Epizoda 8

 

Nismo mi od juče

 

Zoran Milojević

 

Prvo beše reč, reč beše u Boga i Bog beše reč. A reč Božiju čuše i Srbi i to im kroz milenijume postade najjače oružje i jedina moć. Moć reči, kojom se Srbi večno oblače u Hristovo odelo.

Izrodio je srpski narod moćnike reči, koji znadoše rečima da srpski rod omile ostalom svetu. Očaran srpskom reči, veliki Gete je uzviknuo: "Ovo je jezik sa Božanskom moći".

Reč srpska postala je najbolji srpski proizvod. Njome se Srbi kitiše i njome život uzdigoše. I u veselju i u tuzi, i u radosti i u žalosti, reč srpska krepila je srpski narod. Na veseljima, zdravičari su rečima ukrašavali trenutke sreće, pa bi se reč pretvarala u pesmu. "Donesi vina, krčmarice" je bio zov za početak salavlja, koje bi se pretvaralo u nacionalni ponos "Igrale se delije, nasred zemlje Srbije", do vrhunca pesme "Još litar jedan". Pevalo se i na sahranama, kroz opela. Kroz početnu molitvu "Gospodu pomolimsja", preko usklika "Raduj se, Djevo Marija", do suštastvene vere u "Večnaja pamjat".

I bi tako kroz vekove. Reč srpska činila je čuda, kakvim nas je obdario Ovaploćeni Logos. I reč beše srpska i Srbi verovahu u Boga. A onda se među Srbima rodiše neverni i nedoučeni, pa rekoše: srpski jezik se mora INTERNACIONALIZOVATI! I počeše blagu srpsku reč da zamenjuju oporim tuđicama. Tako mladi Srbi kažu: "Ja kuliram"! To bi na srpskom moglo da znači: "šetam ulicama srpskog grada KULA!" eto, srpska reč ima i tu moć.

Onda se neki nedotupavi setiše da je srpskoj reči potrebna INTERNACIONALIZACIJA! Pa, jednaizgovori: mladi naraštaj se mora EDUKOVATI! A zašto edukovati, Srbi imaju vaspitati, obrazovati, učiti i naučiti, spoznati i znati, shvatati i pamtiti itd.

A jedan nevoljnik predloži da se srpski jezik mora PROFESIONALIZOVATI! Pa možete čuti: "Dr Pandrković ordinira od 9 do 14 h", a onda dodajem ja, "inklinira k ljubavnici, medicinskoj sestri", jer mu je žena na putu sa šefom, na Zlataru.

A mediji? Oni tek čine ZLOčIN nad srpskim jezikom. Na državnoj TV čujemo reč "muškarci" sa akcentom na "u", pa ime Aleksandar sa akcentom na "e", pa reč "vatrogasci" sa akcentom na "o", pa reč "arhitekta" sa akcentom na "i" i sve tako redom do bezbroj jezičkih egzibicija nedoučenih, praznoglavih voditelja.

Jedna TV voditeljka sa privatne TV, koja svaku svoju ili tuđu izgovorenu rečenicu završava histeričnim smehom, ima u svom govoru "definitivno", pa to rade i svi drugi koji govore na raznoraznim televizijama. Njen kolega u svakoj rečenici mora da izgovori "bekstejdž", ili "mejkap", kao i poštapalice "ono", "kao", ili "znači... mislim... definitivno sam odlepila".

Možda će mi neko zameriti na žestini emocija iznesenim o srpskoj reči. Ali, naš narod kaže: "Na ljutu ranu, ljutu travu". A rana na srpskoj reči je otrovna rana, u koju se stalno sipa gorka so. Rana na otvorenom telu srpske reči je najgori zločin koji se čini nad srpskim narodom. Hoće Srbima da unište jezik, da ga naprave sličnim jezicima čije su "nacionalne samospoznaje" mlađe i od njih samih. U grobu se prevrću Vuk, đura Daničić, Branko, Njegoš, Andrić, Dučić... Poštedimo bar njihov smiraj u Hristovom carstvu i podviknimo nepismenima: "Govorite srpski da vas ceo svet razume"!