko posrednika. Da bi izveo ovu zločinačku ideju makar kakvim zakonom, planira uvođenje konverzije prava na zemljište ali besplatno, bez nadoknade, baš za „braću Arape", pa će Srbija ostati bez milijardi evra budžetskog novca, za početak kraja. A, prava pljačka tek sledi...

Dana 5. maja ove 2023. godine, prvog dana žalosti zbog pobijene dece u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar" u Beogradu, dok je Srbija bila u jezivoj tišini zbog zločina koji se desio, njegova kriminalna vlada donela je odluku koja se ne može drukčije nazvati nego plan nasilne eksproprijacije. To je ono što čeka Srbiju, prvi put nakon sličnog nasilja u godinama posle 1945. O tome je Vučić razmišljao dok je čitava Srbija ostala paralisana i zatečena nezapamćenim zločinom. Iz najnižih pobuda (jer on drugih i nema), u skupštinsku prodecuru, na usvajanje, ušlo je više pljačkaških zakona koje će Srbija tek da oseti.

Zbog svega ovoga, u besu i očaju, javila se osoba koja malo bolje pamti šta je Vučić radio u prošlosti, pa je rekla: „Moje kolege iz RTS-a žrtvovao je sistem (bombardovanje 1999, prim.aut.), a taj sistem predvodio je Aleksandar Vučić koji je tada kupovao zavese i tepihe za novi stan na Novom Beogradu, od 200 kvadrata, dobijen od Miloševićevog režima, dok su ti ljudi bili pod ruševinama. Mojih 16 kolega je žrtvovano". Ko god da je ovo rekao, dao je kratku i jasnu sliku Vučićevog karaktera. Tačnije rečeno, njegove bolesne ličnosti. Gurao je narod u nesreću i devedestih i danas. Od kako je uzurpirao svu vlast brutalno se okomio na Srbiju držeći je u stalnoj talačkoj krizi i stalnom vanrednom stanju. Njegova mržnja prema ovoj zgaženoj ali nekim čudom još živoj zemlji, neopisiva je.

Ta i takva Srbija, od razularene radikalsko-naprednjačke bande ponižena i opljačkana, danas doživljava da joj sadašnja ministarka spoljnih poslova i dijaspore samoproglešenog Kosova Donika Gervala-Schwartz, ćerka pokojnog albanskog separatiste Jusufa Gervale, iz palate Ujedinjenih nacija deli lekcije o demokratiji i kulturi. Jer, može joj se: Miloševićeva i Šešeljeva kanalizacija navodno predstavlja Srbiju i njene interese, a gde oni dođu tu za Srbiju nema nade. Tamo gde su bili Vučićevi i Šešeljevi radikali, Srba više nema. Da je neko drugi, bez pratećeg smrada iz kasnih osamdesetih i devedesetih, znao bi da joj odgovori i „stane na rep".

Skoro četrdeset godina ranije, otac Donike Gervala, Jusuf, i stric Bardoš, bili su pristalica najmračnijeg envero-staljinističkog režima u Evropi. Bili su u „prvim borbenim redovima" na masovnim antijugoslovenskim demonstracijama u Prištini 11. marta 1981. godine. Obojica su bili „abonenti" nemačke tajne službe BND, ali i redovno „na vezi" sa sovjetskim agentima, a sami su radili za „Sigurimi", Envera Hodže, albanskog komunističkog diktatora. Mrzeli su Jugoslaviju, a Srbiju posebno. To čini i Donika Gervala, a Vučić joj je alibi.

Danas, četrdeset godina kasnije, dok neka Donika Gervala-Schwartz doslovno predstavlja velikoalbansku ideju u palati posrnulih Ujedinjenih nacija, Aleksandar Vučić, kome još nekim čudom teče mandat predsednika Srbije, ćuti o tome. I ne samo to, nego je uspeo da kriminalizuje četiri opštine na severu Kosova i da drži lokalne Srbe već godinama u svojevrsnom zabranu. Za samo mesec i po dana (od početka juna do polovine jula ove 2023. godine) sa Kosova i Metohije se trajno iselilo 2000 građana srpske nacionalnosti. Iseliće se barem još toliko do početka školske godine. Svako od njih ima rođaka u centralnoj Srbiji. I dok se Kosovo prazni od preostalih Srba, Vučić sprema poklon lokalnim i stranim tajkunima u vrednosti od 10 milijardi evra. Njegova lažna vlada predložila je Zakon o planiranju i izgradnji, od koga će se jedna mala grupa ljudi pretvoriti u „oligarhe", nalik onima u Ruskoj federaciji.

