Natrag

Tik-tak

 

Tik-tak

 

Do poslednjeg daha

 

Ljubica J. Tinska

 

 

Počele su pripreme za put. Psihičke. Od same pomisli vrti mi se u glavi. Kao da kolica, mačevi, gitara i teniski reketi nisu bili dovoljni, u međuvremenu smo kupili i dečju rikšu za bicikle koja ima sto kila, velika je i glomazna čak i kada je u kutiji. Izgledaćemo kao karavan na putu do aviona. Koferi, deca, torbe, ručni prtljag, rikša i flaša viskija. I, naravno, ja - sama sa klincima. Sama do aviona, vučem kolica puna prtljaga na kojima svaki točak vuče na svoju stranu (nikad mi neće biti jasno zašto), jurim za nemirnim jednoipogodišnjakom i svađam se sa nepristupačnim tinejdžerom, sama u avionu, jurim gore-dole za nemirnim jednoipogodišnjakom dok moj tinejdžer mirno sluša muziku sa svog ipoda i igra igricu na ipod touch-u.    Svaki put kada mu se obratim, dok još putuje pogledom ka meni, prevrće očima, a onda me blazirano pogleda, nešto promumlja i kratko i jasno mi stavi do znanja da nismo na istoj talasnoj dužini. Naravno, pijem viski i pokušavam da zaboravim gde se nalazim, što mi nikad ne polazi za rukom jer ja vrlo dobro znam gde se nalazim i to mi se nimalo ne dopada. Nije mi jasno zašto u avionima ne postoje stolice za decu. Znate one što se stave u sedište i za koje se dete pričvrsti (da ne kažem veže) pa onda mirno, i što je važnije, sigurno sedi. Kao one za automobile, koje kod nas i nisu obavezne, jer kod nas roditelji svoju decu stavljaju čak i na skutere (misle, valjda, da je to slatko), nekad čak i bez kacige. U avionima vam daju "pojas" iliti kanapče, koje pričvrstite za vaše kanapče, i kao tako mirno i sigurno sedite sa svojim mladunčetom. Ma koga ja zamajavam, kao da je bitno, kad ste već u avionu, zašto govoriti o sigurnosti. Uh.

Onda jurim taksi na aerodromu, jer me niko nikad ne čeka, a i zašto da me čeka kada se sve već odigra pre "izlaska iz aerodroma". Tome, je li, prethode pripreme za put - psihičke i fizičke - odlazak do aerodroma, jurcanje po aerodromu, prtljag, stajanje u redu na pasoškoj kontroli sa decom koja ne razumeju šta znači čekanje i kojima se baš tada piški ili jako pije voda, avioni koji kasne, let sa svim stresovima, izlazak iz aviona sa rukama punim prtljaga i detetom koje je verovatno zaspalo (a možda se i ukakilo) baš na sletanju, pa sad morate i njega da nosite i da se pri tom mnogo trudite da ga ne probudite jer će biti, tek probuđeno, veoma loše volje pa će drečati kao da mu deru kozu... dok vi stojite zaglavljeni u samom dnu aviona i čekate da se otvore vrata i putnici krenu napolje. Mislim da je divno što putnike koji putuju sa decom uvek prve puštaju u avion, ali mislim da bi bilo revolucionarno kada bi ih prve puštali iz aviona.

čekanje na pasoškoj kontroli, čekanje pored trake dok ne naiđe vaša gomila kofera i gadžeta, koje treba natovariti na kolica, koja i dalje imaju četiri točka koja vuku na četiri strane sveta, decu na kofere i napolje.

Ali avaj, menjačnica je gore, na spratu, do koga vode pokretne stepenice na koje sa vašom bandom i prtljagom nikako ne možete, i lift zaglavljivač u koji radije ne biste. Nekako se popnete, izađete dole, pa drumom gurate kolica, a gore nema nikog u menjačnici, samo natpis "vraćam se odmah".

Susetka iz prodavnice novina objašnjava da je "devojka otišla do toaleta" (vi joj zavidite jer iako vam bešika puca, već od izlaska iz aviona nikako niste mogli da ostavite vaš dragoceni prtljag, čak ni na tren dovoljno dug da se olakšate, pa trpite već čitavu večnost). Nakon još malo izgubljenog vremena ona se ne pojavljuje, i vi napuštate aerodrom.

Glava od viskija polako počinje da boli. I tu vas "neko čeka". Molim vas.

Hohštapleri, aerodromski taksisti, utaljeni sa pandurima koji ne puštaju taksi kompanije da se zadrže ispred aerodroma ni sekund i time vas uslovljavaju da se vozite baš s njima drparošima, kruže kao kopci i, kao, nude vam dobru cenu do grada, no vama je u ovom trenutku svejedno, plaćate mu devizama, on vas pokrade na sitno, ali ni to nije više bitno.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane