Britanski špijun u armani odelu
__________________________________________

Dosije "Tabloida"

Kako je Čedomir Jovanović postao pretnja nacionalnoj bezbednosti

Pokojni premijer Srbije Zoran Đinđić "skinuo" je studenta Čedomira Jovanovića sa žardinjere u Kolarčevoj ulici tokom protesta zbog lažiranih rezultata izbora 1997. godine i uveo ga u politiku.
 Nekoliko faza u njegovom političkom životu pokazaće da je reč o čoveku čije ekstremističke ideje i takozvani levi radikalizam nisu ništa drugo nego vešta potraga za onim delom glasača u Srbiji kojima je, razumljivo, svega dosta, i koji rešenje dugogodišnje državne i ekonomske krize vide u obračunu sa onima koji drukčije misle. Šta je u toj Jovanovićevoj ideologiji demokratsko a šta liberalno?

Mile Ješanov

 Čedomir Jovanović, Krcun Penezić savremene Srbije, zadao je sebi najteži udarac u političkom usponu onoga dana kad je priznao: "Možda su mi ruke prljave, ali mi je savest čista". To nije nimalo lenjinistički, ma šta mislili njegovi savetnici, bivši članovi Saveza komunista Jugoslavije u odmaklim godinama, jer je zloglasna politička policija druga Lenjina, ČEKA, radila - "hladne glave i vrelog srca". A to je bitna razlika.
 Jedan od bivših Čedinih "čekista", Goran Petrović, nekadašnji šef Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije, razočarano je napustio njegov LDP uvidevši da ovde nije reč o stranci, nego o privatnom poslu i biznisu Čedomira Jovanovića.
Tom prilikom je javnosti doslovno saopštio: "... Svakodnevne laži, prevare i manipulacije koje su osnovni manir ponašanja Jovanovića, čak i prema takozvanim najbližim saradnicima, samo su dodatno učvrstile moju odluku i ubrzale moj odlazak. Pošto su prešli cenzus, Jovanovićevo preduzeće prvi put od osnivanja biće solventno zahvaljujući parama iz budžeta koje mu sleduju kao parlamentarnoj stranci. Tako će njegove dugove, koji sigurno nisu mali, platiti građani Srbije, a on bezbrižno i rasterećeno nastaviti po starom. Pa zato smo se i borili, da se ne lažemo...".
Stranku je u slično vreme napustio i glumac Branislav Lečić i taj odlazak začinio vrlo neprijatnim komentarom, rekavši da je Čedomir Jovanović "licemer, koji jedno priča, a drugo radi", te da je LDP napustio kad je shvatio da "u toj stranci nema ni slobode ni demokratije, za koju se Jovanović tobož zalaže".
Od bivših obaveštajno-policijskih kadrova koji su se zatekli u stranci Čedomira Jovanovića ostao je samo još Nenad Milić, desna ruka bivšeg ministra policije Dušana Mihailovića i jedna od dve glavne ličnosti u akciji "Sablja" koja je nakon tragične smrti Zorana Đinđića posekla mnoge nevine glave, što je u nastavku ovakvih demokratskih iskustava skupo koštalo poreske obveznike, jer je država morala da plati velike odštete zbog terora koji je zavela tom prilikom.
Čitavu deceniju ranije, Čedomir Jovanović bio je samo student dramaturgije čiji je jedini statusni simbol bila kožna jakna. Ovom studentu dramaturgije, u nedostatku talenta, sam život će napisati najbolje komade koje je lično igrao na javnoj pozornici Beograda i Srbije.
 Na njegovu inicijativu, doneta je odluka o rušenju kriminalnog gnezda u Šilerovoj ulici u Zemunu. Akcijom je "koordinirao" tadašnji funkcioner Demokratske stranke Goran Vesić.
Javnost je bila zgranuta višednevnim trapavim pokušajima rušenja zgrade-utvrđenja klana Luković-Spasojević, a malo bistrijim poznavaocima naše stvarnosti postalo je jasno da je reč o hitrom zatiranju tragova važnih ličnosti iz državnog vrha koji su bili na njihovom "budžetu".
Ni tada kao ni danas Jovanović nije prezao od pokušaja da rehabilituje samoga sebe, da opravda svoju ulogu u mnogim događajima pre, za vreme i nakon ubistva Zorana Đinđića, te da još jednom saopšti kako cilj opravdava sredstvo. Tek nakon Đinđićeve smrti, on pokazuje svoje stvarne političke ambicije, pa je tek osnivanje nečega što je dobilo ime "Liberalno-demokratska frakcija" polako razotkrilo njegove ambicije.
Tek nastala, Liberalno-demokratska frakcija je odmah, na vanrednim lokalnim izborima u Kuli, u bivšem sedištu "Crvenih beretki", prvi put učestvujući u izborima, osvojila 2,98 odsto glasova, što je iznosilo tačno 530 žitelja Kule. Veseliji komentatori tog događaja tvrdili su da je reč o biračkom telu "Crvenih beretki", a sam Jovanović žalio je za propuštenom prilikom jer mu je falilo "samo šest glasova" za pobedu. Na taj način je po drugi put prežalio Kulu, ali i građani Kule njega, jer je u međuvremenu postao politička prošlost u svim važnijim centrima Vojvodine.
U svetlu ili u senci izbora u Kuli 2005. godine, dešavale su se pripreme za stvaranje stranke po imenu Liberalno-demokratska partija.
No, tek što je osnovana, LDP će dobiti frakciju i u svojim redovima! Pomognuti Statutom LDP-a koji predviđa ovakve situacije, grupa članova ove tek nastale stranke stvoriće u kragujevačkom odboru frakciju pod imenom "Akcija".
Frakcionaško ludilo zahvatilo je čak i Građanski savez Srbije, nakon tadašnje odluke predsedništva ove stranke i Vesne Pešić da "utopi stranku u Liberalno-demokratsku frakciju".
Tom prilikom je javnosti upućeno pismo od tek nastale frakcije Građanskog saveza pod imenom "11. decembar" u kome je pisalo: "... Mi, osnivači i dugogodišnji članovi stranke, ne možemo da dozvolimo da odlučivanje u GSS-u bude ostavljeno privatnim dogovorima osoba koje žele da pređu u neku drugu stranku.
Mi uvažavamo njihovu slobodu da se upisuju u koju god stranku hoće, ali sa sobom ne mogu da povedu GSS kao javni politički subjekt". Čak 182 člana frakcije potpisali su ovo pismo smatrajući da je odlazak u političku službu Čedomiru Jovanoviću nedemokratsko i nedostojno". Vreme im je dalo za pravo, jer je dotadašnji autoritet Građanskog saveza i njegov politički kapital zauvek bio uništen.
Čedomira Jovanovića i njegov politički projekat pomagao je Dragoljub Marković, zvani Krmoje, čovek koji je zaradio milione na prodaji stočne hrane, bivši ugostitelj Vladimir Beba Popović, kasnije šef DOS-ove kominterne, ali su ga finansijski pomagale i pojedine ličnosti iz Crne Gore, poput Duška Kneževića, takozvanog kontroverznog biznismena, vlasnika Atlas imperije, čija Atlasmont banka ima kancelariju u Beogradu na Trgu Republike. Knežević je inače i vlasnik Atlas televizije iz Podgorice i najverovatnije vlasnik brojnih preduzeća u Srbiji.
Počeo je isto kao i njegov zemljak Vojin Lazarević, švercom nafte u doba blagorodnih ekonomskih sankcija, iz Albanije, preko Zete pa onda širom bivše domovine. Konačno je finansijski "stao na noge" kad je LDP postao parlamentarna stranka i kad je, kako njegov bivši saradnik Goran Petrović reče, "stigao" na državni budžet.

Sa ili bez Srba

Znatno interesantniji od finansijera Čedomira Jovanovića jesu njegovi najbliži saradnici, ljudi koji su ga podržali u naumu da u Srbiji "promene sve i odmah". Dramaturg Nenad Prokić odmah do dramaturga Čedomira Jovanovića režira jednu dramu koja bi trebalo da liči na 1945. godinu.
Jovanović nikada nije napisao nijednu dramu, a Prokićevih se retko ko seća (osim par predstava u Sloveniji koje su igrane po njegovim tekstovima).
Tu je i nadobudna dramska spisateljica Biljana Srbljanović, eto čuda, rođaka Radovana Karadžića, koja je u dosadašnjoj biografiji zabeležila i desna i leva skretanja (bila saradnica četničkog magazina "Pogledi" i nudila se, svojevremeno, prema svedočenju levičara Ljubiše Ristića, da uđe u JUL). Nenad Prokić, koji je u međuvremenu prestao da piše (a da to niko nije ni primetio!), "proslavio se" jednom izjavom koja veoma dobro govori o politici celokupne LDP ideologije. U jednoj od radio-emisija B92 ("Peščanik"), Prokić je zapretio da će Srbija "biti moderna država, sa ili bez Srba"! Ovaj redovni abonent te iste emisije, takođe se pozvao i na slučaj Kemala Paše Ataturka, oca moderne Turske, oduševljen istorijskom činjenicom da je uspeo preko noći da skine fesove sa glave svakog Turčina.
 Originalna Prokićeva izjava izgleda ovako: "Nema fesovi, cilindri od sutra ujutro i ćao. Sad ti pričaj sa cilindrima, gledaj šta hoćeš." Koliko je glava zbog fesova tada palo nije pominjao. Ulazak takvog Prokića u politiku, i to visoku, dokaz je više da je ekstremističko ludilo i lažni elitizam nešto od čega ozbiljno boluje savremena Srbija. Njegov ženski pandan, Biljana Srbljanović, proizvod je jednog ražalovanog krila nemačke obaveštajne službe BND, i to onog koji je otišao kad i Hans Ditrih Genšer, bivši Bundes kancelar. Njena veštačka slava stvorena je sa ili bez njenog znanja. U oba slučaja posao je savršeno uspeo.
 Profil njene ličnosti je odgovarao jer je bila i dovoljno labilna i dovoljno slavoljubiva, histerična, sujetna sa potpunim odsustvom saradnje mozga i jezika. Ista služba obezbediće da većina njenih drama bude igrana upravo u Nemačkoj! Srodstvo sa Radovanom Karadžićem može biti jedan od razloga te "tihe kreacije". Stav Biljane Srbljanović o toj porodičnoj okolnosti sažet je u jednoj jedinoj rečenici koju je izgovorila tim povodom: "...Krvlju se prenose samo virusi"! Na ovom mestu bi svakako puno posla imao dobar psihijatar, makar se ne zvao Radovan Karadžić nego nekako drukčije, i to iz jednog vrlo ozbiljnog razloga. Reč je, zapravo, o ženi koja je bila kandidat za gradonačelnika Beograda, narodnom poslaniku, nekome ko je spreman da odlučuje o sudbinama miliona građana Srbije.

Čitava njena biografija, od mlade saradnice četničkog magazina "Pogledi", pa do supruge bivšeg francuskog ambasadora u Beogradu Gabrijela Kelera i jurišnika Čedomira Jovanovića, govori da je reč o izuzetno nestabilnoj osobi kojoj je opasno poveriti odgovorne državne funkcije. Praznina njenog političkog mišljenja postala je više nego jasna kad je tokom predizborne trke za mesto gradonačelnika Beograda uporno ponavljala kako Beogradu treba "Kunsthala" (ili, sa nemačkog na srpski, veliki izložbeni prostor). Ova potreba grada Beograda nije sporna, ali je sporno da postoji čitav spisak infrastrukturnih problema glavnog grada o kojima Biljana Srbljanović ne zna ništa, i sporno je što je sa takvim neznanjem, drsko i histerično iz svake rečenice tvrdila kako je baš ona bogomdana da bude gradonačelnica. U jednom trenutku se smatrala pozvanom da javno uputi provokaciju Borisu Tadiću pitanjima: "Ima li ova zemlja predsednika", i "Ima li on nameru da preuzme svoju funkciju", verno tumačeći misli i osećanja Čedomira Jovanovića, koji je i stvorio LDP razočaran i besan zbog činjenice da u Demokratskoj stranci nikako nije mogao postati prvi čovek. Konačno, njen povratak iz Francuske nakon kratkog zajedničkog života sa diplomatom Gabrijelom Kelerom, imao je za posledicu to da se tako frustrirana u svojim javnim nastupima u Srbiji sveti svima i svakome ko ne misli kao ona i njen politički vođa Čedomir Jovanović.

LDP-LSD

Stranka Čedomira Jovanovića je tolerantna prema narkomaniji, homoseksualizmu i drugim starorimskim disciplinama. Među dramaturzima poput Jovanovića, Prokića i Srbljanovićeve, našao se i režiser Milutin Petrović, istaknuti beogradski umetnik, i sam narkoman kao i Čedomir Jovanović. Veći broj neizlečivih lokalnih narkomana nalazi se u mesnim i opštinskim odborima LDP-a, koji posprdno zovu LSD zbog istoimene sintetičke droge. Čedomira Jovanovića njegovi drugovi po poroku smatraju svojim velikim guruom, kao što je to bio slavni Timoti Liri u Americi, koji je sebe šezdesetih godina promovisao u "kralja LSD-a".
Mnogo puta neuspešno demantovana priča o Jovanovićevim snabevačima kokainom, pokojnim Lukovićem i Spasojevićem, samo je još više satirala njegove napore da sebe predstavi kao čoveka koji će Srbiju odvesti u pravcu bolje budućnosti. Mada je sa malo godina stigao da bude čak i potpredsednik srpske vlade, bez imalo osećaja odgovornosti za ono što priča, nedugo nakon svrgavanja glomazne i neodržive koalicije DOS, pojavio se u jednoj emisiji televiziji B92 kao gost novinara Aleksandra Timofejeva, i javno, pred milionima gledalaca, predložio legalizaciju droge u Srbiji. Mada ovaj njegov "iskorak u budućnost" niko nije shvatio za ozbiljno, ostalo je da lebdi pitanje: gde je kraj ludilu koje je zahvatilo i vrh i dno srpske politike.
Činjenica je da Čedomir Jovanović u svojim javnim nastupima ima sve manifestacije neurotične ličnosti, da prilikom izlaganja poskakuje s noge na nogu, da su mu reči brže od misli i da ono što izgovara izgovara toliko brzo i nerazumljivo da treba uložiti ozbiljan napor pa razabrati o čemu priča. Sagovornici "Tabloida", terapeuti koji rade svakodnevno sa zavisnicima smatraju da ovakvi simptomi ukazuju na ličnost koja ima svest o svojoj bolesti, ali ne želi da je leči nego "stiče naviku da živi sa njom". Ovako kako sada izgleda politička perspektiva Čedomira Jovanovića, izgleda da i birači u Srbiji stiču naviku da žive sa njim. Problem, naravno, nije u njegovom izboru opijata kojima se "tretira", nego je problem u njegovoj opasnoj misiji koja je vešto zamotana u oblande levog radikalizma. Ta prevara postoji na političkom tržištu u Srbiji samo zato da Čedomir Jovanović ima novac sa kojim je navikao da dobro živi, što podrazumeva i najskuplji "tretman" drogama.
Njegovi bivši telohranitelji Dalibor Janjušić i Vladimir Maćešić iz Zemuna, razočarani njegovim rasipništvom i nedoličnim životom napustili su ga besni zbog njegovog raspusnog života koji vodi kao stalan gost beogradskih restorana  "Daka", "Mitologija", "Lagusta", "Dorijan Grej", "Pastis" u kojima ostavlja desetine hiljada evra. Inače, poznato je da njegovi dnevni troškovi nisu manji od 1.000 evra, da na ručkove vodi i po petnaestak svojih prijatelja, da su mu omiljeni samo najskuplji šampanjci kao što je "moet" i "dom perinjon", od 250 i 500 evra, da ne štedi ni na garderobi, da svakih nekoliko dana kupuje italijanska odela i cipele, da ima i kolekciju od nekoliko izuzetno skupih satova od kojih je najjeftini vredan 20.000 evra. Takav čovek, žedan i gladan svega, vlastohlepan i opasan, uspeo je da zavede blizu 200.000 birača u Srbiji na potonjim predsedničkim izborima, pričajući o socijalnoj i drugoj pravdi, upirući prstom na svakoga ko nije sa njim.
No, narodni genije kod Srba malo je stariji od političke prolaznosti jednog amatera. Opijenost Čedomira Jovanovića i njegovih vernika najbolje je razumeo anonimni pisac grafita sa Novog Beograda koji je veliki predizborni pano LDP-a sa sloganom "Od nas zavisi", promenio u slogan: "Od nas zavisnika".

Čeda i špijuni

Čedomir Jovanović nije bio omiljen kod dvojice obaveštajaca britanske tajne službe MI6, Entonija Monktona i Dejvida Bleka, koji su kasnije u Srbiji kompromitovani i povučeni zajedno sa celokupnom svojom mrežom.
Naime, Monkton i Blek su bili idejni tvorci akcije "Sablja", čiji konačan cilj nije bio obračun sa organizovanim kriminalom, niti je konačan cilj bio zatvaranje 12. 000 ljudi, nego je bio predviđen obračun sa političkim protivnicima "svim sredstvima". Jovanović im nije bio drag zbog preterane bliskosti sa pripadnicima takozvanog zemunskog klana, a svaki njegov dolazak u zloglasni objekat u Šilerovoj ulici Monkton je znao posredstvom svog saradnika u samom kriminalnom gnezdu ove grupe, koga je oslovljavao sa "Marko".
Uprkos tome što im nije bio po volji, i Monkton i Blek su smatrali da je baš Jovanović idealna ličnost posredstvom koje mogu da sprovedu ideju o "konačnom obračunu" u Srbiji. Krvavi rasplet sprečila je ruska obaveštajna služba, jer je u čestim presretanjima telefonskih razgovora Monktona i Bleka znala šta se sprema, pa je britanskim obaveštajcima zaprećeno da na takav scenario zaborave.
Ipak, Monkton i Blek su još ranije stekli poverenje u Čedomira Jovanovića tokom akcije deportovanja Slobodana Miloševića u Hag, gde je ovaj odigrao ključnu ulogu verno sprovodeći njihova uputstva.
Rano ujutro 12. marta 2003. godine, nekoliko sati uoči likvidacije srpskog premijera Zorana Đinđića, Entoni Monkton je obišao saradnika iz Surčina sa kodnim imenom "Marko". Monkton je došao kod njega sa ciljem da posrednim putem javi Jovanoviću da se vrati u Srbiju, jer će mu "hitno biti potreban sledećih nekoliko dana". Jovanović je, barem zvanično, u tom trenutku bio "na skijanju u Italiji".
U novembru 2007. godine, Jovanović je došao u sukob sa jednim od najobaveštenijih beogradskih novinara kod koga je "jeo i spavao, na čijoj svadbi je bio, na čijem bračnom krevetu je držao oružje ukradeno iz Šeste policijske stanice u Beogradu". Sve se dešavalo neposredno nakon što je Jovanović opet bio u Londonu kod vrlo moćnih ljudi britanske obaveštajne službe MI6 gde je dobio zadatak da u Srbiji pravi politički i svaki drugi haos.
Beogradski advokat Svetozar Vujačić je tom prilikom štiteći napadnutog novinara izjavio da bi za Jovanovića bilo najbolje da ode u američku ambasadu i da potraži politički azil, kako bi se sačuvao od istrage, tvrdeći da bi samo mali procenat onoga što mu se stavlja na teret bio dovoljan za dugogodišnju robiju zbog  veleizdajništva, kriminalnog udruživanja, podrivanja ekonomske stabilnosti zemlje, podsticanja narkomanije i narko tržišta...
Kako god bilo, neosporna je činjenica da je Čedomir Jovanović na srpskoj političkoj sceni opasna ličnost sa opasnim namerama i da je njegova čvrsta saradnja sa stranim obaveštajnim službama odavno prešla granice površnih kontakata, kao i da je otišla u pravcu projekta razbijanja države.

Alo, ovde Čeda, svi ste smenjeni!

Apsolutni poraz na poslednjim parlamentarnim izborima u Vojvodini, koji je pokazao svu nemoć LDP-a u Pokrajini, nije došao slučajno niti odjednom. Treba podsetiti da je još u aprilu 2007. godine  Gradski odbor Liberalno-demokratske partije raspušten zbog "postojanja problema u njegovom funkcionisanju", jer je dve trećine članova podnelo ostavke na sve funkcije.
Već je zaboravljeno da je tadašnji član predsedništva LDP-a Ratko Filipović  kazao kako je bio šokiran telefonskim raspuštanjem novosadskog odbora, pa je taj čin nazvao "prekim sudom i političkom neozbiljnošću".  Čedomir Jovanović je tom prilikom raspustio novosadski odbor i imenovao povereništvo, a na mesto poverenika imenovao je izvesnog Aleksandra Miloševića koji je koordinirao radom partije "dok se ne izabere novo rukovodstvo". 
U Novom Sadu tada je njih 16 od ukupno 24 člana gradskog odbora LDP-a podnelo ostavke. Posledice ove Jovanovićeve bahatosti skupo su ga koštale, pa je to platio teškim političkim porazom u Vojvodini, već na prvim sledećim izborima.

Šta je Latinka htela da kaže

Savetnici često znaju da u najboljoj nameri upropaste onoga kome pomažu, verujući da je taj "popravljiv" ili da je naprosto nepopravljiv, ali da je reč o "novom političkom trendu". Tako je i Latinka Perović, revolucionarka staroga kova, iznela jedno zanimljivo mišljenje o Čedomiru Jovanoviću, u čijim se prvim borbenim redovima nekim čudom našla: "...Njegova se generacija razlikuje od one kada su u njegovim godinama bili diplomate, generali, predsednici vlada. Izvan ovog ljudskog i političkog konteksta teško mogu da razumem pojavu mladog Čedomira Jovanovića...".

Koliki je moj deo?

Nakon višegodišnjeg ćutanja u vezi sa slučajem njegovog kidnapovanja i iznuđivanja višemilionskog otkupa, oglasio se prošle godine u javnosti Miroslav Mišković, vlasnik kompanije DELTA, i pozvao Čedomira Jovanovića da odgovori na niz pitanja.
 Između ostalog i na to da li je dao dozvolu, uputstvo ili garantovao imunitet otmičarima, da li je uzeo pet miliona maraka kao deo krvavog novca od otmice, ako je otmičare posećivao u zatvoru da li je uticao na tužioca i sud da ih oslobode pritvora, da li je na bilo koji način uticao da sudski proces zbog otmice odumre, a da istina o tvorcima plana, ortakluku politike i mafije i podeli plena zauvek ostane tajna...
Jovanović nikada nije odgovorio ni na jedno od ovih pitanja niti je ikada demantovao niti izneo bilo kakav validan dokaz da nije uzeo svoj deo od otkupa Miroslava Miškovića. Naprotiv, znajući dobro da je napad najbolja odbrana, pokrenuo je medijsku hajku na Miškovića i njegovu kompaniju ne bi li ova neprijatna pitanja bila što brže zaboravljena.
U obraćanju javnosti povodom napada Čedomira Jovanovića na njega, Mišković je prvi put javno ispričao da mu se pokojni premijer Zoran Đinđić žalio kako ne može Jovanovića da odvoji od mafije.
- Nisam progovorio ni kad me je pokojni Đinđić, posle svega, pozvao na razgovor. Ja znam šta mi je premijer rekao o otmici, isplati i podeli. Ja sam svedok njegovog ogorčenja što ne uspeva - ni kaznama, ni pretnjama, ni prekidom prijateljstva i kontakata - da sebi bliskog mladog saradnika odmakne od mafije. Ime tog ortaka mafije je danas stavljeno pred porotu celokupne srpske javnosti - ispričao je tom prilikom Mišković.