Na licu mesta

 

Grad na Nišavi u kome se istorija pomešala sa geografijom

 

 

Dolina jorgovana, gladnih i nepriznatih

 

Na ušću Dabrovačke reke u Nišavu, poznate gradske ličnosti zasadile po jedno stablo ovog prekrasnog, drvenastog cveća. Akciju je počela niška opština Medijana, da cela Srbija postane dolina ovog ukrasnog drveća... Niko ne priča o sprečavanju kriminala, nezaposlenima, gladi.. Da li je sađenje jorgovana koletivna terapija ili kolektivno ludilo? Hir iz obesti ili iz gluposti?  

 

 

 

Piše: Miodrag Milojević

 

 

Niš - to ti je jedno dugo crevo, od golcate gladi izduženo. Kao zavrnuta crna čarapa, sloj crne zemlje nad zidinama tvrđave. A ona je, tvrđava je, prevrnuta čaša od kamena. Unutra, u zemlji, u tvrđavi, ima neka sila koja ruži i razvaljuje, izbija četvorougaoni kamen. Ostaju crni pečati. Crni zubi idiota što se osmehuje prolaznicima. Kad uđe sunce pod kamen, tvrđava se veselo ceri, osmehom. Zalogajem što se prevaljuje preko crnih, žutih zuba.

Srbija postaje zemlja jorgovana. Vraćamo se svojim korenima. Sađenje jorgovana kao alibi pred svetom. Sađenje jorgovana, kao kolektivna terapija ili kolektivno ludilo. Hir iz obesti ili iz gluposti?

Jorgovani garantuju dugovečnost srpsko-francuskog prijateljstva. Iznad Niša, crni kaput na čiviluku, visi jedno brdo. Ko na brdu malo više stoji, nema pojma o Dolini jorgovana.

- Jorgovani su dokaz da smo braća. Hoću reći, Srbi i Francuzi, oni su braća.

- Od kad?

- Od jorgovana. Od sad, pa do večnosti. Za četir'sto godina.

- Četir'sto godina? Puna kapa. Nama više i ne treba. Ni nama, ni njima.

- Kako smo braća?

- Braća smo, po babine linije. Preko naše babe, Jelene Anžujske, Francuskinje, žene cara Uroša...

- Šta kažeš? Bog te jebo, nisam znao da smo tako blizak rod!

- Ko je babu izvadio iz naftalina?

- Neko ko u prvi plan stavlja nacionalni interes. Preko babe, preko Jelene Anžujske, može se braniti Kosovo i Metohija. Na primer, Jelena Anžujska, Srpkinja je sa Kosova.

- Odlično! Uskliknimo s ljubavlju! Jelena Anžujska, Jelena Anžujska, Jelena Anžujska!

Ipak, reč je o ozbiljnom poslu. Na ušću Dabrovačke reke u Nišavu, poznate gradske ličnosti zasadile po jedno stablo ovog prekrasnog, drvenastog cveća. Akciju je počela niška opština Medijana, da cela Srbija postane dolina ovog ukrasnog drveća.

Drvo jorgovana, kad preživi dve kritične godine, uhvati se zemlje, pusti koren, posle će živeti petsto godina pod Srbima, objašnjeno je zvanično, preko televizije.

 

Za budale uvek ima posla

 

Radnu akciju oko jorgovana započeo je car Uroš koji je zasadio Dolinu jorgovana u čast voljene Jelene Anžujske. Bilo je to jedno drugo, pogrešno vreme kad se nije gladovalo nego  se jelo zlatnim i srebrnim kašikama, viljuškama. Bilo je to vreme kad narodne kuhinje nisu ni radile, svako se snalazio kako je znao i umeo, jeo je šta je ko imao. Uroš nije mario za jelo, nego je sadio jorgovane.

Greška će se uspraviti. Ako sam jorgovane promašio u Nišu, akcija se seli po gradovima Srbije. Jorgovana ima dovoljno. Sadnice su obezbeđene iz donacija, peko Evropske unije. Iz Fonda za razvoj doline. Planine, one s tim nemaju ništa.

Ako je jedan jorgovan,  jedna dolina, jedan dan promašen, nije svaki dan promašen. Ako je neki dan promašen, nije ceo život promašen. Ako je ceo život promašen, nije i čovek promašen. A ako je i čovek promašen... Pa dobro, neka je... Neka je promašen...

Svaki grad u Srbiji ima po jednu dolinu što neće više da bude obična dolina, već Dolina jorgovana.

O, Jelena, kćeri moja jedna...

Pada mi na pamet prostačka, stara narodna pesma, ali ja sam u Nišu - to nije niški melos. Već Niška banja - topla, penušava mineralna voda, kafa, ratluk. U ratluk, pod oštrim uglom, zabodena čačkalica.

Držeći se dobro, Nišlije ništa na kažu. Neko negde reče - za budale uvek ima posla.

Biće zapošljavanja oko jorgovana.

Akciji sađenja jorgovana, plavog jorgovana, prisustvuju i Francuzi plave krvi. Neki Francuzi što se predstavljaju kao srodnici Jelene Anžujske. Mislim, predstavljaju se. A nisu joj rod ni pomoz' Bog. Ti  Francuzi ako lažu, sebe lažu - ali nije bitno. Francuzi jesu. Mogu biti molerski radnici koji plavom četkom, plavom farbom, kreče plavu fasadu.

Neko će se zapitati kakav smisao ima kretenasta manifestacija, kakva korist od kopanja  budakom po prošlosti? Čemu lakrdijaško uvođenje u narod kulta Jelene Anžujske? Da li smo braća preko babine linije?

Svrha je povezivanje sa svetom. Ako je svet srpske velikodostojnike, od cara Dušana  Silnog pa nadalje proglasio za agresore, monarhofašiste i klerofašiste, ophrvane teškim nasleđem kolektivne krivice, zbog čega se u Hagu sudi srpskoj istoriji, taj tumor treba amputirati. Jednim istorijskim rezom, jednom rokadom u bračnom krevetu, u prvi plan treba izbaciti žene, one su čistokrvne Evropljanke. One su po poreklu, po novom poretku, po liniji krvi, autentične Evropejke. Rođenjem i krštenicom.

Kako se toga ranije nismo setili? Gde bi nam bio kraj...

Kramp, ašov, lopata, nisu bitni. To su samo neophodni priručni rekviziti. Poruka je bitna. Kakvu poruku šaljemo u svet? Poruka je da Srbi ne mare za cara Uroša, njega očima ne mogu da vide. Sade jorgovane, obožavaju Jelenu Anžujsku, što će reći - poštovaoci su evropskih vrednosti. Srbi, nezaposleni, koji nigde ne rade, sad nešto korisno rade, sade jorgovane.

Šta nam dalje valja činiti? Ništa, sedeti, čekati. Da francuski investitori, opijeni mirisom jorgovana, Dolinu jorgovana okruže fabrikama. Da pokrenu investicije, ulože kapital, otvore fabrike u koje ćemo zapošljavati srpsku omladinu. U lukavstvu iz podnožja moždanih vijuga leži privlačnost Jelene Anžujske.

Postoje brda, postoje doline. Svako zna da je lakše, sigurnije, bezbednije u Evropu putovati dolinom nego preko brda.

Ko se prvi setio Jelene Anžujske, ko je na francuski preveo priprostu pesmicu Oj, Jelena...?

Jorgovani žive četristo godina, izjavila je na jednoj televiziji Vesna Jugović, nekada novinar RTS-a, udarnik u propagandnom štabu Slobodana Miloševića. Nastupala je sa Kleopatrom, sa Miljom Vujanović. Jedan izveštač sa jednog mesta, sa jednog sađenja pomenu njeno ime. Gledaoci je pamte po brbljivosti. Bilo je to neko fino brbljanje. Ideje koje su izlazile iz njene glave bile su sveže, originalne ali sumanute. Promenom režima, posle dvehiljadite, proterana je sa televizije. Da li se ista osoba, demokratski presvučena, Dolinom jorgovana vraća u propagandni štab Borisa Tadića?

 

 

Pauk

 

Na nebu helikopteri, avioni. Niko to ne gleda. Pauk se samo stvori. Kao iz džepa da ga vade. U gomili naroda visoko odskače glava nasmejanog policajca. U ruci drži svesku. Priča sa narodom. Na obe strane ulice parkirana vozila. Osmehivao se. Pauka kao da je dozvao tajnim znacima. Oni su uvežbana ekipa. Digli su dva vozila za manje od pola minuta, jednim potezom, kao dve torbe. Kaiševi od platna vezuju se sami. Kraj. To se svuda može videti. Ali ne može - prvo osmeh, pa onda pauk. Mučki, kao ubica, igra se sa detetom pa potegne skriveni nož. Torbe širinom stoje po trotoaru, iz torbi viri pasulj, žute flaše rakije, crveni sjaj šipurka.

Narod ukočeno gleda. Poštuje se vlast, niko ne progovara. Skreću u mračnu sporednu ulicu. Narod zabezeknuto gleda. Idu sporo. Nailazi vlasnica. Gospođa. Praziluk, zelena salata, otvaraju joj put.

Trese se i podrhtava gladan narod, kao zimogrožljiv pas u štenari, dobacuje: - Evo ti pare! Pare bez rabotu!

Žena je nosila u dve-tri kese celu zimnicu. Pet kilograma krastavaca. Pospana, a elegantna. Bele čarape, bele papuče.

- Bila sam do crte, bila sam do crte... Nego se muž šlogirao. Platiću. Platiću! Ne mogu da dođem gore.

- Do crte? Slikao sam ja vaša kola. Šta da platiš? Kakav crni novac? Izgubiću pos'o...

- Molim te... molim te... Evo novac, samo da ne idem, da se ne maltretiram...

Niko ne prilazi, narod gleda sa strane. Pauk nosi dva auta, narod računa. Neko rečuna: kazna deset hiljada, neko petnaest.

- Za pet minuta! Za pet minuta! Platiću, platiću...

- Ne smem.

- Od koga ne smeš?

- E sad sigurno neću. Kuneš moju decu. Pazi, tvoju decu ja nisam dirao... Borba se nastavlja, žena se drži, vuče pauka nazad.

Ovo je Niš. Poznajem ga po helikopteru koji se vrti na nebu, po avionu nad ravnim poljem. Iznad vode, Nišava opet ima boju crnog oraha, na kamenu ostavila traku, prljavi trag. Gore, daleko, golubovi piju ledenu vodu u grupi. Niko ovde nije sam. Nišava poskakuje, bljesak otvara usta, pokazuje bele zube. Beli mehuri, kao riba u ribarnici.

Niš. Pod zemljom ima jedna bara iz koje građani piju vodu. To je cev iz gradskog vodovoda, podzemna bara, zelena od žabokrečine.

Bilo je odborničko pitanje: - Zašto građani, stanari ulice Koste Abraševića od broja 52 pa nadalje, piju vodu sa bare? Gradski vodovod im svakog jutra uz vodu servira i alge? Građani su se navikli na ovakav dodatak jelima, ali zašto, pitao je odbornik Ljubiša Pavlović.

Sitan je to posao. Potrebno je petnaestak metara cevi da bi se mreža povezala, da bi voda krenula kružnim tokom. Ovaj kvart, obrazlaže odbornik Pavlović, samo je 750 metara udaljen od najužeg centra Niša.

Radovi nisu počeli. Nadležni su izmislili da ne mogu da počnu jer se završetak vodovodne cevi nalazi u krugu fabrike MIN. Ne sme se prekopavati fabrički krug. Odbornik opet pita: otkad to? Do sada to nije bilo poznato.

Građani ulice Koste Abraševića, od broja 52, građani susedne Šumadijske ulice, puste vodu. Pokupe nekoliko čaša algi. To prosipaju. Čekaju da se voda izbistri. Posle toga piju.

 

Energetski napitak

 

Crna hronika. Igora Stankovića sud u Nišu osudio za ubistvo majke Dragane Nikić, profesorke Medicinskog fakulteta, maksimalnom kaznom od dvadeset godina zatvora.

Okrivljeni je delo priznao pred policijom. Na sudu se branio pričom o Rusu, Aleksandru Petrovu, pripadniku crnogorske mafije. Taj Petrov je, posle pokeraške partije u zajedničkom stanu, u niškoj Deligradskoj ulici, ubio dr Draganu Nikić. Okrivljeni priču o Rusu, crnogorskoj mafiji, nije potkrepio nijednim materijalnim dokazom.

Aleksandar Petrov - takvo ime postoji kod Dostojevskog. Okrivljeni se toga nije setio. Svako se brani kako zna i može. Mafija crnogorska, ime rusko - izvučeni iz starog šinjela, Nas i Rusa - dvesta miliona!

Telo majke, uvijeno u najlon kesu i ciradu, prebacio je u porodičnu vikendicu na  Oblačinskom jezeru.Tamo je i pronađeno.

Šta je motiv ubistva? Zoran Krstić, predsednik Veća, smatra da je ubistvo posledica virtuelnog sveta u kome je Igor Stanković živeo. Ubistvo se desilo kao posledica video-igrica, kojima je bio zaluđen. Majku je ubio posle višesatnog igranja video-igrica. Metak iz pištolja sa prigušivačem ispaljen je tačno u šest sati, šest minuta i šest sekundi.

Ubica je izjavio da je majku ubio posle konzumiranja nekakvog "energetskog napitka". Okrivljeni tokom procesa nije pokazao ni najmanji znak kajanja, to je bilo odlučujuće.

Sud, verovatno u nameri da zaštiti ugled profesorke, nije razjasnio kakav je "energetski napitak" Igor konzumirao.

Moje mišljenje je da je reč o ubistvu počinjenom u narkomanskom rastrojstvu. Iza zagonetke zvane "energetski napitak" krije se droga. Majka je, po prirodi svoga posla, lako dolazila u dodir sa medikamentima, kojima je opskrbljivala sina narkomana.

Muke u belom mantilu. Ako se vratimo u prošlost, ne petnaest nego trideset godina unazad, kad nije bilo demokratije, slobode govora, i tada i uvek, moglo se govoriti makar o stručnim, o medicinskim pitanjima. Priča o srčanim oboljenjima nikakve veze nema sa politikom.

Niškom doktoru, dr Goranu Jankoviću, radniku Antituberkuloznog dispanzera, zabranjeno je da na lokalnoj televiziji govori o plućnim bolestima i štetnosti duvana.

Dobio je od jedne lokalne televizije poziv da kao cenjeni stručnjak govori o plućnim bolestima. Međutim, direktorka ATD, gospođica dr Svetlana Jakupi, nije dala odobrenje. - Nije politika naše kuće da se na televiziji priča o štetnosti pušenja i plućnim bolestima.

Sa televizije su navaljivali. Direktorka je rekla svoje, prestala je da se javlja. Gostovanje je, uz izvinjenje, otkazao sam dr Goran Janković. Naredila dr Svetlana - ćutanje o plućnim bolestima.

Ništa. Nastade tišina. Minut ćutanja za slobodu govora.

Ili je Svetlana revoltirana što ona lično nije pozvana ili je u vidu imala lekara koji je član njene stranke i koji o plućnim bolestima ume da govori nadahnuto a stranački, nikada se neće saznati. Možda je doktorku zaveo opšti interes. Grad Niš je centar duvanske industrije.

Nišlije nastaviše da puše: - Doktore, mogu li da pripalim?

Doktor reče: - Pripali, ko ga jebe, ne živi se hiljadu godina!

Dr Svetlana zabranjuje pušenje svojim pacijentima. Pacijenti da govore mogu. I  nefotogenični doktor Janković ponekad govori. Samo kad ima šta da kaže.

- Govori on, niko ga živi ne razume! - pomislila je dr Svetlana.

 

Pljačka i rehabilitacija

 

Kriminal. Niš je veliki grad, potrebe su velike, ali nema neke velike potrebe za pucnjavom. Proteklih meseci bilo ih je manje nego inače. Ipak, desilo se. Pucnjava oko parka Svetog Save. Da živimo svi u slozi, Sveti Savo ti pomozi! - reče poštar i uđe u zgradu.

 - U ulici Branka Krsmanovića, u petak uveče, petnaest minuta posle dvadeset sati, izvršeno je krivično delo razbojništva. Ovom prilikom povređen je tridesetogodišnji T. Z., radnik menjačnice u ulici Branka Krsmanovića. Hladno vreme uticalo je da u ulici nije bilo mnogo prolaznika.

 Nepoznati maskirani počinilac sačekao je radnika, pucao i odneo torbu sa novcem. Ne zna se o kom iznosu se radi.

Ne zna se da li je nepoznati razbojnik bio neprecizan ili previše precizan da izvrši pljačku bez ljudskih žrtava. Torba sa parama odneta. Park Svetog Save blokirali su uviđajni organi.

Poslovično škrta na rečima, niška policija nije komentarisala događaj. Građani su jedini izvor informacija. Sa lica mesta ne izveštava radio Mileva, nego Mileva B., stanarka obližnje zgrade: - Čula sam pucnjavu, ali sam mislila da se radi o nekom slavlju. Stigla je Hitna pomoć. Specijalci, u belom, tražili su i skupljali nešto, mislim da su to bile čaure.

Niški park Svetog Save je oaza zelenila, gde sve cveta i u jesen. Zelene vrbe, krošnje u obliku prevrnute čaše, stoje dostojanstveno i nepokorno. U kompleksu parka - crkva i osnovna škola. Narod je ovde disciplinovan, park se ne ruši i ne uništava.

Ali na licu mesta saznajem da u ulici Branka Krsmanovića nema nijedne menjačnice. Čovek je mrzovoljno čitao novine: - Ovde je bila pucnjava! Taj dečko živi ovde, on je vlasnik. Menjačnice su tamo, ima tri menjačnice.

Od policije se ništa nije moglo saznati. Netačni su i podaci koje su niške Narodne novine sakupile od svedoka. Tačno je opisano mesto pucnjave, menjačnica je na drugom mestu.

Parkiran veliki auto, boje trule višnje: - Dovozim automobile iz Slovenije. Po narudžbini. Broj telefona - 062 - 83934...

Odlukom niškog Okružnog suda rehabilitovan je Dragiša Cvetković, predsednik Vlade, potpisnik Trojnog pakta. To je izazvalo opšte zgražavanje antifašista.

Ko je fašista, ko antifašista? Srbija je jedina država u svetu u kojoj antifašisti pevaju Lili Marlen. Ne verujete? Novine, 13. oktobar. Piše na naslovnoj strani - Tamburaška Lili Marlen. Reporter, neću reći kog antifašističkog dnevnog lista, obišao vojvođanska sela sa kojih su Nemci proterani pre 60 godina.Tamburaši pevaju Nemcima, oni su delegacija, pevaju. Istina, reporteri nisu pevali, samo su vojvođanske svirače, Rome, obučavali i spremali za priredbu priređenu vojvođanskim Nemcima, folksdojčerima. Navodno, Romi su se, posle 60 godina,  sami setili nota, melodije i teksta, setili su se Nemaca, starih prijatelja. Zatim piše da su Adam i Eva, vojvođanski Nemci, naučili Srbe kako se sadi kukuruz. Oni su i pre Nemaca pokušavali a ništa im nije uspevalo. Nemci ih naučili spremanju hrane, domaćoj kuhinji. I danas jedu što je ostalo od Nemaca. Tačno je, ništa nismo znali, ništa nismo imali. A onda su došli Nemci i odneli sve.

Delegacija iz Nemačke pokupila je komplimente, otišla je, zadovoljna dočekom i muzičkom pratnjom.

Anketa u Nišu. Nišlije o rehabilitaciji Dragiše Cvetkovića: - Ne znam zašto je rehabilitovan kad nije dobar čovek. Učili smo u školi, nije bio dobar čovek.

- Nije dobro što je rehabilitovan. Učili smo u školi jedno, sad slušamo drugo. Pomešaće nam se u glavi...

Jedan anketirani Nišlija pročitao je jednu knjigu: - Po pričama mog oca i dede, bio je čovek sumnjivog morala, što sam u jednoj knjizi davno pročitao. Moj deda je bio jedno vreme odbornik u njegovoj partiji. Šta mu sve nije obećavao, a ništa nije ispunio!

- Ne znam zašto bi bio rehabilitovan? Novine su do sada pisale da nije bio pozitivna ličnost.

- Ako ima dokaza da je Trojni pakt potpisao da bi spasao Srbe, treba ga rehabilitovati.

Ko da dostavi dokaze, kad su svi zauzeti? A mrtva usta, ona ne govore.

Jedan od anketiranih, davno je to bilo, pročitao je jednu knjigu. Ostali su učili istoriju, ali - sve se pomešalo. Istorija se prvo pomešala sa geografijom. Nije dobro piće da se meša. Neki su čitali novine organizovano, neki nisu.

U zelenoj oazi, što radi i zimi, razgovarao sam sa niškim penzionerom. Ne nosi kačket, nosi naočari, nos modar i ružičast. Ne pitam ga za prezime, verovatno je i on Cvetković: - Pod jedan, Hitleru nije ustupio nijedan pedalj srpske zemlje. Hoću, ovaj, reći - teritorije. Na primer, Kosovo i Metohiju. Pod dva, nije tražio bombardovanje Srbije! Molim lepo i do viđenja! Jebala te rehabilitacija! Na ovu zimoću teraš me da razmišljam! Nisam ja akademik. Izvinite na izrazu, do viđenja!

U Nišu priznaju trideset hiljada gladnih, ostali su gladni i nepriznati. Na ulici se ništa od toga ne može videti. Kad za ceo jedan dan nad kontejnerom izbrojiš tri čoveka, bolje da nisi ni brojao.

Tri sata po podne. Tezge buvlje pijace zatvaraju kao po komandi. Pakuju se, kreću žene  glave visoko podignute. Za sobom kotrljaju kolica; korak odmeren, siguran, kao da rade u ministarstvu gde su plate obezbeđene.