Natrag

Tabloid istražuje

 

Tabloid istražuje

 

Ljudski organizam kao velika kolonija bakterija? (2)

 

 

Sve je u jednom i jedno je u svemu

 

Naučnici su dugo u bakterijama gledali neprijatelje našeg organizma verujući da su one izazivači bolesti. To nalaže opšteprihvaćena teorija Luja Pastera. Zato mnoga istraživanja uglavnom nastoje da se bakterijama raznim trikovima doskoči i spreči njihov razvoj. Ali, dr Antoan Bešam tvrdio je da bakterije  imaju svoju funkciju i da su one u organizmu posledica, a ne uzrok bolesti. Nova medicina otišla je još dalje tvrdnjom da je čitav naš organizam perfektno organizovana kolonija bakterija. Da li su bakterije u stanju da stvore tako složen sistem kao što je ljudski organizam?

 

 

 

Piše: Ivona živković

 

 

Otkriće da mitohondrije stvaraju energiju bez koje nam nema života i činjenica da one imaju svoj, drugačiji DNK, koji se nasleđuje samo po majci, stavljaju savremenu medicinu na veliku prekretnicu.

Iako većina naučnika ovu teoriju još nije upoznala, oni koji su ponašanje bakterija proučavali zbog interesa farmakoindustrije, otkrili su o bakterijama zaista fantastične stvari. Kada sva ta otkrića saberemo i analiziramo, pokazuje se da smo u svom ponašanju upravo mi te bakterije. Možete li zamisliti da su, u stvari, bakterije taj "veliki intelekt" koji je u evoluciji stvorio sve žive organizme na planeti, uključujući i nas? Bakterije i inteligencija? To vam verovatno zvuči sumanuto. Ali, sumanuto je često ono što ne poznajemo.

Bakterije ne samo da se fantastično dobro međusobno raspoznaju i organizuju u svojim kolonijama i  tačno znaju zašto nešto rade i šta je njihov cilj, već imaju i svoju memoriju, rudimentarni sistem razmišljanja, pa znaju i da "donose odluke". Najzanimljivije je i što kao jedinke mogu imati veoma osobite crte (nepredvidivost u ponašanju) što je karakteristika "ličnosti". Sa svim tim osobinama nije ni čudo da su upravo one bile sposobne da stvaraju složenije organizme.

Pošto smo u prošlom broju utvrdili da je ljudski organizam sastavljen od bakterija mitohondrija, koje nam daju životnu energiju, pogledajmo malo šta sve znaju bakterije i koje svoje osobine su one mogle da unesu u naš, ljudski organizam.

 

 

šta sve znaju bakterije?

 

Profesor molekularne biologije na Univerzitetu Prinston u SAD, Boni L. Bejsler, poslednjih godina se posvetila isključivo proučavanju ponašanja bakterija, posebno nastojeći da otkrije kako one međusobno komuniciraju i raspoznaju se kada se grupišu po rodu ili vrsti. Tako je Bejslerova otkrila da postoje posebni mehanizmi stvaranja određenih molekula koji se u posebnim okolnostima aktiviraju. Zahvaljujući tim posebnim molekulima, bakterije međusobno komuniciraju pri čemu određene vrste razvijaju svoj "jezik" jer sve razviju iste molekule; određene grupe imaju čak i svoj "dijalekt", a sve bakterije imaju i svoj univerzalni jezik kao neki bakterijski "esperanto".

Iako ovaj slikovit opis nekome može delovati suludo, i sami naučnici koji su proučavali "mentalne" aktivnosti bakterija ostali su zapanjeni.

Bejslerova kaže da bakterije počinju da funkcionišu na principu grupe tek kada se u toj grupi nađe određeni broj jedinki. Ovaj početni stadijum organizacije grupe bakterija naučnici su nazvali "osećanjem kvoruma" (quorum sensing). Dakle, kada bakterije imaju u jednoj grupi dovoljan broj jedinki, one taj kvorum na neki način osete i to je znak da se može krenuti u stvaranje "nečeg". Do tada one "ćute". Osećanje kvoruma zasnovano je verovatno na osećanju dovoljne količine energije sa kojom se može otpočeti kolonizovanje nekog novog prostora. Ukoliko su u pitanju za organizam patološke bakterije, to znači da će se pojaviti simptomi bolesti. Na primer, bakterija salmonela može dugo da se nalazi u nečijem organizmu i da uopšte ne izaziva nikakvu reakciju imunog sistema. Sve dok se u ovoj grupi ne dostigne kvorum neophodan za delovanje.

Bejslerova, međutim, u svom radu uvažava Pasterovu teoriju koja kaže da su bakterije neprijateljski organizmi, uvek spremni da napadnu, pa iz toga izvlači zaključak da salmonela sa postignutim kvorumom kreće u napad. Pre će biti da velika količina toksina koje one tada počinju da  ispuštaju u organizmu domaćina, uzbuni imuni sistem i tada kreće borba za život i prostor ovih bakterija, a kod domaćina nastaju klinički simptomi koji otkrivaju njihovo prisustvo u broju koji može biti opasan.

Razne bakterije se stalno stvaraju, kao i sve živo, u zavisnosti od sredine u kojoj se energija čestica života (agenasa stvaranja) nalazi, teorija je doktora Antoana Bešama. I sve je u stalnom stvaranju.

Ali, cilj bakterija nije samo kolonizacija - razmnožavanje i ponovno skupljanje u još većem broju i sa većom količinom energije, već se one specijalizuju i za neke specifične zadatke - na primer samo za odbranu postojeće kolonije. I produkti ovakvih stvaranja i specijalizacija su očito sve složeniji.

Na primer: milioni bioluminescentnih bakterija može "odlučiti" da emituje svetlo simultano, tako da njihov domaćin - lignja počne da svetli. Tako se uplaše grabljivce, a lignja  iskoristi priliku i pobegne.

Bakterije kao npr. enterokokus tako se vešto organizuju da su razvile sistem odbrane od antibiotika. Bejslerova ističe da se one upravo tako vešto menjaju  da ih je nemoguće prevariti. "Možete ih načiniti ili gluvim ili mutavim", ali ih je nemoguće ubiti. Zato farmaceuti plaćaju razna istraživanja ne bi li nekako nadmudrili te bakterije i onesposobili ih.

Da su čitali radove dr Bešama znali bi da je agens života, čestica nazvana mikrozima - neuništiva. Zato se i bakterije stalno menjaju u zavisnosti kakvim ih sve hemikalijama zasipaju farmaceuti. Tako one stalno mutiraju, menjaju svoj DNK, zapravo "recepturu" za pravljenje proteina, i sumanuti farmaceuti jure te njihove formule stvaranja nastojeći da ih blokiraju. Pa ko je ovde zapravo sumanut - bakterije koje stvaraju živa bića i održavaju život kakav mi na Zemlji poznajemo ili farmaceuti koji bi da to stvaranje spreče? Vi zaključite.

Tako su "mudri farmaceuti", nesposobni da nađu pravi otrov, naložili svojim istraživačima da nađu način da prekinu komunikaciju među bakterijama. I tu su se naučnici našli pred novim, još frapantnijim otkrićima o bakterijama.

 

 

Kako bakterije "donose odluke"?

 

Odavno se znalo da bakterije na ograničenom prostoru znaju da se kreću u pravcu materije koja predstavlja za njih hranu, kao i da se udaljavaju od onoga što za njih predstavlja otrov. Ova istraživanja potiču još iz šezdesetih godina dvadesetog veka kada su obavljena testiranja koja su pokazala da su bakterije u stanju da "donose odluke", što predstavlja najprimitivniji način razmišljanja.

A nemački biolog Vilhem Fefer obavio je još 1883. jedno takvo posmatranje, koje je devedeset godina bilo potpuno zaboravljeno.

On je u tubus stavio bakterije i na jedan kraj tubusa stavio za njih atraktant (privlačnu materiju), a na drugi kraj odbojnu (npr. otrov). Bakterije su nepogrešivo plivale prema privlačnoj materiji, iako to nije uvek bila hrana. čak i kada bi im otrov stavljao "pod nos" ili njime prosto ganjao bakterije, one su nepogrešivo išle na stranu materije koja je za njih bila privlačna.

Tek 1974. u jednom članku u "Science Magazine" pojavio se tekst o bakterijama koje možda "znaju" da "razmišljaju" (Decision-Making in Bacteria). Autori članka su bili Julijus Adler i Vung Vai Zo.

Kako ovo sićušno stvorenje čiji se DNK sastoji samo iz jednog molekula i koje živi često samo nekoliko minuta, može da "razmišlja"?

 

 

Ešerihija koli ima pamćenje

 

Tako su korišćenjem bakterija iz roda Ešerihija koli (E coli), koje su naučnicima poznate "do poslednjeg gena", uspeli da odgonetnu "mehanizam" koji bakteriju navodi da "prepozna" otrov i razlikuje atraktant od otrova. Taj "mehanizam" se nalazi u određenim molekulima koji su se na neki način specijalizovali kao senzori za stimuluse.

Ove molekule, pomoću kojih bakterije znaju na koju stranu da se okrenu, naučnici su nazvali bakterijinim "očima" i "ušima". Radi se zapravo o molekulima koji su nastali iz određenih proteina koji su proizvedeni po "recepturi" koju daju mutirani geni. Kako geni mutiraju, menja se i "receptura" za pravljenje proteina. Tako se bakterije u svakoj situaciji vešto snalaze.

Ali, ni to nije sve. Pored molekula koji služe kao "oči" i "uši", odnosno senzori stimulusa, bakterije "znaju" da naprave i molekule koji im služe kao procesori za obradu podataka koje sakupe molekuli "senzora stimulusa".

Na taj način su otkriveni molekuli koji služe bakteriji za ono zašta mi koristimo - mozak.

Sumanuto, ali istinito.

Da dođu do ovog zaključka naučnike je povelo otkriće da su E coli čak znale da odreaguju na određenu koncentraciju stimulusa odnosno da prepoznaju određeni gradijent u njemu. Pod gradijentom se podrazumeva razlika u reakciji na određenu koncentraciju nečega u hemijskom rastvoru ili na udaljenost stumulusa.

Analitički podaci dobijeni nakon eksperimenata pokazali su da su pojedine bakterije razlikovale gradijent u opsegu jedan deo na 10.000. To je jednako sposobnosti našeg mozga da napravi razliku između posude u kojoj se nalazi 9,999 dinara i druge u kojoj je 10.000 dinara. Ovako precizan način opažanja gradijenta odveo je naučnike u novo istraživanje sa pitanjem: "Kako im to uspeva?"

Ukoliko bi ovaj gradijent bakterija osećala kao neku vibraciju u prostoru, to je delovalo fantastično imajući u vidu koliko je ona mala u odnosu na sredinu u kojoj se nalazi u takvim eksperimentima. Kapljica vode ili znoja je za E coli kao za čoveka kanal Lamanš.

Posebno je bilo zanimljivo otkriti kako bakterija uspeva da odgonetne gradijent u sredini u kojoj se prvi put nađe. Tako se počelo sa razmišljanjem da je ovaj gradijent možda na neki način ćeliji poznat iz neke pređašnje senzacije, pa ju je bakterija nasledila kao informaciju i samo aktivirala, Da li to onda znači da bekterija ima neko pamćenje pa "automatski" reaguje na različite koncentracije stimulusa?

To je za naučnike bio veliki izazov i smišljen je jedan inteligentan test.

Kada E coli nije u gradiantu ona se kreće tako što se nasumice kotrlja. E coli se inače kreće pomoću specijalnih izraštaja koje ima i koji se nazivaju flagele. Oni se vrte oko nje i tako se ona kotrlja. Ali kada E coli oseti određenu koncentraciju privlačne materije (atraktanta), ona odmah zaustavlja to kotrljanje i flagele se zabace unazad kao repovi.  E coli tada izgleda kao spermatozoid i počinje glatko da pliva u određenom pravcu. Ovaj način promene u kretanju i adekvatno uobličavanje pokazuje i da E coli ume da stvari pojednostavi uobličivanjem u prikladniju formu za plivanje. Pojednostavljivanje je osnovni princip u rešavanju problema. Ukoliko bi se pokazalo da E coli još ima i memoriju, onda bi se to zaista moglo nazvati razmišljanjem.

 

 

Matriks

 

Naučnici su zatim postavili pitanje šta bi se desilo kada bi se E coli našle u sredini u koju je ravnomerno i dobro umešan atraktant? Bez gradienta,  one bi stalno pravile salto, odnosno okretale se u mestu.. Ali ako bi se iznenada ravnomerno umešalo mnogo više atraktanta i njegovi se molekuli trenutno rasuli po rastvoru (tako da nema gradijanta), šta bi se onda desilo? Ukoliko bakterije analiziraju sredinu u kojoj se nalaze, one bi nastavile kotrljanje jer bi tu bilo više atraktanta, ali ne bi bilo razlike u koncentraciji, ne bi bilo gradijenta.

Sa druge strane, ukoliko bakterije pamte prethodne gradijente, dodavanje više atraktanta bi ih alarmiralo i one bi možda "pomislile" da se menja gradijent. I ukoliko imaju neko pamćenje, one bi prekinule sa kotrljanjem i počele bi da plivaju glatko sa zabačenim flagelama "misleći" da su u gradijentu. I eksperiment je uspeo - bakterije su u trenutku kada se stvorila takva okolina počele glatko da plivaju. Promena sredine je nešto na šta one automatski na određeni način reaguju, jer im je to u "memoriji".

Tako je napravljeno jedno od najepohalnijih otkrića u savremenoj nauci - bakterije imaju pamćenje.

Ako u rečniku pogledamo šta znači reč "pamet" - ona znači "pamćenje".

Pamćenje je za mozak što i vrelina za vatru. Bez pamćenja nema inteligencije.

Inteligencija ima i druge karakteristike, od kojih je jedna sposobnost učenja. Izvesni molekuli tako kod bakterija služe kao senzorski stimuli za sve ćelije posebnog roda i mogu pokrenuti ponašanje kada se ćelija sa nečim stretne prvi put. Ali i to je samo deo priče.

Neki molekuli postaju stimuli samo ukoliko su prisutni u vreme ćelijskog sazrevanja. Kad mladi bakterijum ne sretne molekule srodnog "doba", nikada neće razviti mehanizam da ih opazi. Tako bakterija operiše učenjem kao i instinktom.

Kao što ne postoje dva identična mozga, ni E coli nisu nalik jedna drugoj.

I tu je napravljeno još jedno frapantno otkriće - pojedine E coli imaju svoj lični "ćef".

Uprkos identičnim genima, uprkos istom okruženju (podlozi), jedinka E coli postiže individualni kapric i nastavlja da ga pokazuje do kraja svog života.

Tako ova bakterija pokazuje rudimentarnu personalnost. Ona pokazuje određene crte koje nisu karakteristika nasleđa niti okruženja, već određenih okolnosti. To je nazvano zonom neizvesnosti u ponašanju bakterija.

Iako ovi naučnici nisu ulazili u proučavanje evolucije bakterija, mnoge odlike u ponašanju i komunikaciji ovih bakterija očito neodoljivo podsećaju na način ponašanja ljudske zajednice kao i pojedinačnih jedinki u njoj.

Ako je tako, nije li onda logično je da su se prvo organizovale bakterije, na principu koji su one "smatrale" da najviše koristi njihovom rodu kada su ušle u gradnju složenih organizama, a onda su jednostavno svoje osobine i svoja životna iskustva evolucijom prenele na tu višu organizaciju?

Koliko vremena treba evolucionistima da uhvate ovu tako logičnu nit? Ili ovakva slika sveta nekome jednostavno još ne odgovara?

Da li je teško videti najveću i najmanju sliku sveta u kojoj se može prepoznati isti univerzalni princip u različitim dimenzijama? Sve je u JEDNOM i jedno je u SVEMU. I sve je u stalnom stvaranju, jer kroz sve prolazi ista energija i isti agent stvaranja. Gledali u svemir, u stvaranje galaksija kada električna struja prolazi kroz plazmu, ili u ljudsku ćeliju kada ista struja prolazi kroz njenu plazmu, dobijamo skoro isti matriks. Nije li to princip holografske slike? Da li je čitav svemir koji vidimo jedan hologram?

