Uvodnik

 

(Pr)osudite sami

 

Gotov je!

 

Milovan Brkić

 

 

   Kada su u septembru 2000. godine građani Srbije odlučili da zbace sa vlasti režim Slobodna Miloševića, na skoro svim zgrada, autobusima, tramvajima, vozovima, automobilima bile su nalepnice - Gotov je!, Puko je ko zvečka, Overi ga, Pokradeni smo, Marš, Slobo, marš...

   Deset godina kasnije, ovog septembra, raspoloženje građana u Srbiji prema njenom predsedniku Borisu Tadiću još je gore.

   Za vreme Tadićeve despotije Srbija je i konačno izgubila Kosovo, milion građana je ostalo bez posla, a ostale su opljačkale strane banke sa zelenaškim kreditima. Većina građana je bez nade da će njihove porodice preživeti životinjsku pljačku koju sprovode bolesni predsednik i njegova mala grupa pedera.

   Deset godina od Miloševićevog pada, nad Srbijom se opet nadvio mrak. Novi diktator je odlučio da menja sudije i tužioce, da neviđenom brutalnošću napadne medije, preteći hapšnjem, drakonskim kaznama, gašenjem listova...

   Prošle nedelje Večernje novosti su objavile vest da je predsednik Boris Tadić zdrav ko dren!

   Hvala Bogu, predsednik ne boluje od anemije, od lupusa... To što svi mi vidimo na njegovom licu, kažu u Novostima, nije tačno. Predsednik se nada da još može da nas jaše, da nas satire. I on to sam potvrđuje, istupom na Glavnom odboru Demokratske stranke, tvrdnjom da ima plan  za naš odlazak u Evropsku uniju, ali da to ne mora da se desi u ovom (njegovom) mandatu, već u sledećem! On zna da je treći mandat za njega preko potreban, jer posle toga sledi doživotni, pod uslovom da se zemlja u kojoj ćemo živeti još zove Srbija, i ako još neko od nas preživi vladavinu ovog diktatora.

   Uzimajući, nasilno, ovlašćenja koja mu po Ustavu Srbije ne pripadaju, Miloševićev sledbenik želi da još surovije pljačka, otima, da Srbiju jaši kao kobilu. Ovaj bolesni gmaz nije rođen u Srbiji, ni otac ni majka mu nisu iz Srbije, i njega ništa ne veže za ovu zemlju, osim potrebe da zadovolji svoje pederske strasti i potrebe za pljačkanjem, za dopadanjem, za svojom važnošću, makar u svojim očima, ako nam ga je svima preko glave.

   Kojim putem će nas neko takav uvesti u Evropu? Preko Libije, Pekinga, Teherana...

   Njegov ključni savetnik, i čovek iz ličnog života, lekar Nebojša Krstić, u Beograd se vratio nakon višegodišnjeg rada u Hrvatskoj. Da li je došao sa zadatkom kako da uz pomoć voljenog Borisa, Srbiji skinu gaće? Da li su njih dvojica, u zagrljaju, doneli odluku da otcepe Vojvodinu, da ''regionalizuju'' Srbiju, tako da od nje neće ostati ništa?

   Dobro bi bilo da Boris Tadić poživi još dugo, i da svoje grehe okajava u Zabeli. U društvu velikog broja muškaraca.

   Posle deset godina, u Srbiji su ponovo aktuelne parole - Gotov je, Puko je ko zvečka, Overi ga, Marš, Borise, marš...

   Dok se predsednik Tadić kezi kada nam saopštava svoje uspehe i put u Evropu, mnoge majke plaču jer su im deca gladna, hiljade ljudi očekuju da dobiju otkaz. Beznađe je zahvatilo Srbiju.

   Predsednik Srbije i njegova kamarila su tvrdo odlučili da sa nama vladaju do kraja svojih  života. Možemo se spasti ako ih oteramo s vlasti ili im prekinemo to zadovoljstvo. Trećeg izbora nema. U protivnom nas neće biti.