Bunt

Radnička klasa i boce gasa

 

Dža ili bum, bum

 

Nova moda sindikalizma i konkretnih pregovora na silu rođena je u Francuskoj. Kada ni to nije pomoglo, krenuli su u borbu protiv mondijalizma jačim oružjem. Odlučili su da dignu u vazduh svoju fabriku i sve vredne mašine koje ih više hlebom ne hrane. Doneli su boce butan-gasa, jedini eksploziv koji je u slobodnoj prodaji, i minirali zgradu. Ili da se pošteno plate godine staža ili počinje vatromet

 

Piše: Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Sve je počelo u martu ove godine kada je francuska filijala fabrike Soni odlučila da, u ime rentabilnosti, otpusti svoje radnike i delokalizuje proizvodnju. Nemoćni radnici, sa kojima niko više nije želeo da pregovara, odlučili su da svog direktora drže kao taoca u kancelariji. Nova moda sindikalizma i konkretnih pregovora na silu je rođena. U borbu protiv mondijalizma krenulo se jačim oružjem. Krenulo se u miniranje sopstvenih fabrika, i to bocama butan-gasa. Radnici su zapretili vatrometom. No, ponuđena je minimalna tarifa, deminiranje bombi i početak novog života, 30.000 evra po glavi otpuštenog. Kasnije je cena skočila na 50.000 evra.

Iznenađena vlast je ustuknula pred odlučnošću manifestanata i uplašila se nove revolucije. Umesto da pohapsi ekonomske teroriste i prebije demonstrante, kako se to obično radi u ovim slučajevima, vlast odlučuje da prepusti samoj kompaniji da se dogovori ili plati ucenu. Naravno da je ovakva vrsta uspešnih pregovora dala ideju i ostalim grupama suvišnih i otpuštenih radnika po celoj državi. Za nepuna četiri meseca 12 puta se ponovila šema zatvaranja direktora i miniranja fabrika po istom receptu. Fabrika guma Kontinental je, na primer, nedavno isplatila 50.000 evra po glavi otpuštenog radnika, zatim su tu i fabrke JLG, Nortel France, New Fabris, Mišelin...

Treba znati da talas otpuštanja u Francuskoj odnese preko 20.000 žrtava svakog meseca, pa i više. Početkom ove krize, kako se naziva velika prevara mondijalista i liberalne Evrope, bacano je na ulice i do 80.000 ljudi svakog meseca. Za to vreme fabrike su se selile u Poljsku, Rumuniju, Kinu, Indiju i ostale jeftine države. Tamo gde su plate radnika i do deset puta manje, a socijala gotovo nepostojeća. Kapitalistima nikad dosta profita, a prave gazde gotovo svih velikih preduzeća su multinacionalne firme. Briga ih za Francuze. Čak ih ismejavaju i potcenjuju nudeći im da zadrže radno mesto i da se sa fabrikom presele u Rumuniju ili Indiju. Naravno, uz garantovanu platu lokalaca od 200 evra mesečno.

Tako je svetska kriza, koja je u startu bila veštačka i namerno inscenirana od finansijera i bankara, postala stvarnost u realnoj ekonomiji i zaista pogodila tamo gde je i ciljala. Dobro plaćeni francuski radnici sada su na berzi rada. Stranci, koji su došli na Zapad sa svih strana sveta, još su gore prošli i kao nepoželjni vratili bi se tamo odakle su došli, ali bar sa 50.000 evra u džepu. Ali ima i drugih razloga za radikalizaciju pokreta otpuštenih.

 

Simboli nove civilizacije

 

Sami Francuzi, koje bije glas da su veliki hvalisavci, neradnici koji vole da komanduju i prodaju pamet i mahom ulizice svojoj hijerarhiji, nisu nikada bili sposobni da se organizuju u jake sindikalne podružnice i to uglavnom iz istih tradicionalno snobovskih razloga. U Francuskoj je samo tri odsto radnika učlanjeno u neki sindikat. Što je najmanje u celoj Evropi. Po svim većim preduzećima gotovo da je sramota ili ispod časti da se neko učlani u ove levičarske pa čak i prokomunističke organizacije. Povrh svega, za mnoge sindikate, a ima ih na desetine raznih, tvrdi se da tajno sarađuju sa gazdama i dobijaju mito ili bar subvencije iz okultnih fondova bliskih vlastima.

Oni Francuzi koji su poznati u istoriji kao tradicionalni revolucionari, nestali su pred lakoćom života, neverovatno velike socijalne politike i standarda života na Zapadu onih zlatnih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Seks, droga i nasilje postali su, kao i svuda, simbol nove civilizacije.

Tako je Francuski prosečan radnik godinama bio razmažen i privilegovan. Smatrao je sebe gospodinom koji ima sva prava i pogotovo pravo na standard i sve blagodeti civilizacije. Krediti su tu da svakome omoguće takav život. Ali krediti su skupi i treba da se plate. Kada je standard malo pao, odmah se pribeglo štrajkovima.

A kada posao dosadi, to se rešavalo odlaskom na bolovanje. Francuska je šampion u ovoj vrsti sportova i pored toga što im je radna sedmica smanjena na svega 35 sati nedeljno, dok se plate dele i do 15 meseci godišnje. Naravno da i u Francuskoj godina ima svega 12 meseci, ali su državni funkcioneri jaka korporacija, da ne kažemo mafija, koja je sebi isposlovala sve moguće privilegije - od dodele jeftinih stanova do skraćenog staža i naduvanih penzija. Broj funkcionera je ogroman, i Francuska drži svetski rekord i u ovoj disciplini.

Dugo se dobijao utisak da su svi Francuzi funkcioneri ili šefovi, a da rade samo stranci. Stvari su počele da se menjaju u prvoj krizi petrola 1974, kada su se na ulicama Pariza pojavili beli đubretari; posao koji je bio rezervisan uglavnom za Afrikance sada je bio dobar i za Francuze. Malo-pomalo, uobražena klasa Francuza suočila se sa realnošću i počeli su da prihvataju poslove koji su teži i manje plaćeni. Bila je to prava revolucija koja je oterala desničara Žiskara D'Estena i dovela socijaliste na vlast 1980, s nadom da im se vrate jasle iz kojih bi se i dalje mogao održati standard.

 

Vlast je vlast

 

Spas od besparice i besposlice Francuzi su potražili u politici i nakon dugo godina kapitalizma odlučili se 1980. da na vlast dovedu socijaliste koji su obećavali med i mleko. Naravno, Miteran nije bio nikakav socijalista niti pravi levičar, već običan pragmatičan aktivista. On je čak u svoje vreme bio ministar u desničarskoj vladi. Pored bezbrojnih privatizacija i povećanja besposlice, socijala je ipak pratila njegove reforme, da se Vlasi ne dosete i da on održi vlast dva puta po sedam godina. Kada je zbunjenim Francuzima bilo dosta te levice koja vodi politiku desnice, glasali su za kapitalizam i desničara Širaka.

Miteranu ni to nije smetalo da vlada u takvoj koegzistenciji sa prvim ministrom iz protivničkog tabora. Da paradoks bude veći, ni Širak nije bio ono što se mislilo. On je kao mladić bio blizak komunistima. Godine 1994. postao je predsednik i vratio desnicu na potpunu vlast, ali ni to nije zadovoljilo Francuze koji očigledno ne znaju šta hoće. Ubrzo su glasali za socijaliste i vratili ih u novu kohabitaciju, ovoga puta sa Širakom.

I pored zvanične zabrane nove emigracije, nikada u Francusku nije stiglo više svetske bede nego u tom periodu. Stigli su novi radnici iz Bugarske, Rumunije i ostalih novopečenih država proširene Evrope. Crna ekonomija je procvetala. Nove reforme koje je Evropa u to vreme nalagala ubile su najpre francuske seljake, i sa 10 odsto stanovništva njihov broj je pao na jedva malo više od jedan odsto. Nezaposlenost je rasla i svakodnevni štrajkovi su polako ubijali ionako oslabljenu ekonomiju.

Najčudnije je to što su Francuzi, po ustaljenoj tradiciji bogate zemlje, i dalje slavili sve što se slaviti može - državne i crkvene praznike, letnje i zimske raspuste. Muškarci su dobili pravo na dan majki povodom rođenja ili bolesti deteta, a radna sedmica je sa 40 pala na svega 35 sati nedeljno, što je svetski rekord u neradu. Povrh svega, državnim službenicima iz bivših kolonija garantovan je produženi godišnji odmor i besplatno putovanje avionom do bivših kolonija. Deviza radio ne radio, svira ti radio ovde je postala stvarnost. Dobar režim, teče plata, a ja ležim ili tražim neku šljaku na crnjaka. Pa čak i ako nekoga otpuste ili sam odluči da ode, tu je čuvena francuska socijalna pomoć, koja je ovde jedva malo manja od minimalca. Tako se nikome nije ni isplatilo da radi.

Restorani su puni, kao i skijaške staze po Alpima ili hoteli na Azurnoj obali. Korupcija je dosegla zavidan nivo, a policijski režim se polako ali sigurno nametnuo kao branilac demokratije. Rasizam kao odgovor na krizu je realnost države ljudskih prava, formule od koje je ostalo samo ime. Danas se sva nadmenost bivše kolonijalne sile i bezobrazluk korupcije i sistema plaća kešom.

 

Evropa kriva za sve

 

Naravno, za mnoge Francuze ova kriza je isključivo delo Evrope. Sa liberalizacijom ekonomije, koja je plod politike Evropske unije, počele su delokalizacije i zatvaranje čitavih industrijskih sektora. Najpre metalurgije, pa onda ostalih grana privrede. Sve je prešlo u sektor usluga i trgovine. Turizam je postao prva grana privrede. Cene su otišle u orbitu, standard je pao na bedaka, a broj beskućnika i klošara dostigao astronomske cifre.

Više od 700.000 ljudi spalo je na nivo ispod granice bede. Oko tri miliona čine nezaposleni, bar po zvaničnoj statistici, ili oko sedam miliona po nekim drugim izvorima koje država ne priznaje, jer kao i svaka, uvažava samo one rezultate koje sama falsifikuje.

Sada ova kriza može bolje da se razume. Francusku kao da je stigla ona stara jevrejska kletva: dabogda imao pa nemao. Zato nikoga ne treba ni da iznenade boce gasa i sekestracija direktora, što posebno zabrinjava Sarkozija i njegovu kliku. On je već u startu oštro reagovao i obećao kazne za vinovnike ovakvih pregovora, ali je i ova pretnja, kao i sva ostala njegova obećanja, ostala mrtvo slovo. Možda će jedino da ispoštuje dogovor da nam vrate sve emigrante bez papira, kao uslov za ukidanje viza. Ali to je već više stvar Brisela nego Sarkozija.

Leto u Francuskoj je vruće, ali, po svemu sudeći, jesen će biti eksplozivna.