Mi vidimo svet samo u okviru dimenzija koje su nam dostupne da ih sagledamo. Kako savremena nauka uspeva da vidi dalje i sitnije, ista slika se ponovo otkriva.

Ukoliko je čitav svemir napravljen kao neka vrsta istog matriksa i ako memorija u našem mozgu tako funkcioniše da prepoznaje taj matriks, onda neka memorija može stati u mnogo manji prostor nego što je ljudski mozak, čak i u prostor koji je manji od E coli. Memorija je mustra (matriks) uzajamnog dejstva između svetlosnih talasa koje mi opažamo. Ista mustra očito može imati različite dimenzije. Mi prepoznajemo nečije lice na fotografiji ili televiziji kao i kada osobu vidimo uživo jer je mozak  napravljen da vidi određeni matriks.

Sve ćelije u ljudskom mozgu, sve mitohondrije u njemu, komuniciraju tako što njihovi neutroni variraju svoju frekvenciju i tako ćelije komuniciraju, ali su uvek sve nervne ćelije u svojim vibracijama u istoj fazi. Njeni impulsi nikada ne variraju u amplitudi. Faza je ugrađena u fiziologiji ljudskog mozga. I to je formula koja omogućava opažanje nama vidljivog matriksa.

Ista ovako ugrađena faza nalazi se i na površini male E coli.

Grupisanje energije kao univerzalni princip očit je u različitim dimenzijama u čitavom univerzumu. Nije li ono što su naučile bakterije kako bi se održale u životu i snabdevale energijom isti  mehanizam koji i nas održava u životu?

 

 

 

 

 

Biološki šporet

 

Ako smo toliko zavisni od tih bakterija, nije li onda važno zapitati se kako da hranimo, negujemo i čuvamo mitohondrije, bakterije koje nam daju život i energiju? Kada je u pitanju hrana, najbolje ćemo ih nahraniti kada im serviramo hranu za čije pripremanje one troše najmanje energije. Pri tome moramo voditi računa da se u njoj nalaze i svi neophodni mikronutrijenti koje mitohondrije koriste za potpalu svog biološkog "šporeta". I to je priroda već stvorila. Dakle, najbolja hrana za mitohnodrije jeste ona koja raste na kvalitetnon mineralnom zemljištu koje daje najraznovrsnije sastojke svih mikronutrijenata i ona koja u sebi sadrži najprostije šećere iz kojih one najlakše izvuku elektrone. A to je voće.

Prosto rečeno, prava hrana za ljude je ono što raste na drveću i ono što jedu majmuni. Trava, odnosno žitarice, nije hrana za ljude jer za njihovu razgrdanju mitohondrije moraju da utroše mnogo energije da bi izvukle glikozu. Travu jedu ptice i goveda (preživari). Pored toga treba imati u vidu da u rafinisanom brašnu, šećeru i pirinču - nema elektrona. Uneti nešto u organizam i razgrađivati ga bez energetske dobiti, samo je nepotreban utrošak već postojeće energije.

Nažalost, napuštanjem prirodnih staništa mnogi narodi su prešli na alternativnu ishranu, a to su trave koje se dobijaju obrađivanjem zemljišta i raskrčavanjem šuma. Takođe se zbog velikog unosa antibiotika preko lekova ili mesa tovljenih životinja koncentratima u kojima se nalaze i antibiotici, u našem organizmu razvila i armija gljivica. I one imaju svoj ukus i nameću nam zato svoje zahteve za jelom. Tako ako vam se pije pivo, vino, jede sladoled, slatkiši i sve ono što u organizmu stvara kiselu sredinu - to je upravo po ukusu gljivica. U kiseloj sredini počinju da rastu i bakterije čistači takve sredine, a to nisu bakterije kojima je mesto u našem organizmu, i mogu biti opasne kada se namnože i počnu da luče velike količine svojih otpadnih produkata. Tada nastaju upale.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane