Dosije Tabloida

 

Hronika satiranja privrednog čuda - Poljoprivrednog kombinata Beograd

 

Kombinat u malom ritu

 

 

U izdanju Nezavisnog sindikata PKB korporacije, nedavno je izašla Bela knjiga o dugogodišnjoj pljački, korupciji i svim drugim nepočinstvima koje je uporno sprovodilo rukovodstvo ovog prehrambenog giganta u dužem vremenskom periodu. Specijalno za svoje čitaoce, Tabloid donosi najvažnije delove ove prve sindikalne Bele knjige u Srbiji, uz neznatnu redakcijsku intervenciju, ali i izabrane delove ranijih istraživačkih tekstova objavljenih u našem magazinu u vezi sa propadanjem ovog nekadašnjeg privrednog čuda

 

Priredio: Nikola Vlahović

 

 

Zlatno doba PKB-a bilo je istovremeno i zlatno doba samoupravnog socijalizma. Razvoj PKB-a bio je u svakoj epohi vezan za razvoj privredne moći države. Pad PKB-a nakon pada socijalizma, njegovo urušavanje i pljačkanje, takođe su slika države i njenih težnji u današnjim vremenima.

 Razularena višestranačka birokratska falanga, nakon pada režima Slobodana Miloševića (kome je PKB takođe bio omiljena krava muzara), dokopala se ove velike fabrike para, postavila je svoje ljude i otela koliko god je mogla. Uprkos višegodišnjem zavođenju divljeg kapitalizma u PKB korporaciji, od dolaska Dragana Đilasa na mesto gradonačelnika Beograda, naglo je probuđena težnja ka njegovom ponovnom podržavljenju.

Da li je gola nužda naterala demokratske menadžere da prekinu proces ubijanja najizdašnije beogradske kompanije, tog sinonima za državu u državi, pokazaće skorija budućnost. Izvesno je da bi konačnim razbijanjem PKB korporacije bio razbijen i jedan od najjačih oslonaca svakoj pragmatičnoj vlasti.

Ali, ko će istinski da zakrpi ovu vreću para, da li će uspeti u tome, ko će, i da li će da odgovara pred preostalim zakonima ove zemlje za nedela počinjena nad PKB-om? Odgovori na ova pitanja i njihove posledice mogli bi u dobroj meri da promene političku sliku u Beogradu, pa shodno tome i u Srbiji.

 

Deca i odrasli u Kombinatu

 

Početkom devedesetih godina prošlog veka, uvodnih godina u rat i beznađe, stari direktori kombinata PKB, nesumnjivog zvanja, znanja i autoriteta, bili su na ovaj ili onaj način oterani, ili naprosto "ispraćeni". Ali, umesto da na čelo poljoprivrednog giganta kakav je bio PKB dođu odgovarajući privrednici svetskog ranga, došle su junoše novostvorenih partija i koalicija.

Na mesto prvog čoveka došao je majstor iz radionice PKB-a, usavršavan u političkim školama širom bivše Jugoslavije, sa stečenim zvanjem diplomiranog politikologa na Fakultetu političkih nauka. Vojislav Simanović dozrevao je u doradnoj industriji Frikom, sa uvek naglašenim poreklom i emocijama. Jednom rečju - dete kombinata. Lako je obezbedio servisni sindikat za podršku, na čije čelo je postavio svoje kumove.

Na mestu drugog čoveka PKB-a postavio je čivijaša iz Šapca, Svetozara Markovića, tipičnog boema, koji je sa sobom poveo i svoje drugove, ljude od poverenja. Kao što i priliči jednom boemu, svaki dan je živeo kao poslednji, a "imalo se i moglo se". Na treću poziciju, sa zadatkom da prvog čuva od drugog, iz Imleka je vraćen Radisav Milenkovič Crveni (bivši direktor), koji se, kao i mnogi drugi, nije predstavljao kao dete svojih roditelja, već kao dete kombinata. Crveni, naravno, nije bilo ime, nego slika čoveka koji crvenilo nije dobijao šminkom. Delovao je pripito, što mu je moglo poslužiti kao olakšavajuća okolnost za ono što je činio, a razloga je bilo - verovatno je u sebi imao toliko poštenja da je crveneo od stida.

Zanimljiva je konstatacija da nakon dolaska na čelo PKB-a "majstora" iz Frikoma i Imleka, PKB je oba ova preduzeća volšebno izgubio, ali su zato "majstori" ostali.

Čovek broj dva, bliski saradnik prvog i trećeg, koji nije želeo da se implementira, bezobzirno je izbačen i proteran uz pomoć servisnog sindikata, a sve za ljubav "dece kombinata".

Ali, niti su ove osobe bile deca, niti su pripadali kombinatu, nego su, folirajući ljubav i emocije, obezbeđivali utočište i opravdanje za svoja nedela i sve to bezobzirno naplaćivali. Krčmili su imovinu preduzeća, a radnici su prvi put ostali bez plaćenih poreza i doprinosa.

Mesto broj dva ubrzo je popunjeno "specijalistom za firme u krizi" i tim "tri" je "idealno" zaigrao. PKB je, uprkos nesebičnoj pomoći majke partije, nadživeo "trojku", što se ispostavilo, kako reče Travolta iz Borče, da je "za tako male ljude, veliki PKB". Vreme im je isticalo, rok trajanja prošao - poslednji "jul" njihovog bezobrazluka, a samo to oni sami, u svojoj sili i obesti nisu znali.

Petog oktobra, u ruke pobunjenih i odlučnih žena Kombinata palo je kompletno rukovodsvo PKB-a. Ispred upravne zgrade, na očigled svih, cepale su ih i tukle, podržane od dojučerašnjih najbližih saradnika. Ovo je bio kraj njihovog "menadžmenta" u PKB-u. Preuzeto je preduzeće sa ogromnim kapitalom, koje su za vreme svog mandata prilično urušili, tako da je njihov kraj i odlazak bio uslov za opstanak preduzeća.

 

Surčinski kadar vodi PKB 

 

Već u subotu, 14. oktobra, na čelo preduzeća kao v. d. došao je drug Tihomir Stojiljković Tihi. U krizni štab uključio je sve boje i želje protesta i tako napravio svoj ovlašćeni servis za podršku. Međutim, i pored "ozbiljnog" truda, drug Tihi je morao sam sebi da prizna da nema rezultata, i na konkursu za generalnog direktora dobio je direktor PKB gazdinstva Surčin, poslovni saradnik surčinskog klana.

Ovaj "privredni kadar" svoju menadžersku sposobnost dokazao je već u Surčinu kao direktor tamošnjeg gazdinstva PKB-a, razvijajući svestrane poslovne odnose sa tada perjanicama privatnog biznisa u Srbiji, porodicom Buha. Ljiljani Buha prodaje menzu PKB-a na atraktivnoj lokaciji u Surčinu. Neposredno posle prodaje, tu menzu PKB uzima u zakup. Lako je pretpostaviti na čiju štetu i u čiju korist.

Zanimljivo je napomenuti da je poslovanje direktora PKB korporacije sa Ljiljanom Buha bila njegova najjača tačka u poslovnoj biografiji, koja ga je preporučila za mesto generalnog u PKB korporaciji. Poslovao je sa još jednim surčinskim biznismenom, vlasnikom firme Krmivo Produkt, dajući mu u zakup 99 hektara zemlje na deset godina, po ceni 100 evra po hektaru. Praksa je da se samim ulaskom u posed, zemlja više i ne vraća prethodnom korisniku. Da ni kasnije ne zaboravlja svoju poslovnu zavičajnost, pokazaće prodajom i ustupanjem zemljišta PKB korporacije u Surčinu pored autoputa, po veoma niskoj ceni.

Prema izveštaju o poslovanju za 2000. godinu, u strukturi izvora sredstava zatečen je kapital u iznosu 76.838.340,00 i obaveze u iznosu od 8.551.280,00 od čega su 7.029.790,00 bile kratkoročne, što je neuporedivo bolji pokazatelj od onog stanja koje je svojim odlaskom ostavio. Broj zaposlenih 31. 12. 2000. godine iznosio je 3.266 u tako velikom PKB-u u čijem su sastavu još bili Imes i Ribarstvo, a zarade prema zvaničnim statistikama bile su daleko veće nego li u privredi Srbije i Beograda.

Generalni, odmah po dolasku, formirao je od sebi lojalnih, tačnije snisihodljivih saradnika lakšeg morala, Odbor direktora, koji je radio na principu agencije SiS (rade sve i svašta, a nisu nizašta), na poslovima overe i protokola njegovih nakaradnih predloga, koji će kako se ispostavilo, naneti neprocenjivu štetu preduzeću.

