Analiza

Skinuta oznaka tajnosti sa dokumenata CIA NIE 15-90 od 18.10.1990. o Jugoslaviji

Američki brat predvideo rat

Američka obaveštajna agencija CIA u poslednje tri godine skinula je oznake poverljivosti sa dokumenata vezanih za Balkan. Tu je i knjiga  Jugoslavija - od nacionalnog komunizma do nacionalne propasti  koju je objavio NIC (National Intelligence Council). Dokument vremenski obuhvata period od 1948. (Titovog raskida sa Staljinom) do 1990. (raspada Jugoslavije). Poslednji dokument sa koga je u maju mesecu 2006. godine skinuta oznaka poverljivo (zaveden kao NIE 15-90) govori o događajima od 18. oktobra 1990. i transformaciji Jugoslavije. Tabloid pred srpskom javnošću donosi ključne delove ovog poverljivog materijala, u prevodu sa engleskog originala

Pripremio: Miodrag Dinić

Kriza krajem osamdesetih godina prošlog veka u bivšoj SFRJ bila je tema različitih američkih tajnih službi, i to posebno CIA. Dokument sa oznakom NIE 15-90  od 18. oktobra 1990. projektovao je kulminaciju jugoslovenske krize, a kako su "posmatrači" iz Vašingtona preko svojih obaveštajnih zapažanja videli detalje te projekcije, najbolje govore sledeće procene:  
- Jugoslavija će prestati da funkcioniše kao federalna država u roku od godinu dana i verovatno će se raspasti na dva dela. Ekonomske reforme verovatno neće zaustaviti njen raspad.
- Srbija će blokirati pokušaje Hrvatske i Slovenije da se stvori svejugoslovenska konfederacija.
- Verovatno će doći do oružanog ustanka Albanaca na Kosovu. Opšti međurepublički rat visokog intenziteta nije verovatan, ali raspad će pratiti ozbiljni lokalni sukobi, koji će se nastaviti i posle njega. Nasilje će biti nekontrolisano i brutalno.
- Amerika i evropski saveznici ne mogu da učine mnogo u zaštiti jugoslovenskog jedinstva. Jugosloveni će te napore razumeti kao suprotne zalaganju za demokratiju i samoopredeljenje.

Kraj Jugoslavije

Jugoslovenska federacija se bliži svome kraju, jer su pri kraju i rezerve političke volje za njenim očuvanjem. U toku naredne godine federacija će prestati da postoji; u roku od dve godine Jugoslavija će verovatno nestati kao država. Istočna Evropa napreduje u procesu ekonomskih i političkih reformi, ali isti faktori odrediće drugačiju budućnost Jugoslavije. Čak i uspešna ekonomska reforma neće sačuvati celovitost ove zemlje.
Snage unutar Srbije, Hrvatske i Slovenije predstavljaju mešavinu nacionalnog ponosa, lokalnih ekonomskih aspiracija i istorijski međusobno netrpeljivih verskih i kulturnih identifikacija. U Sloveniji i u manjoj meri u Hrvatskoj, novi nacionalizam je prozapadno orijentisan, demokratski i preduzetnički; u Srbiji, on je opterećen statičnom ekonomijom, militarističkom tradicijom, uz preferiranje jake centralne vlade predvođene dinamičnim liderom.
Ni komunistička partija, ni Jugoslovenska narodna armija nisu sposobne da očuvaju federaciju. Partija je u raspadu; armija je izgubila prestiž zbog snažne komunističke identifikacije i zato što je mnogi u Jugoslaviji smatraju institucijom kojom dominiraju Srbi. Nije se pojavio svejugoslovenski politički pokret koji bi ispunio prazninu nastalu kolapsom Titove vizije jugoslovenske države. I neće se ni pojaviti.
Alternative raspadu o kojima se trenutno raspravlja nemaju izgleda na uspeh. Model labave konfederacije je zadovoljavajući za Sloveniju i Hrvatsku, ali Srbi će blokirati to rešenje da bi sačuvali svoj uticaj u federaciji. Srpski pokušaj da se uz pomoć federalnih institucija i vojne mašinerije spreči nezavisnost ostalih republika neće biti tolerisan od strane građana republika koje žele otcepljenje. Srbi su toga svesni.
Srpska represija na Kosovu verovatno će dovesti do oružanog ustanka većine albanskog stanovništva, podržanog od velike albanske manjine u Makedoniji i Crnoj Gori. To će rezultirati snažnim pritiskom iz Srbije da se ove republike tesno povežu sa sa njom.
Postoji opasnost od prerastanja sporadičnog i spontanog etničkog nasilja u organizovani međurepublički građanski rat, ali ne postoji velika verovatnoća za taj ishod u dvogodišnjem periodu ove procene. Angažovanje resursa za pacifikaciju Albanaca na Kosovu ograničiće vojnu sposobnost Srbije da se posveti srpskoj manjini u zapadnim republikama. Srbi će ipak podsticati sve srpske manjine na ustanak - posebno u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Verovatna posledica toga je etničko nasilje visokog intenziteta.
Analize ukazuju da će centralizovana srpska država, predvođena bivšom komunističkom partijom Slobodana Miloševića, sa kojom će Crna Gora verovatno ući u novu federaciju. Makedonija će verovatno dominirati delovi komunističke partije sa različitim pogledima na poželjnost demokratizacije i tržišnih reformi, ali podložna srpskom uticaju, izraženom u kontroli nad manjinskim albanskim stanovništvom. Hrvatska i slovenačka država na severozapadu, orijentisane ka zapadnoj Evropi i verovatno će se povezati konfederalnim ugovorom, sa ili bez Bosne i Hercegovine. Odlaskom Slovenije i Hrvatske tokom sledeće godine, jugoslovenski sistem će prestati da funkcioniše. Napori da se stvori konfederalna alternativa verovatno neće uspeti u toku dvogodišnjeg važenja ove procene, što će dovesti do raspada Jugoslavije kao države...
Uništavanje sedamdesetogodišnju jugoslovensku državu krenulo je sinhronizovano i spolja i iznutra. Iako su takve sile prisutne već godinama, federacija je nekako preživljavala, ali  Iako su takve sile prisutne već godinama, federacija je nekako preživljavala, ali ovoga puta će biti drugačije. Tito, koji je predstavljao otelotvorenje koncepta federalne Jugoslavije, mrtav je već deset godina. U nedostatku lidera tog formata, celovitost jugoslovenske federacije je održavana institucionalnom inercijom, uglavnom unutar komunističke partije i vojske. Partijska organizacija je razbijena i njena ideološka primamljivost je isparila sa skorašnjim dešavanjima u drugim delovima srednje Evrope i Balkana.
Jugoslovenska narodna armija (JNA), koja se snažno identifikuje sa partijom i koju većina u zemlji smatra institucijom pod srpskom dominacijom, izgubila je znatan deo uticaja kao čuvar jugoslovenske ideje. Iako će vojska možda jednostrano pokušati da održi federaciju, njeno vođstvo shvata da armija to ne može da učini sama i verovatno veruje da bi svaki pokušaj u tom pravcu vodio raspadu armije po etničkim šavovima. Raspad zemlje u takvim uslovima će dovesti do toga da Hrvatska i Slovenija hitno preuzmu najveću moguću kontrolu nad vojnim dobrima na svojim teritorijama, a preostali resursi JNA biće preneti na srpske ili druge državne oružane snage.

Nacionalizam

Nacionalni ponos, ekonomske težnje, podsticanje etnički zasnovane verske i kulturne identifikacije nastaviće da guraju Sloveniju i Hrvatsku ka nezavisnosti. Secesionistički sentimenti su snažno stimulisani srpskim pokušajima dominacije nad federalnim političkim procesima. Raspad zemlje je dostigao tačku eksplicitnih zahteva i praktičnih mera, koji su nespojivi sa saveznim ustavom. Secesionistički proces podrazumeva korake objavljivanja suverenosti, nezavisne spoljnopolitičke ciljeve, pojavu republičkih paravojnih formacija, planiranje republičkih vojnih snaga i zahteve za ekskluzivnom kontrolom nad nacionalnim resursima. Te mere još uvek nisu uobličene u eksplicitne, konzistentne proglase nacionalnog identiteta, ali do njih će doći za vreme trajanja ove procene.
Pregrejani nacionalizam koji neguju srpski ekstremisti predstavlja najjaču od svih snaga koje razdvajaju republike, i on neće nestati. Srpski predsednik Milošević dokopao se vlasti na talasu populizma i etničke afirmacije. Njegovim sledbenicima će ove teme ostati privlačne, jer ideja komunizma erodira, a ostale republike se protive nametanju srpske kontrole. Miloševićev lični stil - dramatični gestovi, spremnost na rizik i vođstvo - pojačava primamljivost njegove politike kod srpskih masa. Iako je njegova snaga bila na vrhuncu na poslednjem (verovatno zaista poslednjem) kongresu SKJ, on ima solidnu budućnost u Srbiji. U oktobru 1989. osvojio je mandat - sa 80 odsto podrške - da vlada Srbijom još četiri godine. Biće ponovo izabran u decembru 1990, podjednako nelegitimnom pobedom kao što je ona iz prošle godine. Zastrašujuće je to što opozicione stranke u Srbiji zastupaju podjednako nacionalističku retoriku, ili još ekstremniju kada je reč o Kosovu i Hrvatskoj. Štampa koju kontroliše Milošević nastavlja da raspiruje srpski nacionalizam povodom Kosova i Hrvatske, ali Milošević više nije gospodar tog nacionalizma - tvrdokorne nacionalističke partije potkopavaju Miloševićevu taktičku poziciju otvaranjem sukoba sa nacionalnim manjinama u Sandžaku, Bosni i Vojvodini. U periodu trajanja ovog izveštaja, bilo koji vladar Srbije verovatno bi takođe odbio da prihvati minimalni paket uslova Slovenije i Hrvatske za očuvanje jugoslovenske države.
Srpska represija na Kosovu, mahom naseljenom Albancima, učiniće da se albanski mirni otpor i zalaganje za nezavisnost unutar Jugoslavije transformišu u vojnu pobunu i secesionistički pokret. U uslovima gerilskog rata protiv Srba, Kosovari će tražiti materijalnu podršku, ali ne i formalno ujedinjenje sa Albanijom. Gubitak Kosova biće gorak poraz srpskog nacionalnog identiteta; ono je tradicionalna kolevka srpstva i Beograd će upotrebiti sva sredstva da zadrži Kosovo. Posledica ove odluke biće dugi konflikt praćen velikim gubicima u životima i imovini.
Situacija u Bosni i Hercegovini predstavlja najveću opasnost da se glavna etnička podela u Jugoslaviji - na Srbe i Hrvate - pretvori u nasilje. Etnička mešavina u ovoj republici koju čine Muslimani (više od 40 odsto), Srbi (32 odsto) i Hrvati (18 odsto) oduvek je bila potencijalni izvor sukoba. Izbori krajem novembra u BiH će povećati mogućnost intervencije Srbije i Hrvatske.
Nacionalističke sukobe u Jugoslaviji pospešuje nedavni spektakularni porast makedonskog nacionalizma. On je pre svega bio odgovor na dezintegraciju federacije, ali i na ono što se doživljava kao pretnja Srbije integritetu Makedonije. Makedonski nacionalizam sada poprima transnacionalnu dimenziju, pokušavajući da obuhvati srodnike u Grčkoj i Bugarskoj. Budući da Srbi, Grci i Bugari odbijaju ideju o posebnoj makedonskoj naciji, primetan je potencijal za međunarodnu krizu.
Spoljni faktori takođe razdvajaju Jugoslaviju. Prestanak sovjetske intervencionističke pretnje u istočnoj Evropi bio je znak Jugoslovenima da je bezbedno nastaviti stare svađe. Uz primamljivost pridruženog članstva Savetu Evrope i drugim oblicima integracije sa zapadom, to je takođe doprinelo podrivanju politike nesvrstanosti - Titove glavne spoljnopolitičke zaostavštine. U međuvremenu, Slovenija i Hrvatska su zaključile da su im šanse za ulazak u Evropu veće kao autonomnim jedinicama, nego u društvu zaostalijih delova jugoslovenske države.

Fenomen

Postoje snage koje se zalažu za jedinstvo Jugoslavije, ali su one slabe i sve ih je manje. Najveća nada - iako slaba - jeste ekonomska reforma premijera Markovića i njegov napor da stvori svejugoslovensku političku partiju, koja će moći da se takmiči sa nacionalnim partijama i pokretima u republikama. Markovićeva ekonomska reforma je doživela uspeh i možda je pomogla da se nacionalni kolaps odloži, ali teško je zamislivo da se Slovenija i Hrvatska prepuste federalnoj vladi, koja je Markoviću neophodna kako bi pokrenuo sledeću fazu reformi.
Nedavni svetski skok cene nafte ima za posledicu nepredviđenu nestašicu jugoslovenskih deviznih rezervi. Markovićev odgovor je bio smanjenje poreza na maloprodajnu cenu nafte. Uz sve druge probleme, ovo će dovesti do napuštanja nedavno uspostavljenog i hvaljenog kursa dinara vezanog za nemačku marku. Bez ove centralne tačke reforme, monetarni zvaničnici će izgubiti motivaciju da sprovode čvrste mere. Iz ovih razloga ekonomska reforma predstavlja slabu šansu za sprečavanje političkog raspada. A čak i kada bi bila uspešna, ona sama ne bi mogla da sačuva Jugoslaviju.
Druge kohezivne snage - političke, ekonomske, emotivne - malo znače. Državna uprava, profesionalna vojska i neke bezbednosne službe, možda će neko vreme biti odane simbolima i institucijama jugoslovenske države, ali njihova posvećenost brzo bledi pred licem rastućeg nacionalizma, verske identifikacije i sve jačih republičkih institucija. Primamljivost učešća na jugoslovenskom tržištu smanjena je u najrazvijenijim severnim republikama zbog ekonomskih transfera na siromašni jug. Prisutan je i strah od krvoprolića i materijalnog uništenja kao posledica nasilnog odvajanja. Najsnažnije kohezivne snage u Jugoslaviji su nacionalistički sentimenti u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji. Oni će jačati.
Slovenija i Hrvatska, dve najbogatije republike, neće imati motivaciju da ostanu u federaciji kojom dominiraju Srbi, ali želeće da očuvaju neke veze sa ostalim republikama, a posebno uzajamne veze. Obe republike već žele da se oslobode ekonomskog tereta subvencionisanja neefikasnog industrijskog sektora južnih oblasti. Slovenija i Hrvatska će verovatno podržati stvaranje što šire konfederacije, koja ne bi obuhvatala Srbiju, ali u koju bi ušla Bosna i Hercegovina, pa čak i Makedonija, u malo verovatnom slučaju da ta republika bude u poziciji da im se priključi. Ovaj scenario bi zavisio od političkih i vojnih uslova - jačanja kapaciteta da se odupre Srbiji - i posebno od ekonomskih faktora, jer bi stvaranje većeg tržišta pospešilo njihove privrede i mogućnost pripajanja zapadu.

Rat

U Srbiji će postkomunistička ideologija biti usklađena sa snažnom nacionalističkom i verskom tradicijom u regionu, kojima će u izvesnoj meri biti suprotstavljene ideje parlamentarne demokratije, političkog kompromisa i tržišno orijentisanih reformi, koje se vezuju za četrdesetpetogodišnji mir i prosperitet na zapadu. Koji će uticaj prevagnuti ostaje veliko pitanje za Srbiju i sva druga postjugoslovenska društva.
U Hrvatskoj i Sloveniji razviće se političko-ideološki spektar sličan onome u zapadnoj Evropi, od socijaldemokratije na levici da demohrišćana - pa čak i fašista - na desnici. Prema sada raspoloživim podacima, slovenačka politička elita će biti najuspešnija u razvijanju održivih političkih institucija. Izgledi za Hrvatsku su takođe pozitivni, iako manje sigurni i na nižem nivou. Sposobnost obeju republika da prevaziđu uski šovinizam iz doba pre Drugog svetskog rata mnogo će zavisiti od stepena saradnje - kulturne i ekonomske - sa razvijenim industrijskim demokratskim državama zapada, posebno sa Evropskom zajednicom. Ona će takođe zavisiti od stepena autonomije koju će Hrvatska dati srpskoj manjini u Hrvatskoj, pošto se suoči sa njenim provokacijama.
Osim na Kosovu, organizovani rat kao posledica ovog konflikta nije verovatan tokom dvogodišnjeg perioda ove procene, ali sukobi raznih vrsta između zajednica će se nastaviti, bez obzira na ishod ove krize. U Beogradu vlada sve veći strah od međuetničkih sukoba u republikama, sa nepredvidivim posledicama. Tu je tradicionalna etnička netrpeljivost često povezana sa nepomirljivim teritorijalnim pretenzijama. Kao i uvek kada dođe do razvoda braka, i u Jugoslaviji će najveće pitanje biti čije su nekretnine. Teritorijalna pitanja će u naredne dve godine biti najverovatniji izvor konflikata između republika. Prvi takav sukob, bez obzira na uzroke, biće prilika za testiranje mehanizma za rešavanje konflikta koji se sada razmatra u OEBS-u.
U malo verovatnom slučaju da Srbija pokuša da oblikuje proces secesije vojnom silom, ona bi morala da prevlada odlučan otpor odvojenih republika i da se osloni isključivo na srpsku vojsku. Na duži rok, ponovno pripajanje Slovenije i Hrvatske jedinstvenoj federativnoj državi vojnom silom izvan je mogućnosti Srbije, posebno kada se uzme u obzir njena preokupiranost Kosovom. Slovenija i Hrvatska bi u ratu sa Srbijom mogle da odbrane svoj suverenitet i veći deo teritorijalnog integriteta, ali uz velike gubitke svojih ograničenih rezervi, ljudstva i materijala. Javno mnenje u Evropi bi u tom slučaju bilo šokirano i revoltirano, što bi za posledicu imalo negativan efekat na i onako loše izglede Srbije za ekonomsku i kulturnu saradnju sa Evropom nakon razdvajanja. Većina učesnika mogućeg ratnog sukoba dobili bi vrlo malo, a izgubili mnogo.
Najverovatniji scenario za međurepubličko nasilje je onaj po kojem bi Srbija, potpomognuta buntovnim srpskim manjinama u drugim republikama, pokušala da prisvoji sporne teritorije u veliku Srbiju, uz istovremeno krvavo preseljenje stanovništva. Iskušenja da se Srbija upusti u takvu avanturu će rasti u periodu koji pokriva ova procena. U pokušaju da preuzme kontrolu nad Makedonijom Srbiju će sprečiti nemogućnost kontrole nad manjinama u samoj Srbiji i opravdani strah od intervencije susednih balkanskih sila, posebno Bugarske i Grčke.
Terorizam predstavlja ozbiljnu pretnju u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Hrvatskoj i Makedoniji. On se takođe može preliti i na pogranična područja same Srbije, kao i Grčke i Bugarske. Unutar same Jugoslavije, on se može degenerisati u kaznene akcije i reakcije i dovesti do masovnog nasilja.
Kapacitet Sjedinjenih država da očuvaju jedinstvo Jugoslavije, bez obzira na uticaj koji su na nju imale u prošlosti, je ograničen. Sve izjave zvaničnika SAD-a koje podržavaju teritorijalni integritet stare federacije, republički lideri će shvatiti kao sprečavanje pokušaja republika da ustanove svoju samostalnost. Izjave zvaničnika SAD-a koje podržavaju nacionalno samoopredeljenje, republički lideri će citirati van konteksta i upotrebiti za dobijanje podrške svojih naroda.
Albanski lideri na Kosovu će isticati opaske američkih zvaničnika po pitanju ljudskih prava. Sve strane će od Sjedinjenih država verovatno tražiti materijalnu pomoć i kritikovati ih ako ta podrška izostane. Evropske sile će na rečima biti za ideju jugoslovenskog integriteta, dok će prikriveno prihvatiti raspad federativne države. Vlade zapadnoevropskih država dele nadu Vašingtona da će transformacija Jugoslavije biti obavljena mirno, ali ne žele da u tome učestvuju pružanjem bilo kakve finansijske pomoći. Austrijski zvaničnici se boje mogućih posledica raspada Jugoslavije, ali svejedno kažu da više drže do demokratije i samoopredeljenja nego do jedinstva...

Nemoć
Sjedinjene Američke Države će raspolagati nedovoljnim kapacitetom da obezbede jedinstvo Jugoslavije, bez obzira na uticaj koji su tu imale u prošlosti. Lideri jugoslovenskih republika tražiće od SAD da podrže njihove partijske ciljeve. Federalni i srpski lideri će naglašavati američke izjave o očuvanju teritorijalnog integriteta, a Slovenci, Hrvati i stanovnici Kosova one o poboljšanju standarda ljudskih prava i prava na samoopredeljenje. Vašington će biti uvučen u uzavreli međunacionalni sukob i od njega će se očekivati da odgovori na različite zahteve svih strana u sukobu.