Muka muku sustiže
__________________________________________

klot-frket

I dok teče život tranzicioni između tri otpuštanja i dva mobinga, između permanentnog gnjavljenja kako platiti državi sve ono što vam traži, e za to vreme se i ona najmoćnija srpska elita muči... Istina, njihove muke su različite, ali bolesti slične... Kako sakriti da su marnuli toliko miliona evra, kako odbraniti svoje enormno imanje, kako ostati na vlasti, kako se osloboditi dosadnih i navalentnih prijatelja i poznanika koji očekuju komad njihovog kolača, kako sakriti sve seksualne nastranosti i perverzije, kako prikriti svoje loše navike, kako uživati u novcu koji ne smeju da pokazuju...

Piše: Isidora Bjelica

Tranzicija ispade gora od bilo kog rata... Jer rat prođe, a tranzicija uprkos svom imenu traje beskonačno... Oivičena ratovima, bombardovanjima, raspadima, migracijama, tranzicija je, što je sasvim apsurdno, naša jedina konstanta. A u toj konstanti jedino što je stalno jeste muka... Muke su različite, ali manje-više se svi muče... Uzaludna čežnja za bilo kakvom stabilnošću presečena je najstrašnijim nesrećama, problemima i, paradoksalno, jedina naša izvesnost je potpuna i savršena neizvesnost...
Sa ove dve komponente koje čine naš mali srpski život zasigurno ćete pre ili posle zbog svega onoga što tranzicija nosi biti u gadnim problemima i šta onda? Da li da vam nabrajam koliko znam ljudi koji su umrli, oboleli, osiromašili od tranzicije. Koliko ih je otpuštenih, izgubljenih sa kancerom, infarktom, šlogom... Koliko na birou, koliko u bolnicama, a koliko u ludnicima... Prijateljica koja je u ranim četrdesetim dobila infarkt mozga kaže mi da je ona na odeljenju najstarija... Padaju klinci kao snoplje... I ona najsitnija deca su bolesna i trudnice sve teže iznose trudnoću... I dok teče život tranzicioni između tri otpuštanja i dva mobinga, između permanentnog gnjavljenja kako platiti državi sve ono što vam traži, e za to vreme se i ona najmoćnija srpska elita muči... Istina, njihove muke su različite, ali bolesti slične... Kako sakriti da su marnuli toliko miliona evra, kako odbraniti svoje enormno imanje, kako ostati na vlasti, kako se osloboditi dosadnih i navalentnih prijatelja i poznanika koji očekuju komad njihovog kolača, kako sakriti sve seksualne nastranosti i perverzije, kako prikriti svoje loše navike, kako uživati u novcu koji ne smeju da pokazuju...
Dakle, muke strašne i nepresušne...
Gledam ovo predizborno drkanje i pitam se gde je granica hipokrizije?
 Nema je... I svako muči svoju muku u tranziciji koja je trajnija od bilo koje recentne srpske države... Ovaj prelazni period je beskonačan baš kao i količina demagogije koja nam se prosipa... I dok s jedne strane pljušte izborne poruke, s druge u hodu slušam razne ljude kako pričaju o svojim uspešnim i bogatim prijateljima, političarima, tajkunima, tajkunkama...  "Molila sam, kad sam ostala bez posla, obećao je i ništa...", kaže jedna moja prijateljica za jednog lidera... "Tražio sam da mi pomogne i ništa", kaže mi jedan slikar za jednog zajedničkog uticajnog prijatelja. "Ne vredi, on ništa ne čuje, samo misli na kresanje", kaže jedna diva za jednog trećeg političara. "Molio sam samo da mi pomogne za otpuštenu sestru, ali ništa nije uradio", kaže čovek u kafani. "Preklinjala sam je da mi pomogne, to je za nju kao za mene sto dinara, ali ništa", rekla je moja poznanica za jednu mega uspešnu ženu... Ali mega uspešna žena nema vremena da misli na njen mega minoran problem što će joj deca biti gladna... Jok, bre... Svi oni mega mega bogati i mega giga uspešni imaju svoje ogromne probleme... Što reče jedan moj prijatelj, to što oni neće da pomognu, što ne shvataju kako je teško kad ostaneš bez novca nije čak ni svesno, to je iz stomaka. Oni, bre, ne čuju! To je stvar kasti! I zaista, tranzicija je iznedrila svoje kaste i kako neko ko računa u milijardama može da misli na nekog ko je bolestan, otpušten ili dekintiran... Pored svih tih državnih, nacionalnih, seksualnih, milijarderskih problema, ko još vidi tranzicionog prosjaka koji moli za uslugu... Više kaste ne čuju tu frekvenciju... Setih se onog crtanog plakata nesrećnih radnika koji protestuju ispred Skupštine "Sit gladnom ne veruje"... Ne da ne veruje, on ga ne čuje sve dok mu ne urla pod prozorom ili taj prozor ne razbije kamenom... Na drugoj je frekvenciji... Toliko ima ozbiljnih mega-giga problema... Tako, dragi moji prijatelji, ako vas, ne daj bože, zadesi neka nevolja da se kao i devedest pet posto Srba u tranziciji razbolite, bankrotirate, ostanete bez posla, stana ili nade - nikako se ne obraćajte onima koji imaju najviše i moćni su, jok, bre. Ti vam neće pomoći sigurno jer ti ljudi ne čuju, jer zaboravljaju, jer imaju važnija posla i "veće" muke i "važnija" posla... Pre će vam pomoći onaj koji nema, nego onaj koji ima previše. Pre će vas saslušati onaj ko je sam izgovarao molbe, nego onaj koji moli samo da se zataška još jedan transfer miliona ili sveža švaleracija... Sit gladnom ne da ne veruje, on ga iskreno ne razume, suštinski ni metafizički... Jer on je u problemu šta će sa dvadest miliona i ne može da se deranžira sa nekim ko nema dve hiljade evra ili dinara, svejedno - obe stvari su jezivo minorne za njegov mozak i citoplazmu... Jer viša kasta ne razume kako samo za tren, za jedan jebeni tren može postati deo ove druge, niže kaste od koje su ograđeni svojim milionima, skupim stanovima i uticajnim prijateljima... Jer i bogati ne samo da plaču nego i obolevaju od istih bolesti i tad poveruju da to što će skrljati još jedan milion na lečenje, umesto na jahtu, im daje veću šansu za izbavljenje iz kandži neizvesnosti ili ne daj bože pada i smrti...Kakvi su samo ludaci  ti moćni i bogati? Kakvi izgubljeni ljudi, kakvi nesrećnici...Jer onaj čovek koji ne čuje muku drugog čoveka, koji se ogluši o molbu onog nižeg, koji prećuti vapaj nesrećnika to je onaj ko ne vidi koliko je sam udaljen od sopstvene nesreće i koliko je na ovom svetu krhka svaka moć, vlast i bogatstvo i da ga samo deli korak od provalije, zatvora, kaljuge, infarkta...
P.S. Zahvaljujem glavnom uredniku "Tabloida" što me čuo svaki put kad sam mu se žalila i što mi je u poslednje dve godine pomogao više od rođenog oca, zahvaljujem i mojoj predobroj advokatici koja se pojavila kao anđeo i spasla me iz kandži surovog sistema i osećaja da sam biće drugog reda, zahvaljujem onom momku Milanu koji je po kiši isparkirao moja kola jer ja nisam videla put unazad, zahvaljujem svim onim predivnim, naizgled nemoćnim i normalnim ljudima koji su me čuli prethodnih nedelja, jer gluvoća je najveća srpska pošast, a nekako paradoskalno, napada baš one koji najviše mogu i imaju...

BEZ DLAKE NA JEZIKU

Sudbina

Pre će vam pomoći onaj koji nema, nego onaj koji ima previše. Pre će vas saslušati onaj ko je sam izgovarao molbe, nego onaj koji moli samo da se zataška još jedan transfer miliona ili sveža švaleracija... Sit gladnom ne da ne veruje, on ga iskreno ne razume, suštinski ni metafizički... Jer on je u problemu šta će sa dvadest miliona i ne može da se deranžira sa nekim ko nema dve hiljade evra ili dinara, svejedno - obe stvari su jezivo minorne za njegov mozak i citoplazmu... Jer viša kasta ne razume kako samo za tren, za jedan jebeni tren može postati deo ove druge, niže kaste od koje su ograđeni svojim milionima, skupim stanovima i uticajnim prijateljima...