Jedna od prvih realizovanih odluka bila je kupovina stana za generalnog od 96 metara kvadratnih u strogom centru Beograda, a samo nekoliko meseci po stupanju na dužnost. Do tada je generalni bio podstanar kod ženinih roditelja. Dobijeni stan od PKB-a u krugu dvojke u novoj zgradi, otkupio je po ceni otkupnog kvadrata u naselju Vrbovsko.

Dalji poslovni korak generalnog bila je prodaja kontingenta mehanizacije PKB-a (u jednom danu 58 kombajna). Kombajni su prodati izabranom kupcu u neregularnom postupku, što je komisija za kontrolu i ustanovila. Većina članova komisije osetila je zbog iznetih stavova  "milosrđe" direktora i morali su pod pritiskom da napuste preduzeće.

Sledeći potez na štetu preduzeća a za ličnu korist generalnog direktora, uz pomoć tada predsednika Skupštine, kasnije zamenika generalnog direktora, bio je promena i dopuna Statuta, dodavanjem nove šifre delatnosti "51460 - trgovina na veliko farmaceutskim proizvodima". U istom biltenu broj 22, objavljeno je da ubuduće "Odluku o promeni delatnosti (proširenju, suženju, zameni) donosi upravni odbor korporacije. U trenutku promene i dopune Statuta korporacije, supruga generalnog direktora je imala razvijen porodični biznis - trgovinu farmaceutskim proizvodima - apoteku, od koje je na volšeban način i za kratko vreme postao lanac apoteka sa poslovnim prostorom u sopstvenom vlasništvu. U ovom slučaju nije zabeležen sukob interesa, a razotkrivena je potreba doregistracije delatnosti PKB korporacije.

Upravni odbor PKB korporacije doneo je Odluku da se zemljište koje prema svojim svojstvima "ne ispunjava uslove za poljoprivrednu proizvodnju", a nalazi se u pojasu magistralnog puta Beograd - Pančevo da u dugoročni zakup. Kasnije je ta odluka preinačena u Odluku o prometu prava korišćenja uz naknadu u visini tržišne vrednosti. Ekskluzivno pravo da zaključuje ugovore dato je generalnom direktoru, bez kontrole. Prilikom davanja ovog zemljišta u zakup, nije tražena saglasnost Republike Srbije, bez koje po slovu zakona ugovor o zakupu nije punovažan. Političke veze čine da javni pravobranilac nije reagovao, što je bilo veliko ohrabrenje za neodgovorne.

Predsednik Upravnog odbora PKB korporacije, pred dolazak surčinskog kadra postaje tadašnji predsednik opštine Palilula Milan Marković, sadašnji ministar za lokalnu upravu i samoupravu. Njegov brat, vlasnik advokatske kancelarije, uz milionske apanaže bavi se zastupanjem PKB korporacije. Iako je očigledno na delu sukob interesa, nadležni ne reaguju. Kao ekstra nagradu, brat predsednika Upravnog odbora od Korporacije dobija prostorije u ulici Aleksandra Kostića (pored Palate pravde). Ekstra poklone dobijaju i drugi: Demohrišćanskoj stranci i Socijalno-ekonomskom savetu dao je prostorije na Terazijama, koje im je prethodno uredio i opremio.

 

Država, mafijaški žirant

 

Dugih prstiju i gladnih očiju, bez duše svesti i savesti, generalni direktor i novopostavljeni zamenik, uz pomoć Upravnog odbora i "servisne organizacije sindikata" u liku "igrača" iz Kulturno-umetničkog društva koji je folirao protest i uz nečinjenje Nadzornog odbora, tandem "menadžmenta" nastavlja da arči imovinu PKB-a.

Prodaja PKB ribarstva, za efekat je imala otpuštanje zaposlenih i otpis dugova prema PKB korporaciji. Prodaju u ovom i ovakvom obliku ni teoretski nije moguće definisati, pa se ovde radi o narodski rečeno poklonu "prijatelj - prijatelju". U poslovnom odnosu ovo je zloupotreba položaja, a u suštini čist privredni kriminal.

Na red za prodaju došla je i zgrada klanice, uz koju je na volšeban način otišla i ostala imovina PKB Imesa. Ova transakcija se može podvesti pod istu kao i prethodno navedena prodaja PKB ribarstva iz Barande. Za klanicu nas "veže" još i radnički restoran koji i sada koristi PKB korporacija uz uredno plaćanje zakupa.

U poslovnom svetu nepoznatom veštinom koju bolje poznaje druga strana zakona, sada već penzionisani ali i dalje radno angažovan vlasnik PKB Imesa, uz klanicu i upravne zgrade, "stekao" je i dve farme svinja, farmu tovnih junadi i veliki broj prodavnica. Važno je napomenuti da je isti ceo radni vek bio zaposlen u Poljoprivrednom kombinatu Beograd. Nije nam cilj da ispitujemo poreklo kapitala, to je bila obaveza Agencije za privatizaciju, ali je očigledno: da bi sve ovo kupio, iznenadni vlasnik PKB Imesa morao je štedeti nekoliko plata mesečno i to kontuinirano tokom svog radnog veka.

Na red ovog "izvršnog menadžmenta" PKB korporacije, došli su: hotel u Rovinju, zgrada u Ljutice Bogdana u Beogradu, koje su samo na kratko zadovoljile sve veće i veće apetite navedene gospode. Od ovih transakcija okoristili su se i "članovi" agencije SiS, UO, NO, animir dame, pa na kraju i članovi klana, partije, uža i šira familija. Štetovali su PKB i zaposleni i to u milionskim iznosima.

Uprkos "reci" para koje je trebalo da se sliju na račun preduzeća, radnici su dobijali niske zarade, obaveze prema državi na ime poreza i doprinosa gomilale su se. U pomoć je sa pozicije vlasti priskočila majka partija i problem je rešen kroz konverziju duga sa državom. Država je kroz dve konverzije postala vlasnik 35 odsto kapitala PKB korporacije. Tako je rešen problem duga preko 2.205.000.000,00 dinara.

I pored svih loših poslovnih pokazatelja, partijskom voljom prvi čovek menadžmenta je ponovnim izborom na mesto generalnog direktora, nastavio sa prodajom PKB-ove imovine. U 2006. godini, prodato je više parcela na Pančevačkom i Zrenjaninskom putu, i više od 28 hektara na atraktivnoj lokaciji autoputa kod Dobanovačke petlje, što sve skupa nije rezultiralo pozitivnim finansijskim bilansom. Na kraju 2006. godine, iskazan je poslovni gubitak od 516.319.000,00 dinara.

 

Privilegovani muževi

 

Obaveze prema državi nisu izmirivane. Dugovi za nabavljenu mehanizaciju koja je već uveliko amortizovana, nakon potrošenog grejs perioda su dospeli, a njihovo neizmirenje ili izmirenje kratkoročnim kreditima i pozajmicama, podrazumevalo je ogroman teret kamata i obračuna kursnih razlika. Finansijska situacija Korporacije postala je katastrofalna. Kada je shvatio u kakvu je situaciju doveo preduzeće, generalni je od majke partije tražio i dobio šansu za kandidaturu na mesto prvog privrednika u državi.

Rezultat iskazan izveštajem o poslovanju za 2006. godinu, pored pomenutog gubitka od 516.319.000,00 dinara, iskazivao je i katastrofalno loš trend i izvore finansiranja proizvodnje koji se ogledaju: u smanjenju kapitala u odnosu na prethodnu godinu, porastu obaveza za preko 900.000.000,00 dinara koje su dostigle 3.237.504.000,0 dinara, kratkoročne obaveze koje su porasle na 2.232.408.000,00 dinara, a podrazumevale su i ogroman teret kamata. Očekivano, nakon takvog izveštaja u kome su ostali rashodi i ostali poslovni rashodi iznosili  374.653.000,00 dinara, a predsednik Upravnog odbora već je bio podneo ostavku, generalni se pripremio da beži, iako mu je petogodišnji mandat tek počeo. Na mesto predsednika Upravnog odbora došla je šef knjigovodstva sa ugovorom o radu pomoćnika finansijskog direktora. Uz obećanu nagradu koju je i dobila (u međuvremenu je postala zamenik generalnog direktora) - inkopatibilnost i sukob interesa nisu primećeni.

Šefica organa upravljanja, zbog "dobrog rada" lično, a vrlo lošeg rada organa uprave, kao nagradu zaposlila je muža u pravnu službu, odakle je nakon nekoliko meseci više pravnika otpušteno po osnovu tehnološkog viška. Zanimljivo je da je i "privilegovani muž" napustio svoje prethodno preduzeće uz nadoknadu kao tehnološki višak.

 

Umesto zatvora, nova funkcija

 

Dotadašnji generalni je otišao. Zaslužni su nagrađeni, a rezultat izveštaja o poslovanju za 2007. godinu imao je sledeće pokazatelje: neto gubitak - 851.348.000 dinara. Ostali poslovni i ostali rashodi - 499.973.000 dinara. Kamate sa kursnim razlikama - 346.999.000. Obaveze - 4.302.225.000. Kratkoročne obaveze - 3.428.043.000. Obrtna imovina - 3.170.869.000 dinara.

U priloženoj biografiji (CV) za kandidaturu na mesto predsednika Privredne komore Srbije, generalni direktor PKB korporacije navodi uspehe koje su njegovom zaslugom postignute u PKB korporaciji. U svemu ovome ne navodi da je svake godine Korporacija iskazivala enorman gubitak, da je otuđeno gro nepokretnosti u vidu zemljišta i poslovnih i proizvodnih objekata, da zaposlenima nisu plaćani porezi i doprinosi i drugo. Pored svih hvalospeva o sebi, navodi dobijene nagrade, koje čitaoca, dok pregleda ovu Belu knjigu, upućuje na to da su greškom dodeljene.

Međutim, generalni je nagrađen funkcijom predsednika Privredne komore Srbije, što je zasigurno presedan u privrednoj praksi na ovim prostorima.

Bivši generalni direktor PKB korporacije za vreme svog mandata godinama nije plaćao državi poreze i doprinose po osnovu osiguranja radnika, a danas sa pozicije predsednika Privredne komore Srbije promoviše inicijativu o strogoći i rigoroznim merama države u cilju naplate obaveza i sankcionisanja onih koji te obaveze ne ispunjavaju. Po obrazovanju diplomirani inženjer ratarstva, kao neuspešan menadžer u toj oblasti, sa sadašnje pozicije predlaže paket mera za ublažavanje ekonomske krize u državi.

 

 

 

Novi generalni prevazišao učitelja

 

Na čelnu poziciju Korporacije, kao vršilac dužnosti, a zatim procedurom izbora kao generalni direktor, dolazi Milan Veljović, čovek kojeg prijatelji zovu "bejbi bandit". Po obrazovanju mašinski inžinjer, do imenovanja predsednika Skupštine Korporacije, radio je na poslovima tehnologa i rukovodioca u Energotehnici. Njegovim izborom za prvog menadžera PKB korporacije, nastavlja se višegodišnja praksa loših kadrovskih rešenja u Korporaciji.

Očekivano loš rezultat, bez programa za oporavak preduzeća, učinili su da su obaveze galopirajuće rasle, plate bivale sve manje, uz nastavljenu praksu neplaćanja poreza i doprinosa prema državi, doveli su do toga da na kraju šestomesečja 2009. radnicima nisu overene zdravstvene knjižice. Mnogi zaposleni su se našli u situaciji da im je uskraćeno pravo na lekarsku pomoć, kada im je bilo najpotrebnije.

Novi generalni direktor, po ugledu na prethodnika, poseže za prodajom zemljišta PKB-a, pripremom i adaptacijom objekata za prodaju, zamenu atraktivnog zemljišta PKB-a za zemljište u ataru. Čak ide i dalje od svog prethodnika, tako što za nabavku velikih kontingenata mehanizacije ne obezbeđuje ni neophodnu saglasnost Upravnog odbora. Na osnovu nepovoljnih ponuda dobavljača, potpisuje ugovore za koje po iznosu računa nema pravo potpisa i niz drugih nepravilnosti, iz njemu poznatih, ali definitivno ličnih razloga.

Dolaskom novog generalnog direktora, u 2008. i 2009. godini nastavljena je praksa imenovanja na najviša rukovodeća mesta podobnih i snisihodljivih. Na radno mesto rukovodioca centra za bezbednost postavljeno je lice sa srednjom neodgovarajućom školom, Mile Borojević, a sistematizacijom je predviđena visoka stručna sprema. Lica sa srednjom neodgovarajućom stručnom spremom obavljaju poslove rukovodilaca obračunske službe, kadrovske službe i službe knjigovodstva, iako ova radna mesta po sistematizaciji zahtevaju visoku stručnu spremu.

Nastavljeno je sa otuđenjem imovine PKB korporacije, sa nabavkom velikih kontingenata mehanizacije mimo procedure izbora najpovoljnijeg dobavljača i odluke Upravnog odbora kod nabavke u iznosima za koje je ona neophodna, što sve predstavlja grubo prekoračenje ovlašćenja i zloupotrebu službenog položaja.

Posledice takvog ponašanja poslovodstva izražene su u porastu obaveza u 2008. u odnosu na 2007. godinu za 1.946.777.600,00 dinara i na kraju 2008. godine dostigle su nivo od 6.249.002.000,00 dinara.

 

Šta je Tabloid pisao: Menadžer godine i hohštapler decenije

 

Izbor Miloša Bugarina za predsednika Privredne komore Srbije, sasvim je razotkrio licemerje Vlade Srbije. Ubrzo će postati jasno kome je ovaj čovek bio potreban na čelu PKS-a. Ko je u stvari Miloš Bugarin, ko su mu politički zaštitnici i kako je uništio nekadašnji gigant PKB, koje je partije menjao iz finansijskih interesa i šta misli o drugu Lenjinu?

Kako je uopšte čovek koji je svojevremeno proglašen za menadžera godine, odjednom nazvan hohštaplerom decenije?

Radi jasnije slike, treba pogledati delove njegove radne i privatne biografije...

Miloš Bugarin je rođen u selu Cerovo kod Bijelog Polja, u Crnoj Gori. Po završenoj srednjoj školi, pokušavao je bezuspešno da upiše medicinu. Konačno, studirao je na Poljoprivrednom fakultetu i odmah po završetku zaposlio se u Poljoprivrednom kombinatu Beograd (PKB). Njegovo prvo radno mesto zvalo se "pomoćnik rukovodioca na biljnoj proizvodnji".

Zbog ambicija koje je odmah pokazao, staviće se u službu tada neprikosnovene vladajuće Socijalističke partije Srbije. S partijskom knjižicom, sva su mu vrata bila otvorena. Od tada pa do današnjih dana Bugarin će se rukovoditi upravo tom ideologijom: uvek uz onoga koji dobija, uvek najbliži svakoj vlasti.

Nedugo nakon ulaska u SPS, kao politički podoban, postaje direktor imanja "7. jul" u Surčinu. Naravno, nije zaobišao ni "koalicionog partnera", JUL. A u članstvu JUL-a bio je i tadašnji predsednik PKB korporacije Vojislav Simanović.

Bugarin širi poslove sa vlasnikom Krmivoprodukta Draganom Markovićem Krmivojem "stupajući u poslovni odnos". Naime, Bugarin izdaje Markoviću zemljište preduzeća, ali nije izostavio ni porodicu Ljubiše Buhe Čumeta, pa je Ljiljani Buha prodao zemljište u centru Surčina (menza s magacinom), a potom joj je godinama plaćao zakup za korišćenje.

 Služeći tako nadolazećoj kriminalnoj eliti, Bugarin počinje polako i sam da se bogati. U međuvremenu je preduzeće kojim je rukovodio zapalo u velike dugove, pa je u tako nerešivoj situaciji bilo pripojeno PKB-u, zajedno s nagomilanim dugovima. Bliska saradnja s Draganom Markovićem i Ljiljanom Buha, a preko njih i drugim činiocima "surčinskog načina privređivanja", donela je Bugarinu dobre političke pozicije, zapravo odličnu logistiku za njegov nezadrživ uspon.

Odmah nakon Petog oktobra, preciznije u aprilu 2001. godine, Miloš Bugarin imenovan je za generalnog direktora PKB-a. U toku svoga mandata Bugarin je otpisao ili prodao najbolje delove ovog simbola bivšeg jugoslovenskog ekonomskog čuda. Korporacija PKB tako je ostala samo na lokacijama Padinske Skele i Surčina, gde se bavi samo ratarstvom i stočarskom proizvodnjom.

I od tako smanjenog preduzeća prodavao je redom sve što je moglo da se proda: PKB Imes, PKB ribarstvo, zgradu u centru Beograda u ulici Ljutice Bogdana, zemlji na zrenjaninskom i pančevačkom putu, i na autoputu u Surčinu, hotel u Rovinju...

Ogroman kontingent mehanizacije koji je zatekao prodao je za neverovatno malo novca pod veoma sumnjivim okolnostima. Nove mašine kupovao je pod još sumnjivijim okolnostima, i to od preduzeća čiji su vlasnici bili poznati novobogataši i političari iz samog vrha današnje srpske vlastele.

Dugo je u kabinetu Miloša Bugarina s polica i iz ormana izvirivao praotac takozvane komandne ekonomije, drug Vladimir Iljič Lenjin. Bugarinu se dopalo Lenjinovo učenje. Odlučuje da "Novi ekonomski program" po njegovom uzoru sprovede u kući na koju se ostrvio. PKB tako postaje zatočenik ovog harambaše svih režima.

 Obaveze iz poslovanja izmirivao je smanjenjem kapitala: konverzijom duga u kapital preduzeća. Na tom poslu je izgubio 35 odsto kapitala, konverzijom obaveza iz poslovanja u kapital države, kojoj i dalje ne plaća dažbine. A pare od prodaje nekretnina netragom nestaju. Uprkos tim akrobacijama, PKB korporacija je na kraju 2006. godine imala dug veći od 40 miliona evra, a danas je i znatno veći!

Sve to nije smetalo Milošu Bugarinu da bude proglašen ni manje ni više nego "menadžerom godine" za 2006, i to po izboru novinara! Potom politička vrhuška odlučuje da ga postavi na mesto predsednika Privredne komore Srbije!

U pozadini izbora Miloša Bugarina za prvog čoveka PKS-a krije se njegova prisna veza sa Milanom Markovićem, funkcionerom Demokratske stranke (danas ministrom za lokalnu samoupravu u Vladi Srbije). Marković je posle Petog oktobra bio predsednik Skupštine opštine Palilula, a bio je i predsednik Upravnog odbora PKB korporacije za vreme Bugarinovog prvog petogodišnjeg mandata.( Međutim, malo je poznato da je Bugarin i blizak rođak, po očevoj liniji, predsednika Borisa Tadića, koji je, na kraju, i odlučio da ga postavi tamo gde je danas ustoličen.)

 Bugarin je  bratu Milana Markovića ustupio prostorije PKB-a pored Palate pravde, u ulici Aleksandra Kostića, i plaćao mu milionske iznose da bi zastupao PKB. Iz ovih prostorija isterao je pravnu službu PKB-a, a nakon što je gospodin Marković iz njih izašao, one danas zvrje prazne. Ustupao je Bugarin velikodušno poslovni prostor PKB-a i drugim važnim ličnostima. U vreme ministrovanja Slobodana Lalovića dao je prostor na Terazijama Socijalno-ekonomskom savetu, mada je on bio i ostao u vlasništvu Poslovnog prostora Beograda i samo bio dat na korišćenje PKB korporaciji. Ali znao je i da nagradi onaj isti novinarski žiri koji ga je proglasio menadžerom godine.

Drugi Bugarinov petogodišnji mandat kao generalnog direktora PKB korporacije, prekinut je njegovim izborom za predsednika Privredne komore Srbije. Ovom prilikom ostavio je PKB u obavezama i dugovima, proizvedenih nesavesnim poslovanjem, zloupotrebama položaja i drugim nezakonitim radnjama.

Ni tu nije bio kraj. Bugarin je sebi kupio stan od 100 kvadrata iz nenamenskih sredstava, mimo pravilnika i bez kadrovske liste, štitio je odgovorne u gubitku teškom 725.000 tadašnjih maraka u vezi sa prodajom 750 tona šećera preduzeću PKB Skopje, vršio je pritisak na knjigovodstvo korporacije da se lažno prikaže finansijsko poslovanje, mimo tendera je kupio po najvećoj mogućoj ceni traktore landini preko firme Agroprem, čiji je vlasnik brat potpredsednika Skupštine grada Spasića, uvezao je opremu za stočarstvo koja je potpuno zastarela, nezakonito je prodao zgradu i mašine preduzeća PKB Imes preduzeću PKB Vizelj, koje je vlasništvo PKB-a, a nezakonito transformisano u njegovo privatno preduzeće od Rajka Latinovića, koji pomaže Bugarinu kao član UO Privredne komore Srbije, zaključio je sa AD Imlek štetan ugovor od tri miliona evra, i sve učinio da se zataška privredni kriminal prethodne rukovodeće garniture. Ali, umesto suđenja, Bugarinu se događaju unapređenja...

U jednom trenutku je proglasio tehnološkim viškom ravno hiljadu ljudi, kako su sindikati zabeležili: "bez dokaza i optimalizacije, ne trudeći se da nađe nove poslove koji bi doneli profit". A zarade je isplaćivao uvek i bez izuzetka po minimalnoj ceni rada. Ni dinara preko zakonskog minimuma.

 

 

 

 

 

Čuvar svetih tajni i njegova prošlost

 

 

Nikada do danas nisu utvrđeni detalji već pomenutog kreditnog aranžmana s AD Imlek, teškog tri miliona evra, niti detalji o trogodišnjoj poslovno-tehničkoj saradnji MK komerca (Miodraga Kostića) i PKB korporacije; nikada nije dobijena informacija o javnom oglašavanju za kupovinu plastenika i kombajna - broj ponuđača i analiza dospelih ponuda; nikada nije urađen pregled svih robnih dugovanja PKB korporacije ni dobijenih donacija i bespovratne pomoći Vlade Srbije (kao pomoć poljoprivredi); nije poznat nijedan detalj o sudskom sporu s kompanijom Simpo i koliko je PKB korporacija materijalno izgubila u njemu, kao ni kome je sve PKB korporacija bila jemac, to jest sadužnik za kredite odobrene drugim pravnim licima...

 

 

 

Mirin rođak, a eksponent Berezovskog

 

Za predsednika Skupštine Privredne komore Srbije, u istom paketu, izabran je biznismen Miroslav Miletić, direktor požarevačkog Bambija. On je istovremeno i izvršni direktor investicionog fonda Salford u Srbiji, čiji je vlasnik odbegli ruski biznismen Boris Berezovski, za kojim je raspisana međunarodna poternica Interpola.

Gospodin Miroslav Miletić je blizak rođak Mirjane Marković (njena majka je bila Vera Miletić) i bio je uticajni član JUL-a. Posle 5. oktobra učlanio se u Demokratsku stranku i sponzorisao je s milion maraka!

Zadatak gospodina Miletića je da onemogući bilo kakvo ulaganje Vlade Ruske Federacije i njenih kompanija, a sve s ciljem da ugrozi nacionalne interese Srbije. Salford grupa je vlasnik skoro svih mlekara u Srbiji, a srpski seljaci primorani su da prosipaju mleko i uništavaju stočni fond!

Salford u Srbiji kupuje strateška preduzeća s ciljem da kontroliše privredne tokove, ali i da upravlja političkim prilikama u našoj zemlji.

 

 

 

 

 

Pod prismotrom

 

Istraživači Tabloida stupili su svojevremeno u vezu sa svojim insajderima iz policije. Inspektori Odeljenja za privredni kriminal u tajnosti su vodili opsežnu istragu o Milošu Bugarinu i njegovim kriminalnim radnjama, a po dojavama sindikalnih rukovodilaca. Vodili su je daleko od očiju načelnika Uprave kriminalističke policije Policijske uprave Beograda, gospodina Senića, koji je po nalogu ministra Jočića potčinjenim načelnicima svakodnevno naređivao da stopiraju istrage.

 

 

 

Tekovine minulog rada

 

Miloš Bugarin, danas prvi čovek Privredne komore Srbije, od "minulog rada" u beogradskom PKB-u ''zaradio'' je kuću na Zvezdari, stan u centru grada, otvorio apoteku supruzi i sagradio hotel ''devojački most" u Kolašinu, u Crnoj Gori, na lokaciji koja je turistički atraktivna i gde je vrednost nekretnina za nekoliko godina učetvorostručena. Na izgradnju hotela potrošio je više od pet miliona evra!

 

 

Oproštajni valcer

 

 

Od početka devedesetih godina prošlog veka do danas, prolazili su režimi, male i velike oligarhije, ali neizbrisiv trag je u PKB korporaciji ostavio Miloš Bugarin, sada već bivši direktor ovog kompleksa.

 Bugarin, koji zaslužuje posebno poglavlje u tužnoj istoriji novije dogovorne ekonomije, nakon direktorovanja u PKB korporaciji, imenovan je za predsednika Privredne komore Srbije, pa je u svojevremeno tim povodom organizovao sebi oproštajnu zabavu u PKB-u, uprkos protestima ogorčenih radnika, onih koji najbolje znaju koliko im je štete naneo ovaj samozvani privredni suveren.

 

 

 

 

Nikola Lazić, priređivač prve sindikalne Bele knjige u Srbiji, koji je u PKB-u prošao dug put od radnika do direktora gazdinstva, u predgovoru sabranih kriminalnih dela rukovodstva korporacije, piše da je tokom teških devedesetih godina sa grupom radnika gazdinstva Kovilovo osnovao prvi Nezavisni sindikat radnika PKB-a koji je kasnije prerastao u veliku organizaciju za borbu protiv korupcije, te da je izdavanje Bele knjige ova organizacija posvetila pravima radnika i uopšte pravu čoveka i stvaraoca na dostojanstvo.