Natrag

Druga strana

 

Hoće li američki predsednik Obama politički preživeti svoj mandat ratujući u Avganistanu

 

Između nužde i časti

Američki predsednik Barak Obama je pred teškom odlukom. Pojačati vojna dejstva prikladna imperijalnoj ideologiji ove velike sile, ili na terorizam krenuti partizanskim načinom ratovanja? Ova opasna raskrsnica američke politike predmet je analize Tabloidovog urednika za analitiku i informatiku Vlade Dragićevića, nekadašnjeg pomoćnika načelnika Resora Državne bezbednosti, 12 godina načelnika za odnose sa stranim službama u BIA i člana Saveta za nacionalnu bezbednost u vladi premijera Zorana đinđića.

 

Vlado Dragićević

 

 Kako se približava jesen, budućnost Avganistana i upletenost SAD u tu budućnost postaju temom broj jedan u spoljnopolitičkom miljeu Vašingtona. Brutalno istinit izveštaj glavnokomandujućeg američkih snaga u Avganistanu, generala Stenlija Mek Kristala, stavio je predsednika Baraka Obamu pred neminovan izbor: intenzivirati postojeći konflikt slanjem još većeg broja vojnika, ili ograničiti vojni poduhvat lociranjem i uništavanjem terorističkih grupa umesto zaštite Avganistanaca, što je i bio osnovni cilj misije.

 I jedno i drugo nameće pitanje: kako postići kritičnu masu podrške stanovništva Avganistana. Nakon predsedničkih izbora u toj zemlji, Vašington je čak razmišljao da li uopšte može računati na avganistansku vladu kao pouzdanog partnera.

 Sam predsednik Obama je izjavio da nije zainteresovan da bude u Avganistanu da bi se reklo da je tamo bio, ili da bi spasao obraz. Istina je izgleda drukčija i obraz će se morati spasavati i to vrlo brzo, da ne bi bilo kasno.

 Istorija Avganistana nas uči činjenici da ovu zemlju nije uspeo da osvoji Aleksandar Makedonski; Rim, najveća imperija u istoriji sveta - britanska imperija je doživela neviđenu sramotu izgubivši čitavu armiju vojnika (vratio se samo jedan vojnik); sovjetski pokušaj se takođe neslavno završio, pa i ovaj u kome su glavni akteri Amerikanci, primiče se krahu. Dakle, kako se iz svega izvući, a ostati čist?

 General Mek Kristal otvoreno traži opštu ofanzivu, što znači još vojnika, brojniju logistiku, veća materijalna i finansijska sredstva. Prisustvo američkih trupa je već sada znatno, možda i prejako za eliminaciju terorista u toj zemlji.

Da li je onda krajni cilj nametanje nečije volje plemenskom društvu, ili pomoć narodu kome je ona preko potrebna. Ukoliko je to ovo prvo, onda se razumno može zaključiti da je ovakvo ponašanje, ponašanje jedne kolonijalne sile.

Avganistan se tako posmatra ne kao problem koji zahteva hitno rešavanje, već kao objekat nedefinisanog vremenskog angažmana. Većina Amerikanaca pak misli suprotno, uključujući i neke od Obaminih savetnika (ministar odbrane Gejts, na primer) koji ne smatra da bi pojačano vojno angažovanje fokusirano uglavnom na fizičku eliminaciju vođa Al-Kaide i učvršćenje avganistanske vlade širokom vojnom kampanjom, bilo pravi odgovor. Možda je to i tačno. Međutim, vreme čini svoje, a događaji smenjuju jedni druge.

 U situaciji kad glavnokomandujući američkih trupa kaže da se cilj ne može ostvariti bez povećanog vojnog angažovanja, a vladajući establišment SAD čeka da vidi šta se može učiniti sa postojećim ljudstvom i sredstvima, onda to sobom nosi veliki rizik koji može rezultirati porazom.

Entoni Kordsman iz Centra za strategijske i međunarodne studije otvoreno tvrdi da predsednik Obama tek treba da pokaže da je sposoban da vodi ovaj rat. Kreatori američke politike u Avganistanu se moraju zapitati da li SAD pobeđuju. Ovo pitanje nadmašuje daleko važnija pitanja, a to su ta znači pobediti" ili ta je cilj američkog prisustva u Avganistanu".

Pravi i humani cilj bi svakako bilo stvaranje stabilne i nezavisne vlade koja bi ujedinila avganistansko plemensko društvo. Stvaranjem institucija sistema ostvarili bi se ekonomski rast, osnovni postulati demokratskog društva i uspostavile ljudske slobode.

Dizajn, implementiranje i motivacija za stvaranjem ovih institucija, međutim, imaju daleko veće značenje. Ukoliko se SAD postave na pijadestal kolonijalne sile, onda to pre može dovesti do korupcije i propasti, negoli do uspeha i vladavine prava.

 Zato se postavlja pitanje: da li SAD žele institucije sistema na kratak rok ili institucije koje će, uz odgovarajuću pomoć, opstati i nastaviti nezavisan put u budućnost? Kreatori strategije bi stoga pre trebalo da preispitaju svrhu američkog prisustva u Avganistanu, a onda da kroz istorijsku prizmu sagledaju pravi put daljeg delovanja. Nužda tera na neželjene odluke, da li strah od neuspeha već uzima svoj danak, kako sačuvati dignitet i otići uspravno, a ne kao drugi u istoriji ove napaćene zemlje? A čast? Ona je skoro uvek, objektivno gledano, mišljenje drugih o nama. A subjektivno nas je strah od tog mišljenja.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane