Natrag

Feljton

Feljton

 

Ko je finansirao Hitlera (7)

 

Bankar Norman, bankar Firera

 

Kako je Adolf Hitler došao na vlast? Političku karijeru počeo je 1919. godine, a kancelar je postao nakon 14 godina, 1933. Za to vreme bio mu je potreban ogroman novac za izdržavanje njegove Nacionalsocijalističke partije. Tragajući za izvorima novca koji je dolazio Hitleru, autori knjige "Ko je finansirao Hitlera" James i Suzanne  Pool dolaze do otkrića od kojih neka predstavljaju senzaciju. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove ove veoma zanimljive studije istorijskih događaja koji su bili skriveni od očiju javnosti

 

 

Montagu Norman bio je Gibraltar britanske finansijske zajednice. Uzvišeni simbol establišmenta, bio je besprekoran, smatrali su ga nepotkupljivim i nepogrešivim. U martu 1920. kada je izabran za guvernera Engleske banke, taj položaj mu je doneo veliku autokratsku vlast. U toku svoje dvadesetjednogodišnje vladavine on je sprovodio tu vlast dosledno. Tokom dva i po veka postojanja Engleske banke nijedan guverner nije tako dugo bio na tom položaju.

Svi koji bi upoznali Normana bili bi impresionirani njegovim izgledom. Emil Moro, upravnik Francuske banke, rekao je: "On izgleda kao da je sišao sa Van Dajkovog platna, duguljasto lice, šiljata brada i veliki šešir daju mu izgled savremenika Stjuarta." Prema njegovom biografu, Normanova uzvišena mefistofelska pojava, koju je još isticao crnim cilindrom i pelerinom, bila je pažljivo smišljena da ostavi utisak posebnosti i velike učenosti.

 

Pronemačka linija

 

No, zašto je Norman želeo da se sastane sa Rozenbergom? Pa, zbog jednog razloga, guverner je bio "instinktivno pronemački raspoložen". Još od svog boravka u Drezdenu, u studentskim danima, on je osećao posebne simpatije za Nemačku. Zato je, kada je došao na čelo Engleske banke, bio odlučan da učini sve što je u njegovoj moći da oslobodi Nemačku teškog bremena Versajskog ugovora. Što se pre ukloni krivica i kazna u obliku reparacije, to će bolje biti iza Nemačku i za Evropu. Norman je tvrdio da za Francusku, ni za koju bilo koju drugu savezničku državu, nema nikakve koristi da silom traži isplatu ratne štete, verujući da se iz kamena može iscediti krv. Iako je ta politika "ekonomske ludosti" dovodila do očaja Normana, nikada se nije otvoreno suprotstavljao odlukama vlade i političara. Možda će im vreme pokazati sav besmisao toga što od ekonomskog davljenja Nemačke očekuju nešto drugo osim ogorčenja. Ako je iko bio kriv, rezonovao je on, bili su to politički vlastodršci Nemačke, a ne njeni marljivi trgovci, bankari i radnici. Na Englesku banku i nestabilnu britansku privredu uticao je, i indirektno i direktno, finansijski haos u Nemačkoj. Kada bi se u Nemačkoj opet uspostavilo normalno ekonomsko stanje, i saveznici bi od toga imali korist. Kada su Francuzi u februaru 1923. godine okupirali Rur, Norman je to nazvao tipičnim aktom "francuske ludosti". Taj događaj pojačao je njegovu mržnju prema Francuskoj i naklonost prema Nemačkoj.

No ne možemo olako zaključiti, samo zato što je bio pronemački raspoložen, da je između Normana i nacista postojala veza. Međutim, činjenica da je mrzeo Jevreje još više pobuđuje sumnju.

Ernest Skiner, guvernerov odani privatni sekretar u toku trinaest godina, rekao je da je Norman "osećao neku organsku odbojnost... prema Francuzima, katolicima i Jevrejima. Njegovu mržnju prema Jevrejima zapazio je i Emil Moro: "G. Norman... je, čini se, pun prezira prema Jevrejima. O njima se izražava veoma ružno."

Moro je ubrzo postao svestan Normanove mržnje prema Francuzima, u razgovoru u kojem je Norman rekao: "Mnogo želim pomoći Francuskoj banci, no ne volim vašu vladu i vaše ministarstvo finansija. Za njih neću ništa da učinim." Nasuprot tome, Moro je primetio da Norman pokazuje velike simpatije prema Nemcima. Jedan od njegovih najboljih prijatelja bio je poznati nemački bankar dr Šaht. Moro je bio sumnjičav u pogledu te njihove bliskosti: "On (Norman) se često sastaje sa njim (Šahtom) i zajedno kuju svoje tajne zavere."

To nas dovodi do jedne od veza Normana i nacista - do dr Hajmlera Šahta, predsednika Rajsbanke. Od njihovog prvog susreta 1924. godine pa do Normanove smrti 1945. oni su održavali bliske lične i poslovne veze. Uoči Drugog svetskog rata Norman je otišao u Berlin da bi prisustvovao krštenju Šahtovog unuka, koji je njemu u čast dobio ime Norman. Bilo je to sedam godina pošto je Šaht počeo da pomaže nacistima, prema tome, Norman je bio u prijateljskim vezama sa jednim nacističkim predstavnikom od 1932. pa nadalje. Pošto je Hitler došao na vlast, Norman i Šaht sastajali su se radi dogovora o aranžmanima za zajmove Nemačkoj. U maju 1934. održan je privatni sastanak dvojice predsednika banaka. Zatim je 11. juna održana "tajna konklava" u Bodenvajleru u Švarcvaldu i ponovno su tajno pregovarali o zajmovima nacističkoj Nemačkoj.

Urednik poslovne rubrike britanskog lista Dejli herald napisao je 30. septembra 1933.  članak u kojem je izložio "nameru g. Montagua Normana da Banka podrži naciste". Prema pisanju u članku, Norman se i dalje oslanjao na Šahtove savete, iako je on izrazio "njegovo neslaganje sa vajmarskom vladom". U takvim okolnostima, zaključuje se u članku, "finansijska pomoć g. Montagua Normana nacističkom režimu povlači pitanje koje ima najveću političku važnost, posebno zato što prvi put otkada se pamti, Engleska banka koristi svoj uticaj, na ovakav način, da podrži strane obaveze ili da savetuje kupovinu". Time je autor mislio na masovne špekulacije nemačkim obveznicama, do kojih je došlo nakon obaveštenja da je Engleska banka pristala da učestvuje u finansijskom planu čiji je cilj stabilizacija nacističke vlade.

 

 

Savetnik

 

Da je Norman davao zajmove Hitlerovom režimu ubrzo pošto je Hitler došao na vlast - je činjenica. No da li je Norman finansirao naciste pre nego što su došli na vlast? Njegov biograf Džon Hargrejv misli da jeste. "Apsolutno je siguran da je Norman učinio sve što je mogao da pomogne hitlerizmu da stekne i zadrži političku vlast, radeći na finasijskom planu iz svog uporišta u ulici Threadneedle".

Naravno Norman nije pomagao Hitleru novcem Engleske banke, ali ima dokaza da je imao značajnu ulogu u pripremanju finansiranju nacista.

Nakon razgovora sa Normanom, Rozenberg se sastao sa predstavnicima londonske Šroder banke, koja je bila povezana sa finansijerom baronom Kurtom fon Šroderom iz Kelna. Bratić Kurta fon Šredera, baron Bruno fon Šreder u mladosti se preselio u London i 1914. godine postao britanski državljanin. Do svoje smrti 1940. godine Bruno fon Šreder je bio na čelu bankarskih firmi J. Henri Šreder i kompanije u Londonu i J. Henri Šreder bankarske korporacije u Njujorku; obe je osnovao jedan stariji član porodice Šroder. Baron Kurt fon Šreder bio je partner u privatnoj kelnskoj bankarskoj kući J. Henri Šroeer i kompanije. Štajnova banka iz Kelna i Šrederove banke u Londonu i Njujorku delovale su kao korespondentske banke i često su učestvovale u istim transkacijama. Glavni direktor britanske Šrederove banke F. C. Tiarys takođe je bio jedan od direktora engleske banke i Normanov saradnik. Prema tome, postojala je direktna veza između Štajnove banke (Kurt fon Šreder), Šrederove banke (Bruno fon Šreder) i Engleske banke (F. C. Tiarys i M. Norman).

 Kada su direktori Štajnove banke razmatrali pitanje da li da sklope aranžman o finansiranju Hitlera, zaključili su da prvo treba da utvrde kakve su Hitlerove perspektive u međunarodnoj finansijskoj zajednici čiji je centar bio London, a na čijem je čelu bio Norman.

Zastupajući Štajnovu banku, direktore londonske Šrederove banke zanimalo je, pre svega, da li Norman smatra naciste prihvatljivim. Drugim rečima, da li Norman misli da bi nacistička vlada bila štetna za britanske interese i da li bi Norman bio voljan da da veliki zajam Nemačkoj kad bi Hitler bio kancelar. Ako Norman misli da nacisti nisu opasnost za britanske interese, i ako je spreman da odobri zajam nacističkoj Nemačkoj, tada će i nemački finansijeri baron Kurt fon Šreder ugovoriti finansiranje nacističke stranke.

Nemački krupni kapitalisti i bankari, koje je predstavljao baron fon Šreder, bili su tako oprezni jer su se bojali ukoliko ekstremista poput Hitlera postane kancelar, da će u međunarodnoj finansijskoj zajednici doći do reperkusija protiv Nemačke. Ako Engleska ne bude Hitlera smatrala prihvatljivim, ona bi mogla da primeni na Nemačku razne vrste finansijskih pritisaka, na primer ograničenje trgovine te povlačenje zajmova i investicija. Iz istih razloga nemački industrijalci su oklevali da imenuju Hindenburga za predsednika 1925. godine. Bojali su se da bi izbor feldmaršala bio izazov za mešanje drugih država. Kasnije, 1931. godine, kada je Bruning pokušao da osnuje austrijsko-nemačku carinsku uniju, Francuska je izrazila svoje neslaganje upotrebivši finansijski pritisak na Austriju i Nemačku, što je uzrokovalo propast nemačke privrede. Nemački krupni kapital nije želeo da se to ponovi.

 

Engleski dribling

 

Kada je Fon Papen napokon zaključio da je došlo vreme za finansiranje nacističke stranke pre formiranja koalicione vlade, obratio se bankaru koji je najbolje poznavao mišljenje svetske javnosti o nacistima - baronu Kurtu fon Šroderu. Aražman o podmirivanju dugova nacističke stranke i finansiranju njihovih aktivnosti dok ne dođu na vlast sklopljen je između Hitlera, fon Papena i fon Šrodera u bankarskoj kući u Kelnu 4. januara 1932. godine.

Pre nego što je otišao iz Engleske, Rozenberg se sastao s lordom Biverbrukom, vlasnikom listova Dejli ekspres, Sandej Eespres i Ivning standard. Britanska štampa mogla bi imati vrlo važnu ulogu pomažući nacistima da dođu do novca. Kao što se moglo videti, nemački industrijalci, aristokrati i bankari bili su veoma osetljivi na držanje svetskog javnog mišljenja prema nacistima. Kada su čak i umereni Nemci raspravljali o prednostima ukrcavanja u Hitlerova kola, jedan ili dva povoljna komentara u renomiranoj neutralnoj britanskoj štampi mogli bi imati veliki uticaj.

Kao i Dauns i Norman, i lord Biverbruk bio je protiv Versajskog ugovora, a ujedno je bio nepokolebljivi pobornik Britanske imperije. On je 6. decembra 1931. pisao svom prijatelju Arturu Brizbejnu (koji je takođe bio bliski prijatelj Henrija Forda) o svom nedavnom sastanku s jednim nacistom. "Posetio me je Hitlerov čovek koji je došao ovamo da izvidi da li bi se uspeh koalicije konzervativaca i liberala, uz manjinu laburista, mogao primeniti i u Nemačkoj. Rekao sam mu da koalicija šteti čvrstoj politici. Očito je da je već i sam došao do tog zaključka i dobio je savet kakav je želeo. Otišao je da telegrafira svom gazdi. On je veliki antisemit, Hitlerov predstavnik i, kao i mnogi drugi koji su protiv Jevreja, ima neke njihove rasne karakteristike."

Iako Rozenberg nije izgledao kao Jevrejin, verovatno se to on sastao s Beaverbrookom, sudeći po datumu njihova sastanka. Biverbrukova primedba o Rozenbergovu izgledu nije baš bila laskava za jednog nacistu, no ipak odaje očiglednu rasističku pristrasnost. Osim toga, opšti ton Biverbrukova pisma je vrlo čudan. Nije izrazio nikakvo neslaganje sa Hitlerovom politikom, uključujući antisemitizam, premda je očito da je bio svestan te politike. Takođe je savetovao nacistima da ne ulaze u koaliciju jer ona šteti "čvrstoj politici". Nema podataka o tome da li je Brizbejn prosledio svom prijatelju Fordu ili nije.

Zašto su Vinterbotam i Rop omogućili Rozenbergu da upozna konzervativne vođe i neke najvažnije ličnosti u Velikoj Britaniji? Kome je baron Rop bio stvarno lojalan, nemoguće je reći. On je bio jedan od onih novinara koji su bili usko vezani za obaveštajne delatnosti u inostranstvu. Uprkos britanskom državljanstvu, ostao je privržen Nemačkoj i u nacističkom pokretu nalazio je mnogo toga što je smatrao vrednim. S druge strane, Vinterbotam je očigledno delovao kao agent britanske obaveštajne službe, no kakva je bila njegova misija? Je li britanska obaveštajna služba jednostavno htela da prikupi što više informacija o nacistima, ili je razmatrala mogućnost saradnje sa njim? Ako su hteli samo informacije, ne bi li bilo bolje da su poslali agente u Nemačku da se sastanu s vođama nacističke stranke, umesto da pomažu nacističkom funkcioneru da upozna ličnosti na ključnim položajima u Velikoj Britaniji?

Zašto bi britanska obaveštajna služba pripremila teren za eventualnu saradnju sa nacistima? Ovde moramo imati na umu osnovni cilj britanske spoljne politike - sprečiti bilo koju drugu silu da postane dominantna na kontinentu, a time i jača od Velike Britanije.

Boljševička Rusija već se pojavila kao značajna opasnost. Godine 1931. Britanci su uvideli da je depresija u Nemačkoj već vrlo teška, i da će biti još gora. Izgladnele mase Nemaca lako se mogu obratiti komunizmu. Kada bi u Nemačkoj zavladali komunisti, rusko-nemačka marksistička država od Rajne do Vladivostoka sigurno bi postala dominantna sila u Evropi i teška pretnja britanskoj sigurnosti. To je trebalo sprečiti po svaku cenu. Prirodno, najbolji način da se to spreči bilo je pomaganje demokratske vlade Vajmarske republike i nemačke armije. Ako to ne uspe, nacistička stranka i njena poluvojnička organizacija bile bi idealna druga linija odbrane. Osnovna misao bila je da bi nacistički režim u Nemačkoj uspostavio stabilnost u Evropi, upravo ono što je Britaniji trebalo. Minhenski sporazum 1928. godine kulminacija je takve politike.

Iako nema dokaza da je Rozenberg sastao sa njim, jedan moćni vlasnik novinske kuće bio je znatno više sklon nacistima nego Biverbruk. Upravo, on je bio toliko prohitlerovski orijentisan da zaista nije bilo velike potrebe da se Rozenberg uopšte sastaje sa njim. Bogati novinski magnat vikont Rothermere slavio je i kovao u zvezde naciste na stranicama svog lista Dejli mejl. Postoje takođe neke indicije da je Rothermere davao i stvarnu finansijsku pomoć Hitleru preko Pucija Hanfštengla, nacističkog šefa za stranu štampu, no publicist koji je davao Hitleru bio vredniji od novca.

Ubrzo nakon velike pobede nacista na izborima 14. juna 1930, Rothermere je otputovao u Minhen na dug razgovr sa Hitlerom, i deset dana nakon izbora napisao je članak o značenju trijumfa nacionalsocijalista. Članak je privukao pažnju u Engleskoj i u Evropi jer je propagirao prihvatanje nacista kao bedem protiv komunizma: "Ti mladi Nemci otkrili su, kao što to moram sa zadovoljstvom napomenuti, mladi ljudi i žene u Engleskoj sada otkrivaju, da nema koristi od verovanja starim političarima. Zato su oni osnovali, kao što bih želeo da i naši mladi ljudi u Britaniji osnuju, svoju vlastitu parlamentarnu stranku... Mi ne možemo učiniti ništa da bismo proverili taj pokret (naciste), i verujem da bi bila zabluda da britanski narod prema njima zauzme neprijateljski stav... Mi moramo promeniti svoju sliku o Nemačkoj... Nemci starije generacije bili bi naši neprijatelji. Moramo li biti u neprijateljstvu i s ovom mlađom generacijom? Ako bude tako, Evropu pre ili kasnije očekuje ponovo i još strašnije buđenje.

Razmislimo dobro pre negoli se izložimo takvoj opasnosti. Ako razmotrimo to prenošenje političkog uticaja u Nemačkoj na nacionalsocijaliste, videćemo da ono ima brojne prednosti za ostalu Evropu. Ono postavlja još još jedan bedem protiv boljševizma. Ono uklanja tešku opasnost da sovjetska kampanja protiv civilizacije prodre u Nemačku, osiguravajući time neosvojiv položaj u strateškom središtu Evrope..."

                                                                                                                           

                                   (Nastaviće se)

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane