Stav

Kvislinška EXPO koalicija

Planirano je da deo opozicije koji je spreman da igra na Vučićevu i američku muziku (a to svakako nisu sve tzv. proevropske stranke već samo neke od njih) „pobedi" na, ovaj put njima u prilog nameštenim, prestoničkim izborima. Tako bi oni na koje se računa u vezi sa izvođenjem završnih izdajničkih radova, ponovo dobili mogućnost da otmu deo narodnog kolača. To bi im bio avansni deo nagrade, ne za gaženje srpskih interesa što im i nije problem, već za podelu odgovornosti sa omraženim i istrošenim Vučićem. Radi toga, pre održavanja gradskih izbora, potrudili bi se da narodni protesti, ako već ne mogu da budu potpuno eliminisani, dožive marginalizaciju. Vučić bi, kao, preko volje, zbog „stabilnosti", morao da „prihvati", recimo, saradnju sa Marinkom Tepić, a, primera radi, Đilas bi radi „demokratije u srpskoj kući" bio spreman da „proguta" formiranje vlade sa SNS-om.

Dragomir Anđelković

Prozapadni analitičari i političari iz regiona, i od njih ozbiljniji faktori iz Brisela i Vašingtona, ovih dana učestalo poručuju Vučiću da je vreme da shvati da je na prekretnici i da u skladu sa tim postupi pre kraja leta. Od njega se očekuju brži i duži koraci u pravcu svrstavanja uz evroatlantsku politiku, kako na planu onoga što se odnosi na naš nacionalni status, tako i kada se radi o širim geopolitičkim pitanjima. Nije džabe dobio EXPO nagradu. Nije ona samo za njega. Mnogima u Srbiji sve to deluje zapanjujuće!

Ne zato što Zapad od nas drsko traži da radimo ono što tamošnji donosioci odluka smatraju da je u njegovom interesu, već stoga što misle da predsednik Srbije tako ne postupa. Pa on im je dao skoro sve što su tražili u vezi sa Kosovom. Ugroženu Srpsku pomaže taman koliko su Francuzi i Britanci to radili sa Poljskom u septembru 1939. kada se suočila sa nacističkim napadom. Umesto da nešto preduzmu, pasivno su posmatrali razvoj događaja. Slično Vučić postupa ne samo kada se radi o RS, već i o Srbima u Crnoj Gori.

Dugo je otvoreno šurovao sa Đukanovićem, postmodernim Pavelićem, koji je pokrenuo politiku usiljenog identitetskog genocida nad našim narodom u Crnoj Gori. Kada je usled talasanja do kojih je to dovelo, Aca „Srbin" morao da odustane od javne političke saradnje sa svojim poslovnim partnerom, počeo je da „podržava" srpsku stvar na način da bi verovatno bolje stajala da nije. Sličan odnos aktuelna vlast ima i prema drugim važnim pitanjima za naš narod, od veza sa dijasporom do kulturno-identitetske politike u samoj Srbiji. Naša zemlja se i dalje tretira kao da je mala, sakata Jugoslavija, a ne obnovljena srpska država. To je nama dala „borba" za nacionalne interese lažnog maršala Vučića. Ipak, i to je sve suviše „nacionalno" evroatlantskim neokolonijalnim nadzornicima.

Oni od oficijelnog Beograda traže da se konačno „opredeli". Stvar je u tome da su Vašington i Brisel dopustili satrapu Srbije (provincijskom namesniku „imperije") da se poigrava sa patriotizmom. Da bi većinski nacionalno orijentisane Srbe preveli „žedne preko vode", da se podsetimo, morali su da imaju lokalnog saradnika za koga mnogi naivno veruju da štiti nacionalne interese. Za to je poslužilo ono što su Nemci početkom 20. veka nazvali „ura-patriotizmom" - pozerska ljubav prema otadžbini koja se iskazuje jakim ali ispraznim rečima, umesto konkretnim delima.

Vučić afirmativno priča o naciji i državi, a zapravo neprijateljima iza kulisa daje ono što je za njih bitno. Da bi takva (geo)politička prevara bila održiva, to mora da radi sukcesivno i uz povremeno lažno opiranje. I tu se nalazi problem. Ono što su mu gospodari do juče tolerisali, sada već počinje da ih nervira. Dobro znaju šta je njegova stvarna politika, ali procenjuju da je prošlo vreme za veliku maskaradu. Otuda mu traže dve stvari. Prvo, da ubrza ispunjavanje onoga što im je obećao. Drugo, žele da on ili neko drugi iz redova vlasti kaže da je to pravedno. Od Srba se traži da u kazamate idu veselo pevajući, zadatak vlasti je da nas na to podstakne.

To je teško obaviti. Još teže je posle toga, u postojećim društveno-političkim okolnostima, opstati na vlasti. Većina Vučićevih birača ne deli sa njim anacionalan pogled na svet, već ih je ubedio da ima nacionalne stavove kao i oni. Zbog toga mora da igra „ura-patriotske" pozorišne predstave. Kada bi prestao, njegova verna publika (oni koji su uz njega a nisu deo interesne zajednice) počela bi da ga gađa čim stigne. Svestan toga, sada pokušava da promeni po sebe i svoje mentore sve nepovoljniji društveno-politički kontekst, odnosno da napravi veliku koaliciju o kojoj sam pisao u prethodnim tekstovima. Amerikanci mu u tome pomažu kako bi što bezbolnije i brže dobili ono što misle da su kupili. Otuda, prljavi politički radovi se ubrzavaju.

Kao što znamo, planirano je da deo opozicije koji je spreman da igra na Vučićevu i američku muziku (a to svakako nisu sve tzv. proevropske stranke već samo neke od njih) „pobedi" na, ovaj put njima u prilog nameštenim, prestoničkim izborima. Tako bi oni na koje se računa u vezi sa izvođenjem završnih izdajničkih radova, ponovo dobili mogućnost da otmu deo narodnog kolača. To bi im bio avansni deo nagrade, ne za gaženje srpskih interesa što im i nije problem, već za podelu odgovornosti sa omraženim i istrošenim Vučićem. Radi toga, pre održavanja gradskih izbora, potrudili bi se da narodni protesti, ako već ne mogu da budu potpuno eliminisani, dožive marginalizaciju. Zapadne „demokrate" dobro znaju da narod na ulicama ne pogoduje onome što je nacionalno poniženje. Građane, čak i kada nisu ispunjeni nacionalnim nabojem, to revoltira. Ali vratimo se izborima.

Ako bi beogradski deo prevare prošao, onda bi se prešlo na republički. Namera je da se i tu uz muljanje (kao i do sada) sprovedu izbori tako da rezultat bude koalicija totalne nacionalne kapitulacije (koja bi naravno bila nazvana nekako afirmativno-eufemistično, sa akcentom na demokratiji i napretku). Vučić bi, kao, preko volje, zbog „stabilnosti", morao da „prihvati", recimo, saradnju sa Marinkom Tepić, a, primera radi, Đilas bi radi „demokratije u srpskoj kući" bio spreman da „proguta" formiranje vlade sa SNS-om. Ona bi potrajala do kraja Vučićevog predsedničkog mandata 2027, krunisanog pompeznim održavanjem u Beogradu svetske izložbe EXPO, od maja do avgusta iste godine.

Taj projekat, o kome odlučuje evroatlantska elita, dodeljen je Srbiji kao deo celovitog plana. Kroz ogromne, desetak milijardi evra vredne, građevinske i druge poslove koji su deo priprema za pomenutu manifestaciju, biće omogućeno da ovi koji su sada na vlasti i oni koji im se priključe, preko firmi sa kojima su u kombinaciji ili su njihove, izvuku ogromnu korist, dok obavljaju sve ono što je planirano da Kosovo zaokruži svoju (posle toga sve manje lažnu) nezavisnost, Bosna i Hercegovina se „konsoliduje" i uđe u NATO, i, na kraju, da se to dogodi i sa „krnjom" Srbijom. „Para vrti gde burgija neće", te bi EXPO evrima i dolarima najbolje bila učvršćena saradnja dojučerašnjih oponenata. Mrvice bi se našle i za one koji bi nastavili da glume tzv. patriotsku opoziciju. Ali o tom-potom, prvo da vidimo kako bi nova vlada funkcionisala.

Ona bi lažno bila nesložna i stalno na granici raspada. Ali bi trajala. Vučićeva ekipa bi unutar vlade u koju bi navodno, zbog Srbije, morala da uđe sa omraženim „žutima" (kao da veliki deo njih već nije prešao u SNS), „branila" nacionalne interese. Oni koji su deklarativno mnogo više prozapadno nastrojeni od njih, insistirali bi sa pozicija vlasti na ispunjavanju svega onoga od čega zavise tzv. evroatlantske integracije Srbije. Dosadašnja lažno patriotska i lažno demokratska igra bila bi nastavljena na novi način, kako bi bar deo birača raznih stranaka i grupa uključenih u varanje Srbije, i dalje verovao da se tu radi o nekakvim „vrednostima" i političkim borbama radi njih. Što se Amerikanaca tiče - još jednom - oni bi dobili ubrzanje na planu okončanja svega onoga što žele na Balkanu. Ne bi se to dogodilo preko noći, ali bi stvari išle brže nego do sada.

Radi toga, u meri u kojoj bi SNS, neizbežno, postepeno relativizovao svoju „ura-patriotsku" politiku kojom zaklanja kvislinško delovanje, nju bi pojačali oni koji bi bili deo ujedinjenog ili u dve kolone spakovanog - gle paradoksa - „državotvornog" ili „patriotskog" bloka. Tu bi bile BIA partije - koje su nedavno iz „nacionalnih" razloga otvoreno stale u odbranu šefa političke policije autoritarnog režima koji izdaje nacionalne interese, te su bile protiv smene Vučićevog ministra policije - kao i oni politički i NVO igrači koji malo sofisticiranije obavljaju posao za opskurnu vlast. Kod nas se, u duhu principa „ura-patriotizma", kao što smo rekli, nacionalna posvećenost meri jakim rečima i ispraznim delima, a ne iskrenom borbom za srpsku stvar. Otuda, oni koji već godinama organizuju razne manifestacije na način koji koristi režimu te ga kritikuju tako da on nema štetu, očekuju da će imati još više prostora da se prodaju kao „nacionalno odgovorni" intelektualci i političari kada Vučić uđe u veliku EXPO koaliciju.

Ona - sa „manje" izdajničkim i „više" izdajničkim krilom - zamišljeno je da ima i takvu parlamentarnu „patriotsku" opoziciju. A za slamanje onih koji sa nacionalnih ili demokratskih stanovišta iskreno ne bi prihvatili opisanu kombinaciju, bio bi iskorišćen celokupan asortiman sredstava za direktnu i indirektnu represiju u kvazidemokratrskim sistemima kakav je srpski. Zamislite samo koliko bi i ovako represivan režim bio agresivan kada bi u svojim redovima imao i mnoge od onih koji mu se sada suprotstavljaju sa prozapadnih pozicija, te bi dobio puni blagoslov globalnih arbitara tzv. ljudskih prava?

Ono što se sada dešava sa Milovanom Brkićem samo je nagoveštaj planiranih poteza. Radi se o testiranju javnosti za opsežnije gušenje prava na izražavanje drugačijeg mišljenja, uz progone zbog verbalnog delikta, tzv. političke nekorektnosti, podrške silama kao što su Rusija ili Kina koje će u narednom periodu biti pojačano ocrnjivane. Neka niko ne misli da je Brkić, koji važi za naglašeno nekonvencionalnog novinara, samo izuzetak. Ne. Ista sudbina čeka i one koji svaku reč tri puta mere ali suštinski ne prihvate potpuni nacionalni i demokratski sunovrat.

Kada autoritarna kosa počne da seče, tu nema kraja! I zato, kao i zbog elementarnih građanskih i ljudskih prava onih koji su već ugroženi, te opstanka preostalih naših nacionalnih interesa, svi smo dužni da se energično suprotstavimo velikoj prevari koja je u toku, a čiji elementi su beogradski i potom republički izbori bez ispunjavanja zahteva građana da naš sistem pre njih bude demokratizovan. Oni koji su lokalni akteri te podmukle igre, biće nagrađeni plodovima EXPO pljačke Srbije, a nama će uz sve pomenute muke ostati i desetine milijardi evra novih dugova. Mi i naša deca tako bismo u još većoj meri, geopolitički i ekonomski, postali kmetovi onih čiji kvislinzi već uveliko razaraju Srbiju. To, ni po koju cenu, ne smemo da dozvolimo!

Srpsko društvo je više puta pokazalo da je kao ptica feniks. Kada dušmani pomisle da smo sagoreli u vatri inercije i apatije, mi kao nacija uzletimo. Kenedi je bio u pravu kada je rekao: „Ne pitaj šta tvoja otadžbina može da uradi za tebe, već šta ti možeš da uradiš za svoju zemlju". Ali moramo da imamo u vidu da vlast nije išto što i država, odnosno da baš establišment može da bude najveći unutrašnji faktor ugrožavanja otadžbine. To važi za ovu sadašnju vlast kao i onu koju je planirano da dobijemo. Samo se radi o malo drugačijoj stilizaciji izdaje i autoritarizma. Vreme je da delima pokažemo da to ne prihvatamo. Možda ne epohalan, ali svakako značajan doprinos tome je da održimo plamen aktuelnih protesta i da u njih ulijemo što više nacionalnog duha. Ko ostane poslednji sa narodom uprkos očekivanoj izdaji drugih koji ga sada navodno podržavaju, ima šansu da poremeti račune raznobojnih saradnika okupatora!

(Autor je publicista i politički analitičar)