Kroz predlog Zakona o ozakonjenju „upakovali" su priču o tome da građani imaju teške životne uslove i nemaju priključke na struju, vodu i kanalizaciju. Pa kad im uvedu „infrastrukturu", više ništa neće biti njihovo, naći će im „bolje mesto za život". Ideja je da Emirati finansiraju izgradnju 40.000 stambenih objekata. Za koga? Za sebe, naravno, i one arapske porodice kojima je život na evropskom kontinentu „obećana zemlja". A, i mračni plan pravljenja „Trećeg sveta" od Evrope je već u realizaciji. Treba li podsećati da je Vučić za fabriku guma u Zrenjaninu (kineski „Ling-Long") dao iz džepova građana Kinezima preko 83 miliona za zaposljavanje 1.200 radnika, što je 70.000 evra po radniku. Nisu ovde više nikakve "subvencije" u pitanju nego čisti kriminal.

Dana 15. oktobra 2021. godine, londonski BBC opisuje kako je Vučićev do tada omiljeni kriminalac Veljko Belivuk „progovorio" pred tužilaštvom kad je shvatio da je u zatvoru i da će tamo dugo biti, pa su ga citirali, a sva evropska i svetska štampa i elektronski mediji to preneli: „Rešio sam lepo da kažem sve o mom odnosu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, ministrom policije Aleksandrom Vulinom, Vučićevim bratom, prijateljima, kumovima i svim ostalim političarima koji su od nas tražili usluge, a sada se prave da se ne poznajemo i peru ruke od nas". Tako je rekao je Belivuk tužiocu, tako su i drugi čuli i videli, a to su znali svi i sa „ove" i sa „one" strane zakona.

U maju 2021. godine Vučić je ugostio još jednom (nakon 2014) članove takozvane Trilaterarne komisije, u kojoj se našlo dosta zanimljih imena: Goran Svilanović - nekadašnji ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, radio je za OEBS, Zorana Mihajlović - tada ministarka građevinarstva, Jovan Ratković - savetnik bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, Vladan Atanasijević - predsednik Upravnog odbora Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED), Bojan Kostreš - narodni poslanik i sada predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, Marko Blagojević - direktor vladine Kancelarije za obnovu poplavljenih područja i osnivač CeSID-a, Milica Čubrilo - bivša ambasadorka Srbije u Tunisu i nekadašnja ministarka za dijasporu, Boško Jakšić - novinar i spoljnopolitički komentator lista "Politika", Lidija Udovički - sestra ministarke Kori Udovički i predstavnica Srbije u američkoj kompaniji "Continental Winds", Đura Vlaškalić - savetnik predsednika i potpredsednika Skupštine Vojvodine, bivši član novosadskog ogranka Demokratske stranke, Nebojša Sapić - izvršni direktor nedeljnika "NIN" i bivši glavni i odgovorni urednik, Igor Jovičić - sekretar Ministarstva kulture i informisanja, Zoran Basaraba, bivši ambasador Srbije u Izraelu, Darija Kisić Tepavčević, ministarka u Vladi Srbije i Ana Brnabić, predsednik vlade Srbije. Po običaju došli su i članovi vodećih finansijskih institucija, banaka, poput "Goldman Saksa", Evropske centralne banke, MMF, potom velikih korporacija, kao i nekoliko uglednih lica i svetske politike i diplomatije. I tu je počela priča o „Otvorenom Balkanu" kao alternativi a ne kao putu u Evropsku uniju.

U međuvremenu, Vučić se najmanje dva puta sastao sa sinom ostarelog Đerđa Soroša, Aleksandrom Sorošem, navodno su pričali o podršci Fondacije regionalnoj ekonomskoj zoni, očekivanog projekta koji Vučić opisuje kao ključan za budućnost Zapadnog Balkana. Taj, od Soroša finansirani projekat Velike Albanije već je gotov. Vučić ga zove „Otvoreni Balkan". Otvoren, ali, kako za koga. Za Albance je sad široko otvoren za krojenje nove mape, a za Srbiju je to grobnica, zatvor, utapanje u etnički karcinom koji je već pojeo poveliki komad Srbije, zajedno sa kompletnim duhovnim i kulturnim nasleđem na Kosovu, nad kojim danas liju lažne suze Vučićevi lokalni banditi.

Kako ga drugi vide i šta sve mogu sa njim najbolje govori i čestitka izlapelog Džozefa Bajdena povodom Dana državnosti Srbije u kojoj je pozvao Vučića da „zajedno pozovu Rusiju na odgovornost" za rat u Ukrajini. No, Vučić se znatno ranije „umešao" preko Soroša, oca i sina, u veze sa porodicom Bajden, tačnije, preko nekih posrednika u poslovne veze sa Bajdenovim sinom Hanterom. Vučić bi momentalno kazao da on nema nikakve poslovne veze sa njim, ali ima jedan Vučiću jako bitan čovek koji ga „zastupa".

Nije bilo davno kad su Republikanci u Predstavničkom domu saopštili su da su članovi porodice aktuelnog američkog predsednika Džoa Bajdena primili milionske uplate od stranih entiteta. Neverovatno zvuči, ali onaj novac koji je Vučić nosio Klintonovima, u kampanji protiv Trampa, to je „sitan poklon" u odnosu na „investiciju" koju je „uglavio" sa Bajdenovima. Opet bi on rekao, da ništa o tome ne zna, i zaista bi mogao da ima alibi u tom smislu, ali o tome više zna zaboravljeni Miodrag Kostić, tajkun koji je nekoliko godina uoči rata kupio ogromne površine poljoprivrednog zemljišta u Ukrajini, pa se čak i njegova kćer udala za ukrajinskog tajkuna, povezanog sa tom „privredom".

On, dakle, svakako zna šta je Vučićev „državni posao" bio (i jeste) u Ukrajini, kome je prodavana srpska municija, naoružanje i oprema, preko koga i za koliki novac. A, mogao bi i on slavnom sudu da objasni kako je i zašto poklonio bivšem predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću i njegovoj supruzi Dragici Nikolić svoju vilu na Fruškoj Gori. U ime koje zahvalnosti? Predsedavajući Odbora za nadzor Predstavničkog doma Džejms Komer ima dokaze da su članovi porodice Džoa Bajdena, uključujući njegovog sina Hantera, primili milione dolara od stranih entiteta u Kini i Rumuniji, a bogami i od nekih bogatuna iz Srbije bliskih vlastima, te da su mu donelu „deblju kesu", samo još da Vučić istraži ko je u njegovo ime predao milione dolara Bajednovima, „ocu i sinu".

Zadnjeg dana avgusta 2020., u Sloveniji, na Bledu, tokom trajanja takozvanog Strateškog foruma, slovenački mediji su pisali o Vučićevim kriminalnim poslovima a posebno vezano za velike transakciju novca iz kompanije "Telekom Srbija" vlasniku Kurira Igoru Žeželju za kupovinu tog medija, i doslovno se sve se odigralo pod Vučićevom kontrolom. Pisali su tih dana da Vučić i SNS kontrolišu sve aspekte života u Srbiji, da se ona sve više udaljava od demokratije i evropskih vrednosti, da Vučić obmanjuje kad priča da bi Srbija u EU mogla do 2026. godine, te da je u međunarodnim krugovima viđen kao vođa korupcionaškog režima da proganja i vrši nasilje nasilje nad svima koji drukčije od njega misla, da napade na novinare i proganja ih preko svojih plaćenih batinaša i službi bezbednosti. Uglavnom, sve ono što je tačno i proverljivo. Jer je tokom decenije apsolutne vlasti, je i obesmislio sve institucije koje bi video kao pretnju, a u međuvremenu u Srbiji odjekuje najveća afera u istoriji zemlje, čiji pipci dosežu najviše vrhove, do kabineta AV.

Vučić, mediji, sumnjivi poslovi, stotine miliona evra, medijski tajkuni, fudbal, borba za političku nadmoć, crna sredstva i izvlačenje novca iz državne kompanije. Ovim rečima mogli bismo sumirati aferu koja je odjeknula u Srbiji poslednjih dana, ističe se u tekstu i napominje se da su pored rukovodstva "Telekoma", glavni akteri Vučić i Igor Žeželj, koji se početkom prošle godine pojavio kao jedan od glavnih medijskih moćnika u Srbiji. Kupio je Adria Media grupu (AMG), najveću medijsku grupu na Balkanu, a sa njom i Kurir. Posao je u potpunosti finansirala državna firma "Telekom" po nalogu Vučićevog kabineta.

Dana 15. oktobra 2018. Telekom Srbija i kompanija Vireless Media, u vlasništvu Žeželja, sklopili ugovor o oglašavanju vredan 37,9 miliona evra, što je paravan za ostale poslove. Na osnovu ovog ugovora Telekom Srbija je do 5. novembra uplatio prvu ratu u iznosu od 9,95 miliona evra. Nekoliko nedelja kasnije novac je završio na račun Žeželjeve kompanije Mondo Inc, koja je sa njim kupila Kurir i druge medije. Tako je stvorena još jedna medijska podloga za političkog huligana. A, političko huliganstvo Aleksandra Vučića deluje kako u samoj Srbiji tako i u čitavom regionu. Vođa u svojim javnim nastupima sa neurotičnom patetikom pljuje, psuje, vrijeđa i prijeti svakome ko se usudi da dovede u pitanje njegov lažni autoritet i način na koji vodi Srbiju. Tako kako on proizvodi to huliganstvo, tako to rade i skoro svi njegovi saradnici. Od hilgana u kabineti predsednika, pa do huligana na ulici, lako je doći. Otuda fizički napadi SNS huligana na svakoga ko se usudi da izrazi negodovanje prema Vučićevom režimu. Tako smo stiglo do tačke na kojoj je moguće da glavnog urednika ovog magazina utamniči diktator lično.

I dok se ta razularena družina bavi progonom ljudi, divljanjem, zatsrašivanjem i otimačinom, u međuvremenu je dug Srbije uveliko prešao 70 odsto preko odsto bruto domaćeg proizvoda. Nakon što je smanjivanjem penzija, ograničavanjem rasta plata, zabranom daljeg zapošljavanja i drugim merama - dug „smiren", došlo je ubrzo do ponovnog, enormnog rasta zaduživanja. U Srbiji se svake dve godine održavaju izbori, građani su stalno u predizbornoj kampanji, pare se svaki čas dele šakom i kapom za neke namene koje nikome nisu potrebne.

Državna kasa je postala protočni bojler. Milion kineskih vakcina je sigurno mnogo koštalo. Ta suma se morala videti u budžetu u vreme pandemije Corone. A, tek kako je zbog izgradnje bolnice čak 200 miliona evra prebačeno na račun jedne institucije koja se, uslovno rečeno, bavi kapitalnim investicijama. Ne zna se za šta su ta sredstva potrošena. A za 200 miliona evra možete biti izgrađen čitav klinički centar.

Srbija ima manje od sedam miliona građana, a samo prošle godine umrlo je 60.000 ljudi više nego što je rođeno. Godišnje odlazi 40.000 do 50.000 ljudi. Za deset godina to je oko pola miliona građana manje. Sa druge strane, postoji problem strukture naše privrede koja treba da vraća dug. U ovom trenutku kretanja u sektoru građevinarstva koji dobrim delom utiče na rast bruto društvenog proizvoda, imaju veze sa čistim kriminalom.

Gotovo tri i po milijarde evra u kešu, za koje niko ne zna odakle dolaze, godišnje se okreće u tom sektoru. Taj napumpani BDP smanjiće se kad jednog dana ta sredstva nestanu, pa će se smanjiti i kapacitet za otplatu. Struktura stranih investicija, to su uglavnom preduzeća nižeg nivoa prerade jer strane investicije uglavnom dolaze zbog jeftine radne snage i visokih subvencija. Vučić se hvali da je privreda tokom pandemije manje pala od privreda ostalih zemalja. To je zato jer je Srbija jedna od retkih evropskih zemalja koja ima dvocifreno učešće poljoprivrede u bruto društvenom proizvodu. A čim počnu (a već su počeli) ozbiljni demografski problemi, dugove neće imati ko da otplaćuje. Onda dolazi „stvaljanje tapije" na čitavu državu. Taj dan je vrlo blizu.