Pogledi

Neovlašćeno snimanje tuđih razgovora kao krivično delo

Politički progon najvećeg srbskog živog novinara gospodina Milovana Brkića, njegovo potpuno nezakonito i protivustavno držanje u naprednjačkom kazamatu, poprima sve monstruoznije forme i preti da u potpunosti potopi sav privid naše zemlje kao države, te se ogoljeno vidi njena egzistencija kao koncentracionog logora za Srbsku obespravljenu raju.

Stevan Zivlak

Gospodin Brkić je uhapšen i utamničen po nalogu tužilaštva koje je, na neutvrđen način pribavilo navodni elektronski zapis, snimak na kome se vidi kako gospodin Brkić komunicira sa nepoznatim sagovornikom na ulici grada Beograda, i pri tome iznosi lične opaske i o opoziciji i o vlasti, odnosno režimu ove napaćene zemlje.

Na suđenju koje je usledilo, je nepobitno utvrđeno da je snimak učinjen neovlašćeno, bez pristanka gospodina Brkića, a da je policija na neutvrđen način došla u posed tog snimka. Na osnovu tako pribavljenog snimka, gospodin Brkić dobi kaznu zatvora od godinu i dva meseca, i ostade u pritvoru, izgleda do kraja života, pošto izgleda da je režim već pristupio njegovom neadekvatnom lečenju, po mnogobrojnim primerima iz naše prošlosti.

Da smo pravna država, ni policija, ni tužilaštvo, a posebno ne sud, nisu smeli uopšte prihvatiti tako napravljen snimak kao dokaz, niti ga uvrstiti u spise, pošto je učinjen na nezakonit način.

U članu 143. Krivičnog zakona je propisano da, citiramo: Ko posebnim uređajima neovlašćeno prisluškuje ili snima razgovor, izjavu ili kakvo saopštenje koji mu nisu namenjeni, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom od tri meseca do tri godine.

U stavu 3 citiranog člana je propisano, citiramo: Ako je delo iz st.1 i 2. ovog člana učinilo službeno lice u vršenju službe, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

U stavu 2, je propisana i zabrana neovlašćenog širenja tako napravljenog snimka.

Naš Krivični zakonik, je prepoznao potrebu zaštite sfere privatnosti pojedinca, koji ima univerzalno ljudsko pravo na slobodu misli, govora i mišljenja, slobodno iznošenje svojih misli i komuniciranja sa osobama koje ga okružuju. To je osnovna razlika koja označava da smo slobodna bića, u suprotnom, režim koji ne poštuje ta osnovna ljudska prava, smatra da su ljudi ne slobodni, već roblje, partije koja je uzurpirala svu vlast u zemlji.

Citirano krivično delo ima tri oblika, dva osnovna i jedan teži. Kod prvog osnovnog oblika (stav 1), radnja izvršenja je alternativno postavljena kao neovlašćeno prisluškivanje upotrebom posebnih uređaja ili tonsko snimanje razgovora, izjave ili saopštenja koje nije namenjeno licu koje to čini. Prisluškivanje jeste potajno slušanje tuđeg razgovora, to jest slušanje bez znanja i pristanka lica koje se prisluškuje. Za postojanje ove radnje izvršenja, neophodno je da se to čini posebnim uređajima koji su obzirom na razvoj tehnike danas, brojni, raznovrsni i efikasni, kao na primer mobilni telefon.

Prisluškivanje ne mora biti neposredno, tjst. lice koje prisluškuje ne mora istovremeno da sluša tuđ razgovor, pošto postoje aparati za tajno prisluškivanje kada su uređaji za prisluškivanje priključeni na aparat za tonsko snimanje. U tom slučaju, ostvarene su obe alkternativno propisane radnje izvršenja.

Objekt radnje krivičnog dela jeste tuđ razgovor izjava ili saopštenje. Pod pojmom tuđeg razgovora treba podrazumevati i razgovor u kojem učestvuje i izvršilac ako neovlašćeno odnosno bez pristanka drugog lica tonski snimi razgovor. U tom smislu treba shvatiti i izjavu koja nije namenjena licu koje prisluškuje odnosno tonski snimi.

Bitan element krivičnog dela jeste da se prisluškivanje ili tonsko snimanje vrši neovlašćeno, to jest bez pristanka lica koje razgovara ili daje izjavu.

Da li ovako nezakonito pribavljen snimak može biti jedini dokaz za tamničenje gospodina novinara? To nije pitanje za Vas dragi čitaoci, već pitanje za čitav segment civilnog društva koji se bavi korpusom ljudskih prava i slobodama ličnosti, novinarskim udruženjima a posebno opozicionim političkim partijama. Kako mogu biti političari, koji ukazuju svakodnevno na ogromne prestupe partija na vlasti i potrebu njihovog ne samo političkog uklanjanja, već i krivično pravnog procesuiranja, a da ne podignu niti jednu reč u odbranu prava bardu slobodne reči u Srbiji, koji decenijama vodi svoju ličnu borbu kroz magazin koji je osnovao, za bolji život u Srbiji, u kojoj je rođen i koju voli i više od sopstvenog života.

Kako je moguće da institucije EU koje su premrežile ovu zemlju, niti jednom rečju ne ukažu ovom nakaradnom režimu, na potrebu poštovanja ne samo sopstvenih zakonskih propisa, već i na poštovanje najelementarnijih univerzalnih ljudskih prava pojedinca, u ovom slučaju gospodina Brkića, koja su u ovom procesu, koji sve više nalikuje na Kafkin Proces, grubo narušena.

Treba napomenuti da po nekim svedočenjima koja možemo naći u sredstvima javnog informisanja, osim gospodina Brkića, još preko dve stotine naših sugrađana je podvrgnuto tamničenjima, krivičnim postupcima, zatvaranjima, nanogicama i ostalim sredstvima, zbog običnih objava na Tviteru koje se nisu dopadale botovima koji su bili zaduženi za praćenje njihovih tviter naloga. To je tema koja treba biti posebno obrađena, a javnost bi trebalo da bude više zainteresovana za sudbinu tih nesrećnih sugrađana. Neovlašćeno skidanje objave na tviter nalogu, se takođe može svrstati u krivično delo o kome smo u ovom članku pisali, a olako prelaženje preko grubog kršenja elementarnih ljudskih prava na slobodu misli i govora se ne sme dalje tolerisati.