Natrag

Francuska

Francuska

 

Moda samoubistava na radnom mestu

 

Život dajem, posao ne dajem

 

 

Nekada treća sila sveta danas je na trećem mestu po depresivnim ljudima i samoubistvima. Preko 12.000 samoubistava godišnje, ponavljamo, nije greška u ciframa  već ceo jedan mali grad nestane svake godine u Francuskoj. Oko 400 ljudi je platilo glavom razne reorganizacije i tehnološke viškove. Jednostavno su izvršili samoubistvo jer bez posla nema nikakve perspektive ni radosti življenja

 

Piše: Mile Urošević

  dopisnik iz Pariza

 

 

Svima je poznato da je radno mesto retkost i nikoga ne čudi da su ljudi spremni da se ponize ili prodaju ne bi li se zaposlili. Mnoge devojke i žene su spremne da legnu sa bilo kime za bilo kakav posao. U Francuskoj je mnogo gore, tamo ljudi radije gube život nego radno mesto. Oko 400 ljudi je platilo glavom razne reorganizacije i tehnološke viškove. Jednostavno su izvršili samoubistvo jer bez posla nema nikakve perspektive ni radosti življenja. život dajem, posao ne dajem.

Samo u Telekomu je za godinu i po dana 23 radnika oduzelo sebi život i sve to uz opštu nezainteresovanost vladajuće klase i gazda te firme. Pežo, Sitroen, Reno, EDF... su takođe poznatije po svojim samoubicama nego po svojim proizvodima. Kriza je kriminalna, što znači da ubija ljude, pogotovo razmažene zapadnjake koji su navikli na standard i veliku socijalnu zaštitu. Da ne idemo dalje u njihovu prošlost i ne tako davnu kolonijalnu tiraniju, kada su bili velike gazde.

Nekada treća sila sveta danas je na trećem mestu po depresivnim ljudima i samoubistvima. Preko 12.000 samoubistava godišnje, ponavljamo, nije greška u ciframa već ceo jedan mali grad nestane svake godine u Francuskoj. U našim prethodnim dopisima bilo je reči o stotinak samoubistava u zloglasnim francuskim zatvorima. Mnoge grane delatnosti podložne su  samovoljnom oduzimanju života radnika zbog izuzetne tiranije administracije nad kadrovima, koji tu tiraniju prenose na radnike.

Vođenje firme po statutu, ali na kvarnjaka i sa podlim namerama, u Francuskoj se skraćeno naziva menadžment. Ova tiranija je naučnog karaktera. Princip je jednostavan koliko i efikasan. Firma zapošljava ljude čiji je posao da što više radnika nateraju da sami daju ostavku ili da se izbace na jeftin način.

U Telekomu to ide serijski i veoma organizovano. Svake godine zaposleni kompletno menja radno mesto, sa kase ide u agenciju, iz tehničkog odeljenja na reklamacije i tako dalje. Da bi ga dotukli, menadžeri šutiraju ljude na kratke periode od nekoliko meseci u udaljene gradove i tako im unište familijarni život. Nakon toga im povećaju radnu normu i smanje platu jer normu ne može niko da dosegne. Uz to idu ocene i ucene, kao i stavljanje u konkurenciju s kolegama koji rade na istom mestu.

U samom statutu menadžera na 70. stranici lepo piše: "plašite ih i strogo se ponašajte da bi vas poštovali". Tako su zadnjih desetak godina zaplašili i oterali 70.000 svojih radnika od 130.000 koliko ukupno ima ova firma. I pored novih tržišta, kao što je na primer Kosovo gde su se uvukli, oni ne prestaju da gube profit u korist američkih kompanija koje su udarile na Evropu. S druge strane, mnogo je interesantnije zaposliti jeftinu radnu snagu u Indiji ili Tunisu, nego zadržati radnika koji je proveo pola veka služeći Telekomu. Kada danas u Francuskoj zatražite neko obaveštenje preko telefona, znajte da vam sa druge strane odgovara neki Indijac, Pakistanac ili Marokanac sa udaljenosti od 10.000 kilometara. Telekom se brani da su razvoj tehnologije i numerički sistem glavni krivci za višak radne snage u Francuskoj i neophodnost da se smanji broj radnika i izvrši delokalizacija.

Didije Lombar, generalni direktor Telekoma, nakon što je bio pozvan kod Sarkozija na razgovor uveo je "drastične" mere: jedan besplatan telefonski broj na koji potencijalne samoubice mogu da zatraže pomoć od psihologa; drugo, obećao je da će vršiti pritisak na kadrove da se ponašaju malo humanije prema svojim radnicima, ali da se reforme i restrukturiranje ne dovode u pitanje, drugim rečima - boli ga uvo za sve. Da je čovek bezobzirni debelokožac najbolje potvrđuje njegova lakonska izjava na konferenciji za štampu da su "samoubistva trenutno u modi i da će ta moda proći".

Ogorčeni sindikati hvataju se za glavu i traže izvinjenje Didijea Lombara za uvredu porodica onih ljudi koji su svoj život okončali zbog netrpeljivosti tiranije koja vlada u francuskim velikim korporacijama.

Neki su otišli mnogo dalje od traženja izvinjenja. Jon Dervin, radnik koji je dobio otkaz,  istog momenta je na sednici pred svima izvadio nož i izvršio harakiri. Brzom intervencijom uspeli su da mu spasu život i njegova žrtva je postala simbol otpora, te je tek nakon toga cela ova afera izašla na videlo, ne samo u Francuskoj već je obišla svet. U specijalnim emisijama televizije Dervin je rekao ne samo da se ne kaje zbog svog gesta već se nada da će buduće samoubice jadnoga dana imati ideju da svoj nož okrenu na drugu stranu. Bilo je i drugih intervencija koje navode na misao da se i gazdama spremaju nasilna samoubistva. Kad se umire, bar da smrt nečemu služi.

Francuska je prva po potrošnji lekova za smirenje, a sve više je i pijanaca i drogiranih, kao posledica straha od šefa i gubljenja posla. Tako se sezona štrajkova, uzimanja kao taoca direktora i pretnje eksplozivom završavaju totalnim porazom i radnici umiru herojski. Psiholozi tvrde da se veliki deo samoubica ponašaju kao mudžahedini. Umiru kao neprijatelji mondjalizma, sa nadom da će njihova smrt nešto promeniti u sistemu.

Poznavajući mentalitet zapadnih menadžera, mi smo sa naše strane sigurni da su njihove žrtve sulude i potpuno kontaproduktivne. Kriza je ubica, radni narod žrtva - danas u Francuskoj, sutra i u ostalim delovima Evrope. Možda je Didije Lombar i u pravu: Ima tu nečega što liči i na modu. Moderan život sadrži u sebi i reč modernizam.

 

 

 

Kada danas u Francuskoj zatražite neko obaveštenje preko telefona, znajte da vam sa druge strane odgovara neki Indijac, Pakistanac ili Marokanac sa udaljenosti od 10.000 kilometara. Telekom se brani da su razvoj tehnologije i numerički sistem glavni krivci za višak radne snage u Francuskoj i neophodnost da se smanji broj radnika i izvrši delokalizacija.

 

 

 

U specijalnim emisijama televizije, Dervin je rekao ne samo da se ne kaje zbog svog gesta već se nada da će buduće samoubice jednoga dana imati ideju da svoj nož okrenu na drugu stranu. Bilo je i drugih intervencija koje navode na misao da se i gazdama spremaju nasilna samoubistva. Kad se umire, bar da smrt nečemu služi.

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane