Iza tuđih leđa

Milovan Brkić

Pre viљe od dvadeset godina istraћivao sam učestale smrtne slučajeve u Gradskoj bolnici u Beogradu. Poљtujući novinarska pravila, obratio sam se i mladoj lekarki na specijalizaciji, koju su sumnjičili za bahat odnos prema pacijentima. U bolnici su mi preporučivali da je izbegnem, da se ne kačim, jer ću imati belaja.

Lepuљkasta doktorka me prezrivo pogledala, pitajući me dal' znam s kim ona spava!? Zatečen pitanjem, odgovorio sam da verovatno spava sama, kao i sve lepe ћene. "Čuj mali, mene jebe Draћa Marković i mogu da te zgazim kao crva'' - prosiktala je.

Pao mi je mrak na oči i odgovorio sam pitanjem: "Je li to onaj sa kockastom glavom"?

Usledila je kanonada njenih pretnji i uvreda. Objaљnjavala mi je da će me odmah uapsiti, da će me mučiti ko Malog Radojicu.

Na povratku u redakciju "TV Novosti'' čekao me je usplahireni urednik Nino Milenković. Prikrivajući uplaљenost, skoro da je zakukao:"Znam da si lud, ali љto udari na druga Draћu"? Shvatajući da je on u velikim neprilikama, odgovorio sam dosta samouvereno da sam takav nalog dobio ''odozgo''. Istog trena on je odahnuo i, onako, očinski mi pripretio prstom dodajući: ''Znam ja da iza tebe stoji...''

Od prvog teksta svi oni koje sam prozivao uvek bi me, na početku razgovora, pitali da li znam ko iza njih stoji. Neki bi, nadobudno, od mene traћili odgovor da li neko stoji iza mene? Imao sam običaj da tim guzonjama prstom pokaћem na gore. Oni bi, nakon toga, sa mnom razgovarali u pola glasa.

Ministar vojni Prvoslav Davinić, koga sumnjiče da je pokuљao da opljačka 300 miliona evra, preti u poslednjem broju ''Nedeljnog telegrafa" da iza njega stoje američki i engleski ambasadori u Beogradu. Prle jeste pokrao milione evra, ali od zakona ima da ga spase Njegova ekselencija Majkl Polt, kome je Prle dao masnu proviziju.

Od kada znam za sebe, љto bi rekli u mom kraju, uvek su mi pretili onima koji iza njih stoje.

Mi se od pelena, od obdaniљta i osnovne љkole učimo da љto manje radimo, da zabuљavamo, da laћemo, varamo, da se skrivamo iza nečijih leđa. Podaničkog smo mentaliteta.

Stotine srpskih intelektualaca danas lepo ћivi u Srbiji napadajući sopstveni narod, udvarajući se predstavnicima SAD, Italije, Francuske, Љvedske, Norveљke... Skinuće gaće, i javno reći da idu na prijeme povodom Dana nezavisnosti, da tamo ulaze kao u svoju kuću i na osnovu toga traћiće da ih prime u Akademiju nauka, Udruћenje knjiћevnika, da im se љtampaju knjige, neće se skidati sa malih ekrana, svojim pričama kako Amerika od nas traћi to i to, i kako su oni ti koji će nas naučiti pameti.

Boћe, razmiљljam, kakav li je to ћivot iza tuđih leđa? Ne bih voleo ni jedan dan da ћivim na takav način.

--------------------------------------------------------------------------------

Posle upotrebe – baciti

Milovan Brkić

U leto 2000. pozvali su me u Budimpeљtu. Bila je paklena vrućina.Vozio me je prijatelj Uroљ Balov. Na ulasku u glavni grad Mađarske obukao sam odelo, stavio kravatu, i zakopčan do grla, sreo sam se sa predstavnicima američkog Stejt departmenta.

Razgovor je za mene bio vrlo mučan. U prokletoj ћelji da se Srbija oslobodi Miloљevićeve strahovlade i beznađa, bio sam spreman da paktiram i sa crnim đavolom.

Nisam razumeo poziv američkih diplomata, jer nisam pripadao strukturama vlasti, i sa mojih pozicija, činilo mi se, da sam bio potpuno beskorisni saveznik.

Moji sagovornici ponudili su mi novac za saradnju u obaranju Miloљevića. Odlučno sam odbio novčanu ponudu i prevodilac, dovedena iz Vaљingtona, pokuљavala je, na srpskom jeziku, da me uveri da moji sagovornici neće razumeti љto odbijam novac. Objasnio sam da ћivim u koncentracionom logoru u kome novac niљta ne znači. Meni je vaћna sloboda i to je jedini motiv љto razgovaram sa diplomatama čija je zemlja izvrљila agresiju na Srbiju.

Odbio sam i drugi njihov predlog - da potpiљem izjavu kojom se obavezujem da razgovore sa njima neću preneti rezidentima ruskog KGB-a (Federalne obaveљtajne sluћbe). Posle konsultacija sa Vaљingtonom, nastavili smo saradnju.

Uvidevљi da imam osećaj nelagode dok sam razgovarao sa gospodom iz Stejt departmenta zaduћenom za ruљenje Miloљevića, ћena prevodilac diskretno mi je saopљtila da sam u njenoj firmi značajna ličnost!

Na sledeće sastanke i moji sagovornici dolazili su protokolarno obučeni. Tvrdo su verovali, po mom ponaљanju, da sam visoki funkcioner ruske obaveљtajne sluћbe.

Dok smo se vraćali po uћarenom poslepodnevu, zamolio sam Uroљa da zaustavi kola, desetinu kilometara posle granice. Dok smo putovali kroz Mađarsku, sve je odisalo ћivotom. Voćnjaci, kuće u izgradnji... U Srbiji, kroz Vojvodinu, sve je ličilo na sprћenu zemlju. Učinilo mi se da to ne mogu podneti i poћelo sam da skočim pod neki teretni kamion. Osećao sam se i kao Juda. Od američkih diplomata mnogo sam naučio iz razgovora. Uglavnom, shvatio sam da i oni sami, najčeљće ne razumeju američku spoljnu politiku. Video sam da su i moje odbijanje da primim novac, kao ljudi, razumeli.

I Miloљevićev reћim je mesec dana kasnije, već 5. oktobra te godine - pao. Pale su i moje nade. Na vlast su doљli oni koji su u Budimpeљti, Briselu, Vaљingtonu, dobijali novac za uruљavanje srpske vlasti. Krenuli su Miloљevićevim putem, bez njegovih ljudi. Mali Uroљ je postao љef kabineta ministru prosvete. Ja sam opet ostao na drugoj strani, na frontu. Samo se promenio bataljon pljačkaљa.

Verujem da američke diplomate sada traћe nove ljude koji će oboriti sadaљnju vlast u Srbiji, koja im je sluћila i koja je svoje odsluћila, jer im je sve prodala i rasprodala. Posle upotrebe, oni svoje plaćenike tretiraju kao krpe.

--------------------------------------------------------------------------------

Svi smo smrdljiv sir

Milovan Brkić

Proљlog petka pukovnik Ristić pozvao me je na muziku u kafani na Vidikovcu, u kojoj smo, osim dvojice muzičara, bili jedini gosti. Pukovnik je imao svoje razloge da iskali svoju tugu, ako već informacije kojima raspolaћe nije mogao da saopљti nikom drugom.

U neko doba, skoro pred zatvaranje, u kafanu je svratio gost, na jedno piće. Zamolio je za upaljač i usput se upoznao sa pukovnikom. Ispostavilo se da je lekar iz Valjeva. Priupitao sam ga za svog druga joљ uz vojske, doktora Canića. Postideo sam se kada sam saznao da je umro proљle godine.

Stotine mojih drugova iz detinjstva i mladosti otiљlo je sa ovog sveta, a za njihovu smrt saznao bih posle nekoliko nedelja, meseci, čak i godina.

Na ovom svetu svi smo privremeno. Odlazimo, uglavnom, neprimetno.

Kada sam kao dete čuvao ovce, uvek sam morao majci da saopљtim koja ovca, dok idu na paљu, zaostaje iza stada. To je za majku bio znak da ''ona nije u redu'' i pojeli bismo je prvom prilikom. Ostale ovce njen nestanak nisu ni primećivale.

Od kada je Slobodan Miloљević sa svojom љizofrenom ћenom Mirjanom objavio rat, prvo okruћenju, potom svim drћavama na planeti, a na kraju i svojim sugrađanima, na ovim prostorima ljudski ћivot izgubio je skoro svaku cenu. Ljude su lovili na ulicama, vodili na ratiљta u ''ratu u kojem Srbija nije učestvovala'', i oni bi dobijali metak. Oni koji su imali viљe sreće, vraćali bi se kućama kao invalidi, osakaćeni, a potom su bivali prepuљteni sami sebi.

U Srbiji su postali na ceni ћivoti liferanata, narko-dilera i bandita iz gornje strukture vlasti. Oni danas imaju svoje bolnice, lekare, klinike, rehabilitacione centre.

Sav taj oloљ, koji je stvorila Miloљevićeva strahovlada, a koji se kasnije pojavio obučen u DOS-ova odela, postao je ohol, krvoločan, uveren da su njihovi ћivotni večni, a da svi ostali građani postoje samo kako bi njima sluћili.

Miloљevićeva propagandna maљina, koja se posle dolaska DOS-a stavila u sluћbu nesrećnog Zorana \inđića, za čijeg mandata je Srbija opustoљena i moralno dotučena, uverava nas da je čovek rođen da sluћi drugom čoveku. Na Pinku se dnevno prikazuju najmanje dve latinoameričke serije, u kojima jedni uћivaju, pate i ћive, a svi drugi su statisti i njihove sluge, koji ћive samo za svoje gospodare. Mislio sam da ih Pink kupuje jer su jevtine, ali sam shvatio da nas novi gospodari pripremaju za naљu stvarnost. Latinoamerički ћivot preselio se u Srbiju, u punom izdanju, i mi se na njega navikavamo.

Poslednjih godina mi ћivimo samo da bismo sluћili vlastima da uzimaju porez i da zavrљe sa rasturanjem Srbije. Ne primećujemo viљe prijatelje, njihov odlazak, ne primećujemo nesreću drugih. Niљta nas viљe ne dotiče. Umiremo ćutke.

Kolega Perović zvao me je u ponedeljak da mi saopљti da se ne ljuti na mene љto urednik kulture nije objavio njegov tekst. "Video sam ", kaћe, "proљle nedelje, kada si bio bolestan i pod temperaturom, da se niko u redakciji na tebe ne osvrće k'o na smrdljiv sir''.'' Sve mi je jasno", dodaje.

Da li će neko, osim neprijatelja iz vlasti, primetiti i moj odlazak iz ћivota?

--------------------------------------------------------------------------------

Crni konjanici

Milovan Brkić

Vrlo davno, dok sam boravio u studentskom domu, bio sam nasmrt bolestan. Uhvatila me teљka groznica i kada sam video da toplomer pokazuje onu visinu koju ne moћe da preћivi niko, legao sam u krevet da umrem. U takvom stanju "javila" mi se straљna slika: bio sam na nekakvom velikom polju, podeljenom popola uočljivom velikom međom. Bila je noć, a nebo je bivalo čas zeleno, a čas crveno. Sa druge strane međe je tiho prolazila nekakva beskrajna vojska: sve nekakvi crni oklopnici na konjima. Neki straљan glas, koji je dolazio iz dubine zemlje, govorio mi je da neću umreti ukoliko pristanem da budem jedan od oklopnika.

Pesnik Branko ]opić napisao je desetak godina kasnije pesmu o budućem građanskom ratu. Pamtim i stih - ''i opet neki crni konjanici galopiraju kroz noć''.

Pred sam početak rata u Jugoslaviji, moja polupismena majka, koja ћivi u selu na desnoj obali Drine, u koљmarnim snovima videla je kolonu crnih konjanika koji galopiraju kroz noć. Nekoliko nedelja kasnije na obalama Drine videla je osakaćene leљeve nepoznatih ljudi.

Opet sanjam kolonu crnih konjanika.

U Srbiji, od osam miliona duљa, danas se za jedva pola miliona moћe smatrati da imaju uslove da ћive ћivot dostojan čoveka.

Srpske vlasti, oligarsi i intelektualci, vrhovi pravoslavne crkve, ogrezli u korupciji, pljačkanju i nemoralu, utrkuju se ko će od njih viљe da se dodvori stranim diplomatama kako bi zaљtitili svoj plen. Pred mojim očima Srbija ubrzano izumire, a da premijera Koљtunicu, predsednika Tadića, stranačke lidere, to zanima ko lanjski sneg. Hiljadu bandita na vlasti, i od slasti, kao u Kaligulina vremena, sprda se sa osnovnim vrednostima druљtva.

U Srbiji se deca viљe ne raduju љkoli. Љkole su prazne. Ono љto su milioni neimara u poslednjih četrdeset godina gradili i podizali, srpska vlastela je privatizovala, uzela za sebe ili uz masnu proviziju prodala strancima. Njihovi privatni računi su sada dovoljno debeli da mogu da - biraju otadћbinu.

Nekoliko miliona građana Srbije viљe nema nikakvu nadu da će moći preћiveti. Vlasti ih nemilosrdno ostavljaju bez posla, a novi vlasnici kompanija su gori od feudalaca.

Srbijom bi morala da protutnji kolona crnih konjanika, da opkoli skupљtinu, zgradu vlade i sva ministarstva, da izmasakrira tela oligarha obuzeta zlom i ћivotinjskim nagonima, da očisti od smrada zgrade u kojima bi trebalo da sede - sluge naroda. Ta kolona prepadnog voda konjanika morala bi opkoliti nedodirljive posede kriminalaca poput Dragoljuba Markovića, Vuka Hamovića, dedinjski kvart dinastije Karić, i u borbenom poretku ti mrki junaci morali bi tu ljudsku poљast sravniti sa crnom zemljom.

Dok se Srbija ne očisti od ove grupe sotona u ljudskom liku, svakodnevno će stotine građana umirati od gladi, ћeđi, beznađa, sramote, poniћenja. Građani, prema prirodnom pravu, imaju i pravo na samoodbranu. Ubistvo tiranina, koji uskraćuje građanima pravo na ћivot i postojanje, i od Boga je opravdano.

--------------------------------------------------------------------------------

Kiљne gliste

Milovan Brkić

Jedna američka TV mreћa uspela je da u izraelskim zatvorima, uz njihov pristanak, snimi razgovor sa petoricom palestinskih bombaљa-samoubica, od njih stotinu koliko ih je utamničeno. Njih petoricu su, prema njihovom kazivanju, jevrejske snage bezbednosti uhapsile pre nego љto su uspeli da aktiviraju eksplozivne naprave i raznesu i sebe i Jevreje, koji su bili njihova meta,

Sa osećanjem spokojstva, petorica Palestinaca, a njih trojica su joљ maloletnici, objaљnjavali su razlog svoje odluke da za Palestinu, i svoj narod, ћrtvuju svoj ћivot i poklone ga Alahu. Iako su u ćelijama, i sigurno im nije lako, sva petorica svoj ћivot opisuju kao ispunjen, jer su se ћrtvovali za Alaha. Nema te prinudu i muka koje bi ih primorale da se pokaju, da potkaћu svoje drugove, prijatelje.

I Palestinci i Jevreji su narod koji zasluћuju poљtovanje. I Jevreji u Izraelu, i dečaci i devojčice, od osnovne љkole se uče da rukuju oruћjem, da se brane - i sebe i svoju zemlju, i da se za nju ћrtvuju. Deca funkcionera ne uzimaju potvrde da su bolesni i sakati, umobolni ili pederi, kako bi izbegli sluћenje vojnog roka i sukob na ћivot i smrt sa Palestincima - samoubicama.

Dok sam gledao petoricu mladih Palestinaca, moj ћivot učinio mi se kao ћivot kiљne gliste. Iako se nisam saginjao, niti skidao gaće pred srpskim desperadosima iz gornje strukture vlasti, pred sudijama, tuћiocima i policajcima, bio sam uveren da su moji ћivotni ciljevi joљ magloviti, nedefinisani.

Meni se danas čini da narod poput Srba i nema neku perspektivu.

Od Miloљevićevog ustoličenja, Srbijom su, kao nacionalni heroji, harali razni tipovi, ubice i razbojnici koji su nas terorisali, poput Arkana i njegovih seiza, Čumeta, Duљana Spasojevića... Besomučno su nas pljačkali Miloљevićevi desperadosi, a onda je na vlast doљla treća liga - DOS-ova ekipa, joљ besprizornija, opakija.

Srbi ćute i trpe. Niko da sačeka Miroljuba Labusa, Mlađana Dinkića, Velju Ilića, Prvoslava Davinića i joљ stotinak opakih lopurdi, da ih raznese ispred ulaza u njihove luksuzne vile, ili ispred kabineta, da toj lopovskoj bandi koja steћe omču oko Srbije i njenih građana pokaћe da ne smeju da nas bacaju u septičku jamu. Milijarde evra ova lopovska banda odnela je u inostranstvo pljačkajući bolnice, љkole, obdaniљta, fondove. Drumovima Srbije viљe se ne moћe ni hodati, a kamoli voziti, jer su sve pare namenjene za popravku drumova - poharane. Kada bi barem deset ovih bandita bilo razneto, ostali bi se uplaљili i prizvali pameti. Srbija nema institucije koje banditima iz vlasti mogu da stanu na rep. Ostaje jedino metak, kao spas.

Ali Srbi su postali kiљne gliste. ]ute, trpe i - skidaju gaće. A jahači su sve suroviji, bahatiji i nezasitiji. A i kada nekoga smaknu, čim ih uhvate, Srbi odmah propevaju, potkazuju i piљte kao pacovi, traћeći milost. Da li onda zasluћujemo bolju budućnost?

--------------------------------------------------------------------------------

Kakve su oni trube

Milovan Brkić

Vlada premijera Vojislava Koљtunice odlučila je da, rukovođena devizom da je narodu potrebno samo hleba, seksa i muzike, svojim podanicima podari ovogodiљnji sabor trubača u Guči. Ministarstvo za kapitalne investicije, kod naroda upamćeno kao ministarstvo za krupne prevare, odlukom ministra Velje Ilića odreљilo je kesu i odvojilo pet miliona evra da se putevi prema Guči urede, kako bi desetine hiljada ljudi mogle da se u nekoliko dana napije, naћdere, isprazni...

Pod љatrama su prozuklim glasom pevaljke zabavljale pijane doљljake, zvuci trube parali su nebo...

Kakva vlada, takav je i Sabor. Tijanićeva televizija, za koju uskoro moramo plaćati globu, prenosila je sa viљe reportaћnih kola ovu cigansku ludoriju. Imaju građani pravo da se okupe na pikniku, da roљtiljaju, igraju, da se prazne. Takav događaj, sigurno, ne zasluћuje da danima bude na nacionalnoj televiziji.

Kamere nacionalne televizije pokazivali su nam zadrigle guzonje kako se krevelje, krkaju jagnjetinu, prasetinu, tamaneći hektolitre piva. Na neuređenoj ledini podignute su љatre, do kojih vode blatnjave staze. Uskim i izlokanim putevima koji vode do Guče, sjatilo se nekoliko desetina hiljada ljudi, podstaknuto pozivima nacionalne televizije da se okupe na vaљarskoj zabavi. Zlatni zubi trubača "iz Vranje", "od Niљ", "od Vlasotince", ili "iz Grdelicu", svetlucali su pred Tijanićevim kamerama.

Ovogodiљnji sabor trubača u Guči, u reћiji Vojislava Koљtunice, bio je dobar i za biznis. Magacini Koљtuničinih biznismena ispraћnjeni su. Zalihe piva, mineralne vode, sokova i mesa kojima je već istekao rok upotrebe, ispraћnjeni su pod љatorima u Guči. Jedna pljeskavica se plaćala i po 500 dinara, a kilogram prasetine viљe od dve hiljadarke. Pa ko voli, nek izvoli. Koliko će posetilaca oboleti od stomačnih bolesti, to srpsku vladu ne zanima. Ona u Guču nije poslala inspektore. Ko to tamo ima da kontroliљe premijera i njegovog ministra Velju.

Ako premijeru i oprostimo љto je odvojio pet miliona naљih evra da uredi Guču (a daj Boћe da Velja nije maznuo polovinu u svoj dћep), teљko da moћemo ostati ravnoduљni pred činjenicom da je nacionalna televizija danima u svet slala sliku garavih trubača, koji nam uvek uz drћavni praznik sviraju pod prozorima, očekujući neku banku, ili stotku bakљiљa.

Imali smo, dakle, priliku da se, u reћiji Vlade Srbije, svetu predstavimo kao ciganski narod, kakvim nas okruћenje i smatra. Građani Srbije, kakvi su takvi su, ali zasluћuju ipak bolju vladu od one koja im je podarila jeftinu svirku i skupo krkanje.

Vladina svetkovina imala je i tragičan bilans. Petoro ljudi se nije vratilo ћivo sa Guče. Jočićevi panduri bili su na velikoj muci kako da nekoliko hiljada pijanaca spreči da ne krenu vozilima uskim i izlokanim putevima. Njima je bilo vaћno da ih u kadar uhvati Tijanićeva, a nacionalna televizija. Boћe, spasi Srbiju od lude vlade premijera Koљtunice.

--------------------------------------------------------------------------------

U ime Hrista i Alaha

Milovan Brkić

Čitam ovih dana roman "Sahrani moje srce na Slomljenom Kolenu". To ustvari nije roman, već kolekcija uћasa, pokolja, prevare i licemerja kojima su se sluћili beli Amerikanci protiv domorodaca, dakle o svemu onome na čemu se baziraju i svi drugi takozvani veliki narodi. Knjiga nije suvo istorijska, već do detalja opisuje patnje, razočarenje i smrt; takođe je krcata govorima čuvenih indijanskih poglavica.

Slomljeno Koleno je mesto gde je bila poslednja ''bitka'' između Indijanaca i američke vojske. U stvari, to je bio poslednji masakr, jer su sa indijanske strane bili samo starci, ћene i deca. Američka vojska je izbegavala sukobe sa indijanskim ratnicima, jer su oni gotovo uvek donosili smrt za izvestan broj vojnika. Zato su predmet napada i ubijanja bili ћene i deca, a osim toga, njihovim ubijanjem sprovođen je viљe nego uspeљan genocid - muљkarci ratnici sami sa sobom nisu mogli da obezbede potomstvo.

Crnci su postali američki građani odmah po Građanskom ratu. Indijanci, jedini originalni Amerikanci, postali su građani tek početkom dvadesetog veka, nekoliko decenija kasnije, 1905. godine. Masakr na Slomljenom Kolenu bio je godinu dana kasnije. Očigledno je bilo političkih pritisaka da se obezbede izvesna prava Indijancima, pa je drћavni aparat činio sve da ih pobije љto viљe, kako bi vrlo mali broj njih mogao da koristi nova prava.

Tih godina je ruski car naredio pokolj 400 radnika iz Petrograda, a ruski seljaci su masakrirali 2000 Jevreja u Odesi, uz silovanje i ubijanje jevrejskih devojčica do љest godina starosti, ponosni љto su to uradili na svoj Pravoslavni Uskrs.

Pre deset godina, u akciji Hrvatske vojske i uz logističku podrљku iz Vaљingtona, sa područja Srpske Krajine proterano je oko 250 hiljada civila. Avioni hrvatskog zrakoplovstva mitraljirali su izbegličku kolonu, ubivљi oko 2.500 staraca, ћena i dece. Katolički sveљtenici blagosiljali su svoje ratnike. Američka vlada je ћrtve akcije ''Oluja'' označila kao legitimni vojni cilj.

Paravaojna formacija ''Љkorpioni'' streljala je maloletne Muslimane u Trnovu, a srpski sveљtenik ih je blagosiljao uoči odlaska u "bitku".

U ovom milenijumu nema skoro nijedne bitke, nijednog pokolja, nijednog genocida koji nije izvrљen - u ime Hrista ili Alaha. Ratnici su se zaklinjali u Isusa Hrista ili Muhameda Proroka dok su kidisali na "nekrst", na nevernike koje su tamanili kao zečeve. Po pravilu su ubijali decu, starce i nemoćne, a izbegavali da se suoče sa ratnicima.

Nakon raspada Jugoslavije, na ovim prostorima vođeni su ratovi, koje su podsticali i pravoslavni i katolički sveљtenici, i njihove kolege po veri, sledbenici Muhameda Proroka.

A i Hristos, Muhamed Prorok ili David, verujem, liju suze љto njihovi sledbenici, kuneći se u njihova dela, čine nedela.

--------------------------------------------------------------------------------

Gorak ukus zelenih novčanica

Milovan Brkić

Kada se Slobodan Miloљević ustoličio kao nesporni lider Srba, meni se činilo da je zlo koje nam preti od njegove politike veće od Himalaja. Svu energiju troљio sam da pokaћem javnosti da je reč o bolesnom čoveku, bez vizije, bez saveznika i bilo kakve strategije... Objavljivao sam tekstove u kojima sam predstavljao da potiče iz samoubilačke porodice, da mu je ћena promiskuitetna osoba i da će nas njegova politika odvesti u vraћju mater.

Primećivao sam bes i izraze gađenja svojih prijatelja, koji su u gospodinu Miloљeviću videli velikog Srbina, Karađorđa... Prihvatio sam rizik svog izbora da budem prezren od roda svog.

Sredinom devedesete godine, u љetnji pored Dunava sa jednim mladim američkim diplomatom, dosta uzdrћano smo, kao љto i priliči, razmenjivali sopstvena viđenja prilika na Balkanu, naročito u Jugoslaviji. Posle tročasovnog љpartanja obalom Dunava, američki diplomata me, vrlo otvoreno, sa poverenjem, obavestio da njegova "firma" pravi moj dosije. љto je i za očekivati - konstatovali smo. Moj američki prijatelj preporučio mi je da, ako njegovi ostvare kontakt sa mnom, obavezno odbijem svaku vrstu novčane nagrade i da od njih ne očekujem niљta. Ama baљ niљta, nikakvu podrљku i pomoć, jer ako se na to oslonim i računam, mogu loљe da prođem.

Nastavili smo љetnju i Amerikanac mi je iznosio iskustva koja su imali njegove kolege љirom sveta. Sve ljude koje su plaćali u Vijetnamu, Indoneziji, zemljama Afrike i Latino-Amerike, ostavljali su glatko na cedilu i prepuљtali ih tamoљnjim vlastima. Oni su za Amere bili samo plaćenici, najamnici, kojima odlaskom niљta nisu dugovali. Bolje ne prolaze ni agenti DEA ili CIA, koji u svetu zalaћu ћivot za američke vrednosti i interese.

Predsednik Miloљević je za američku spoljnu politiku bio "faktor mira i stabilnosti na Balkanu". Njemu je gledano kroz prste dok pali, hara, ruљi. Smaknut je kada su ocenili da je opasan po njih.

Već nekoliko godina Srbiju razbijaju razna gospoda, plaćenici američkih sluћbi, poput Nataљe Kandić, Sonje Biserko i stotine drugih predstavnika takozvanih nevladinih organizacija. U opustoљenoj i zgaћenoj zemlji oni se utrkuju da uprljaju Srbiju, da joj ne daju da se pridigne. Na njena leđa se svaljuje teret koji će je udaviti.

Ove plaćene protuve, poput Verana Matića i oloљa iz takozavnih nevladinih organizacija, ophrvani ћeljom za novcem, tvrdo veruju da љtite američke interese i da Ujka Sem stoji iza njih. Većina njih će ћivotom platiti ovu zabludu. Onog trenutka kada prestane potreba za njihovom plaćeničkom misijom, oni će ostati sami, na vetrometini, bez zaљtite i spokoja. Telefoni koje sada zovu biće uskoro promenjeni, a oni će ostati sami, suočeni sa odgovornoљću za zlo koje su naneli sopstvenoj drћavi. Izdajnike uvek poљtuju pre bitke i tetoљe ih, a posle bitke prvo se njih ratosiljaju. Zbog sopstvene sigurnosti. Američke sluћbe su usavrљile taj metod odricanja od douљnika i plaćenika.

--------------------------------------------------------------------------------

Bogoljub mogao ja ne mogu

Milovan Brkić

Proљle nedelje sam preko "Sosiete ћeneral" banke, u kojoj imam otvoren privatni račun, pokuљao da naљem moskovskom dopisniku Viktoru Hlistunu poљaljem 200 eura, kao honorar za njegov nesebičan trud u pisanju ekskluzivnih reportaћa za Tabloid. Sluћbenica banke ljubazno me sasluљala i uputila da pokuљam da poљaljem novac iz druge ekspoziture, tako љto ću u pismenoj izjavi navesti da mi je gospodin Hlistun rođak i da mu novac љaljem radi izdrћavanja. Objasnili su mi da nema drugih mogućnosti da svoj, legalno stečeni novac, poљaljem bilo kome u inostranstvo, jer, rekoљe mi, drћava na ovaj način sprečava odliv deviza iz zemlje. Uspeo sam iz trećeg pokuљaja, kada sam pismeno izjavio da mi je Viktor brat od tetke.

Verujem da je ministar finansija doneo dobru odluku. Dok sam izlazio iz banke, poniћen љto sam morao svesno da laћem kako bih izvrdao zakon, skoro da sam glasno sebi postavljao pitanja. Nisam mogao sebi da objasnim na koji je to način Bogoljub Karić, sa svojom braćom i familijom, iz Srbije izneo nekoliko milijardi dolara, osnivajući bestidno opljačkanim parama firme u inostranstvu, preko kojih je potom ponovo, joљ bestidnije, nastavio da hara Srbijom?

Da li su zakoni vaћili iz za g. Bogoljuba, za naљe desperadose koji su u inostrane banke slali milione dolara, evra, maraka, franaka...?

Upućeni u finansijske prilike u Srbiji, izračunali su da je Srbija, samo od Dosovog dolaska na vlast, opljačkana za nekoliko milijardi dolara, ne računajući, dakle, pustoљenje drћavnih kasa i fondova, računa preduzeća i banaka za vreme Miloљevićeve strahovlade.

Ministar Dinkić nam skoro svakodnevno pobedonosno saopљtava kako je sa finansijskim transakcijama u Srbiji danas sve u najboljem redu, da je sve pod kontrolom poreskih vlasti i finansijske policije.

Verujem da je, kada su u pitanju siromaљni građani, u koje se i sam mogu ubrojati, zaista sve pod ministrovom kontrolom. Naљi računi su pod budnim okom njegovih poreznika i policajaca. Moћda se neko, poput mene, i proљvercuje, ali to drћavnu kasu neće oљtetiti.

Ipak, moram glasno da priupitam ministra Dinkića, kako njegovi svevideći poreznici nikako da uhvate Bogoljuba Karića, da nam konačno objasne kako je to Bogoljub zaradio i iz zemlje odneo milijarde dolara. Kako je to jedan od članova zemunskog klana Predrag Ranković Peconi, bez dana staћa, sada vlasnik imovine vredne pola milijarde evra. Ko mu je potvrdio da je te pare legalno zaradio i sagradio fabriku duvana u Inđiji.

Većina građana zna da su priče ministra Dinkića o navodnoj doslednoj primeni zakonitosti u nadgledanju poslovanja građana samo puste laћi, u koje ni ministar ne veruje, ali nas svakodnevno drsko i nekaћnjeno laћe. Dokle?

--------------------------------------------------------------------------------

Sve nas čekaju crvi

Milovan Brkić

Moj trogodiљnji bratanac, mali Rus, i ja posmatramo kako mačka donosi ulovljenog miљa i spuљta ga pred troje svojih mačića. Miљ je ћiv i mačići počinju da se igraju, grickajući ga. Mačka odjednom skoči, љapom okrznu mače, zadavi miљa i ostavi ga da ga mačići pojedu i utole glad.

U ћivotinjskom svetu vlada pravilo da jači love slabije samo da pribave hranu. Nema među ћivotinjama nasilja, pokolja, mučenja. One ћivotinje koje pojedu druge - i same bivaju pojedene.

S početak karijere, mene su barem dva puta nedeljno privodili u policijske stanice na informativne razgovore. Sasluљavali su me nadmeni i prepotentni policajci, puni sebe i sopstvene moći, preteći mi zatvorom i mrakom. S Boћjim mirom posmatrao sam te ljude i njihov osećaj sopstvene vrednosti i značaja.

Pratio sam "lik i delo" mnogi partijskih i drћavnih funkcionera, koji su bili okruћeni svitom telohranitelja, podatnih saradnica i saradnika, u crnim limuzinama, lister odelima...

Generalni direktor jednog novinskog preduzeća, koje je izdavalo desetak listova sa milionskim nedeljnim tiraћom, često je maltretirao urednike љto puљtaju moje skandalozne tekstove. љepurio se, bio je pun sebe, dnevno je po beogradskim kafanama okruћen mladim devojkama i značajnim ljudima troљio i po hiljadu maraka, koje je plaćala firma. Za mukotrpan mesečni rad ja sam dobijao tek trećinu njegove dnevne lumperajke.

Prolazile su godine i ja sam sretao nadobudne načelnike policije kako idu oronuli, u isflekanim odelima, bez činova i poloћaja. Neke od njih ostavile su ћene (one ne podnose neuspeљne muљkarce), drugi su izgubili decu, odnela ih je droga.

Političari i funkcioneri su promenom vlasti ostali ko govno na cedilu, sa mizernim penzijama, bez pratnje i okruћenja koje im je podilazilo.

Direktor pomenutog novinskog preduzeća, koje se ugasilo, ostao je bez posla, potucao se po parkovima, i umro je, kaћu mi kolege, od studeni u parku u centru grada. Mučio se dugo, bog da mu duљu prosti.

Posmatram svakodnevno kako se oloљ iz vrhova vlasti, političkih partija i takozvani biznismeni љepure, mrsko nas posmatraju iz svojih blindiranih automobila. Većina njih dnevno nanese zlo desetinama građana, većina njih ophrvana je ћeljom da opljačka, pokrade stotine miliona, koje ni praunuci njihovih pra unuka ne mogu potroљiti.

Ћivotinje love samo onoliko koliko im je potrebno da preћive. Mnogi ljudi opsesivno nastoje da muče druge, da ih pljačkaju, kinje, čine nesrećnima. Na kraju svi zavrљe u mukama, u bolnicama, na onkologiji, umiru dugo i sporo, ili sahranjuju svoju drogiranu decu koju je ubila obest... Na kraju i njih, kao i nas obične smrtnike, odnesu na groblje.

"Mi smo iљli putem, put je bio dug, na kraju shvatismo da je bio krug" - zapisao je pesnik Dis.

Ko grabi, otima i čini loљa dela, zavrљi onako kako je i ћiveo. I najmoćniji, najosioniji, najbahatiji na kraju budu poslastica za crve.

--------------------------------------------------------------------------------

Prijatelja mnogo istina jedna

Milovan Brkić

Proљle godine prisustvovao sam saobraćajnom udesu. Jedan moj prijatelj, sudija, sudario se autom sa taksistom, tako љto je prolazio kroz crveno svetlo. Mene je uћasno taj prizor iako, srećom, niko od vozača nije teћe povređen. Doљla je policija i ja sam jedini pristao da uzmu moje lične podatke, kao od očevica.

Nekoliko meseci kasnije bio sam pozvan kao svedok, u postupku koji je protiv taksiste pokrenuo javni tuћilac. Ispred sudnice srdačno sam se pozdravio sa prijateljem sudijom, a kada smo uљli u sudnicu, advokat koji brani taksistu traћio je da se izjasnim da li sam u prijateljskim odnosima sa oљtećenim, љto sam i potvrdio, uz napomenu da se nadam da i oљtećeni sudija tako misli.

Svi u sudnici su bili zatečeni mojom izjavom da sam video da je kroz crveno svetlo proљao sudija. Pre mene svedočilo je nekoliko ljudi, koje nisam primetio onog dana, i svu su okrivili za udes taksistu. Javni tuћilac je ustao i priupitao kolegu, oљtećenog, da li prigovara mom svedočenju. S nelagodom, on je glavom pokazao da nema prigovora, uz konstataciju - onda je sigurno tako bilo, ako on kaћe. Javni tuћilac je povukao optuћnicu, i ja sam izlazeći iz sudnice, očekivao da će moj prijatelj da se uvredi. Srećom, on me zagrlio, dodajući - trebalo je ranije da mi kaћeљ da sam kriv, jer ja sam tada bio u љoku.

Viљe od godinu dana preduzeće koje izdaje ovaj list pokuљava da naplati od drћave љtetu, nakon љto nas je, za vreme ''Sablje',' Trgovinski sud u Beogradu poslao u likvidaciju, oduzeo nam svu imovinu, sredstva i otpustio 50 stalno zaposlenih u dnevniku ''Nacional'' i "Ekskluziv''. Mislio sam da će kabinet premijera Koљtunice, u kome je ministar pravde moj prijatelj Zoran Stojković, brzo ispraviti nepravdu i nadoknaditi nam љtetu. Grdno sam se prevario. Nisu pomogla moja pisma premijeru i ministru i morali smo da angaћujemo advokata Gradimira Nalića, bivљeg savetnika premijera Koљtunice i njegovog ličnog prijatelja.

Otvorio sam stranice lista i čitaoci se sećaju kako smo pisali o premijeru, ministru pravde i njegovim saradnicima. Advokata Nalića je to, verujem, lično pogađalo, čak je kod mene pruћao i lične garancije za premijera i ministra, ali sam ja iљao dalje.

Advokat Nalić nas nije napustio, nije nam otkazao punomoćje. Dosledno i uporno zalagao se da nam se љteta plati, љto smo u sredu, 6. jula, uspeli i da realizujemo.

Malo je u Srbiji ljudi koji svoj posao obavljaju u skladu sa etikom i razdvajaju lična prijateljstva od istine, pravde i svojih profesionalnih obaveza. Redakcija Tabloida se zahvaljuje gospodinu Gradi Naliću, љto je sa nama iљao do kraja, u sukobu u kojem su, na drugoj strani, bili njegovi prijatelji, partijski drugovi, i najviљi funkcioneri drћave. Eh, kada bi bilo viљe Nalića.

--------------------------------------------------------------------------------

Umrla je krmača

Milovan Brkić

Juče sam telefonom razgovarao sa majkom, koja ћivi u jednom podrinjskom selu. Telefonske veze su bile nekoliko dana u prekidu i ona mi je plačnim glasom i pored napora da sakrije svoju tugu, saopљtila da nas je zadesila velika nesreća. Crkla je, iznenada, krmača praљčara. To je za moju majku teћak gubitak, iako u oboru ima joљ dve svinje po 90 kila.

Moj trogodiљnji bratanac, koji sa svojom starijom sestrom provodi ferije kod bake, priča mi kako je baka kukala na sav glas dok su komљije sahranjivale krmaču, u raku dublju od onih u koje ukopavaju posmrtne ostatke ljudi.

Hteo sam da uteљim majku i ponudio sam da joj istog časa depeљom poљaljem pare da moћe da kupi dve rasne krmače. Ona se, osetio sam, uvredila љto nisam razumeo njenu muku. Njene staračke ruke su svakog jutra čistile obor, donosile vodu i hranu, da svinje ne budu gladne i ћedne. Za njene godine to je veliki napor. Otiљla je njena viљemesečna muka i trud.

Pre mesec dana svratio sam kod sestre koja ћivi u okolini Љapca. Odjednom se namrači, gusti crni oblaci počeљe da prete. Začuљe se i plotuni protivgradne odbrane. Sestra, njeni ukućani i komљije, u grobnoj tiљini izađoљe na sokak. Svako od njih se pomoli Bogu da grad koji preti iz oblaka ne slisti letinu, njihove gradine, malinjake. Teљkim i napornim radom oni prehranjuju svoje porodice, i kada to i ako u jednom trenutku nestane, oni se gube, ostaju bez nade.

Svako ko ћivi od svoga teљkog i napornog rada s paћnjom se i ljubavlju odnosi prema svojim gradinama, procvalim voćkama, svinjama ili tovljenicima.

Na ukopu uginulih krava, volova, koza i svinja u selu se skupi viљe ljudi nego kada se sahranjuju umrli srodnici. To je znak velikog saučeљća za propali trud, utroљenu snagu i za muku.

Srpski tajkuni, koji su bogatstvo stekli pljačkajući znoj seljaka i radnika u svojim firmama i kompanijama, nemilice troљe na automobile, kokain i bahanalije. Njima je ћalije ako zagube pakovanje kokaina, nego da im pomre, recimo, polovina radnika najamnika.

Direktor lozničke "Elektrodistribucije'' Miroslav Lukić isključio je mojoj komљinici, teљko bolesnoj i sa dvoje maloletne dece, struju, jer nije platila. Poslao sam joj novac, ali direktor traћi joљ, i ne da struju. Građani Srbije od dolaska Dosa na vlast, od svoje izvrљne, sudske i komunalne vlasti imaju tretman gori nego ћivotinje. Oni koji gaje svinje, obrađuju zemlju, sa većom paћnjom i poљtovanjem odnose se prema svome stadu, nego љto se naљi političari, biznismeni i razni funkcioneri odnose prema građanima, dok vrљe vlast, koja je, svuda u demokratskom svetu, samo servis za zaљtitu interesa građana. Kod nas vlast sluћi da se izdrkava nad marljivim i vrednim seljacima, radnicima, činovnicima. Sada razumem tugu moje majke zbog gubitka krmače.

--------------------------------------------------------------------------------

San ili java

Milovan Brkić

Premijer Koљtunica se vrpolji i Labus mu svoju љaku stavlja na koleno, a potom im se prsti isprepletoљe.

U Batajnici, na poligonu SAJ-a, stojimo u koloni, a ispred nas momci sa љmajserima na gotovs i fantomkama na glavi. Đoka Kesić, urednik Kurira, na čelu kolone, oslanja se na љtake, i gleda u sat koji je njegovoj redakciji pre nekoliko meseci poklonio premijer Koљtunica. Stojim pored njega, a njegov zamenik Vučko iza mene, i joљ ne veruje da smo pri kraju. Poreski sluћbenici uručuju nam reљenja da platimo globe, i odmah, jer novaca nemamo, preinačuju reљenje koje glasi - smrt lopuћama koje napadaju srpsku vladu i ministre u njoj.

Ima nas, bogami, tridesetak u stroju, osim novinara tu su i grafički urednici, i fotoreporteri, koji su hvatali u nezgodnom poloћaju naљe ministre. Iza policijskog voda na brzinu podignuta svečana loћa, a na njoj ministri Koљtuničinog kabineta, u svečanim odelima. Ministar Dinkić objaљnjava premijeru da je ova vanredna mera opravdana. Premijer otresa levim ramenom i opuљtenom rukom, nama se sve čini da mu je malo neprijatno. Mi se nadamo da će ustati i viknuti na muriju da nas otera kućama, makar peљke doљli iz Batajnice. Ministar vojni Prle izvinjava se g. Dinkiću љto nije obezbedio streljački stroj, baљ juče je otpustio celu 63. padobransku jedinicu, jer je g. Bedћet Pacoli obećao da će poslati ponovo dva miliona, ako potpuno sjebu vojsku. Ministru Jočiću tako|e neprijatno, neљto gestikulira iza Mla|inih le|a. Mi shvatamo da nas je on, koristeći maramicu da ga ne poznamo, obaveљtavao da je Dinkić poslao po nas svoje dћelate, i da treba da zbriљemo. Ko nam je kriv, љalje nam poruke. Premijer Koљtunica se vrpolji i Labus mu svoju љaku stavlja na koleno, a potom im se prsti isprepletoљe. Premijeru udari rumen u lice i sad mu je manje neprijatno. Preko naočara promrmlja g. Dinkiću, a da i mi nevernici čujemo, da nas viљe ne muče. Ako već mora, odobrava samo jedan metak. I mi popadasmo.

Probudih se u trenutku padanja, dok Đoka čvrsto drћi sat, premijerov poklon. I uplaљih se. O, Boћe, љta će nas sve snaći sa Koљtuničinom vladom.

Do kraja godine Srbija će, prvi put u svojoj istoriji bankrotirati, izgubiće sa ovakvim premijerom sigurno Kosovo, ostaće bez vojske, a gra|ani i bez gaća. Kada premijer kaћe odlučno NE, to znači sigurno DA. Samo ga treba pritegnuti, i on se odmah (pre)daje. Odbio je da sara|uje s Haљkim tribunalom, a sada je spreman da isporuči pola Srbije. Podviknuo je da ne da vojsku, a nje viљe nema. Kosovske Srbe je podrћao, i oni najebaљe. Obećao je pravdu, a nje u Srbiji viљe nema. Najavio je borbu protiv mafije, a ona se preselila u zgradu njegove vlade i u ministarske kabinete. Ako je ovaj nesrećnik za samo godinu dana vlasti mogao da nas u crno zavije, zaљto onda nije moguće i da nas љalje pred streljački stroj?

--------------------------------------------------------------------------------

Samo mali ljudi prave tako velika sranja

Milovan Brkić

Kada je Miloљevićeva antibirokratska revolucija pokorila Srbiju, poput usamljenog jahača (na metli), prvo u slovenačkim, a potom i jedinom preostalom opozicionom mediju, "Srpskoj reči", i joљ ponekom preostalom glasilu, prozivao sam porodicu Miloљević, opisivao nedela njegove supruge Mirjane, nestaљluke sina Marka i ćerke Marije. Pominjao sam ko se sve ubio u predsednikovoj porodici, poimenično navodeći ko su ljubavnici njegove ћene Mire, koliko su para članovi porodice i ljudi iz gornje strukture vlasti izneli iz zemlje.

Prijatelji su vrteli glavom, nisu mi davali mnogo dana. Uvek su se iznenađivali kada bi me sreli. "Joљ si ћiv" - komentarisali su.

Predsednikov sin Marko tuћio me je sudu, a njihova sudija Vida Petrović Љkero presudila je da sinu Marku platim 120.000 dinara zbog povrede njegove časti i ugleda. Tu njenu presudu preinačio je vrhovni sudija Zoran Ivoљević.

Početkom 90-ih pustio sam u opticaj dokument koji sam sastavio na memorandumu tadaљnjeg prvog čoveka srpske policije Radmila Bogdanovića, u kojem je, navodno, tadaљnji љef preostale drћave Bora Jović dobio od g. Bogdanovića obaveљtenje da je Miloљević teћak duљevni bolesnik, sa tačnim dijagnozama, a supruga mu Mira promiskuitetna osoba.

Optuћnica protiv mene je pokrenuta, a na Miloљevićev zahtev - obustavljena.

Kada sam na Studiju B objaљnjavao da je predsednik Miloљević bolestan čovek i da će nas odvesti u pakao, tadaљnji direktor Politike Ћivorad Minović, koji se zatekao u kući predsednika, kasnije mi je pripovedao da se g. Miloљević valjao od smeha gledajući moje raspredanje o njemu kao bolesniku, lopovu i neuračunljivom čoveku. G. Minović se bio uplaљio za moju budućnost, ali se iznenadio Miloљevićevom konstatacijom - ovaj Brkić nije Srbin. Srbi su pičke, oni ovako ne bi smeli da se ponaљaju. Љteta љto nije na naљoj strani, ali je pravi čovek.

Elem, Miloљevića sam preћiveo, istina sa teљkim povredama koje su mi naneli njegove udvorice, preko bande Ljubiљe Buhe Čumeta.

Moj stari ratni drug Đoko Kesić, sa slomljenom nogom, već mesecima je izloћen najgoroj vrsti torture. List "Kurir", čiji je on glavni urednik, otkriva razne afere u koje su umeљani rukovodioci G 17 Plus. Njegovi novinari ne љtede gg. Labusa, Dinkića i njihove saradnike.

Sa gipsom i skoro nepokretnog, Đoku Koљtuničini panduri i ministri iznose iz stana i dovode u redakciju, koju već 130 dana teroriљe po nekoliko desetina inspektora - finansijske policije, inspekcije rada, ekoloљki inspektori... Zna se da novine nemaju prihode i da jedva sastavljaju kraj s krajem. Prozvani ministri Labus, Dinkić i njihovi saradnici, zlostavom medija koji ih prozivaju, pokazuju svoje najgore naličje. Tajkuni, koji milijarde dolara obrću i pljačkaju Srbiju, mirno rade, i njih ne kontroliљe Dinkićeva finansijska policija. Mali ljudi pokazuju uvek svoje niљtavno lice, i takvim će ostati i upamćeni.

--------------------------------------------------------------------------------

Doћivotni vlasnici partija

Milovan Brkić

Na konvenciji Demokratske stranke Srbije odrћanoj 8. juna 2009. godine u beogradskom Sava centru delegati su jednoglasno izabrali gospođu Gordanu Mafijaљević za zamenika predsednika stranke, jer je bila i jedini kandidat za ovu stranačku funkciju. Delegati su odlučili da upute apel Visokom predstavniku međunarodne zajednice za Srbiju i Crnu Goru da predsednika stranke gospodina Vojislava Koљtunicu, koji se privremeno nalazi u Zabeli kod Poћarevca, zbog dobrog vladanja i ponaљanja pusti na uslovnu slobodu.

Predsednika stranke g. Koљtunicu federalni sud u Beogradu osudio je 5. maja 2007. godine na kaznu zatvora u trajanju od devet godina. Vlada Srbije, čiji je bio mandatar, dovela je zemlju do bankrota. Sud je, izričući presudu, na strani optuћenog Koљtunice, kao olakљavajuće okolnosti, uzeo činjenicu da ranije nije osuđivan i da lično nije za sebe ni članove porodice pribavio nikakvi imovinsku korist. Svojim pasivnim odnosom prema korupciji svojih ministara i vladinih sluћbenika, doveo je Srbiju do bankrota.

Po izlasku iz zatvora gospodin Koљtunica preuzeće svoju DSS.

Od kada je komunistički vođa Slobodan Miloљević odlučio da u Srbiji dozvoli viљestranačje, njegova tajna policija organizovala je većinu partija i na njihova mesta postavila svoje ljude.

Vojislav Љeљelj je u Hagu već dve godine, a njegov povratak je potpuno nepredvidiv. Ipak, u Srpskoj radikalnoj stranci on je i dalje predsednik, a Tomislav Nikolić njegov zamenik.

Kada je ubijen predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić, strankom je rukovodio zamenik Zoran Ћivković. Predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Draљković je od osnivanja partije na njenom čelu i ovu funkciju obavljaće sve dok ga ne odnesu na beћanijsko groblje.

Srbija ni 15 godina od pada berlinskog zida nema političke partije koje su strukturisane kao demokratske, sa definisanim programima i zadacima. Sve srpske stranke imaju lidera koji je neprikosnoven, bolje reči vlasnik stranke i njihov poloћaj je zaљtićen od svake kritike, siguran je bez obzira na sve greљke i poraze partije. Vuk Draљković je posle svih poraza njegovog SPO ponosno izjavljivao da ide dalje. Kakva odgovornost, kakvo povlačenje. Neće on dati svoju partiju.

Danas je teљko definisati koje socijalne grupe glasaju sa koju partiju i koje partije љtite interese određenih socijalnih slojeva. Sve srpske partije su populističke i kunu se u demokratiju kojoj teћe. One svojim vođama i njihovim odanim sledbenicima sluћe kao biznis centri za zgrtanje novca, pljačkanje fondova privrede... Oni nas vode do samog gorkog kraja. Sa tih pozicija, izgleda, mogu biti oterani jedino puљkom i metkom.

--------------------------------------------------------------------------------

Opet me love

Milovan Brkić

Oni koje sam poznavao, koje sam podrћavao, čim su doљli na vlast, prestajali su da mi se javljaju

Pre dvadeset i neku godinu odveli su me u Okruћni zatvor u Beogradu, pod optuћbom da sam izvrљio krivično delo neprijateljske propagande.

U zatvoru me posetila majka.Usput mi je prigovorila - ako to sve radiљ љto radiљ i zbog čega si sada ovde, a ti onda gledaj da te ne uhvate.

Upamtio sam njene reči, i nisam se dao uloviti. A lovili su me, nije da nisu, joљ od 1980. godine, kada je Drћavna bezbednost otvorila moj dosije, u koji sam pre tri godine izvrљio uvid.

Pre neki dan istraћni sudija specijalnog odeljenja Okruћnog suda u Beogradu Vučko Mirčić kaћe mi u pola glasa da je potpisao saglasnost da mi se prisluљkuju telefoni, elektronska i obična poљta, ozvuči stan i radne prostorije. Nisam imao kud, pravda se Vučko. Alal im k... ako me uhvate sa tim svojim spravama i bubicama. čestitaću im, kaћem. On se smeje, drago mu.

U poslednjih dvadeset godina lovili su me Rade Marković, Radovan Stojčić Badћa, Nikola Ćurčić, Branko Đurić, Milan Obradović... A gde su ti ljudi danas?

Policijsko-pravosudna banda koju danas predvode policijski general Miroslav Miloљević, ministar pravde Zoran Stojković i predsednica Vrhovnog suda Srbije Vida Petrović Љkero pokuљava da zloupotrebom svojih funkcija utvrdi ko mi dostavlja podatke o njihovim zlodelima. Kao da njihove javne manifestacije nasilja nad pravdom i istinom mogu biti prikrivene.

Vreme je da priznam: od kada sam počeo da se bavim novinarstvom, sukobljavao sam se sa poretkom. Imao sam ћarku ћelju da ispravljam nepravde. Nikome, a često ni meni, nije bilo jasno odakle sam nalazio snagu da posle svih posrtanja i saplitanja kojima sam bio izloћen, ponovo ustajem. Nosila me neka nada da će već naredna vlast biti bolja, razumnija...

Uvek sam bio iznova љokiran. Oni koje sam poznavao, koje sam podrћavao, čim su doљli na vlast, prestajali su da mi se javljaju. Koristili su te svoje bubice i љpijune da uđu u moje srce, misli, da otkriju moje veze...

Svaka nova vlada donosila je veće nevolje građanima, pa i meni. Primitivizam, agresivnost i pljačka, osnovna je odlika i danaљnjih vlastodrћaca. Srbija je pred vratima pakla, a oni organizuju svoje bande.

Već mesecima ih maltretiram, počev od premijera i ministara pa do ljudi iz policijskog vrha, pozivima na njihove specijalne i privatne telefone, љaljem im uvredljive poruke, piљem tekstove i iznosim detalje iz njihovih prljavih biografija. činim to iz uverenja da je pravo gra|ana da stoje iznad glava onih koje su izabrali na drћavnu funkciju.

Juče smo se u redakciji smejali, zamiљljajući kako se ministar Jočić muči načuljivљi uљi ko je uљao u toalet, a nije pustio vodu, ili da utvrdi љta sadrћe naљe љifrovane poruke.

Neka ih, neka nas hvataju. Mogu i da nas uhvate... Mi idemo dalje, љto pokazuje i sadrћaj ovog broja.

--------------------------------------------------------------------------------

Uљtrojena mladost

Milovan Brkić

Na brodu-restoranu "Monaco" proљle nedelje ubio se jedan devetnaestogodiљnjak. Smrtonosni hitac ispalio je sebi u glavu u toaletu restorana.

Svirala je muzika, igralo se, pevalo i krkalo. Gazda je pozvao policiju koja je vrљila uvi|aj, uzimala pokojniku parafinsku rukavicu, a potom je, izvinjavajući se zadriglim i obesnim gostima, u plastičnoj kesi, ćutke, i sama љokirana, iznela samoubicu. Gazda i gosti nisu prestali da igraju i љenluče, i smrt mladog čoveka, koji je leћao mrtav u njihovoj blizini, nije ih doticala.

Pre desetak dana na sličnom restoran-brodu ministar spoljnih poslova Vuk Draљković i ministar odbrane Prvoslav Davinić ugostili su italijanskog diplomatu. Pili su francusko vino, jeli љkoljke i ćaskali. Nije im smetalo, nisu se nimalo uzrujali љto su, samo dva metra od njihovog stola, policajci iz Stanice rečne policije, izvlačili utopljenika, koji se zakačio za burad koja su drћala restoran. Nije im se ogadilo ni jelo ni piće. Smrt nepoznatog mla|eg muљkarca ih nije doticala, nisu se ni, kao hriљćani, prekrstili, za pokoj duљe utopljenika.

Tačno pre godinu dana italijanski parlament je doneo zakon o zaљtiti prava zlatnih ribica, čijim vlasnicima je zabranjeno da ih čuvaju u okruglim akvarijumima, jer na taj način menjaju njihov pogled na svet.

A kakav je naљ pogled na svet, naviru mi pitanja.

Svakodnevno se suočavamo sa ponaљanjem svojih sugra|ana, koje nije dostojno čoveka.

U autobusima javnog prevoza nezamislivo je da srednjoљkolci, љiparice i mla|e osobe ustupaju sediљte bakama, dedama, trudnicama i invalidima. Sede, ћvaću ћvaku, krevelje se ili grickaju semenke, a onda otpatke bacaju po podu.

Љta se to desilo Srbima?

Decu u љkolama i porodicama viљe ne uče da budu pristojna, da pozdravljaju komљije sa dobar dan, da budu paћljivi prema starijima.

Studenti su 68. godine, iz Studenskog grada, skupljeni s koca i konopca, iz raznih nedo|ija, ustali protiv komunističke vlasti. Dobili su batine, neki su nestali iz ћivota, ali su pokazali gra|ansku kuraћ. Hteli su da menjaju svet, da bude bolji od onog љto su ga stvorili njihovi roditelji.

Dolaskom DOS-a na vlast, u Srbiji viљe nema pobune, nema protesta, nema okupljanja studenata, srednjoљkolaca. Mladost kao da je umrla. Umesto kuraћne mladosti dobili su namrgo|ene kurvice razgolićenog pupka, koje skidaju gaće da zavrљe razred ili ispit, ili da bi dobile mobilni telefon.

Mladi svoju snagu iskazuju samo na fudbalskim utakmicama. Naљi klubovi koji liče na neke ekipe sa periferije evropskih gradova, izazov su naљoj mladosti da se pobiju, polome ruke, noge, stolice. Ali, iste te junoљe ni za ћivu glavu neće izaći na ulice da protestuju protiv vlasti, zbog kobnih odluka, zbog ћivotnog standarda koji nas vodi na groblja. Oni te kuraћi nemaju. Viљe se ne ravnaju prema večnim vrednostima, već prema novouspostavljenom moralu - u se, na se i poda se. O drugom ne umeju da razmiљljaju. A sa takvom mladoљću, Srbija mora zavrљiti na groblju.

--------------------------------------------------------------------------------

Generalu nema ko da piљe

Milovan Brkić

Uvek se nasmejem kada se setim grafita - sve je sranje sem piљanja.

Kada sam kao početnik raznosio tekstove po redakcijama kuće "Politika", dočekivali su me portiri, uglavnom sa simpatijama. Penzionisani udbaљi su se rukovali sa mnom i puљtali me u zgradu i pored moje slike koja je stajala na prijavnici, kojom mi direktori zabranjuju ulaz. Među njima je bio i jedan mlad čovek, uljudan, ali odan sluћbi. Kasnije sam ga ispratio u policijsku stanicu Stari grad, i opet smo stajali "preko puta ulice".

Portir Milan Obradović dogurao je u vreme "Sablje" do čina generala i bio je načelnik SUP Beograd. Poslao me je u zatvor, siguran sam, po nalogu svojih pokrovitelja.

Napisao sam desetinu tekstova, kojima sam ga sumnjičio da je odgovoran za smrt slikara Tapija, koji je umro u policijskoj zgradi, za smrt drugih građana u prisutvu islednika, za proganjanje policajaca i za mnoga nedela, kao љto je montiranje procesa navodnim ubicama njegovog prethodnika, generala Buhe.

Početkom proљle godine sreli smo se u sudnici, jer me javni tuћilac teretio da sam njega i njegove kolege klevetao. Bio je na kraju mandata, a činilo mi se i snage. Traћio je pred sudijom da nasamo porazgovara sa mojim advokatom Gradimirom Nalićem, koji je, na moju veliku molbu, pristao, i sudija je napravio polusatnu pauzu.

Pre dva meseca, general Obradović je uhapљen, upravo pod istom optuћbom koju sam iznosio.

Generalovi pokrovitelji iz Demokratske stranke su se oglasili, kritikujući vlast. Danas je on zaboravljen, i u ćeliji je sa onima koje je, verujem, s pravom hapsio. Nema tuћnijeg kraja.

Banda predvođena ministrom pravde i predsednicom Vrhovnog suda Srbije, nagodila se da se kola slome na njemu. Ostali iz kriminalne grupe, u kojoj su Čeda Jovanović, Nenad Milić i policijske stareљine, čak se i ne pozivaju na suđenje. Predsednik Tadić viљe ne pominje generalov slučaj. Banda iz prethodne i sadaљnje vlasti napravila je dil. Amnestiraće ostale ubice, siledћije i silnike iz Đinđićeve i Ћivkovićeve strahovlade, ubice slikara Tapija ostaće nekaћnjene. Ministar Stojković i predsednica suda Vida Petrović Љkero uspeљno je obavila trgovinu. Sud je danas u Srbiji dućan u kome se lepo pazari. Kada sam prozivao generala mnogi su mi se podsmevali. Sa zakaљnjenjem sam privodio pravdi, nekada i ličnoj, sve vlastodrљce.

General je pre dve godine sahranio ćerku, razveden je, i poslao sam mu depeљom malo para. Uputnica se vratila. ^esto zovem straћare da ga tretiraju kao ljudsko biće. Njegovu krivicu utvrdiće sud, i ja ću biti tu, da mu ne dodaju i ono љto nije uradio.

Isto ću se odnositi kada, u dogledno vreme, u njegovu ćeliju uđe ministar Stojković i sudija [kero. Zalagaću se da imaju poљteno suđenje, za razliku od njih koji su na nesrećama drugih sticali ugled, status i bogatstvo. Njima će biti posvećen sledeći broj lista. Gajim nadu da će oboleli general na sudu reći punu istinu o svojim nadređenim i njihovim zlodelima.

--------------------------------------------------------------------------------

Pokondirene tikve

Milovan Brkić

- Naљe pokondirene tikve i po belom svetu moraju da pokaћu sav svoj primitivizam -

Kiљa je padala kao iz kabla dok je na Љeremetjevu predsednik Putin dočekivao strane drћavnike, pozvane da prisustvuju proslavi 60 godina od pobede nad faљizmom.

Tog 9. maja je naљ predsednik Putin, čekajući da iz aviona izađe njegov najznačajniji gost, američki predsednik Dћordћ Buљ, drћao kiљobran i od kiљe љtitio i svoju suprugu i sebe. Ruska televizija nam je prikazala predsednika Buљa kako, izlazeći iz aviona, otvara kiљobran koji deli sa suprugom i ћurno silazi da se pozdravi sa domaćinom, koji ga je strpljivo čekao. Onda je televizija prikazala i dolazak predsednika drћavne zajednice Srbija i Crna Gora, gospodina Svetozara Marovića, kome, dok izlazi iz aviona, telohranitelj iza leđa drћi kiљobran, da se zna ko je Sveto od Budve.

Veliki ljudi nemaju potrebu za kinđurenjem, za isticanjem sopstvenog značaja. Predsednik Putin to svakodnevno pokazuje, ali naљe pokondirene tikve, koje putuju po belom svetu, i to sluћbenim avionima, po sistemu svaka vaљka obaљka, kao predstavnici zemlje u izumiranju moraju da pokaћu sav svoj primitivizam.

Novopečeni srpski biznismeni okruћeni su svitom gorila koja im otvara vrata, briљe stolice, pali cigarete i stoji iza potiljka. Njihova ispilela deca voze blindirane automobile, a telohranitelji im sluћe kao pudlice.

Američki milijarderi subotom u trenerkama љetaju Tramp parkom i ћive kao sav normalan svet.

Ulicama Beograda, od kada je DOS doљao na vlast, svi njegovi istureni članovi danas su postali nedodirljivi. Ministra policije, pokojnog Vlajka Stojiljkovića, vozili su u automobilu sa otvorenim prozorom, a ministar je, viđao sam ga, čitao novine. Njegove naslednike prati kolona dћipova sa naoruћanim specijalcima i s puљkama na gotovs. Ministri, poslanici i vladini činovnici ne pojavljuju se na ulicama bez telohranitelja, bez parade, bez isticanja svog značaja, a vozila koriste i za relacije od sto metara.

Od srpskih biznismena, za koje se zna da su puni para i da imaju veliki imetak, u Knez Mihailovoj ulici, subotom i nedeljom, u trenerci, samog u љetnji, opuљtenog i brez straha, srećem jedino gospodina Miroslava Miљkovića. Ne poznajem ga lično i ne mogu se zakleti na koji je način stekao bogatstvo, ali on pokazuje da je van posla običan građanin, potreban samom sebi. Ponekad sretnem i Zorana Drakulića, samog u svom dћipu, iz kojeg izlazi bez gorila i pokaznih veћbi poљtovanja gazde.

Samo sirotinja koja se na prečac obogati ima potrebu da se pokazuje, da stavi do znanja ko su sada, i na koji se način sa njima mora razgovarati. Gade mi se naљe pokondirene tikve, i nije ni čudo љto ih preziru i oni kojima odlaze u inostranstvo u goste, zvanične posete ili radi biznisa.

--------------------------------------------------------------------------------

Nova klasa

Milovan Brkić

Na Veliki petak posetio sam majku. Naљa porodična kuća je na trista metara od Drine, ali od raspada Jugoslavije nisam priљao reci. Uћasavala me pomisao da je na levoj obali druga drћava.

Majka mi je nabrajala ko je sve u selu umro minulih nedelja, a ko se sve na taj put sprema, ophrvan teљkim bolestima.

Pričala mi je kome su sve u selu uoči Vaskrsa isključili struju. Pominjala je siromaљnu i retardiranu seljanku, koja ћivi sama u troљnoj kući na vrh brda, od socijalne pomoći, tri hiljade. Kaznena ekspedicija je bila neumoljiva i ostavili su je u mraku. Sruљili su i banderu ispred kuće bolesne ћene sa dvoje male dece, u prisustvu dvojice policajaca, koji su pognute glave gledali kako drћava uteruje dug. Od mene je, činilo mi se dok je nabrajala ko je sve ostao u mraku, očekivala da neљto učinim. Imao sam utisak da se stidela љto u naљoj kući svetle sijalice.

U selu od trista kuća ni najtemeljnijim pretresom ne bi se moglo naći viљe od trista evra! Sirotinja je u Podrinju saterana u crnu zemlju. Zemljom Srbijom vlada nemaљtina. Sela opustela. Iz varoљi beћe mla|i koliko ih nose noge, a noљeni nadom da će u nekom većem gradu i njima da se pruћi љansa, da rade bilo kakav posao.

Bolnice u Srbiji liče na klanice. Tuberkuloza, љuga, ћutica puni dispanzere, a bolesni nemaju para ni za obične lekove, a kamoli za tako teљke boljke.

Drћava demonstrira snagu. Uteruje od sirotinje dugove za struju, za telefone, komunalne usluge, sudske takse, poreze i stotine daћbina. Vlast ne isplaćuje porodiljama hranarine, dečje dodatke, socijalnu pomoć, zemljoradnicima penzije. Od drћave se ne moћe silom uzeti ono љto gra|aninu pripada,

Srbija je danas dvoklasno druљtvo. Srbija je danas drћava pukih siromaha, i onih koji joљ pred drugima to ne priznaju. Svi su u bezna|u, uplaљeni da li će ostati bez posla, bez prihoda, i da li će narednog dana moći kupiti hleb, da preћive, ili nahrane gladna usta u porodicama.

Dok nas vlast uverava kako krupnim koracima idemo ka Evropi, svi vidimo da taj njihov put vodi prema grobljima.

Svetlu budućnost ima malobrojna grupa ljudi koji se љepure Srbijom. Pljaљkaљi iz gornjih struktura vlasti, novopečeni biznismeni, sa svim svojim prostaklukom, poput vampira kruћe Srbijom, u svojim mercedesima, okruћeni svitom gorila, sa svim svojim perverzijama. Gomila pljačkaљa, otu|ena od sveta i od vrednosti, tlači sugra|ane, uzimajući im crno iza nokata. Pred gladnim gra|anima oni se, navodno, javno sukobljavaju i optuћuju, a sve sa ciljem da nesrećnike prevedu ћedne preko vode. Za novu srpsku klasu ne vaћe zakoni, nedostupni su sudovima, a Boga se ne plaљe. Za njih je potreban novi Apis, ili crvene brigade, da tu zločinačku bandu, ogrezlu u pljački, otimanju, halapljivosti, prizovu pameti, da im daju do znanja da njihovoj poћivinčenosti ima kraja. U protivnom Karići, Kostići, Markovići i ostale porodice, piљaće po nama i satirati nas u crnu zemlju, kao vaљke.

--------------------------------------------------------------------------------

Ne okreći im leđa

Milovan Brkić

Marginalne grupe danas u Srbiji imaju uticaj veći nego bilo koja politička stranka pojedinačno. Љtiteći se kapom nevladinih organizacija, podrљkom iz inostranstva i značajnim donacijama, udruћenja lezbejki, homoseksualaca i sličnih organizacija svakodnevno nam spočitavaju kako smo, i koliko, netolerantni prema njima.

Američki predsednik Dћordћ Buљ obratio se proљle godine naciji, sličnim povodom. Kada je Vrhovni sud Kalifornije doneo odluku da su zakoniti parovi lezbejki i homoseksualaca i da je obaveza lokalnih vlasti da im izdaju venčane listove, guverner Arnold Љvarceneger je dekretom poniљtio ovu sudsku odluku. Predsednik Buљ je u obraćanju naciji izjavio da on “nikada niљta lično nije imao protiv zajednice homoseksualaca i lezbejki i da, kao čovek, poљtuje njihov izbor i opredeljenja''.

- Ipak, kao čovek i predsednik SAD, duboko verujem da je prirodan jedino brak između muљkarca i ћene i da taj brak osigurava budućnost američke nacije. Zato sam primoran da upotrebim predsednička ovlaљćenja i da zabranim zakonsko sklapanje brakova između osoba istog pola - saopљtio je predsednik Buљ naciji.

Dobio je i drugi mandat.

U nestrukturisanom srpskom druљtvu, u kome ne postoji vrednosni sistem, naљi političari, predsednici vlada, ministri, poslanici i sudije, nisu u obavezi da predstavljaju ni svoja seksualna opredeljenja. Jedan ministar iz vlade premijera Blera podneo je ostavku kada je otkriveno da je u mladosti jednom imao - ''ono''. Odlazeći ministar je priznao da je kao mladić imao seksualni odnos sa muљkarcem i opisao ga je kao neponovljivo - gadan.

Srpski mediji, koji su pod straљnom kontrolom političke elite na vlasti, ponekada stidljivo navedu da su najviљi nosioci vlasti homoseksualci, lezbejke ili biseksualne osobe. U ozbiljnim demokratijama bi se povela rasprava i oni bi morali do gole koћe da opiљu javnosti ko su i љta su.

Premijera Koљtunicu i potpredsednika Labusa mediji označavaju kao muљkarce koji se daju muљkarcima radije nego ћenama. Obojica farbaju kosu i s godinama se ta njihova spolna definisanost sve viљe ispoljava. Ovaj dvojac, iako pripadaju dvema partijama koje imaju dijametralno suprotne političke stavove i programe, besprekorno funkcioniљe. Premijer je proganjao svoje partijske drugove terajući ih da povlače tuћbe protiv g. Labusa. Gej muљkarci se međusobno lako prepoznaju i njihove veze su strasne. Spremni su da počine i zločin ako ih neko prekine u toj vezi. I premijer i njegov zamenik skoro da su izmarљirali gospođu Vericu Barać kada ih je upozorila da njena Komisija za borbu protiv korupcije Vladu smatra odgovornom za neviđenu korupciju u druљtvu. Uvek smireni premijer je prosiktao kada je napadnut njegov brat Labus.

Nemam niљta protiv toga da se oni vole. Neka ih, neka se drћe za ručicu, neka jedan drugom okreću zadnjicu. Ali, traћim da odu sa odgovornih drћavnih funkcija, i neka se j... Neka to ne rade nama, građanima.

--------------------------------------------------------------------------------

Cena izdaje

Milovan Brkić

Moj prijatelj iz Kanade Slavko Drinski piљe mi da mu se ћali kolega Avganistanac kako su njegovi zemljaci neotesani, da su napadni i primitivni. Ako ga zemljaci iz Avganistana posete kući, odmah ih otera sa kapije i kaћe im da, poљto nisu valjali jedan drugom u Kabulu, onda ni ovde ne mogu jedan drugom da valjaju.

Drinski piљe da Rusi u Kanadi izbegavaju da se druћe sa Rusima zbog njihove naduvenosti, a Iranac donekle moћe da komunicira sa Irancem, ali ako naiđe treći, on se straљno unervozi i odmah nađe razlog da se izgubi. Slavkov prijatelj Poljak, koga je odveo bez najave u jednu poljsku kafanicu, govorio je sa zemljacima konobarima isključivo engleski, kasnije mu spočitavajući љto ga je doveo među najgoru stoku naduvenih nacionalista.

Drinski mi piљe da u Kanadi, u velikom gradu u kojem ћivi i radi skoro dve decenije, nijedan njegov prijatelj, bilo Poljak, Rus, Egipćanin, Kinez, Mađar ili Etiopljanin, ni za ћivu glavu neće harangirati protiv svoje bivљe zemlje. Izbegavaće sunarodnike, ali će Kinu, Rusiju, Egipat, Poljsku, Italiju, nositi u svom srcu, kao neљto najdraћe.

Citira mi prijatelja Rusa i njegovu omiljen slogan: ''Mi smo (Rusija) pravili istorijske greљke, ali smo kao veliki narod pravili samo velike greљke, a te naљe greљke neumitno su menjale tok svetske istorije''.

Srbi su mali narod, ali smo kroz istoriju takođe pravili velike greљke. Te greљke nisu menjale tok istorije, ali naљu sudbinu svakako jesu.

Od mita o Vuku Brankoviću pa do danaљnjih dana, uvek smo nalazili u svojim redovima one koji su nas izdavali usred bitke, bojnog polja ili za diplomatskim stolom. Ili smo im barem krivicu pripisivali.

Od Miloљevićevog ustoličenja i njegove politike, koju moћemo zvati Velikim kobnim propadanjem, javljali su se naљi sugradjani, koji su, umesto Miloљevićevog mehanizma vlasti, kritikovali sve nas, označavajući nas faљistima, antisemitima, progoniteljima Roma, netolerantnim prema pederima i lezbejkama, zahtevajući od međunarodne zajednice da Srbiju љto viљe pritegne, a njima, Svevidećim očima Zapada, napune dћepove.

Juda ima u svakom druљtvu, љpijuni se vrbuju u svim sluћbama i među svim narodima. Oni su, isključivo, tajni u svom radu.

Srbi se ponose љto su Jude, љto trče po stranim ambasadama da nas otkucavaju. Naravno, imaju i oni pravo da sanjaju bolju i uređeniju Srbiju. Slobodu im, sigurno, neće doneti američke, engleske i ruske diplomate. Sloboda se osvaja. Svaki pojedinac mora da se zaloћi za slobodu, da otvori svoje srce i rizikuje svoj ћivot.

Ovih dana bivљi ministar spoljnih poslova Goran Svilanović otvoreno nudi Kosovo, traћi njegovo otcepljenje. U ozbiljnoj zemlji on bi otiљao na viљedecenijsku robiju. Ni njegov naslednik Vuk Draљković ne zaostaje u blaćenju drћave čiji je љef diplomatije. I on i Svilanović ubiraju velike novce na izdaji. Čak su se zgadili i onima kojima se udvaraju. Kada obave posao, ove Jude odu na smetliљte. Pod točkove automobila, prime malu dozu cijankalija, ili zaglave na robiju zbog svojih bivљih grehova, koje su hteli da otkupe svojom izdajom. Na kraju se sve poravna. Ne izdaj bliћnjeg svog, jedna je od Boћjih zapovesti, koje naљim Judama niљta ne znače.

--------------------------------------------------------------------------------

Ћiveti uspravno

Milovan Brkić

U prvom razredu osnovne љkole izgubio sam oca. Nekoliko dana nakon njegov sahrane, na љkolskim odmorima drugovi iz razreda počeli su da me sapliću, udaraju čvrge i љamaraju. Bio sam fizički najslabiji i često sam, u očaju, gledao ka prozoru učiteljičinog stana, očekujući zaљtitu. Gubio sam svaku nadu, kada sam shvatio da ona to mirno posmatra iza razmaknute zavese. Kada bi me drugovi oborili na zemlju i počeli daviti, ona bi otvorila vrata i ćutke krenula prema učionici.

Dva meseca su me mučili ko Malog Radojicu. Deca umeju da budu surova prema slabijima, u љkoli počinju da gube svoju dečju dobrotu i nevinost. Mnogi od njih tada kreću putem koji će ih učiniti ubicama, pljačkaљima, nasilnicima...

Jednog dana učiteljica je krenula sa mnom, uskim izlokanim putem, da poseti moju kuću na vrhu brda. Bilo me je stid љto će videti sirotinju u kojoj sam ћiveo. Na svakih deset metara učiteljica je zastajala. Bila je ozbiljna ћena. Saopљtila mi je da zna da me drugovi zlostavljaju i da ne moћe da mi pomogne. Njene oči ne prate me od љkolskog dvoriљta, i ako se sam ne zaљtitim, niko mi ne moћe pomoći. Pravdao sam se slaboљću i boleљljivoљću. Učiteljica je iz dћepa izvadila drvenu britvu, sa vrlo malim sečivom, jedva centumetar zaљiljenog metala. Ako bi ti nekog od njih ubo ovim u rame, viљe te ne bi napadali, kazala je i - ispustila britvu. Odlučila je da se vrati, jer nije imala kondiciju.

Meni je laknulo, i kada sam je pogledom ispratio - vratio sam se po britvu. Sutradan sam, kada me je iz čista mira sapleo sin rukovodioca lokalnog rudnika, izvadio britvu, skupio snagu i kuraћ i zario mu je u rame. љiknula je krv, a on je, zbunjen, otrčao kući.

Desetak minuta kasnije na čas je uљla njegova majka, noseći motku. Učiteljica je ustala sa stolice i izmarљirala je iz učionice. Kasnije je stigla i milicija, učiteljica im je neљto tiho saopљtila i oni su otiљli. Kada sam odlazio kući, priљla mi je i pomilovala me po glavi - eto, i ti si se uspravio, mnogo mi je drago. Od tada sa mnom nisu razgovarali, ali me |aci nisu dirali. Ja sam, čuvajući ovce, veћbao ga|anjem noћem. Kada sam počeo da se bavim novinarstvom, često sam ga koristio kao argument da urednici objave moje tekstove, kojima sam isterivao pravdu za druge.

Prekjuče mi se javio visoki oficir vojne bezbednosti. Teљko je disao saopљtavajući da je primio reљenje o otkazu. Nagoveљtavao je da će se ubiti. Od mene je očekivao savet i ja sam mu predloћio da potraћi ministra Davinića, pre nego љto sebi uzme ћivot. On je ćutke prekinuo vezu. Stotine hiljada mojih sugra|ana saginje glavu, skida gaće pred desperadosima, direktorima, policajcima siledћijama. Poniћavaju se. Sloboda se nikom ne poklanja, ona se osvaja. Samo oni koji ћive uspravno, tako i umiru. Ponizni ljudi donose i sebi i druљtvu nevolju.

--------------------------------------------------------------------------------

Pravda na rasprodaji

Milovan Brkić

Moj prijatelj Dragan Maleљević Tapi umro je 29. septembra 2002. godine u zgradi SUP Beograda. Bio je priveden uz optuћbu da je učestvovao u ubistvu policijskog generala Boљka Buhe, kao član nepostojeće grupe Ћeljka Maksimovića.

Slikar Tapi bio je teљko bolestan. Ipak, neko je naredio i odveli su ga na ispitivanje. Umro je kada su mu zločinci sa značkom stavili kesu na glavu. U istoj raciji na mrtvo ime pretučeni su Dragan Ilić zvani Limar, Nikola Maljković i Vladimir Jakљić.

Premijer Đinđić se tim povodom obratio naciji, preuzimajući odgovornost za hapљenje navedenih lica, ističući da su ga nadleћne sluћbe obavestile da je ova grupa, osim likvidacije generala Buhe, planirala i njegovo ubistvo i smaknuća joљ nekih srpskih političara.

Na dan Tapijeve sahrane platio sam čitulju u ''Politici''. Poručio sam mrtvom prijatelju - ''Počivaj u miru i vodi računa o Kizi''. U svetu kojim je bio okruћen, ovako su zvali premijera Đinđića.

I uporno sam, poput diverzanta, probijao medijsku blokadu i dokazivao da takozvana Makina grupa ne postoji, a da su Tapija udavili u policiji. Protiv mene je tuћilac, zbog svih tih tvrdnji, zahtevao sudsku istragu, koja je i sprovedena.

I na kraju, sud je oslobodio nevino optuћene.

Generalni inspektor MUP Srbije Vladimir Boћović sa saradnicima vodio je viљemesečnu istragu koja je pokazala da je proces navodnim ubicama generala Buhe bio montiran. Nekoliko stotina stranica izjava, svedočenja, veљtačkih nalaza potvrdili su da je Tapi umoren kesom, da su Limar i ostali optuћeni zverski mučeni u prisustvu visokih policijskih funkcionera i političara. Taj policijski izveљtaj pretočen je u krivičnu prijavu i prosleđen Okruћnom javnom tuћiocu u Beogradu Mariji Љuљnjević. I sav taj trud koji su uloћili inspektori Sluћbe generalnog inspektora poniљten je. Umesto da istraga obuhvati sva lica, koja su u podnetoj krivičnoj prijavi argumentovana, okruћni tuћilac je odlučila da odigra svoju igru. Gospođa Љuљnjević je doљla na ovu funkciju sa mesta okruћnog tuћioca u Љapcu. Nije imala nikakve rezultate, osim afera, ali je njena rodbinska veza sa Vidom Petrović Љkerom bila dovoljna da je preporuči za prvog tuћioca u Beogradu. Ova kučka koja je mrtva pijana igrala na stolovima po љabačkim kafanama, za iznos od nekoliko stotina hiljada evra, ceo proces zlostavljanom, nevino optuћenom i ubijenom slikaru pretvorila je u lakrdiju. Niko od glavnih vinovnika nije obuhvaćen istragom. Torba puna evra dovoljan je razlog da se sakrije istina, da ubice i nalogodavci ostanu na slobodi.

Ni sa torbom punom evra, kojom je naplatila svoje ćutanje, v. d. okruћnog tuћioca Marija Љuљnjević neće biti srećna. Iako sam spor u isterivanju pravde, uvek sam niљtarije poput nje privodio zakonu. Makar i ličnoj pravdi.

--------------------------------------------------------------------------------

Rak duљe

Milovan Brkić

Na početku karijere posetio sam kolegu u bolnici. Imao je jedva četrdeset. Njegove tekstove sam uglavnom čitao u kafani. Pisao ih je pod indigom. Jedan za uredničke korpe, drugi za mene, koji sam ga s paћnjom i uvaћavanjem sluљao. Bio je tih i smiren čovek. Kolege su izbegavale da sa njim pričaju, a o druћenju da se i ne govori. Bio je obeleћen.

U tekstovima je navodio podatke koji su i mene љtrecali. Polako krećemo u sunovrat - korupcija, beda morala, prezaduћenost...

U bolnici mi je delovao baљ kao smrtan čovek. Video sam smrt u njegovim očima, i to me udarilo kao malj u čelo. Po izlasku iz njegove sobe, smogao sam hrabrosti da priupitam lekara od čega boluje. Kada sam mu saopљtio da sam njegov učenik i da od njega učim novinarski zanat, lekar me značajno pogledao. Skinuo je naočare i počeo da čita nalaze. Krvna slika je dobra, srce bez oboljenja, jetra funkcionalna... љteta, zaključio je, da tako mlad čovek umire, procedio je sa primetnom rezignacijom. Nisam mogao da se uzdrћim i upitao sam - od čega umire?

- Od raka duљe - zaključio je lekar.

I bi tako. Upokojio se dve nedelje kasnije. Ja sam izgubio velikog prijatelja, učitelja, i postao joљ usamljeniji u svom poslu.

Tada nisam razumeo dijagnozu lekara - rak duљe. Oni koje sam diskretno pitao da mi objasne tu vrstu bolesti nisu ni znali ni umeli da je definiљu.

Danas potpuno razumem uzrok njegove smrti. Čovek mora da ima - razlog ћivljenja

Milioni građana Srbije doterani su do samog zida. Obespravljeni, postiđeni, opljačkani, bez prebijene pare, svakodnevno su u prilici da gladnoj deci objaљnjavaju zaљto su ostali bez posla - da zločinačka vlada premijera Koљtunice sprovede svoje nakazne zamisli - da za po lule duvana proda preduzeća čiju imovinu su decenijama stvarale ruke desetine hiljada trudbenika. Da bi njeni ministri, poput љtakora Labusa, Dinkića ili Velje Ilića strpali u kasu po nekoliko miliona evra, oni otpuљtaju, bez milosti, stotine hiljada radnika, ostavljajući ih bez ikakve mogućnosti da neљto zarade, da prehrane sebe i dečicu.

Ako smo za vreme Miloљevićeve strahovlade imali makar nadu da će njegovim odlaskom i nama da se pruћi љansa, onda je pokojni premijer Đinđić, okruћen bandom ubica iz Surčina i Zemuna i saradnicima dugih prstiju i gladne duљe i očiju, počeo da nas ostavlja i bez te nade. Miroljub Labus, Mlađan Dinkić i njihova razbojnička banda, poput љtakora zatvaraju preduzeća, pljačkaju, otimaju i љalju na ulicu, bez ikakve zaљtite, stotine hiljada ionako već izmorenih, izgladnelih i osakaćenih radnika.

Opljačkani, osiromaљeni i bez nade da će moći makar kroz izvesno vreme da se zaposle, da počnu da ћive od svog rada, mnogi umiru od raka duљe. Ubija ih beznađe.

Vlada premijera Koљtunice prikriva i te sumorne statističke podatke - da Srbi padaju kao snoplje, pokoљeni od bolesti koje su zasnovane na njihovom socijalnom umiranju. Slutim da će se u naredne dve godine milion Srba preseliti u ''večna loviљta''. Premijera i njegove ministre to nimalo ne dotiče. Oni broje svoje novce i piљu Ustav!

--------------------------------------------------------------------------------

Godiљnjica umiranja

Milovan Brkić

Narednog četvrtka navrљiće se dve godine od kako je reљenjem stečajnog sudije Trgovinskog suda u Beogradu Duљana Marљićeva, u vreme zloglasne ''Sablje'', likvidirano naљe preduzeće. Ministar kulture Branislav Lečić privremeno je zabranio 18. marta te 2003. izlaћenje naљeg dnevnog lista ''Nacional'', koji se u to vreme љtampao u tiraћu od 132 hiljade primeraka. Preduzeće je uspeљno poslovalo, izdavalo je i dvonedeljnik ''Ekskluziv'', ali smo poslati u likvidaciju - oduzeta nam je sva imovina, sredstva sa računa, a svim zaposlenima je prestao radni odnos.

Proљle godine, 20. aprila, isti taj sud poniљtava, po primedbama viљeg suda, reљenje o likvidaciji, i preduzeće vraća vlasnicima, praznog računa, bez imovine, opreme i dva lista - čije izdavanje su preuzeli drugi.

Ohrabreni činjenicom da je izabrana nova vlada, na čelu sa premijerom Vojislavom Koљtunicom, koji umalo u ''Sablji'' da ne ode u zatvor, očekivali smo da će drћava vrlo brzo ispraviti nepravdu, da će nam vratiti oduzeto, javno nas rehabilitovati. Imao sam i lične razloge za optimizam: u vreme ''Sablje'' otiљao sam u zatvor upravo zbog g. Koљtunice, a svita njegovih sadaљnjih ministara i stranačkih funkcionera pozdravljala me i zahvaljivala zbog pruћenog otpora tiraniji.

Ponesen tom nadom, obratio sam se premijeru Koљtunici sluћbenim zahtevom da Vlada Srbije љtetu nadoknadi. Nisam verovao, ali istina je - premijer me nije udostojio odgovora. Prolazili su meseci i onda sam odlučio da krenem u napad. Pozvao sam u pomoć desetine ljudi, traћeći da mi vrate uslugu, da mi otvore oči da i sam shvatim ko su Vojislav Koљtunica i njegova kamarila.

Dokazi koje sam prikupio terali su me na povraćanje. Posle pisama i ruћnih reči koje sam slao premijeru, on se umilostivio da se raspita da li smo u pravu. Odgovorili su mu da jesmo i on je slegao ramenima. љta on tu moћe. Moram priznati da su ministar Jočić i veliki broj premijerovih saradnika traћili da Vlada Srbije odmah nadoknadi љtetu. Ministar pravde Srbije Zoran Stojković, koji se izdavao za mog prijatelja, odbio je čak da postupi i po nalogu članova Vlade. Odgovorio je sa: ''Boli me k..., jebo ih Đinđić, neka im on plati''. U nepriliku je stavio i javnog pravobranioca Srbije, koji Vladu Srbije zastupa pred sudom. I na njegov zahtev da se izjasni, ministar odgovara ćutnjom. On je iznad zakona, iznad Vlade...

Razlog za njegovo ponaљanje otkrili smo vam u proљlim brojevima. U narednom ćemo se baviti dosijeom ''Paun''. Objasnićemo ko je premijer Koљtunica, ko je njegov otac Jovan Damjanović, kakve su njegove lične sklonosti i kako ih je zadovoljavao, ko je finansirao njegovu stranku... One koji joљ ћele da gaje iluziju kako je g. Koљtunica častan čovek, molimo da taj naљ tekst preskoče. Naљe umiranje se nastavlja. G. Koљtunica voli da se hrani tuđom nesrećom, da izdaje prijatelje, partijske drugove, ministre, svoje studente...

--------------------------------------------------------------------------------

Joћef K.

Milovan Brkić

Joћef K. iz Subotice naљao se u problemima. Iz Brisela je stigla depeљa da Mađarska nije zainteresovana za njegovu ideju da pripoji Vojvodinu.

Protiv Joћefa K. u njegovom gradu pokrenuti su mnogi postupci. Krivične prijave koje je protiv njega podnela Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala MUP Srbije zavrљile su u fioci v. d okruћnog javnog tuћioca. Sva nastojanja njegovih drugova iz G 17 plus da spreče u Narodnoj skupљtini postavljenje Jovice Maksimovića za okruћnog tuћioca u Subotici, propala su. Joћefa K. očekuje proces po prijavi za krivična dela. Nakon tog ishoda mogao bi se preseliti na duћi rok u Sremsku Mitrovicu.

I opљtinski javni tuћilac Biro Čaba je uplaљio gospodina Joћefa K. Ima i kod njega prijava protiv imenovanog.

Veliku je imovinu stekao gospodin Joћef K. predstavljajući interese svojih sunarodnika. Ima on mnogo lepih kuća, puno zemlje, velike novce na računima i u zemlji i u inostranstvu. Postavio je svoje ljude na ključna mesta. Njegova je u Subotici presudna. I onda dođu ti ljudi koji ne ћele da mu se klanjaju.

Njegova partijska drugarica iz Trgovinskog suda u Subotici postavila je gospodina Joћefa K. za predstečajnog upravnika Podruma Palić, vlasniљtvo braće Ћivojina i Vojina Đorđevića. Da se zna ko je gazda u Subotici.

Ako bi Srbi iz Subotice neљto rekli o gospodinu Joћefu K. onda bi to bio napad na Mađare i Vojvodinu. Na njihova manjinska prava. Vrisnuli bi i svi Dulići, sa svih svojih ministarskih i poslaničkih mesta u Novom Sadu i Beogradu.

Ali, Joћef K. ima problema sa svojim sunarodnikom, gospodinom Boni Laslom, odbornikom u Skupљtini Subotice. On je suvlasnik bescarinske zone u ovom gradu i optuћuje Joћefa K. da ga reketira. Gradonačelnik Geza Kučera nije viљe u prilici da pomogne Joћefu K. A gospodin Laslo se pojavljuje na lokalnim televizijama, medijima, i nudi dokaze o svemu љto radi subotički oligarh.

Familije Kasa i familija Dulić bogatiji su od svih Subotičana zajedno. Pod firmom boraca za prava nacionalnih manjina, oni ubiraju ogromne novce i njihovo bogatstvo viљe nema meru. Iz Beograda im pomaћu Dinkići, Labusi i funkcioneri Demokratske stranke, na čelu sa predsednikom Tadićem.

Hoće li, ako bude morao da se preseli u Sremsku Mitrovicu, Joћef Kasa riknuti i pozvati sunarodnike na neposluљnost, jer je ugroћena mađarska nacionalnost, ili lokalni Hrvati?

Nisam Kafka, ali osećam proces.

--------------------------------------------------------------------------------

Ono malo duљe

Milovan Brkić

Juče sam dobio internet poruku, kojom me nepoznati čitalac, čini mi se iskreno, pita da li sam joљ ћiv. Čitam, piљe, vaљe uvodnike i interesuje me ko su vaљi favoriti.

Odgovorio sam odmah da sam joљ prisutan, a da favorita nemam. Ravnam se prema večnim vrednostima i tako određujem prema ljudima, prijateljima, poznanicima...

Ima već viљe od dve decenije od kada me dobronamerni pitaju da li sam joљ ћiv, da li se plaљim, odakle mi tolika kuraћ, ko to tako moćan stoji iza mene... Nisam nikada odgovarao na ova pitanja. Ostavljao sam znatiћeljnima da sami izvode zaključke. Nikakav odgovor ih ne bi zadovoljio, sigurno mi ne bi poverovali.

Srednju љkolu zavrљio sam u Beogradu, u đačkom internatu u Juћnom bulevaru. Bio sam neuhranjen, samo kost i koћa, zaostao u rastu. Najneugledniji među tri stotine љtićenika doma. Uslovi u kojima smo učili i ћiveli bili su loљi, a Beograđani su nas prezirali kao seljačku đubrad koja im kvari sredinu.

U љkoli sam, po ocenama, bio najbolji đak. Počeo sam da piљem pisma, ћalio sam se Ujedinjenim nacijama, međunarodnim organizacijama, tadaљnjim komitetima. Pred kraj љkolovanja, viљe policijskih vozila opkolilo je dom sa nalogom da me uhapse i strpaju u ludnicu zbog dugog jezika i intervencija iz inostranstva. Policajci su doveli pse i snajperiste, i komandir je bio vidno uznemiren, jer je imao, izgleda, vaћan zadatak. Moj vaspitač, koji me inače mrzio iz dna duљe, bio je љokiran. Hteo je neћno da se pozdravi sa mnom, da me isprati. Stalno ću misliti na tebe i bićeљ mi u duљi. Zaloћiću spomenicu da te izbavim iz bolnice, skoro da je hteo da zaplače.

Moji љkolski drugovi su bili seljaci iz Knina, iz Očestova, Krupnja, Prijepolja. Uplaљeni velikim gradom, njegovim svetlima, tramvajima, autobusima, bukom i opasnim ljudima.

U tom trenutku osetio sam da umirem. Bilo mi je ћao љto nisam dan ranije napisao pismo majci, da joj kaћem da sam je uvek mnogo voleo.

Dok sam izlazio iz svoje sobe da se predam, video sam kako sa letvama, stolicama i kamenjem iz paviljona istrčavaju moji drugovi, namazani ratničkim bojama. Љokirao me je taj prizor. Nisam mogao da ih zamislim kako skoro goloruki kidiљu na policajce. Ta njihova odlučnost me naterala skoro da zaplačem. Moj vaspitač se maљio za dћep, izvukao spomenicu i potrčao do kordona. Zapovednik policijskog voda se zbunio i traћio je konsultacije. Onda je klimnuo glavom i kolona policajaca se ćutke povukla. Sutradan su doљli da mi ponude drћavne stipendije. Bila je greљka, rekli su. Ponude sam odbio.

Љta se tog dana desilo mojim drugovima, pitao sam se. Najsnaћniji među njima objasnio im je da ih je stid naterao da se bore do smrti. Postideli su se љto je najslabiji među njima bio u prvom redu. Ono malo duљe koje je bilo u njima, nateralo ih je da se usprave, da se pobune.

Bojim se da je većina mojih sunarodnika izgubila i ono malo duљe. Ako nam je duљu načeo Miloљević, razdirao Đindić, premijer Koљtunica će i da je uzme, sve moleći se Bogu.

--------------------------------------------------------------------------------

Da komљiji crkne krava
Milovan Brkić
Vest da je Ramuљ Haradinaj, predsednik Unmikove vlade na Kosovu optuћen pred Međunarodnim krivičnim sudom za ratne zločine počinjene na prostoru bivљe Jugoslavije u Srbiji je izazvala buru oduљevljenja. Tako i treba, izgovarali su milioni građana. Najsrećniji i najoduљevljeniji su oni koji ovaj haљki sud smatraju nelegitimnim i antisrpskim, a njegove odluke nasilnim, politikantskim.

Kada je glavni tuћilac Luiz Arbur optuћila hrvatskog predsednika Franju Tuđmana, po optuћnici broj 92, moji sugrađani su aplaudirali takvoj odluci. Ali, kada je gospođa Arbur podigla optuћnicu protiv Ћeljka Raћnatovića Arkana, Slobodana Miloљevića i drugih srpskih funkcionera, uglas je srpska javnost to ocenila kao zaveru protiv srpskog naroda.

Haљki tribunal mi liči na odeljenje za pisanje istorije neke naučne ustanove. Pokuљavajući da uspostavi ravnoteћu u kaћnjavanju odgovornih za ratne zločine, glavni tuћilac optuћila je predsednika Hrvatske Tuđmana, srpskog predsednika Miloљevića, a na optuћnici bi se naљao i bosanski predsednik Izetbegović, koga je od optuћnice spasilo njegovo upokojenje.

Navijali smo kada je tuћilac Karla del Ponte traћila od hrvatske vlade, vadeći joj duљu, da u Hag isporuči ostarelog i na smrt bolesnog načelnika Glavnog stoћera Hrvatske vojske Janka Bobetka. Pozdravili smo i njenu odluku da izda nalog za hapљenje generala Sefera Halilovića, načelnika Glavnog љtaba bosanske vojske, a potom i njegovog naslednika Rasima Delića. Aplauzima smo pozdravili presudu Tihomiru Blaљkiću, glavnom zapovedniku Hrvatskog veća obrane.

Iz petnih ћila smo pljuvali po tuћiocu kada su ljudi istih drћavnih i vojnih funkcija iz Srbije stavljani na optuћnice i kada je traћeno njihovo izručenje. Za većinu Srba iz Bosne i Srbije Radovan Karadћić je heroj, Ratko Mladić je najveći patriota i vojskovođa, Slobodan Miloљević je najveći sin naљih naroda i narodnosti.

Sticajem okolnosti bio sam u Hagu, poznatim povodom. Odmah da kaћem - nisam bio ni najmanje impresioniran. Zapravo, impresionirala me je ta maљinerija istraћivača, za koju je sve to običan biznis. Sve je na visokom nivo, od smeљtajnih uslova za optuћene, do visokih plata sluћbenika, istraћivača, tuћilaca. Odeljenje za ћrtve i svedoke se trudi da velikim novcem doљljacima iz bivљe Jugoslavije, koje inače smatraju poludivljacima, boravak u Hagu učini podnoљljivijim. Sve je to jedna velika feљta, od koje milioni unesrećenih ratovanjem u bivљoj Jugoslaviji, neće imati skoro nikakvu satisfakciju. Krvnici, ubice dece ћena, silovatelji i pljačkaљi, naћalost, daleko su od interesovanja islednika. Pred sudska veća uglavnom dovode one, kojima je teљko dokazati da su nekog ubili. Ta selektivna pravda ћrtvama niљta ne znači.

Ipak, ako se radujemo љto naљi neprijatelji iz minulih ratova moraju u Hag, onda moramo da i naљe sunarodnike i drћavljane љaljemo bez oklevanja u Љeveningen.

--------------------------------------------------------------------------------

Bez jataka
Milovan Brkić
U američkoj saveznoj drћavi Oregon srpski oligarsi su, posredstvom rusko-srpske Veksim banke, kupili ogromne posede i grade svoj budući grad. Aleksandar Vlahović, Ћarko Zečević, Danko Đunić, Milan Beko i mnogobrojni pljačkaљi drћavne imovine nameravaju da stotine opljačkanih miliona dolara mirno krckaju kod Ujka Sema.

Američka vlada, namerna da otkaћe gostoprimstvo pljačkaљima iz nerazvijenih drћava, u saradnji sa drћavnim organima Rusije, formirala je specijalizovane sluћbe koje nadziru parajlije koji sa opljačkanim novcem dolaze na njenu teritoriju. Svaki Amerikanac zazire od poreznika viљe od side, i po tom pitanju - legalnosti stečenog novca - svi su pred poreskim vlastima jednako i jednako sumnjivi. Baљkarenje i perverzije onih koji pristiћu u Ameriku sa stotinama miliona opljačkanih para, preti i unutraљnjoj bezbednosti zemlje.

Specijalizovane vladine agencije raspolaћu preciznim podacima o stanju na bankovnim računima useljenika, kretanju i poreklu njihovog novca, nekretnina.

Kada se lopovi svih boja nađu u Americi, misleći da su izbegli od gladnih sugrađana koje su opeljeљili, i daleko od organa gonjenja svojih matičnih zemalja, sada ih dočekuju američke sluћbe. Opljačane pare su uvek opasnost, jer ih njihovi vlasnici mogu uloћiti isključivo u mutne poslove, i tako oљtetiti drћavni budћet, izazvati potrese.

Prvi љok su doћiveli ruski tajkuni, koji su, uvereni da će njihove milijarde dolara otetih od ruske drћave, omogućiti im da oberučke budu prihvaćeni od Ujka Sema, počeli da javno traћe zaљtitu od predsednika Buљa, pod izgovorom da su im ugroћena ljudska prava, pravo na biznis i ličnu imovinu. Molba Ruskog tajkuna Hodorkovskog upućena predsedniku Buљu da utiče na ruske vlasti da ga puste iz pritvora, u kome se naљao pod optuћbom da je proneverio milijarde dolara, ostala je bez odgovora. Danas gospodin Hodorkovski iz zatvora piљe predsedniku Putinu pokajnička pisma, i moli za oproљtaj. Interpol traga za Aleksandrom Gusinskim, i na njihovoj je poternici. Borisa Berezovskog takođe traћi policija celog sveta, ne sme da kroči izvan tla Velike Britanije.

Srpska pljačkaљka banda sa svojim stotinama miliona dolara i evra na računima po of љor bankama malih drћavica sve je nesigurnija, jer je u kompjuterima moćnih sluћbi, koja se sprema da ih lovi kao miљeve. I mafije u tim zemljama tragaju za naљim parajlijama, da im za veliku nadokandu “pruћe zaљtitu”. A pruћaće im tu zaљtitu, sve dok im ne uzmu i poslednju paru, a potom poљalju na dno mora, ili neko smetliљte.

Srpski oligarsi postali su svesni da u belom svetu viљe nisu sigurni, i zato se grozničavo trude da ostanu u vrhovima srpske vlasti, ili dovoljno njoj blizu, da zaљtite svoj imetak. Ali, jataka je i u Srbiji sve manje.

--------------------------------------------------------------------------------

Љta nam uradi, Mirosinka?
Milovan Brkić
Kao predљkolsko dete čuvao sam u planini ovce. Obično s proleća, ogladneli vukovi kidisali bi na stado. Deda je nosio tojagu i vuk bi ranio i okrvavio samo najbliћu ovcu. Zbog dedine tojage i naљeg psa, vuk ovcu ne bi mogao da odvuče do љume i njegovi oљtri zubi samo bi otkinuli delić tela. Sve ovce bi beћale kao sumanute od vuka, u suprotnom pravcu, samo je ranjena beћala prema љumi - zajedno sa vukom. Ovčiji mentalitet tera je da ide za svojim ubicom, da je pojede u nekom љumarku, daleko od svake zaљtite.

Ovčija psihologija, naћalost, zarazila je i moje sugrađane.

Kada je kopile Mirosinke Dinkić posle oktobarske pobune ustoličeno za guvernera Narodne banke Jugoslavije, u dubokoj tajnosti je spremalo potpuno satiranje srpskog bankarskog sistema. Ukinulo je banke, utirući put da i onako siromaљnu privredu opljačkaju strane banke, koje je njegova kamarila uvela na mala vrata, bez kapitala. U zgradu centralne banke Mlađan Dinkić je doveo sluћbenike stranih banaka i ekspozitura. Osnovao je Nacionalnu љtedionicu, u kojoj drћava ima samo mali deo akcija, mada je zaloћila stotine objekata, a Mirosinkin sin je uzeo za sebe najveći deo akcija bez uloћene pare.

Kada su krajem decembra 2003. godine odrћani parlamentarni izbori, nisam mogao ni da zamislim da će bilo koji normalan građanin glasati za razbojničko-pljačkaљku druћinu koja je sebe nazvala G 17 plus. Ovaj zajebantski naziv jasno pokazuje da 17 ljudi ima svoj satanistički plan. I to pozitivan.

Nakon ulaska u srpsku vladu, Mirosinkin sinak u љizofrenim nastupima, punim mrћnje prema svemu љto je srpsko, zbog električara kojeg je uhvatio na svojoj ћeni, pljačka i satire sve љto mu pod ruku dođe. Guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelaљić, Hrvat sa drћavljanstvom Nemačke i Mađarske, sistematski uniљtava finansijski sistem. Zabranjuje banke, osiguravajuća druљtva. Njegov rođeni brat, drћavljanin Mađarske, zaposlen u OTP banci iz Budimpeљte, ima na svom stolu spisak celokupne vojne imovine, koju mu je dostavio ministar odbrane Prvoslav Davinić, takođe član ove satanističke partije Mirosinkinog naslednika. Nije teљko ni pretpostaviti da će Jelaљićev brat otkupiti Vojvođansku banku za malo para, a time skoro i teritoriju Vojvodine, sva vojna gazdinstva, odmaraliљta, poligone...

Pre tri meseca guverner Jelaљić zabranio je rad jedne privatne banke, jer su odbili da mu daju mito, koje je traћio u dva maha. Oba razgovora su snimljena, jer su tu banku, nekoliko dana ranije, kupili izraelski biznismeni. Skandal će preći granice Srbije, a transkript tog razgovora objavljujemo u narednom broju.

Da li i premijer Koљtunica ima psihologiju ranjene ovce, koja trči za vukom, koji očigledno namerava da je pojede. Sa bandom iz Gej 17 plus, Koљtuničina vlada, a i mi sa njima, zavrљićemo u љumarku, u kandћama Mirosinkinog sina.

--------------------------------------------------------------------------------

Begunci se oglasili

Milovan Brkić

Uћasnula me vest da su Srbi iz Krajine saopљtili da su osnovali vladu u izbegliљtvu Republike Srpske Krajine. Poљle su mi suze na oči.

Zbog ovih nerazumnih ljudi viљe puta sam plakao. Prvo kada je bratija na čelu sa Milanom Babićem, Milanom Martićem i drugim baљibozlukom, smatrajući sebe značajnim ljudima, odbijala svako razumno reљenje koje im je nudila međunarodna zajednica. Ovi skotovi su izigravali male bogove, okruћeni telohraniteljima, mladim devojkama koje su im podvođene, dћepova punih deviza, pokazivali su svetskim liderima srednji prst i nehajno govorili - ko ih jebe.

Po drugi put sam zaplakao kao malo dete kada sam gledao kolone namučenih staraca, ћena i dece kako tumaraju drumovima Srbije, očajni, iznemogli, sa strahom u očima za svoje najbliћe rasute po drumovima Republike Srpske, Srbije. I one koji nisu uspeli da uteknu iz Krajine. Drћavna televizija, Socijalistička partija Srbije i njeni koalicioni partneri bili su u stanju redovnom, kao da se nije desilo niљta. Pala je Krajina, pa Boћe moj! Martić, Babić i drugi kurvini sinovi utekli su ranije, sa imovinom, parama, nameљtajem.

Krajinski Srbi su, zahvaljujući svojim liderima i ludacima iz Beograda, za jednu noć ostali bez igde ičega. Izgubili su rat bez ispaljenog metka, beћali su kao poslednje fukare. Silni borci i kojekakve knindћe, koji su se љepurili Beogradom preteći opoziciji i tukući pobunjenike protiv Miloљevićeve tiranije, kao male kuce su podvili rep i beћali glavom bez obzira. Iskreno sam plakao i ozbiljno razmiљljao da se ubijem. Tu nesreću, koju sam usamljeno godinama pre toga najavljivao da će nas snaći, ipak, kao čovek, nisam mogao da podnesem.

- Nemoj da plačeљ, tek nas čekaju nesreće, veće od ove - teљila me je majka.

Vlada Vojislava Koљtunice, i sam premijer, opčinjena osećanjem sopstvenog značaja, dopuљta da nam gomila nerazumnih bitangi, koje ne ћele da se vrate u svoje domove, ili se plaљe smrada koji su iza sebe ostavili, danas u Beogradu osnivaju izbegličku vladu. Hrvatska grabi ka Evropi, i pod teretom tih obaveza, Srbi se danas ipak nekako vraćaju u Hrvatsku, u svoje domove. Nije im lako, uostalom i mnogim Hrvatima je danas teљko da ћive pod teretom siromaљtva. Izbeglička vlada pruћiće alibi divljim sinovima Hrvatske drћave da nasrću na Srbe koji su se vratili i da onima koji zanavljaju svoje domove zagorčaju ћivot .

Tipove, koji su uљli u tu izbegličku vladu, a koji u Srbiji danas imaju srpsko drћavljanstvo, stanove, posao, treba odmah uhapsiti, otkazati im gostoprimstvo i predati Hrvatskoj, da tamo diћu bune.

Srbija je na izdisaju. Bitange koje su danas osnovale izbegličku vladu treba pokazati srpskim građanima, pokazati njihovu imovinu i biografije i - naloћiti im da pod hitno napuste drћavu.

--------------------------------------------------------------------------------

Da Jude pozelene od besa a ne od dolara

Milovan Brkić

Uvek me podiđu ћmarci kad prođem pored zgrade Američke ambasade. Opkoljena jakim policijskim snagama, zidovima i zaљtićena elektronskom opremom za nadzor, pruћa sliku ratnog stanja. Tako je u svakoj zemlji u kojoj Ameri imaju diplomatsko predstavniљtvo.

Milijarde ljudi na planeti sanja američki san i Sjedinjene Drћave su za njih obećana zemlja. Ali, istovremeno stotine miliona ljudi, svih boja i nacija, iz dna duљe mrzi one koji u ovoj zemlji ћive, i satrli bi ih.

Dok na unutraљnjem planu američka demokratija osvaja sve viљe standarde u ličnim slobodama i pravima građana, na spoljnom se Amerika predstavlja kao opasna banda koja pokazuje da je čovek najveća i najkrvoločnija ћivotinja.

Američki predsednik Dћordћ Buљ izvukao je pouku iz greљaka američke spoljne politike, koja je Ujka Sema gurala da u svakoj čorbi bude mirođija. Slojevita američka politika, sa centrima moći koji formiraju i drћavnu spoljnu politiku, uključuje i stavove mnogobrojnih sluћbi bezbednosti, koje, svaka pojedinačno, utiče na konačnu odluku predsednika u poslovima izvan drћavnih granica.

U stotini zemalja sveta, koje se ne mogu smatrati demokratskim druљtvima sa stabilnim demokratskim institucijama, Sjedinjene Drћave kontaktiraju sa opoziciono nastrojenim građanima. Sva pravna, kulturna, verska, politička i duga pitanja, američke institucije u tim zemljama reљavaju novcem, kako iz drћavnog, tako i budћeta svojih sluћbi. ^esto se to čini i sa iskrenom namerom da se demokratije pomognu u svom razvoju. Ali, odsustvo realnog pristupa dovodi do toga da se u siromaљnim, zemljama u tranziciji i zemljama pod diktaturom, angaћuju građani kojima se pune dћepovi, i koji uvek i svuda po svetu, na sva usta blate sopstveni narod, distancirajući se tako od miliona svojih sunarodnika. I naљ slučaj je takav. Kao demokrate se pojavljuju razne Sonje Biserko, Verani Matići i druћine, koje nas sve odreda predstavljaju kao divljake, kanibale, koji ne peru noge, kojima smrdi iz usta. Busajući se patronatom od Ujka Sema, oni tako na sebe navlače bes miliona i milijardi ljudi.

Odluka predsednika Buљa da sve obaveљtajne i bezbednosne sluћbe imaju koordinaciju, i da se ubuduće u svetu obaveљtajnim poslom bave samo profesionalci, učiniće Ameriku zemljom koja će, ako ћeli, pomagati u stotini zemalja, jer je i to njena obaveza kao najbogatije i najcivilizovanije zemlje. Stvaraće institucije demokratskog druљtva, a ne afirmisati nacionalne Jude, koji pod firmom boraca za ljudska prava uzimaju stotine hiljada zelenih novčanica, navlačeći tako bes siromaљnih sunarodnika, koje te Jude javno pljuju i tretiraju kao stoku. Najava drћavnog sekretara Kondolize Rajs da njena vlada ubuduće po svetu neće finansirati kvazi borce za demokratiju i da viљe neće pruћati utočiљte pljačkaљima, koji opljačkaju sopstveni narod a onda u obećanoj zemlji nastave da troљe svoje novce, učiniće da američke ambasade, kao i do pre desetak godina, budu statusni simboli demokratije i ljudske nade.

--------------------------------------------------------------------------------

Koliko koљta milost

Milovan Brkić

Miki frizer iz Lebana ima rđavu narav za sredinu u kojoj ћivi. Ne ume da se pokrije uљima, da radi i ćuti. U ovoj maloj varoљi svi idu pognute glave. U Lebanu su joљ uvek na vlasti komunisti.

Bundћiju Mikija je Opљtinski sud u Leskovcu osudio na 45 dana zatvora љto je uvredio jednog komunističkog drmatora iz Lebana, koji u tamoљnjem sudu rasprodaje pravdu.

Osuđujuću presudu potvrdio je i viљi, Okruћni sud u Leskovcu i Mikijeva frizerska radnja biće zatvorena dok on u robijaљnici ne okaje grehe, dok se ne popravi i nauči da ćuti i trpi.

Koristeći se ustavnim pravom, g. Miodrag Radosavljević je presavio papir i po prvi put u svom ћivotu napisao reč ''molba''. A molio je nikog drugog do gospodina Borisa Tadića, predsednika Republike Srbije, da mu u skladu sa ustavnim ovlaљćenjem, oprosti zatvorsku kaznu. Učinio je to ne zbog straha od zatvora, već da se lokalni moćnici u Lebanu joљ viљe ne osile, a njegovi sugrađani joљ viљe ne povuku u sebe i počnu da vode računa љta će pred predstavnicima vlasti da proљaputaju.

Pokuљao sam da pomognem gospodinu Radosavljeviću. Skoro trideset godina poznajem predsednika Tadića. U mladosti smo bili u istom taboru bundћija. Jedan od njegovih savetnika obećao mi je da će učiniti sve da frizer bude pomilovan, ako već naљe pravosuđe snagu dokazuje na kaћnjavanju ''uvredljivih reči''.

I, Miki je imao sreću da se u Lebanu, prilikom posete predsednika Tadića Kosovu, sretne sa njim. Razgovarali su desetak minuta. Predsednik je upoznat sa slučajem frizera i dao je reč da će se za njega zaloћiti.

Dva dana kasnije, predsednik Tadić je odbio molbu gospodina Radosavljevića za pomilovanje - kao neosnovanu. Potpisao je ukaz da se drugih 20 osuđenika pusti na slobodu, ili da im se ublaћi kazna. Ubice, pljačkaљi i teљki prestupnici imali su jače adute. Za njih su intervenisale nevladine organizacije, prijatelji, lokalni odbori predsednikove stranke, prijatelji, biznismeni. A za Mikija - samo ja.

U opљtem posrtanju Srbije, danas se najviљe kaћnjavaju izgovorene, a često i neizgovorene reči. Opaki pljačkaљi lako, po skraćenom postupku dobijaju sporove pred sudom, jer im policija, svojim ćutanjem, pruћa alibi časnih i poљtenih građana.

U opљtoj rasprodaji svega i svačega, danas je i milost predsednika republike vrlo skupa. Oni koji nemaju novca ne treba da se koriste ustavnim pravom i da traћe pomilovanje. Od Borisa Tadića milost neće dobiti. Nema on vremena da se bavi pravdom. On ima svoju misiju - da o naљem troљku proputuje svetom, uz fanfare i po crvenom tepihu, i da preostali deo svog ћivota posveti samo sebi.

Ni sida baљ ne ume da zaobiđe one koji vole da uћivaju. Ni ona nema milosti.

--------------------------------------------------------------------------------

UBITI PTICE RUGALICE
Milovan Brkić
Pre mesec dana poslao sam ministru finansija gospodinu Mlađanu Dinkiću pravnosnaћnu presudu, kojom sam dobio spor protiv Republike Srbije. Učtivo sam zamolio ministra da navedeni iznos plati. Znao sam da ću pisati uzalud, hteo sam da dobijem i potvrdu. Ministar me nije udostojio odgovora. On nikom ne odgovara, nikom ne polaћe račune. Ako, iz čista hira, napiљete pismo predsedniku Buљu, odgovoriće vam za nedelju dana. Ministri srpske vlade nemaju taj osećaj odgovornosti. U njihovim kabinetima sede desetine saradnika i saradnica, ali vam nikada neće napisati pismo, neće vas telefonom obavestiti.

Ekipa novinara naљeg lista intenzivno istraћuje poslovanje i kobni učinak vrha političke grupacije koja sebe zove G 17 plus. Svakog dana saznajem љokantne podatke o pljačkaљkim i gangsterskim akcijama potpredsednika vlade g. Miroljuba Labusa, ministra Dinkića i guvernera Radovana Jelaљića.

U kontaktu sa njihovim okruћenjem i ljudima koji po sluћbenoj duћnosti prate njihove pljačkaљke poduhvate, količinu zla i mrћnju koju ispoljavaju sin Mirosinke Dinkić i mađarski Srbin Radovan Jeleљić, saznajemo i za njihov pakleni plan, da osim potpunog pustoљenja Srbije, porobe i Vojvodinu, i otkupe teritoriju, ljude. Guverner Jelaљić, inače nemački drћavljanin, nekadaљnji niћi sluћbenik Bundes banke, namerava da Vojvođansku banku proda svom bratu, drћavljaninu Mađarske. Poverioci iz tzv. pariskog i londonskog kluba otpisali su dugovanja Vojvođanskoj banci u iznosima od po 40 odsto. U unutraљnjem dugovanju ova banka ima hipoteke na imovinu skoro svih preduzeća u Vojvodini. Banka te dugove svojim duћnicima nije otpisala i guvernerov brat će, kada za male pare kupi banku, moći da pokrajinu otcepi, ili potpuno uguљi.

Kada guverner Jelaљić razgovara sa svojom kućnom pomoćnicom u Nemačkoj, redovno joj se poћali kako mu je teљko da radi sa srpskom stokom. Mi smo za njega, za Dinkića i g. Labusa, obična stoka, koju treba zgaziti. Kada zavrљimo za nekoliko dana istragu, objavićemo transkripte razgovora gospode Labusa, Dinkića i g. Jelaљića.

Sve čeљće kod mene svraćaju rezignirani i opljačkani građani, koji su bili nasilno mobilisani da ratuju po љumama i gorama naљe zemlje ponosne. Od mene traћe da ih mobiliљem, a neki su tvrdo uvereni da moraju da se ћrtvuju, da sa tipovima poput Labusa, Dinkića i Jelaљića - svedu svoje račune. Oni imaju samo jedan ovozemaljski ћivot i smatraju da se ne mogu nazvati ljudskim bićima, ako ovi tipovi ostanu nekaћnjeni. Oni će, sa svim otetim parama otići u Nemačku da se љepure, da troљe i prave bahanalije, da zadovolje svoje bolesne i zle duљe. Rugaće nam se.

U Srbiji, koja izumire u straљnim mukama siromaљtva i beznađa, sve prisutnije su parole - ubiti ptice rugalice.

--------------------------------------------------------------------------------

Zlo nikoga ne gleda u oči
Milovan Brkić
Kada sam počinjao da se bavim ovim poslom, slali su me da izveљtavam sa lica mesta. Putujući često “Bosna ekspresom”, upamtio sam lik starijeg muљkarca, koji je ulazio kod Modriče i prodavao usnuloj raji pesmarice lokalnih poeta. Ljudi bi uljudno odbijali, pravdajući se da nisu pri novcu, da su siti svoje sirotinje. Prodavac je nehajno odmahivao rukom i odgovarao im stihovima: “Ko je siroma, jebi ga oma, jebi ga oma, ko je siroma!”

Ћiveti kao siromah i prokuћen - đavolski je teљko. Sirotinji i gaće same padaju.

Srbija je danas osiromaљena i opustoљena. Na loљem je glasu, svi joj isporučuju svoje zahteve, ultimatume. Od Srbije se traћi da isporuči optuћene za ratne zločine, da sprovodi istrage o zločinima, da predaje dokumenta, da u njenim bezbednosnim sluћbama i ministarstvima sede strani sluћbenici. Od opustoљene drћave se traћi da se odrekne dela svoje teritorije, za svaki incident ili tragičan događaj u kome su ћrtve pripadnici druge nacionalne manjine, odmah interveniљu međunarodne institucije, teљkim osudama i optuћbama.

Ipak, najviљe poniћenja ovako unesrećenoj Srbiji donose predstavnici izvrљne vlasti. Oni su arogantni, nedodirljivi, neosetljivi za trenutak u kojem ћivimo. Oni prkose svetu i savrљeno ih ne zanima koliko će nam nevolja joљ natovariti na naљa gola leđa.

Vest da je u Horgoљu pronađena ubijena љestočlana porodica mađarske nacionalnosti, sledila je krv u meni. Prvo zbog stravičnog zločina u kojoj je nastradala jedna porodica, a drugo zbog straha da će taj događaj Srbiju ponovo dovesti na naslovne stranice medija, da će nas opet posmatrati kao divljake, ubice i zločince.

Nisam očekivao da se naciji, tim povodom, obrati predsednik Vlade Srbije. Nema te ljudske nevolje koja njega moћe da pogodi, uznemiri. Nisam očekivao da on, bez obzira da li je reč o samoubistvu, ili o zločinu koji je izvrљio pripadnik mađarske nacionalnosti, izrazi saučeљće njihovoj rodbini, predstavnicima mađarskih partija u Srbiji, da obiđe mesto događaja, porazgovara sa meљtanima, da javno zatraћi od ministra unutraљnjih poslova potpunu istragu, da pozove policijske eksperte iz Evrope, da zajedno rasvetle zločin. Zlo kojim je ispunjen predsednik srpske vlade izbija iz svakog njegovog pokreta, podmuklog pogleda, on nikog ne gleda u oči.

Ipak, očekivao sam da to učini javno potpredsednik srpske vlade g. Miroljub Labus, pa i savezni ministar Rasim Ljajić. Samo na taj način moћemo izbiti iz ruku i usta adute zluradim lobistima, koji u svetskim institucijama lobiraju protiv postojanja Srbije kao drћave.

Da srpska vlada povodom tragičnog događaja u Subotici proglasi dan ћalosti, i naљi neprijatelji bi shvatili da imaju posla sa odgovornom vladom i zrelim narodom. I počeli bi da nas zaobilaze u svojim akcijama blaćenja i pritisaka.

--------------------------------------------------------------------------------

U SLAVU PORAZA

Milovan Brkić

U osmom razredu, pred prvo polugođe, u takmičenju iz opљteg znanja proglasili su me za pobednika. Bio sam ćutljiv, neuhranjen i ophrvan siromaљtvom i borbom da preћivim. Odmah iza polugođa, nastavničko veće isključilo me je, kao љampiona znanja, iz љkole - iz bezbednosnih razloga.
Nastavnica istorije je, pred prosvetnim inspektorom, u nameri da pokaћe svoj rad, nakon љto bi postavila pitanje, traћila od mene odgovore, jer tokom љkolovanja nikada nisam dizao ruku. Nastavnica, inače smirena i tiha ћena, traћila je da joj prepričam tok ofanziva u NOB-u. Sećam se toga kao da je danas bilo, odgovorio sam da su bitke na Sutjesci, na Neretvi i ostale ofanzive - teљki porazi partizanskih jedinica. Jake nemačke snage, opremljene i naoruћane, razbijale su na buljuke gladne i slabo naoruћene jedinice, čiji su komesari beћali iz borbe brzo koliko ih noge nose. Prosvetni inspektor se smejuljio, ponekad klimnuo glavom, dok je nastavnica pokuљavala da me zaustavi, u čemu je bila ometena od inspektora. Popodne su me isključili iz љkole, a jake policijske snage pretresle su moju kuću. Od hapљenja je moju nepismenu majku spasla spomenica mog strica, koji je, kao dečak, učestvovao u tim borbama.
Od Kosovskog boja, u kome smo potučeni do nogu, i desetkovani, sve teљke poraze mi smo slavili kao pobede, kao crveno slovo u kalendaru. U Prvom svetskom ratu izgubili smo trećinu radno sposobnog stanovniљtva, a vojska nam je pobegla sa fronta i desetkovana u beћanju preko Albanije. Ipak, Paљićevu vladu, koja nas je u rat uvukla, slavimo kao hrabru, junačku, mada nas je, kao naciju, u crno zavila.
Nismo u čitankama ni zabeleћili Janoљa Hunjadija, koji je na Kosovu vodio sa Turcima odlučnu bitku. Kada kaћemo “kasno Janko na Kosovo stiћe”, mislimo na njega, koga su srpske velmoћe izdale i u toj bici nisu podrћale.
Mali i siromaљni su skloni da veličaju svoj kukavičluk, svoju nemoć, ali Srbi u tome idu do kraja. I danas pričamo kako smo pruћili otpor NATO alijansi, kako smo, takoreći, bili pred pobedom. A tukli su po nama k’o po mrtvoj kobili, ubacivali nam kroz vrata i prozore “tomahavke”.
Sankcije koje su nam uvodili 1903. zbog ubistva kralja Aleksandra, ili zbog diktature 1926, a potom i poslednje koje je uveo Savet bezbednosti, pokazuje da smo nerazumni, da naљa elita nema osećaj za stvarnost, za meru svojih i nacionalnih mogućnosti.
Neće me iznenaditi ako beћanje Srba iz Krajine, proterivanje naљe vojske iz Republike Srpske i sa Kosova, za dvadeset godina uvrstimo u udћbenike kao veličanstvene pobede naљe armije i Slobodana Miloљevića. Siguran sam da će se to desiti, pod uslovom da neko od nas preћivi sadaљnjost, u kojoj se malo ko od nas moћe osećati čovekom i građaninom i pred čijim porodicama, uopљte, postoji perspektiva pukog preћivljavanja. Ko preћivi, slaviće sve naљe poraze.

--------------------------------------------------------------------------------

PRAVO DA VAM KAЋEM

Milovan Brkić

U moju kancelariju svakodnevno dolaze ljudi ћeljni pravde, sa fasciklama, spisima, molbama, ћalbama. U nameri da me uvere da su u pravu, svaki gost počinje sa: “Pravo da vam kaћem...”. Kao da sve ono љto su pre rekli nije tačno, ili je poluistina.
Frojd je formulisao teoriju omaљki, i kada naglaљavamo sagovorniku da ћelimo “pravo da mu kaћemo”, otkrivamo podsveno osećanje da smo, u osnovi, skloni da laћemo bez potrebe, i bez krajnje nuћde.
Siromaљni su skloni laganju. U početku je to potreba da se nadomesti nedostatak igračaka, novca, odeće, hrane, da se pred drugim predstaviљ u boljem svetlu. Između maљtanja i laganja postoji samo tanka nit koja ih deli.
Vraćajući se u proљlost, uhvatio sam početak kada sam i sam počeo svesno lagati. Bilo je to u srednjoj љkoli, kada sam pisao biografiju na osnovu koje se odlučivalo o mom statusu. U to vreme biografija je morala obavezno da počinje sa “potičem iz siromaљne seljačke porodice, a moji su bili aktivni saradnici narodnooslobodilačke borbe...” Mene je bilo sramota da piљem da sam puki siromah i upisivao sam da potičem iz bogate seoske porodice koja je podrћavala borbu četnika. Sećam se da me je profesorka, koja je posle rata provela 12 godina na robiji kao sekretarica Draћe Mihailovića, majčinski i zabrinuto savetovala da se prilagodim vremenu u kojem ћivim.
Na ovim prostorima laћ je način opstanka i način ћivota. Postali smo patoloљki laћovi, koji često i sami veruju u ono љto pričaju.
Prijatelj koji je nekoliko godina proveo u SAD pričao mi je kako je zaradio velike pare na iskrenosti američkih građana. On se zapoљljavao u kompanijama i svađao se sa predradnicima. Potom je traћio preko suda odљtetu, koju je dobijao, jer Amerikancima je nezamislivo da laћu. Oni bi priznavali da su ga uvredili, a on se kleo da nije započeo sukobe sa gazdama.
Kada čujem političara da govor počne rečima “iskreno govoreći...” odmah sam siguran da laћe.
Oni koji laћu nemaju osećaj odgovornosti, nikog ne poљtuju i sa takvim ljudima nije moguće poslovati, biti blizak.
Pre nekoliko godina, na poziv jednog optuћenog, svedočio sam pred Haљkim tribunalom. Grupa istraћivača postavila mi je nekoliko stotina pitanja, na koja nisam imao odgovor. Bilo mi je neprijatno. Nisam znao љta Miloљević ruča. Nikad me to nije zanimalo. Gospođa Agnes, koja je predvodila istraћivački tim, takođe je bila iznenađena. Opisala mi je da je razgovarala sa nekoliko hiljada ljudi sa prostora bivљe Jugoslavije i da je prvi put srela nekog ko nije slagao nijednu reč. Oni su znali da nemam odgovore na pitanja koja su mi postavili, ali su očekivali da ću na barem polovinu “imati љta da kaћem”.
Nije ni čudo љto smo u svetu nepouzdani poslovni partneri. Laћemo čim zinemo. Političari svuda u svetu vole da vrdaju i da obećavaju, ali ne smeju da laћu o onom љto svi mogu da provere. Naљa politička elita je gomila patoloљkih laћova. Iskreno govoreći...

--------------------------------------------------------------------------------

GRMLJAVINA

Milovan Brkić

Umirući na krstu Hristos je zavapio: “Boћe, Boћe moj, zaљto si me ostavio.” Bio je to trenutak kada su se nebo i zemlja savrљeno ujedinili.
Naљe patnje, kojima smo izloћeni poslednjih 15 godina, mogu se porediti sa mukama Isusovim.
Srpska elita povela nas je stazama bespuća. Gomila komunističkih desperadosa i bolesnika u vrhovima srpske vlasti merila je sopstvenu snagu sa svetskim centrima moći.
Milioni građana Srbije, početkom raspada Jugoslavije, suočili su se sa pretećim zlom, nemoćni da mu se suprotstave.
I bi sudbina.
Oni koji su mogli, ili imali snage, utekli su, slabiji su ostali tu gde su, da čekaju svoje raspeće.
Dolaskom na vlast DOS-a počelo je masovno veљanje na krst svih koji nisu bili u malobrojnom stroju ove hulje bezboћnika, koju je predvodio pokojni premijer Zoran Đinđić, a nastavili njegovi naslednici na partijskoj i drћavnoj funkciji. Njihovim dolaskom okupirana su javna i druљtvena preduzeća, carine, poљte banke...
Iza Đinđićeve vlade i naslednika ostao je krvavi učinak. Osam stotina hiljada radnika ostalo je bez posla, sva imovina je rasprodata, većina preduzeća uniљtena. Rasturena je vojska, policija, bezbednosne sluћbe. Prosečne penzije i plate toliko su mizerne da ne omogućavaju najvećem broju građana ni da se prehrane. Lekove ne mogu da kupe oni kojima su najpotrebniji.
Iz svetskih centara moći vlastima se upućuju ultimatumi, a vlast se nadmeno љepuri, stavljajući nas ispred kao ћrtve, otprilike govoreći - evo raje, pobijte je, baљ nas briga.
Srbija je u punom rasulu. Sindikalne centrale su podaničke, a mora se priznati skoro da su i nemoćne da bilo љta učine. Sindikalni lideri su korumpirani, podli.
Srbija nema biskupa Romera, blagog časnog oca koji bi mogao da stane na čelo kolone gladnih i ћeljnih hleba, slobode i pravde. Patrijarh srpski Pavle, љto je nezabaleћeno u istoriji crkve, blagosilja desperadose pri preuzimanju funkcija sa kojih će pljačkati nemilice. Stanje u kojem se Srbija danas nalazi viљe je nego nepodnoљljivo. Milioni ljudskih duљa u Srbiji danas plaču suzama koje samo Apostoli mogu da vide.
Srpskoj vladi patnje, beznađe i muke građana niљta ne znače. Nju to ne dotiče. Ona ide dalje. Do samog gorkog kraja, dok većina nas ne umre u mukama Isusovim.
U Srbiji se očekuje grmljavina. Verujem, i osećam u očima svih onih koje srećem, da su se oprostili od ћivota i da će doći dan kada će magarci riknuti kao lavovi. Voleo bih da doћivim taj dan, kada se fukare koje su nas zajahale u bolesnoj nameri da opljačkaju sve љto im pod ruku dođe, skrivaju po miљjim rupama, trčeći prema zgradi američke, nemačke i engleske ambasade, očekujući da će ona primiti naљe Jude. Moj pogled biće uperen prema banderama u glavnoj ulici naљih gradova, koju će okititi banda surovih pljačkaљa.
Bog uvek pogleda mučenike.

--------------------------------------------------------------------------------

Beћ'te noge, usraću vas

Milovan Brkić

Mnogi od nas izgubili su radost ћivljenja. Toliko smo se umorili beћeći od proљlosti, da je ona počela da nas prestiћe, ispred nas je. ''Smrt po mene, smrt za mene" - piљe na jednom grafitu na Julinom brdu.

Ako smo se umorili od beћanja, onda je beћanje naљ najveći neprijatelj.

Pred svakim problemom mi decenijama saginjemo glavu, skidamo kape i ko poslednje fukare beћimo ispred nevolje. Klonimo se belaja i ne izlazimo na ulice kada ubijaju novinare. ]utke podnosimo svako poskupljenje, svako masovno otpuљtanje. Sleћemo ramenima, kao da je to meminovno. Skidamo gaće pred direktorima, gazdama kod kojih radimo za mizerne pare. Izgubili smo svako osećanje dostojanstva.

Kada vlasti organizuju svetkovine, desetine hiljada mladića i devojaka dolazi da slavi. Kliču, urliču, svetkuju, jer vlast to odobrava.

Sindikalne centrale u Beogradu viљe puta su pokuљale da organizuju generalni љtrajk. Razlozi su bili jaki, i svuda na svetu stali bi autobusi, tramvaju, bolnice, љkole. Ali mi smo stoka koja ima hrabrosti koliko i pauk muda. Pokrivamo se uљima, trčimo poput robova da odradimo љihtu, da se gospodar ne naljuti.

Danas u svetu ne postoji mizerniji narod od nas. Opozicione partije, љto je teљko zamisliti u istoriji bilo kog naroda, nisu organizovale pet godina nijedne demonstracije, nijedan miting. U eliti vlada potpuna saglasnost da treba surovo pljačkati drћavu i građane. Kakvi srpski radikali. Gomila bitangi.

Svuda u svetu, u drћavama koje su ophrvane korupcijom, opozicioni lideri juriљaju na kordone policije, predvode gladne sugrađane. Toma Nikolić priča kako propadamo. I ide da poseti Fidela Kastra. Ne pada mu na pamet da gladne, opljačkane i unezverene građane pozove pred skupљtinu. Љto da izgubi svoj poloћaj!

Spečeni narkoman Ћeljko Mitrović, sa svojom ruћučastom televizijom, prvo nas je opismenjavao pesmama tipa "po љumama i gorama naљe zemlje ponosne'', onda je počeo da sluћi krimosima poput Đinđića, Vesića, Jovanovića. Njegova televizija predstavlja nas kao stoku, kao maloumne i poludivlje ljude. Milione dolara ovaj narkoman uzima uniљtavajući nekaћnjeno javni moral.

Kada u prerijama naiđe oluja, krave podignu rep i počnu da beћe. Mnoge u tom beћanju nastradaju. Da samo stanu i "pregrme" oluju, sve bi preћivele. Divlje ћivotinje se ponaљaju mudrije. Kada počnu nevolje i oluja, bizoni joj krenu u susret. I svi preћive, a skrate dvostruko vreme njenog trajanja.

Ako smo već svedeni na nivo ћivotinja, mogli bismo od njih i da naučimo kako od nevolja ne treba beћati, već ih savladavati akcijom, borbom... Naљa jedina deviza je "beћ'te noge, usraću vas". Zato smo posran narod.

--------------------------------------------------------------------------------

Zločinci prolaze, ћrtve ostaju

Milovan Brkić

Kada je Taras Buljba iz Valjeva dohvatio svoju sablju, mene je ''posekla'' 4. aprila 2003. godine. U ćeliji Okruћnog zatvora proveo sam 11 dana, a potom priveden istraћnom sudiji pod optuћbom da sam oklevetao Duљana Mihajlovića.

U vladi Srbije, dok je trajalo vanredno stanje, nestatusni činovnik Vladimir Beba Popović saopљtavao je ko je od uhapљenih kriv i pod kojom optuћbom je zatvoren. Cela Srbija je stenjala pod čizmom Mihajlovića i njegovih pandura. Joљ viљe se plaљila brifinga na kojima je g. Popović optuћivao za neverovatne zavere generale, političare, novinare, biznismene. Hiljade uhapљenih predstavljeni su kao grozne ubice, pljačkaљi, zaverenici. Nikom nije data љansa da se brani pred sudom.

Kada sam izaљao iz zatvora pokuљao sam da demantujem saopљtenje g. Popovića da sam uhapљen pod optuћbom da sam kao pripadnik klana pokojnog Spasojevića, za njihov račun i za velike pare, pisao tekstove da zatrem tragove ubicama premijera. Imao sam u ruci reљenje istraћnog sudije da sam priveden zbog sumnje da sam tekstovima u crnogorskom listu Dan oklevetao ministra policije.

Glavni urednik agencije 'Beta' odbio je da saopљti kratku vest da nisam uhapљen kao član zemunskog klana. Televizija B92 samo je saopљtila da sam puљten na slobodu, dodajući kako sam navodno potpisao izjavu da ću napustiti zemlju i otići u Rusiju.

Hiljade nevino uhapљenih izaљlo je na slobodu tek kada je Vlada Srbije, pod pritiskom iz inostranstva, ukinula vanredno stanje. Mnogi su očekivali da će se promenom vlasti i njima pruћiti љansa da dokaћu da su oklevetani. Ali...

Neustavna predsednica Nataљa Mićić, čije je odredbe naredbe o vanrednom stanju Ustavni sud Srbije proglasio neustavnim, ministar policije, te monstruozni Beba Popović i nakon odlaska Đinđićevih ministara, uvaћeni su gosti TV B92, Vremena, Danasa, Kurira... Nijedna ћrtva te pomahnitale grupe zlikovaca koja je pohapsila deset hiljada ljudi, nije mogla da se oglasi. Kamere i stranice ovih glasila strogo su rezervisane za one, koji bi zbog svojih zlodela u ''sablji'', u demokratskim druљtvima dobili doћivotne robije.

Osim љto su sačuvali sve pare i imovinu koju su opljačkali za vreme Đinđićeve vlade, postali su u očima urednika ovih glasila joљ vaћniji, značajniji. Insajderi, kako ih najavljuju. Oloљ koji uređuje TV B92 i pomenuta glasila, poput pudlica sluћi i veliča bivљe vlastodrљce, koji su zgazili Srbiju i uniљtili sve vrednosti koje su građani uspeli da sačuvaju pod Miloљevićevom strahovladom.

U Srbiji ћrtve nikada nisu rehabilitovali.

--------------------------------------------------------------------------------

Sanjao sam noćas da nas nema

Milovan Brkić

U subotu sam sanjao straљne snove. Joљ su mi te slike pred očima. Jočićevi ћandari zakrvavljenih očiju i pod punom ratnom opremom, izvrљavajući nalog Mlađana Dinkića, izvode iz srednjih љkola đake i postrojavaju ih u dvojne redove. Baљka cure, baљka mladići.

Doboљar daje na znanje: Stariji razredi muљkaraca neka krenu trčećim korakom prema kamionima. Biće transportovani za Australiju, da rade u rudnicima ћive. Vlada ih je prodala, da popuni budћet, kako bi isplatila narodne poslanike i troљkove kabineta predsednika Republike. Devojke iz starijih razreda neka uđu u autobuse radi odlaska u nordijske zemlje, za rad u kućama, bolnicama i farmama. Treća prozvana grupa imala je viљe sreće i upućuje se u zavode za transfuziju, radi davanja krvi, koja će biti prodata u inostranstvu.

Srpske vlade u poslednje četiri godine rasprodale su svu pokretnu i nepokretnu imovinu. Milioni trudbenika izgubili su posao. Sela su opustoљena, njive nepoorane, љume posečene i zapuљtene. Ministar zdravlja uvezao je opremu za deponovanje dva miliona jedinica krvi, mada Srbiji treba tek deseti deo. Ostatak će ministar prodati. Da bi preћiveli svakodnevne udare i namete divljih sinova svog naroda, prinuđeni smo da zakidamo od usta, na odeći, na piću...

San me je uplaљio. Kada uskoro premijer Koљtunica u pola glasa saopљti da je 500 tajkuna postalo vlasnik cele Srbije i kada se on prekrsti i pozove nas da pokorno sluћimo gospodarima, na naљe ћivote biće stavljena tačka. Banditi poput Bogoljuba Karića, Krmivoja iz Surčina, Miodraga Kostića, Zekstre i njima sličnih tajkuna, moći će da raspolaћu naљim ћivotima. Majke će ih moliti da uzmu njihovu ćerku, samo da udele stotku, da od nje preћive naredna tri dana.

Љta će se desiti ako ovi obesni ljudi počnu da nas mlate po ulicama, da uteruju strah, red i disciplinu među nama gladnima i ubogima. Od koga da traћimo zaљtitu? Od Koљtuničinih pandura, sudija koje postavlja njegov ministar pravde?

Danas Bogoljub Karić, Dragan Đurić, Ћarko Zečević, Miodrag Kostić... mogu da ubiju, prebiju koga hoće, potpuno nekaћnjeno. Filip Cepter ima pravnog savetnika, čiji muћ je Koљtuničin savetnik. E, pa sad neka neko kaћe da je g. Cepter nepoљten!

Vojislav Koљtunica i njegova vlada relativizovali su sve vrednosti i ћivot svojih građana učinili potpuno bezvrednim. Oni koji sebe joљ smatraju ћivim, imaju osećaj krivice љto su joљ na ovom svetu, kao teret Koљtuničinom kabinetu, koji ne moћe da popravi statistiku o svom ''velikom'' učinku. Doљli smo sa njima do samog gorkog kraja.

--------------------------------------------------------------------------------

Za љaku akademskih dolara
Milovan Brkić
Posle Brionskog plenuma na kome je doneta odluka o smeni Aleksandra Rankovića, Josip Broz je u loviљtu Morović kod Љida odrћao konsultacije sa najbliћim prijateljima, koji nisu bili u vrhovima partijske vlasti, ali do čijeg je miљljenja drћao. Brozu je tom prilikom oљtro prigovorio Stevo Krajačić, stari agent Kominterne. U beleљkama sa tog sastanka navode se njegove reči: „Stari, ti si bedak. Brijunski plenum ti nije bio potreban. Srbi imaju loљe političare, potkupljivu inteligenciju i nesloћan narod, i nije ti bio potreban plenum da smeniљ Leku“.

Krajačićeve reči pogađaju kao maljem. Istinite su.

Srpski političari su kroz istoriju pokazivali svoju primitivnost, uskogrudost, odsustvo svake inventivnosti i sposobnosti da gledaju unapred, i da nacionalne interese stave iznad interesa svojih ћena, ljubavnica i razuzdane dece.

Prvi svetski rat smo poveli zbog bandita poput Nikole Paљića i izgubili polovinu stanovniљtva u sudaru sa najjačom imperijom. Zbog političara smo napadnuti bez razloga i u Drugom svetskom ratu, izgubili drћavu, stanovniљtvo...

Ovih dana Bogoljub Karić nam demonstrira svoju snagu. U njegovu partiju učlanilo se pedeset akademika iz SANU!

I gospodin Karić je akademik. Prepisni je član kijevske akademije. Ovaj belosvetski hohљtapler, koji ni pismo majci ne ume da sroči, opljačkao je Srbiju do gole koћe, deleći plen sa Mirjanom Marković. I mala deca danas znaju ko je Bogoljub.

Najavljujući da će sa svojom partijom preporoditi Srbiju, Bogoljub očekuje da bude i premijer. Njemu je zabranjen ulazak u SAD, u Rusiju ne sme da kroči od mafije kojoj se zamerio, varajući sebi slične biznismene. Zar takvog premijera ћeli 50 članova srpske akademije nauka?

Srpski akademici imaju brojne privilegije. I počasti. Srpska akademija je jedan od značajnih stubova srpskog druљtva. Nije ni čudo љto se to druљtvo stalno uruљava, kada su članovi te akademije pustahije koje svoju pamet, znanje i čast prodaju za љaku dolara.

Akademik Matija Bećković, nekadaљnji kradljivac kiљnih mantila, za svoje stihove koje piљe na plemenskom jeziku, dobio je sve komunističke knjiћevne i drћavne nagrade. Onda je Miloљevićev dolazak predstavio kao Boћje proviđenje, a Koљtunicin dolazak kao Bogojavljenje. Gospdin Matija je tipičan srpski intelektualac - podmukao, unizan, potkupljiv, kukavica, prevrtljiv.

Ako najumniji predstavnici srpske drћave za svog političkog saveznika biraju Bogoljuba, koji sa svim svojim bogatstvom ne sme da kroči u dve prestonice u kojima se odlučuje o sudbini sveta, onda bi rad te akademije koja se zove SANU trebalo zabraniti, i motkama taj oloљ isterati na ulicu iz prostranih kabineta, iz kojih љire svoj akademski smrad, od kojeg se guљi celo druљtvo.

Zar sa ovakvom elitom imamo budućnost?

--------------------------------------------------------------------------------

Ljudska dela pustiti pred ljude
Milovan Brkić

Kada je g. Koљtunica izabran za premijera, bio sam nameran da mu se obratim i zamolim ga za uslugu. Tvrdo sam verovao da će mojoj molbi izaći u susret. Hteo sam da od predsednika traћim da se iz zatvorskog kruga u Zabeli, o mom troљku, prenesu posmrtni ostaci srpskog prosvetitelja Vase Pelagića.

U dugoj istoriji Srbije svaki građanin koji je iskako iz krda istomiљljenika, prikraćivan je za glavu ili zatvaran u ludnicu ili apsanu. Od Branislava Nuљića, pesnika Vojislava Ilića Mlađeg, pa do moralno-politički nepodobnih pesnika Dragoljuba Ignjatovića i Gojka \oga, u Srbiji su u lance okivani oni koji nisu hteli da veličaju vlast, pljačku, otimačinu. Spasli su se samo oni koji su iz Srbije utekli.

O svom naumu da se obratim g. Koљtunici obavestio sam druga koji je pobegao u Kanadu. Njega je iznenadio moj predlog. Molio me je da to ne činim, jer mi predsednik Koљtunica neće ni odgovoriti. U Srbiji, u njenoj istoriji, niko ko je nevin osuđen nije rehabilitovan, barem ne za svoga ћivota, niti je sa njega sluћbeno skunuta anatema. Od premijera ne treba niљta da očekujem, jer takvu odluku mogu da donesu samo visokomoralni ljudi, koji se ravnaju prema večnim vrednostima.

G. Koљtunica nije odgovorio na moje pismo.

Preuzimajući duћnost prvog љefa partije i drћave, Mihail Gorbačov je doneo dekret da se u SSSR-u od strane izvrљne vlasti rehabilituju svi nevino optuћeni, zatvoreni, mučeni i streljani. Gorbačov je bio uveren da se od Tome Akvinskog (nevernog Tome), od ruskih monaha, vladika, pesnika, inћenjera, filozofa, svi moraju proglasiti nevinim i pustiti njihova dela, ideje i reči pred građane da ih oni ocenjuju.

Ova Gorbačovljeva istorijska odluka omogućila je da Rusija postane snaћna, moderna drћava.

U Srbiji i danas ista grupa ljudi, raspoređena u pozicione ili opozicione stranke, promoviљe preko skupљtinske govornice, radio i TV emisija i preko novina, svoje stavove, uspostavlja javni moral i odlučuje o sudbini drћave i druљtva. Niko ko ne pripada toj grupi ne moћe da iznese svoj stav čak ni na RTV B 92, Danasu, a o drugim medijima da i ne govorim. To straљno okivanje srpske misli i duha, odsustvo svake ћelje da se stvori i poљtuje kulturna, naučna i sportska elita, da se od nje uči, i da ona promoviљe nove vrednosti srpskog druљtva, vratilo je Srbiju u mlađe kameno doba. Priučeni dizajneri, mehaničari i tehničari, skoro svakodnevno, u najgledanijim emisijama govore o pravnim i ustavnim pitanjima, o ekonomskim reformama, jer su funkcioneri parlamentarnih stranaka. Profesori univerziteta i misleći ljudi pakuju kofere i beћe u beli svet od tih prostaka i ludaka koji nas vode u pakao.

--------------------------------------------------------------------------------

Slepi vođa
Milovan Brkić
U Domu garde na Topčideru premijer Koљtunica je organizovao večeru za poslovne ljude koji su dali priloge u Fond za Kosovo.

Ovaj sramni događaj prenosile su sve srpske TV stanice, a lopovi svih boja, koji su opljačkali Srbiju, љepurili su se i pridikovali kako će oni, eto, skromnim prilozima od po hiljadu eura, spasiti Kosovo, koje je, i sluћbeno, deo Republike Srbije.

Da je samo jednog od prisutnih predao pravosudnim organima, premijer Koљtunica je mogao u budћet Republike Srbije uterati milijardu eura. Tim parama Srbija bi svakom Srbinu, ili prognanom sa svog ognjiљta, ili onom koji sada ћivi na Kosovu u čatrljama ili љatorima, mogla omogućiti ћivot dostojan čoveka.

Premijer Koљtunica voli da prlja podanike. Otuda je i sve teatralno u njegovom autističnom ћivotu. Poznajem barem dvadeset imućnijih ljudi koji bi dali dvostruko viљe od gomile prisutnih lopova, samo da se slikaju na televiziji sa drћavnim rukovodiocima. Nacionalni interesi se ne brane prosjačenjem. Pljačkaљka druћina Mlađana Dinkića samo od jedne rasprodaje javnih preduzeća i resursa mogla bi odvojiti dovoljno novca da Srbija ozbiljno radi u korist svojih kosovskih građana.

Mračna i morbidna proљlost srpskog premijera, koji prevrće očima i meљa kao stanična kurva, gasi nam svaku nadu da će Srbija makar stati na ivici ambisa.

Od čoveka čija biografija je mutna ko mutna Morača, nemamo љta očekivati. Kada je primio duћnost predsednika SRJ, gospodin Koљtunica se pred generalom Pavkovićem, Radomirom Markovićm i drugim Miloљevićevim desperadosima ponaљao kao devojčica. General ga je tapљao po ramenu - „\e si Vojo, đe si mladiću, baљ si neљto danas lijep“.

Gajili smo nadu, da ako je već mutav, neobaveљten, setan, snishodljiv pred moćnim parajlijama, g. Koљtunica makar nije pohlepan na novac. I tu smo bili u zabludi. Uzimao je i on i kapom i љakom.

Jednu od najstraљnijih pljački u istoriji jednog naroda, premijer Koљtunica je pokrio svojim varaličkim obećanjem kako će on uvesti pravnu drћavu. I onda im okrenuo svoje dupe.

Takvo zločinačko otimanje imovine, otpuљtanje radnika, nasilje nad zaposlenima, nebriga o bolesnima, deci, đacima, vojsci, odsustvo svake sudske zaљtite, nije upamćeno u dugoj istoriji Srbije. Srpski premijer je obećavao pravdu građanima, znajući da to nije njegov cilj. Njemu ne treba verovati. Premijer je autistična osoba, koja dolazi na posao u podne, a odlazi kada pročita љtampu i potpiљe akta. Njega treba posmatrati na pravi način. Preko optičke naprave. Kada Srbija nestane, kada uskoro milioni njenih građana odu na groblje zbog gladi, premijer će imati svoju odbranu. Moћe slobodno da se brani: „[to ste mi verovali, videli ste da sam lud!?“

--------------------------------------------------------------------------------

Sveti oci na začelju
Milovan Brkić
Boћićnu liturgiju iz Pećke patrijarљije, koju je sluћila Njegova svetost patrijarh srpski Pavle prikazala nam je i privatna televizija.
Pored vernika, koji su odlučili da ostanu i umru na Kosovu, patrijarh Pavle pričestio je i srpskog premijera Vojislava Koљtunicu.

Mene je ovaj impresivni skup ponovo podstakao na razmiљljanje o nesrećnoj ulozi svetih otaca u naљim nacionalnim porazima i katastrofama. Moram priznati, uz sve poљtovanje prema religiji kojoj pripadam, da nisam razumeo zaљto patrijarh srpski, a i svi ostali sveљtenici, svoje vernike pričeљćuju vinom koje svi piju iz iste kaљike. Nije reč o estetici, već o ћivotnoj potrebi. Ћivimo u vremenu i prostoru u kome haraju zarazne bolesti, i Srpska pravoslavna crkva ima makar toliko para da od priloga vernika odvoji stotinak dinara i kupi obične plastične kaљike za svakog pričesnika. Bog pomaћe samo razboritima. Srpski sveљtenici nisu Hristovi apostoli koji leče slepe, sakate i diћu mrtve iz groba, i siguran sam da kada iz iste kaљike primi pričest hiljadu ljudi, uvek postoji realna opasnost da se od zaraћenih dobije ћutica, sida ili neka druga teљka bolest.

U dugoj srpskoj istoriji časni oci Srpske pravoslavne crkve uglavnom su bili protiv nacionalnih interesa. Kara|or|e je pretio tadaљnjem patrijarhu da će ga obesiti zbog osude ustanika i saradnje sa Turcima.

U pobuni Srba u Hrvatskoj, treba se prisetiti poslednjeg rata, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan Pavlović prvi je utekao i poveo sve sveљtenike. Godinama su preostali Srbi u Hrvatskoj bili bez sveљtenstva i sahranjivani su od strane katoličkih sveљtenika. Slično je bilo i u Sarajevu, odakle su sveљtenici povučeni voljom vladika iz Beograda.

Vladike Srpske pravoslavne crkve blagosiljale su Miloљevića i njegove diktatore. Treba upamtiti vladike Irineja Bulovića, Amfilohija Radovića, Vasilija Kačavendu... Polovina episkopa bili su sledbenici JUL-a.

Pamtimo i kako je patrijarh Pavle ispred Terazijske česme pozivao gra|ane da se razi|u i odustanu od protesta. Po nalogu Miloљevića, pisao je pismo prestolonasledniku da se ne vraća u zemlju! I na kraju, patrijarha Pavla Stojčevića ustoličili su u izreћiranom izboru.

U prelomnim trenucima naљe istorije, sveti oci SPC ostajali su na začelju, otudjeni, ћiveći na način koji je љtetio opљtim interesima. Neka im Bog oprosti na svim zlima koja su nam učinili.

--------------------------------------------------------------------------------

Sirotinja je i Bogu teљka
Milovan Brkić
Aristotel je tvrdio da su dve najopasnije klase za svako druљtvo - bogati i siromaљni, i da su oni uzrok svih ratova i revolucija.

Bogati se, tvrdio je Aristotel, ne mogu izbeći, ali drћava mora da ograniči njihovo bogatstvo, tako da ono ne prelazi količinu koja je opasna po socijalnu bezbednost zemlje. U nekim grčkim drћavicama su drћavni sluћbenici, koji su bili iz bogatih porodica, plaćali drћavi velike pare kako bi mogli da obavljaju drћavne funkcije, a siromaљni sluћbenici dobijali su veće svote za svoj rad, da bi se izbegla korupcija.

U svakom druљtvu, u kome ne postoji srednja klasa, mora da vlada diktatura. Demokratija ne stvara srednju klasu, srednja klasa stvara demokratiju.

Komunistička Jugoslavija je imala jaku srednju (radničku) klasu, zato je i bila prosperitetna drћava. Amerikanci su uveli demokratiju na Haitiju, ali je ona morala da propadne, jer nije bilo srednje klase da je odrћi. Borci protiv diktature, u zemljama bez srednje klase, postaju diktatori kada preuzmu vlast.

Sada se uvodi demokratija u Iraku. Sigurno će i taj pokuљaj propasti, jer tamo nema srednje klase. Nije Sadam stvorio diktaturu, diktatura je stvorila Sadama.

Politički sistem ne zavisi od ličnog morala političara, jer ga oni nikada nisu ni imali.

Srbija je drћava u kojoj pet odsto njenih gra|ana moћe da se svrsta u „imućne gra|ane“. Svi ostali se bore za vazduh, za golu egzistenciju.

Ko će doneti slobodu Srbiji?

Mala grupa opasnih kriminalaca, koji su u strukturama vlasti i pod njenim patronatom, sigurno se neće odreći milionskih iznosa na računima, svojih kompanija, vila, zdanja.

Srpska sirotinja spala je na najniћe grane. Prosta, jadna, zla, umorna, ona ni u љta ne veruje. Isus Hristos se nije zaustavljao u svojoj misiji tamo gde u njega nisu verovali, gde ga nisu primali. On je tu pučinu ostavljao da sama izlazi iz pakla.

Srbi ne veruju Amerikancima, ni Rusima, [vabe preziru. Majke ne uče decu da budu hrabra, odvaћna, da se ћrtvuju. Uče ih da se љepure na Pinku, da se podaju silnim i oholim Srbima. Kada vlast organizuje javni skup, sjati se desetine hiljada duљa. Na miting kojim se protestuje protiv vlasti, sirotinja ne izlazi. Ona je u svojim rupama, podla, podmukla, kukavička, douљnička.

A tako jadnom i mizernom narodu ni Bog ne pomaћe. Amerikanci, Rusi i [vabe pogotovu. Za slobodu se moraju prinositi ћrtve. Mora se ginuti u borbi protiv Karića, \unića i njihovih pajtosa koji su nas opljačkali. Koљtunica će uvek biti na njihovoj strani, ako ga naљim oruћjem ne prisilimo da ih viљe ne podrћava.

--------------------------------------------------------------------------------

Mrak srpske elite

Milovan Brkić

Nekoliko stotina srpskih porodica na Kosovu smrzava se ovih dana u svojim kontejnerima. Administracija Unmika isključila im je struju, koju nisu na vreme platili. Račun je ''teћak'', saopљtavaju nam Srbi iz mraka, negde oko - 16 hiljada evra.

Slika iz srpskih enklava bez struje je nadrealna. Deca u kontejnerima cvokoću, obmotana ćebadima, љatorskim krilima. Seljanke u pregačama, na љporetima smederevcima kuvaju čaj, da se smrzle duљe okrepe.

U isto vreme u Beogradu se srpske elita priprema za novogodiљnje krkanluke. Predsednik Boris Tadić će sa svojim dečacima, savetnicima, praviti bahanalije. љto da ne, kad drћava plaća. Ministar Dinkić sviraće na gitari svoju omiljenu pesmicu ''Al sam vas sjebo, jebo vas bog''.

U svojim javnim govorima, kada baљ moraju, srpski političari se busaju u prsa i kaћu da nikada neće dati Kosovo.

Račun Srbima, koji su odlučili da po svaku cenu ostanu na svojim ognjiљtima, drћava Srbije ne moћe da plati. Ministar Dinkić i majka mu Mirosinka ne ћele da plate. To je troљak.

Svodim račune i presabiram. Da se odrekne samo dvodnevne zarade u "Mobtelu", Bogoljub Karić bi mogao da svojim sunarodnicima podari srećne boћićne praznike. Ili da se njegova snaha Jelena Karleuљa i sin Bojan odreknu nedeljnog troљka za gaće, odeću i "praљak".

Predsednik Koordinacionog centra za Kosovo Nebojљa Čović mogao bi iz malog dћepa da izvuče novce i ljudima iz kontejnera donese malo radosti i topline.

Danica Draљković, da je nesreća ljudi poga|a, mogla bi da pozove dvojicu svojih funkcionera iz JAT-a i Telekoma, da se odreknu mesečne plate, i račun za struju bio bi namiren.

Љta reći za drћavu koja nema para da svojim gra|anima u nesreći omogući da u njihove privremene objekte i kućiљta stigne ta prokleta struja.

Srpska politička elita, opsednuta pohlepom za svirepom pljačkom, za ispunjavanje eksperimentalnih programa me|unarodnih fondova i institucija, spremna je da Srbiju ostavi bez gra|ana, samo da njihove bele vile budu krcate luksuzom. Njima je malo љto imaju avione, zamkove, ogromna konta.

Srpski ministar finansija uzima građanima Srbije crno iza nokta. Ovaj љizofreni sin Mirosinke Dinkić, na bestijalan način, uz velike provizije, podrћava onih par stotina porodica, koje su opljačkale Srbiju i koje će, za neku godinu, biti apsolutni vlasnici teritorije, imovine, a izgleda i preћivelih građana Srbije.

--------------------------------------------------------------------------------

Slepi kod očiju

Milovan Brkić

Za sve poraze ili neuspehe moћemo da pronađemo opravdanje ili da ga jednostavno izmislimo.

Ovih dana preznojavao sam se uz autobiografsku knjigu Helen Keler shvatajući, pred njenom patnjom i veličinom, da nemam nikakvo opravdanje za svoje neuspehe, ni pohvale za ono љto sam uradio.

Helen je zbog bolesti u četvrtoj godini ћivota izgubila vid i sluh, a potom i moć govora. Zahvaljujući odličnom učitelju i svojoj divovskoj volji, za sledećih sedamnaest godina ћivota Helen je naučila da se sporazumeva znacima ruke - ruka u ruci - da čita Brajevu azbuku. Potom je savladala kucanje na maљini i počela da piљe rukom. Pipanjem grla, usne i jezika onih koji govore i ona je naučila da govori. Pored engleskog, naučila je da čita, piљe i govori i pravi pismene sastave na starogrčkom, latinskom, nemačkom i francuskom. Na studijama je pokazala veliko poznavanje algebre, geometrije i istorije. Pisac Mark Tven, jedan od njenih prijatelja, zabeleћio je da je ona, ako bi se na početku prijema pozdravila sa oko sedamdeset zvanica, na kraju prijema, samo rukujući se, mogla sve njih da prepozna po imenu.

Knjigu “ Priča mog ћivota” Helen je napisala u 21. godini ћivota. Čitam knjigu, čija slova njen autor nikada nije video.

Opseda me i muči pitanje koliko nas koristi svoje oči da vidi ono љto treba i moћe da vidi, a koliko usta da saopљte ono љto se saopљtiti mora, љto se ne sme prećutati. Koliko svi mi, obdareni vidom, sluhom i moći govora, uћivamo u svom neznanju, čineći zla drugima i pokoravajući se pred drugima.

Od 5. oktobra poslednje godine dvadesetog veka meni se činilo da ćemo, oslobođeni stega, odlaskom s vlasti predsednika Miloљevića, početi da diљemo, gledamo, sanjamo, da se radujemo, da se ispravimo.

Naћalost, moji sugrađani i dalje su slepi kod očiju i ćute kao zavezane vreće. Stotine spečenih narkomana i pedera, čiji je centar u Beloj kući u Krunskoj ulici, gde je sediљte Demokratske stranke, kezilo nam se u lice, mahalo rukama i nogama, oponaљajući svog, sada rahmetli vođu. Okruћeni bandom ubica iz Surčina, kokainom, fasciniranim i podatnim ћenama, drmatori iz Demokratske stranke, koji su nas za vreme svoje kratke ali strasne vladavine opljačkali do gole koћe, sa svom svojom nakaznoљću, i dalje nam se nameću kao spasitelji, kao portparoli zapadne civilizacije. I najavljuju ponovni povratak, da u svoje ruke uzmu naљe ћivote, sudbinu i imetak.

Milioni građana gledaju ih svojim očima, sluљaju i čuju svojim uљima, a niљta niti vide niti čuju. Ubice, lopovi, pljačkaљi i varalice i dalje su junaci mojih sugrađana koji im se dive. Puki siromasi strasno podrћavaju one koji pored njih prolaze u blindiranim automobilima, sa svitom telohranitelja, optočeni zlatom, kontima i kokainom, zaraћeni sidom i raznim prljavљtinama.

Ponekada se i uplaљim da moji sugrađani ne progledaju, da ne progovore. Bilo bi to straљno buđenje.

--------------------------------------------------------------------------------

Probni rad

Milovan Brkić

Jutros mi prijatelj rezignirano prepričava u kakvim se neprilikama naљao proљle nedelje. Njegovom malom privatnom preduzeću potrebna je kafe kuvarica, koju su oglasom potraћili. Istog dana u njegovu kancelariju doљlo je 95 mladih ћena traћeći posao.

Sve su čekale ovaj slabo plaćeni posao. Imale su diplome medicinskih sestara, maљinskih tehničara, ekonomskog fakulteta... Njemu se činilo da će propasti u zemlju od stida. U svakoj od njih video je svoju ćerku koja vredno i marljivo uči, zavrљavajući studije biologije. Za neki mesec i ona će morati da nudi svoje znanje na isti način na koji to čine i njene vrљnjakinje.

Jedna devojka doљla je u pratnji majke. Kada je morao da im saopљti da je posao već prihvatila pedesetogodiљnja bankarska sluћbenica, koju je Mlađan Dinkić ostavio bez posla, majka je zamolila da ostane sa njim u četiri oka. Objaљnjavajući mu da ona i ćerka već tri dana niљta nisu jele, jer je izgubila posao, ponudila mu je da proba njenu kćerku, koja je isto godiљte kao i njegova mezimica. Ona će mu, kazala je, ispunjavati sve ћelje.

Od kada je grupa koja sebe naziva G17 Plus počela da reformiљe srpsku privredu, stotine hiljada ljudi izgubilo je posao. Desetine hiljada njih će tek da dobiju radni knjiћicu. Grupa baraba, neznalica i lopova, brutalnoљću koja u istoriji Srbije nije upamćena privatizuje ono љto su decenijama gradile ruke miliona trudbenika i prodaju za male pare a veliku proviziju.

Srpsko radno zakonodavstvo je Srbiju vratilo u robovlasničko druљtvo. Dinkićeva je osnovna parola da treba platiti porez, a sve ostale odnose neka ''uspostavlja i reguliљe trћiљte''.

Polupismeni tipovi, koji su preko noći stekli pare pljačkajući po ratiљtima i љpekulacijama u vreme sankcija, ili rasprodajom srpske privrede i resusrsa u svojim preduzećima, kompanijama, radnjama i firmicama, ponaљaju se kao paљe. Zaposleni imaju status roba. Bez ikakve su zaљtite od strane drћave. Inspekcije rada nemaju zakonske mogućnosti da brane zaposlene od osornih gazda, koji zaposlene smatraju svojim vlasniљtvom, terajući ih da ispunjavaju njihove seksualne ћelje, da ih poniћavaju, maltretiraju. Konačno, i otpuљtaju ih kada poћele.

Sudski sporovi su skupi i dugotrajni. Svaki treći zaposleni radi na crno, bez staћa, socijalnog. Mnogi umiru od stresa, bez nade...

Poћivinčena psihologija Mlađana Dinkića i njegove uske kriminalne grupe koja ''vrљi tranziciju'' oteraće u grob milion građana, a dva miliona će, sigurno, ostati invalidi.

--------------------------------------------------------------------------------

Ljubav pod prismotrom

Milovan Brkić

Posle rata, sledeći Lenjinovu tezu, drugarice su izlazile u susret drugovima. Meni je ћao svih usana koje se nisu srele, zapisao je on.

Partija je posle rata imala uћe koordinaciono telo, koje je po svim pitanjima proveravalo one koji su ћeleli da se oћene ili udaju za člana Partije. Smrtno ozbiljna, uћa koordinaciona tela su ispitivala političku podobnost nepartijaca. Ako bi zaključak UKT-a bio nepovoljan, komunisti su morali preko noći da se odriču svoje ljubavi i da u svoje srce prime podobne drugove ili drugarice.

Ljubavne drame su u naљoj poeziji, počev od Omera i Merime pa do ljube Banović Strahinje, imale nesrećne epiloge.

U ćelijama beogradskog Okruћnog zatvora viљe godina je na "apartmanu'' jedan značajan funkcioner bezbednosnog sistema. Pored svih nevolja, koje sa sobom nosi ћivot u nepodnoљljivo smrdljivim sobama, i nasilnih zatvorskih pravila ponaљanja, u kojima se pritvorenik poniћava svakom aktivnoљću zatvorskog osoblja, njegove brige nisu viљe toliko usmerene na ishod krivičnog postupka koji se protiv njega vodi, koliko tugom zbog patnje njegovog maloletnog sina, koji se tek zadečačio. Njegov jedinac zaljubio se u svoju vrљnjakinju, čiji je otac takođe bio značajan policijski funkcioner, koga su ubili pre nekoliko godina, u sačekuљi. Njegova ћena se potom preudala za čoveka, koji je, sticajem okolnosti, jedno vreme bio upravnik zatvora.

Majka devojčice u koju se zagledao sin uhapљenog policajca, sada je unapređena u viљi čin i postavljena je, zajedno sa svojim muћem, bivљim apsandћijom, na značajne funkcije u bezbednosnom aparatu.

Ljubav dvoje mladih je pod prismotrom i izrečenom zabranom. Uћa koordinaciona tela su i dalje među nama, samo na drugi način.

U poremećenom sistemu vrednosti, u kojem nam se kao kulturni modeli nameću zvezde ruћičaste televizije, pevaljke koje se gađaju padeћima, a voditeljke histerično smeju i keze podatne prema gostima koji dolaze sa raznih drћavnih funkcija, i ljubav mladih je, naћalost, pod prismotrom svojih roditelja, koji gledaju da im se deca uklope u novouspostavljeni vrednosni sistem podobnosti.

Pre dvadeset godina jedna moja rođaka napustila je muћa istog dana kada je smenjen sa funkcije sekretara opљtine. Ostavila ga je uz reči objaљnjenja: ''Otprdi, vidiљ da si sada niko i niљta''.

--------------------------------------------------------------------------------

Dugi prsti

Milovan Brkić

Ljuta trava ide na ljutu ranu. Cigani kradu vekovima da preћive, a Srbi kradu da bi bančili, rasturali i nadmeno se pokazivali, onako kako babuni pokazuju svoje crveno dupe. Srbi su sami sebi najveći duљmani, uvek spremni da sebe opljačkaju i pokradu.

Teљko je razumeti kako naљi savremenici, u vrhovima vlasti, kradu, pljačkaju, otimaju. Poћivinčenih nagona, satiru sve љto im pod ruku dođe. Upropaљćavaju dobrostojeća preduzeća, ostavljajući bez posla hiljade radnika, izlaћući ih gladi, nemaљtini, propadanju.

Od Bogoljuba Karića i njegove braće, do surčinskog bosa Dragoljuba Markovića, koji je oteo od drћave desetine miliona maraka, dolara, eura, pa do Dragana Đurića, vlasnika ''Zekstre'', srpski biznismeni bi od svojih sugrađana oteli i crno iza nokta. Njihova pohlepa spada u naučnu fantastiku. Hiljade radnika koji su radili za kompanije braće Karić ostali su bez radnog staћa, plata, opljačkani, osiromaљeni. Na nesreći sugrađana gradila se moć porodice koja je u dugoj istoriji postojanja ovog naroda kandidat za funkciju najvećeg Srbina - lopova.

Dve decenije prozivam imenom i prezimenom Srbe koji pljačkaju drћavu, fondove, banke, sugrađane. Kada prozovemo nekog da je lopov, on postane joљ ugledniji, značajniji.

Na početku karijere napisao sam tekst o pljački u Patrijarљiji. Svi moji prijatelji bili su sablaћnjeni, oљtro mi prebacujući da sam bezboћnik. Sveti oci su besneli i poručivali mi: "Gde si ti video Srbina da ne krade''.

Knez Mihajlo je proputovao kroz zapadnu Evropu da bi se uverio kako kod njih funkcioniљe demokratski sistem vrednosti. Njegov zaključak je da su to progresivni sistemi, ali da te standarde Srbi ne mogu osvojiti. Prota Mateja Nenadović opisuje kako su srpski seljaci u Beogradu skidali prozore i vrata, čak vadili i eksere iz građe, čega se stideo njegov otac Aleksa. Pesnik Raka Drainac opisuje u Crnim danima kako su četnici harali po Blacu.

Očekivao sam od vlade premijera \\inđića da će Srbiju učiniti pravnom i demokratskom. Pokojni premijer je krenuo u pljačku, preteći da nadmaљi Bogoljuba Karića. Ometen je u toj nameri. Doљao je potom Zoran @ivković, pa Vojislav Koљtunica, od koga sam iskreno očekivao da će napuniti zatvore lopovima koji su u gornjoj strukturi vlasti. Sve su to samo puste nade. Srbi vole da kradu.To im je u krvi. Ne pomaћu ni dobri zakoni, kada je u sistemu vrednosti jednog naroda biti lopov časno zanimanje. Nama će glave doći naљi dugi prsti.

--------------------------------------------------------------------------------

Ne kradite snove

Milovan Brkić

Dok sam se vraćao se s posla pre tri večeri, zaustavio me je bračni par sa dvoje dece. Ћena i njen muћ su imali negde ok trideset, a dečica jedva oko tri ili četiri godine. Vukli su neku prljavu torbu, a od mene su očekivali da im saopљtim da li znam neku čekaonicu u gradu u kojoj bi mogli da provedu noć.

Jedva sam disao dok sam posmatrao njihovu dečicu. Maљio sam se za zadnji dћep i izvukao stotku da plate prenoćiљte. Zadnji dћep je bio moj najverniji prijatelj, koji me nikada nije izdao i kojim sam otkupljivao svoju slobodu. Njima se činilo da su dobili bogatstvo, a ja sam krenuo sa gorčinom da je na ovom svetu ћivot najbespotrebnija pojava.

Zapadna Evropa i Amerika su prostori gde svi siromaљni narodi smeљtaju svoje snove o sreći i prosperitetu. Ljudi ne mogu da preћive bez snova i zato je vrlo opasno razbijati iluzije, koje su, naћalost, jedini razlog za ћivljenje. Mnogo je lakљe onome ko nikada nije video Ameriku da o njoj sanja kao zemlji sreće i lakog ћivota. Amerikanci koji su u vreme teљkih ekonomskih kriza čekali u red za prazan tanjir pasulja, uniљtili bi snove belosvetskoj sirotinji. Srećnog ћivota ima samo u holivudskim filmovima.

Razlika između bogatih i siromaљnih drћava je u tome љto se prve pre prenu iz sna, i onda imaju periode rada i prosperiteta, a siromaљni ostaju u samoobmani.

Veliki nacionalizam malih naroda na Balkanu, koji se bez obzira na svoju očiglednu bedu, svaki ponaosob љepuri kao da je centar sveta i ove planete, krade nam snove o prosperitetu.

I bogati ostaju bez snova. Samo u ovoj godine 700 hiljada građana iz zemalja Evropske unije emigriralo je u Kanadu, Ameriku i Novi Zeland, u nadi da će naći posao, koji su im oduzeli migranti iz istočne Evrope, pristajući da rade za dvostruko niћe nadnice.

Svi mali i pobunjeni narodi imali su svoje vođe, koji su u njihovim mislima bili junaci, nadljudi. Palestinci su slavili Arafata, mada je on bio jedna razvratna pederčina i lopov. Osama Bin Laden, multimilijarder, koji se nikada nije sreo sa običnim, siromaљnim muslimanom, junak je njihov, za kojeg se, treba ћrtvovati, isto kao i za Alaha.

Političke elite u siromaљnim drћavama, drћeći pod uzdom sve institucije, čak i crkve, svojim nerazumnim potezima kradu građanima i nadu, i ostavljaju ih bez pustih snova.